Početna strana > Rubrike > Politički život > Srbija na izborima 2012.
Politički život

Srbija na izborima 2012.

PDF Štampa El. pošta
Vladislav B. Sotirović   
petak, 25. maj 2012.

Upravo okončani predsednički, parlamentarni i lokalni izbori u Ostacima Republike Srbije, maja meseca tekuće 2012, biće po svemu sudeći prekretnica za budućnost ove centralne balkanske države: ili će Ostaci Republike Srbije bez Kosova i Metohije nakon izbora i zvanično priznati nezavisnost američke narko-mafijaške kolonije Kosova i tako, pored već dobijene (tj. odrađene) kandidature za ulazak u ofucanu i bankrotiranu Evropsku uniju, postati i kandidat za ulazak u NATO ili će formalno sa Kosovom i Metohijom postati izolovana od strane zapadnih država-trabanata i odabrati put političkog, nacionalnog, vojnog i ekonomski prisnog približavanja Rusiji i Kini (tj. jedinim svetskim silama koje podržavaju teritorijalni integritet Srbije).

Faktički, na tek održanim izborima, građani sa pravom glasa Ostataka Republike Srbije su birali između 1) kvazi Evrope i kvazi (zapadne) kulture bez Kosova i Metohije, Vojvodine i Raške i 2) Srbije sa Kosovom i Metohijom, Vojvodinom i Raškom. U kom pravcu će se kretati balkanska politika Evropske unije vrlo je jasno najavio austrijski kancelar Alfred Guzenbauer, odmah nakon dočeka nove 2008. – izjavivši da će Austrija odmah priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova – izjava koja skupo koštala Borisa Tadića: njegova koalicija je dobila samo 38% biračkog poverenja na prošlim izborima 11. maja 2008, iako je imao svu moguću i nemoguću podršku Brisela i ostalih zapadnih gazda, a na ovogodišnjim izborima dobio još manje glasova, a koji uporno i dalje (čitave četiri godine) pokušava da ubedi birače da je proces ulaska „Srbije“ u Evropsku uniju odvojen od procesa rešavanja statusa Kosova i Metohije. Međutim, praksa ukazuje da je ovo ubeđivanje, za sada, bilo neuspešno i da se etnički Srbi nakon svakog istupa nekog zvaničnika iz Evropske unije u korist proglašenja i kasnijeg priznavanja nezavisnosti Kosova sve više i više okreću protiv Brisela (i ka Rusiji).

Ipak, ni Zapad nije gubio vreme pa je stoga na vreme podmetnut Srbima mućak u liku večitog lidera večito najjače neke opozicione stranke u Ostacima Republike Srbije  – Tomislava Nikolića (sa veoma diskutabilnom univerzitetskom diplomom). On je, uz njihovu direktivu i propagandnu i finansijsku potporu, osnovao novu stranku – zajedno sa Aleksandrom Vučićem. Da se samo podsetimo da je radikal Nikolić, u svojoj predizbornoj kampanji iz 2007/2008, jasno isticao da će u slučaju pobede, tj. formiranja nacionalne vlade, i kao predsednik države, nakon 11. maja 2008. izvesti Vojsku Srbije na granicu sa Kosovom i Metohijom (za početak) i da ni u kom slučaju neće isporučiti optuženike generala Ratka Mladića i dr Radovana Karadžića tribunalu u Hagu (što je sasvim razumljivo nakon ubistva Slobodana Miloševića). Međutim, taj isti Nikolić, sada već zapadni konvertit i naličje Borisa Tadića, danas podržava hapšenje Karadžića, Mladića i Hadžića, Rusiju više i ne spominje, investicije traži od bivšeg gradonačelnika Njujorka za koga se zna da je otvoreno zagovarao bombardovanje Srbije 1999, a ulazak Srbije u Evropsku uniju glavni je deo programa Srpske napredne stranke.

Dvanaest godina nakon 5. oktobra 2000. i državnog udara kojim je oboren Slobodan Milošević, vidljivo je da je “slepa zaljubljenost” ovdašnjih “demokratskih” političara u Zapad u velikoj meri izbledela. Međutim, ove prekretnice ne bi ni bilo da nije došla neočekivana “pomoć“ – upravo od same Evropske unije i njenog prekookeanskog “Velikog brata”. Za razliku od zahteva za ispunjavanje osnovnih evropskih standarda (u skladu sa kriterijumima iz Kopenhagena) upućenih ostalim zemljama u našem regionu, Ostacima Republike Srbije je na mala vrata, pored dodatnih uslova ispunjavanja “pune saradnje sa Haškim tribunalom”, dodat još jedan, tek posredno iznesen „zahtev“ – da se pomiri sa nezavisnošću Kosova “nadziranom” od EU i NATO. Ovo je prelilo čašu ogorčenja još pre pet godina i dovelo do preokreta u javnosti početkom 2007, koja je do tada bila dvotrećinski nastrojena u prilog tzv. evrointegracijama.

Potezima Saveta Evropske unije o preuzimanju misije na Kosovu i Metohiji od Ujedinjenih nacija (EULEX), bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i mimo Srbije kao punopravne članice UN, pred Srbiju se od strane Brisela još 2007. direktno postavila dilema “Kosovo i Metohija ili EU”, bez obzira kako politiku Evropske unije prema Srbiji i njenoj južnoj pokrajini zvanično tumače srpski „eurointegralisti“ – za koje, uz sve propagandne talambase i floskule totalitarističkih režima poput „Evropa nema alternative“, put Srbije ka Briselu predstavlja sine qua non (zašto, to do sada nisu uspeli da objasne). Taj totalitaristički i bezalternativni stav „ili-ili“ se slušao i još uvek se konstantno čuje i od zvaničnih predstavnika velikih država Evropske unije (pored Guzenbauera, na primer i od Brauna i Sarkozija itd.). Spram ovog, sada već izvesno postavljenog “izbora”, sasvim su detinjasto zvučale opravdanja predsednika Tadića i njegovih (npr. potpredsednika vlade Đelića) da dotični predstavnici zvanične EU “nisu tako mislili“ ili da “ne misle svi tako“, tj. da se tu manje-više radi o nekakvoj privremenoj “grešci u koracima“, ali da su nam svi oni iskreni prijatelji koji nam u suštini šalju pozdrave dobrodošlice u evropski klub a koji nije ništa drugo već deklinirajući kapitalističko-germanski vid Sovjetskog Saveza iliti Brozovog jugoslovenskog krpeža.

U trenutnim društveno-političkim okolnostima, u kojima de facto floskula „Evropa nema alternative” sve više i više doživljava eroziju u očima Srba, Kosovo i Metohija ponovo postaju iskonska kolevka Srpstva deleći Srbe na one kojima reč „Kosovo“, tj. suverenitet i teritorijalni opstanak države Srbije, nacionalno dostojanstvo i samilost prema Srbima koji žive u getima šiptarske Republike Kosova, predstavlja aksiomu biti ili ne biti; i na one Srbe kojima je “Kosovo“ izgubljena priča pa se stoga po logici real politik mora živeti dalje a “turčenje“ i nije tako strašno jer donosi praktične koristi u svakodnevnom životu.

U svakom slučaju, srpska politička scena je neminovno već utaborena na one koji ne pristaju na euroiluzije i uključivanje Srbije u novu Jugoslaviju sa glavnim gradom u Berlinu i na one koji bi i rođenu decu prodali za nešto veće penzije, nilske konje, žirafe i ostale divlje životinje kako bi popunili fondove svojih lokalnih zoo i ostalih vrtova.

Dakle, videli smo na, bukvalno istorijskim, izborima 2012. da je „Osovina Berlin-Pariz-Brisel“ računala na tradiciju srpskog poltronstva i pre svega oportunizma. I nisu pogrešili. 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner