Spoljna politika Srbije

U Beogradskom forumu[1], kao i u širokom krugu nezavisnih, slobodno mislećih ljudi, kako unutar Srbije, tako i u srpskom rasejanju, postoji saglasnost da je Srbiji potrebna strategija dugoročne spoljne politike. Ova potreba proizilazi iz dubokih promena u regionu tokom protekle dve decenije, novih trendova u Evropi i na globalnom planu. Vrednujući objektivno istorijska iskustva i štiteći nacionalni, kulturni i duhovni identitet kao prioritetne vrednosti, strategijom treba projektovati dugoročne ciljeve, puteve i oslonce za njihovo ostvarivanje. Saglasnost postoji i u oceni da su u najboljem, dugoročnom interesu Srbije uravnoteženii odnosi sa svim važnijim evropskim i vanevropskim činiocima i partnerima, bez vezivanja za bilo koji vojni blok ili savez. Neutralnost definisanu Rezolucijom Narodne skupštine Srbija treba da se učvrsti usvajanjem ovog opredeljenja kao ustavnog principa. Izrada strategije je obaveza nadležnih državnih institucija, dok naučnim, stručnim i drugim organizacijama, kao i udruženjima građana, treba pružiti mogućnost da tom važnom državnom i nacionalnom projektu daju svoj doprinos. Beogradski forum je, u skladu sa svojim mogućnostima, zainteresovan i otvoren za saradnju u tome.

Odnosi Srbije sa susedima imaju strateški značaj. To je prirodno i objektivno, u interesu svih naroda i država u regionu. Da bi se veliki potencijal dobrosusedske saradnje ostvario, neophodno je da se odnosi postave na jasne i zdrave osnove. To, pre svega, znači – poštovanje principa suvereniteta i integriteta, nepovredivosti međunarodno priznatih granica, nemešanja u unutrašnje poslove drugih i, posebno, uvažavanja uzajamnih interesa, ili principa reciprociteta.

Dosadašnja praksa jednostranih koncesija Hrvatskoj i Sloveniji bila je vrlo štetna za Srbiju, za njene ekonomske i političke interese. Ukoliko Srbija želi da zaštiti i realizuje svoje legitimne interese, ona mora obezbediti recipročno uvažavanje njenih interesa od strane svih suseda. Srbija, kao matična država, ima obavezu da se suštinski, a ne samo verbalno, bavi ozbiljnim problemima sistematske diskriminacije svog naroda u okruženju, posebno u Hrvatskoj, Sloveniji i Crnoj Gori. Oportunizam i nebriga prema delovima srpskog naroda kojima se krše osnovna prava ne doprinose dobrosusedstvu, još manje uvažavanju Srbije i putu ka članstvu u EU. Potrebno je da se Vlada i državno rukovodstvo suoče sa činjenicom da su pripadnici srpskog naroda u pomenutim državama diskriminisani i da im je neophodna delotvorna politička podrška Srbije kao matične države da bi nesmetano ostvarivali svoja ljudska i nacionalna prava u skladu sa evropskim standardima.

Poseban je problem obespravljenost Srba u pokrajini Kosovo i Metohija. Srpska vlada nije našla načina da zaštiti elementarna prava svog naroda na delu svoje teritorije pod upravom UN, niti da se otvori proces za slobodno i bezbedno vraćanje raseljenih. Dosadašnja politika, uključujući prihvatanje Euleksa, kao navodno „statusno neutralnog“, nije dala rezultate u pogledu zaštite prava Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji.

Petnaest godina nakon Dejtona i Erduta, jedanaest godina posle Rezolucije 1244 SB, Srbija je i dalje zemlja sa daleko najvećim brojem izbeglica i raseljenih lica u Evropi. Samo sa Kosova i Metohije ima 220.000 raseljenih lica. Desetine, ako ne i stotine hiljada izbeglica iz Krajine, Zapadne i Istočne Slavonije i dalje ne mogu slobodno i bezbedno da se vrate na svoja vekovna ognjišta. Stotinama hiljada ljudi – raseljenih lica i izbeglica srpske nacionalnosti – uskraćuju se osnovna ljudska prava na slobodan i bezbedan povratak na imovinu, na slobodu kretanja, obrazovanje, veroispovedanje.

Zapad javno izražava komplimente nosiocima politike u Beogradu, a istovremeno pokazuje nezainteresovanost i dvoličnost u odnosu na problem srpskih izbeglica i raseljenih lica.

Na odnosu EU i SAD prema pravu na slobodan i bezbedan povratak raseljenih lica i srpskih izbeglica odražava se strategija tih zemalja i integracija prema Srbiji i srpskom narodu u celini.

Srbija ima dužnost da na ozbiljan i dostojanstven način zahteva prekid diskriminacije delova srpskog naroda u susednim državama, posebno u Hrvatskoj, Sloveniji i Crnoj Gori, kao i na efikasno ostvarivanje prava na slobodan, dostojanstven i bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica na njihova vekovna ognjišta. Ne može biti u interesu Srbije mirenje sa neodgovornim odnosom država i politikom različitih standarda međunarodnih činilaca prema istovetnim problemima.

Stav predstavnika srpske vlade da će pitanje Kosova i Metohije kao sporno u odnosima sa Amerikom, Nemačkom i drugim zemljama Zapada držati po strani od tekućeg političkog dijaloga („uspešno smo izolovali to pitanje“) da bi se saradnja razvijala u oblastima u kojima nema razlika je, u najmanju ruku, problematičan. Takav stav proizilazi iz shvatanja da je problem Kosova i Metohije samo jedno od mnogih pitanja u odnosima sa SAD i drugim zemljama i organizacijama Zapada. To je pogrešan prilaz. Odnos SAD i većine drugih zemalja Zapada prema Kosovu i Metohiji predstavlja suštinu njihovog odnosa prema Srbiji kao državi i prema celom srpskom narodu, prema njegovom nacionalnom, kulturnom i duhovnom identitetu, prema sadašnjosti i budućnosti, prema mestu u Evropi.

Zato se problem Kosova i Metohije ne sme gurati pod tepih, pogotovu se ne sme proglašavati za uspeh „izolovanje problema Kosmeta“ iz agende dijaloga sa najuticajnijim zemljama i organizacijama.

Prihvatanje „izolovanja“, odnosno izostavljanja, problema Kosmeta“ iz redovnog dijaloga sa najuticajnijim zemljama i organizacijama u suštini bi značilo prihvatanja jednostrane obaveze Srbije da njeni predstavnici neće to pitanje pokretati. Jer, potpuno je izvesno da SAD, od posete potpredsednika DŽozefa Bajdena Srbiji nadalje, traže „konstruktivnost“ i „kooperativnost“ Srbije bar oko četiri, ako ne i znatno više, pitanja vezanih za Kosovo i Metohiju: prvo, od Srbije se traži da doprinese ukidanju „paralelnih“ institucija srpskog naroda na (severu) pokrajine; drugo, da prihvati učešće Tačijeve „vlade“ u regionalnoj saradnji; treće, da prizna rezultate lokalnih izbora u organizaciji Hašima Tačija, koji su protiv interesa srpskog naroda; i, četvrto, da Srbija prihvati direktni dijalog sa „kosmetskim institucijama“ o rešavanju „praktičnih, svakodnevnih“ pitanja. Očigledno je da bi izolovanje ovog pitanja stavilo Srbiju u pasivan, podređen položaj, što bi bilo vrlo štetno.

Zato, Srbija, zavisno od prilika i konkretnih okolnosti, treba da drži stalnu političku i diplomatsku inicijativu u vezi sa problemom Kosova i Metohije, uključujući i u dijalogu sa SAD, članicama Evropske unije i članicama NATO, ne propuštajući nijednu priliku da naglasi da je pitanje statusa za nju otvoreno i da se može rešiti kompromisom poštujući Rezoluciju SB UN 1244, principe Povelje UN i Helsinškog dokumenta OEBS-a. Ni čekanje na mišljenje Međunarodnog suda pravde ne sme da promeni stalni, principijelni i aktivni odnos Srbije prema svim važnijim činiocima međunarodnih odnosa.

Kada je reč o stubovima spoljne politike Srbije, njih ne bi trebalo mešati sa prioritetima. Logično je da razvoj dobrih odnosa sa Briselom, Moskvom, Pekingom i normalizacija odnosa sa Vašingtonom, pored suseda, budu među prioritetima spoljne politike Srbije. Ali, ako je reč o stubovima, nije logično da se oni traže izvan Srbije, pogotovu, ne na način koji sugeriše istu „nosivost“, isti i značaj i doprinos tih tzv. stubova vitalnim interesima Srbije i srpskog naroda. Stubovi svake strategije pa i strategije spoljne politike nalaze se unutar Srbije.

Jednostavno, nema stubova izvan Srbije koji mogu obezbediti kredibilitet spoljne politike, uvažavanje njenih interesa i ugled države kao što su – unutrašnja politička i socijalna stabilnost, privredna moć, nacionalne oružane snage dovoljno opremljene i osposobljene za funkciju odvraćanja i kultura i nauka. Okretanje unutrašnjim resursima izbavilo bi Srbiju iz psihologije nemoći i političke trgovine po principu: birokratska ucena – strateška koncesija. Srbija je zaista suočena sa velikim socijalnim problemima. To, ipak, ne znači da radi tzv. boljeg života, posle rasprodaje privrede i tržišta, treba preći na rasprodaju vitalnih državnih i nacionalnih interesa.

Normalizacija odnosa sa SAD je važna za međunarodni položaj i interese Srbije. Jednostrano svrstavanje SAD na stranu protivnika Srbije tokom protekle dve decenije, vodeća uloga u agresiji NATO 1999. i odlučujući doprinos ilegalnoj nezavisnosti Kosova i Metohije ostavili su i još uvek povećavaju opterećenje u međusobnim odnosima. Zato, proces normalizacije zahteva vreme, obazrivost Srbije i obostrana prilagođavanja. Žurba i lakomislenost, čemu je sklon, uticajni deo srpske političke elite, teško da u tom procesu mogu biti korisni za Srbiju.

Nije prirodno da se odnosi sa SAD forsiraju, pogotovo da vojni budu ispred političkih. Vojni odnosi i saradnja uvek dolaze kao prirodni izraz visokog međusobnog poštovanja i dubokog poverenja u političkim odnosima. Drugačiji redosled nije poznat, ako uopšte postoji, u praksi međunarodnih odnosa.

Pitanja vojne saradnje moraju se tretirati kao usklađeni, integralni deo spoljne politike, a ne kao stvar resorskog ili paralelnog odlučivanja. Politička i vojna diplomatija Srbije treba da se usklade.

Unutar Foruma, a kako analize raspoloženja javnosti u Srbiji pokazuju, i najšire u društvu, postoji saglasnost da Srbiji nije mesto u NATO. Za to su, po svemu sudeći, najbitnija dva razloga: prvi, jer je NATO 1999. godine izvršio oružanu agresiju na Srbiju (SRJ) grubo kršeći međunarodno pravo i osnovne principe međunarodnih odnosa, zaobilazeći Savet bezbednosti, razorivši čitavu zemlju i izazvavši nenadoknadive ljudske žrtve; i drugi, jer je NATO upravo agresijom na Srbiju (SRJ) promenio svoju suštinu, prelazeći od odbrambenog u ofanzivni, osvajački vojni savez. To će kasnije biti potvrđeno okupacijom Iraka, pod lažnim izgovorom traganja za oružjem za masovno uništavanje. Srbiji kao miroljubivoj evropskoj zemlji koja nikada u prošlosti nije pripadala ni jednom vojnom paktu, teško da može biti u interesu da bude članica saveza koji krši međunarodno pravo, okupira tuđe teritorije i, uz to, podržava ilegalno otcepljenje srpske postojbine Kosova i Metohije.

Srbija je suočena sa taktikom da Vlada, formalno poštujući vojnu neutralnost i odluku Narodne skupštine o tome, korak po korak, uvodi Srbiju u NATO, ka tački bez povratka kada će biti potpuno nevažno da li Srbija kaže DA ili NE ulasku u NATO. Predstavnici Vlade Srbije su već do sada prihvatili niz obaveza i samoograničenja države prema NATO nego što ih ima veći broj punopravnih članica NATO. Dok se u javnosti vodi polemika o formalnim odnosima sa NATO, iza zavese, odvija se proces integracije zemlje unutar NATO, bez uvida javnosti i stvarne kontrole Narodne skupštine.

Prihvatamo stav doajena jugoslovenske i srpske diplomatije, ambasadora Đere Petrovića u vezi sa novim sistemom bezbednosti u Evropi. Treba reći da je Evropa duže vreme bez sveobuhvatnog, demokratski izgrađenog i efektivnog sistema bezbednosti koji garantuje jednaku bezbednost svim državama na kontinentu. Takva stvarnost koštala je SFR Jugoslaviju razbijanja 1992, SRJ agresije NATO 1999. a Srbiju oduzimanja Kosova i Metohije 2008. OEBS je na primerima SFRJ, SRJ i Srbije pokazao udaljavanje, pa čak i otvoreno kršenje, nekih od osnovnih principa svog sopstvenog ustava – Završnog dokumenta iz Helsinkija. Nasuprot univerzalnosti norme o konsenzusu, SFRJ je 1992. suspendovana iz OEBS-a po sistemu „konsenzus minus jedan“. Ideje koje polaze od toga da OEBS treba da pozajmi svoju univerzalnost NATO, a da zauzvrat NATO bude garant bezbednosti na kontinentu, nisu logične jer je NATO uža, regionalna organizacija, sa užim interesima. Uz to NATO je postao neskriveno ofanzivni vojni savez. To nije prihvatljivo za niz evropskih zemalja koje su članice OEBS, ali ne i NATO, a koje su, veoma relevantne za bezbednost na evroazijskom prostoru. Dakle, potrebno je podržati inicijative za razmatranje uspostavljanja novog sistema evroazijske bezbednosti koji će reafirmisati ravnopravnost i jednaku bezbednost svih država bez obzira na to da li su članice nekog vojnog saveza ili nisu.

Odnos prema srpskom rasejanju je strateška tema. Ne samo zbog toga što između 4 i 5 miliona Srba i njihovih potomaka živi u okruženju i rasejanju, što je to ogroman politički i ekonomski potencijal za budućnost, nego i zbog pragmatskih razloga. Zahvaljujući rasejanju Srbija lakše savladava trgovinski deficit, lakše održava devizne rezerve. Zahvaljujući dijaspori Srbija još uvek nema sveopštu socijalno-ekonomsko dramu kakvu bi, inače, imala. Rasejanje je decenijama najveći pojedinačni donator Srbije. Iz dijaspore u 2009. godini je stiglo oko 4 milijardi evra. Istina, ne toliko za razvoj koliko za kupovinu socijalnog mira. Šta bi Srbija da toga nema – teško je i zamisliti. Srbija se prema rasejanju mora odnositi kao prema strateškoj komponenti svog međunarodnog položaja, ekonomskog i političkog razvoja.

(Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih)