Slava ruskog oružja

Zaboravljena imena ulica

Pre nešto više od pola decenije, srpski političari verovatno nisu mogli ni da sanjaju da će Rusija biti „stub nosač srpske spoljne politike“ i „strateški srpski partner sa kojim se bezuslovno moraju graditi najtešnji mogući odnosi“. Kako bi se inače tadašnjem Ministru prosvete moglo dogoditi da javno pozove profesore i nastavnike ruskog jezika da se „prekvalifikuju na engleski“, a tada najpoznatijem ekspertu za ekonomska pitanja da izjavi kako Jugoslavija „nema obavezu“ da vraća dugove Rusiji? A kada su beogradske vlasti sa beogradskih ulica skinule imena istaknutih ruskih oficira i savezničkih komandanata, ni na pamet im nije padalo da će njihovi naslednici zbog njihove preterane revnosti prema „crvenima“ jednog dana pred nekim morati da – crvene.

Da se podsetimo, beogradska Ulica maršala Tolbuhina preimenovana je u Makenzijevu. Čovek pod čijom su komandom od fašista oslobođeni Krim i Sevastopolj, Rumunija, Bugarska, Srbija, Beograd, Budimpešta i Beč, inače od '47. godine naš počasni sugrađanin, procenjen je kao manje značajan po istoriju grada i njegove stanovnike od činovnika britanske ambasade Makenzija, mešetara nekretninama i preteče današnjih kulturnih lustratora Srbije. Gradskim vlastima nije smetalo što su komunisti ulice podarili američkim predsednicima Vašingtonu, Ruzveltu i Kenediju, ali su pohitale da obrišu sećanje na generala Vladimira Ždanova, čoveka koji ne samo da je na juriš oslobodio Beograd (bez upotrebe teških artiljerijskih sredstava i bombardovanja), nego je tu i poginuo srušivši se sa avionom na Avalu, dvadesetak godina kasnije. Sa liste velikih Rusa na beogradskim ulicama izbrisan je i ne toliko poznati Fjodor Mahin, belogardejac i izbeglica koji se pridružio partizanima '41, ali koji je kao dobrovoljac učestvovao u probijanju još Solunskog fronta, tako višestruko zaduživši zemlju koja mu nije bila otadžbina.

Šta ono beše oslobođenje?

Jednostavno, nismo mislili da će nam trebati išta rusko, a ponajmanje sećanje na njihove vojnike koji su krv prosipali na našoj zemlji, ratujući protiv naših neprijatelja. Nije nam bio potreban ni njihov jezik, ni kultura, niti smo bili zainteresovani za investicije njihovih firmi u zemlju. „Rusija i Kina“ bila je podrugljiva sintagma kojom se ismevao „stari režim“ Miloševića, a označavala je zemlje nepopravljivo zaostale i, verovalo se, zauvek ovisne od američkog kapitala. Naravno, naše vlasti nikada nisu bile poznate po naročitoj dalekovidosti, ali jesu po ishitrenim i tupavim potezima kojih su se posle stideli. A vreme za svođenje računa se, izgleda, približilo. Da bi fizički opstala kao država u „Jugoistočnoj Evropi“, a sada i da bi iznela živu glavu iz ekonomske krize koja ju je zahvatila, Srbija je nakon niza godina postala potpuno zavisna od Rusije i njenih političkih i ekonomskih resursa. Ruski veto vodio je ruskom gasu, ruski gas vodio je ruskom kapitalu, ruski kapital ruskim pozajmicama, a ruske pozajmice, ako je verovati ruskom ambasadoru, dovode nam u zemlju i ruskog predsednika.

Da li će se Dmitrij Medvedev, inače u Srbiji svakako najomiljeniji od svih glava svetskih država (ne računajući jedino njegovog kolegu i saradnika – Vladimira Putina), pojaviti u srpskoj prestonici, bilo je veoma neizvesno, budući da su političke snage koje se danas sa sigurnošću mogu označiti kao „retrogradne“ i „demoni prošlosti“, nastojale na svaki način pokvariti odnose sa ruskom državom, narodom i, pre svega, kapitalom. Da bi se predsednik Medvedev pojavio u Srbiji, bio je potreban povod koji premašuje ugled i autoritet trenutnih srpskih vlasti, i on je brzo pronađen u jubileju koji niko u javnosti nije pomenuo pre vesti o njegovom dolasku – naime u šezdeset-petogodišnjici Oslobođenja Beograda.

Ko se toga seća, Beograd je, nakon zverskog nemačkog bombardovanja '41. godine, stavljen pod okupacionu upravu nemačke vojske koja je, zajedno sa kolaboracionističkom lokalnom milicijom u njemu četiri godine uspostavljala svoj Novi svetski poredak. Nažalost, poredak se nije primio, i Nemci su, zajedno sa svojim najvećim satrapima, definitivno najureni iz grada 20. oktobra 1944. godine, kada su grad oslobodile združene snage Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i sovjetske Crvene armije. Međutim, euforija, ushićenje i suze radosnice oslobođenih građana, cveće za oslobodioce i sveće zahvalnosti ispred crkve Svetog Marka tog 20. oktobra, u poslednje vreme kao da su zaboravljene. „Oslobođenje Beograda“ postao je sinonim za „početak komunističkog terora“, a srpska javnost je u poslednje vreme previše zauzeta borbom za pomilovanje saradnika okupatora poput Milana Nedića (jedan od prvih Srba koji su naučili šta znači „pomiriti se sa realnošću“) ili Žanke Stokić (za koju je ustanovljeno da joj je bespravno oduzeto građansko dostojanstvo, budući da se nastupanje na nemačkom propagandnom radiju ne računa kao kolaboracionizam), da bi imala vremena da neguje sećanje na one koji su živote položili da bi Beograd danas bio slobodan grad. Vrhunac ove kampanje zaborava dogodio se pre nekoliko godina, kada je 20. oktobar zvanično skinut sa spiska gradskih praznika i zamenjen aprilskom feštom „Dani Beograda“, koja oslobođenje od fašista stavlja u drugi plan u odnosu na jedno papsko pismo iz IX veka, istina „pojačano“ istorijski zaista značajnom predajom ključeva Tvrđave knezu Mihailu Obrenoviću.

Bilo kako bilo, ruski predsednik dolazi da uzme učešća u događaju koji nije trebalo da se dogodi, u slavu ljudi koje nije trebalo slaviti. Međutim, budući da u poslednje vreme srpskim srebroljubivim vlastima rublje šušte lepše (i češće) nego dolari, a milijardu evra ne mora nužno doći iz Evrope, ništa od navedenog ne predstavlja problem koji se ne može rešiti. Jedino što je pred gradskim vlastima priličan posao. Do oktobra se moraju izvući iz naftalina zastave, ordenje i plakete, medijski rehabilitovati preživeli pripadnici „crvene bande“, dok će se od razmahanih „ispravljača istorijskih nepravdi“ morati zatražiti da malo stanu na loptu. Jer, bez obzira na pravednu reviziju tekovina „klasne borbe“ i „socijalističke revolucije“, koja je, uostalom, sprovedena i u Rusiji – rehabilitacioni polet ne sme se prenositi sa prokazanih „kulaka“, „buržuja“ i „monarhista“ na saradnike okupatora. Istovremeno, krajnje je vreme da se i jugoslovenski komunisti počnu rehabilitovati, utoliko pre što zastave koje će se 20. oktobra izneti na poklonjenje Medvedevu, Tadiću i sviti, ipak, neće i ne mogu biti zastave Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Rat u Gruziji i ruski povratak na veliku scenu

Kako je već rečeno, srpske vlasti su sve, samo ne avangardne. Iako više nego dobri odnosi Srbije sa Rusijom iritiraju političke delatnike bliske ideološkim centrima u Briselu i Vašingtonu, koji u Rusiji vide „pretnju po demokratiju“ koja „živi u Hladnom ratu/XIX veku“, teško da oni predstavljaju neku samostalnu i samobitnu srpsku politiku. Zapravo, sve zemlje u regionu utrkuju se u uspostavljanju što boljih odnosa sa Rusijom, koja ne predstavlja samo vodeću energetsku silu Evrope, nego i veoma istaknutog kreditora i globalnog finansijera, čije se prisustvo sve više oseti u daleko razvijenijim zapadnim zemljama, a o čiju se podršku sve više oslanja i nekada neprikosnoveni MMF. Ruske pare pozajmljuju svi, kao što „Južni tok“ ne prolazi samo kroz Srbiju. Oslobodivši se ideološkog balasta svetske revolucije, kao i neizdržive uloge zaštitnika sveta od američke imperijalističke hegemonije (do koje je, sada znamo, nakon raspada SSSR došlo baš onako kako su sovjetski propagandisti i upozoravali da će doći), Rusija se okrenula svoji problemima i počela, mic po mic, da ih rešava. Za samo deset godina, ona je tako došla od anarhije pod delimičnom kontrolom od naroda potpuno otuđenih oligarha, do jedne od najperspektivnijih svetskih ekonomija sa krajnje stabilnim političkim sistemom, države koja ima svoje legitimne političke interese i čije je pravo da ih brani opštepriznato.

Ruski povratak u krupni plan (grand scheme) svetske politike može se simbolički locirati u više događaja. Po jednima je to znameniti „Minhenski govor“ Vladimira Putina 10. februara 2007. godine, koji je proglasio borbu protiv unipolarizma za jedno od glavnih stremljenja ruske politike, po drugima je to simbolično spuštanje zastave na dno Severnog ledenog okeana, čime je Rusija sebi, u najboljem imperijalnom stilu, pripojila ogromnu akvatoriju, po svoj prilici bogatu naftom i resursima. Ali svakako najupečatljiviji pokazatelj odrešitosti samostalne ruske politike predstavlja kratki rusko-gruzijski rat, čija se prva godišnjica ovih dana na različite načine obeležava širom sveta. Tek sa Gruzijskom krizom Rusija je definitivno spustila šaku na sto i obznanila do koje mere je spremna da štiti svoje nacionalne interese u tzv. „bližem zagraničju“.

Većina komentatora se još tada, neposredno nakon okončanja bojnih dejstava u Gruziji, složila da je delovanje gruzijske vojske bilo „ishitreno“ i „nepromišljeno“. Svima koji nisu ostrašćeni borci za očuvanje plamena gruzijske demokratije pod naletima severnog vetra iz ratoborne Rusije, jasno je danas da je u pitanju bio prilično očajnički pokušaj tada već izuzetno nepopularnog (i prilično autoritarnog) režima Mihaila Sakašvilija da dobije političke poene u zemlji „uspostavljanjem jedinstvenog ustavnog poretka na punom teritorijalnom kapacitetu Gruzije“. Ideja gruzijskih stratega bila je da se munjevitom akcijom, započetom kada su oči cele planete bile prikovane za veličanstveno otvaranje Olimpijskih igara u Pekingu, pregazi prestonica Južne Osetije Chinval, neutrališu ruski mirotvorci na ovoj teritoriji i, pre nego što ruske trupe uspeju reagovati, zatvori Rokski tunel, jedina veza Južne Osetije sa severom i ruskim pojačanjima. Naravno da je i tako razvoj događaja išao samo na ruku Amerikancima, jer je bilo očigledno da Gruzija ni na koji način ne bi mogla zadržati stečeno pod napadima ruske avijacije, kao što bi bila otvorena za kontraudar sa strane snažnije i mnogoljudnije Abhazije, ali bi u slučaju ispunjenja zamišljenog scenarija Rusija mogla biti uvučena u duži i krvaviji sukob, pa bi samim tim značajno bio urušen njen renome na međunarodnoj sceni, na način na koji se to dogodilo Amerikancima sa bombardovanjem Jugoslavije.

Ispostavilo se, međutim, da je ruska bojna gotovost daleko bolja od očekivane, a da ruska vojska nije ni nalik tromom, dezorganizovanom i šeprtljastom divu koji je onoliko brljao tokom Prvog čečenskog rata. Ruske desantne trupe odmah su prihrlile u pomoć svojim mirotvorcima i za dan su gruzijske snage u potpunosti isterane iz Chinvala. Nastavila se ozloglašena „operacija iznuđivanja mira“, kako ju je nazvao predsednik Medvedev, koja je za svega nekoliko dana u potpunosti uništila sve vojne kapacitete Gruzije, uključujući i dobar deo nakupljenog američkog naoružanja, na koje je Sakašvili od dolaska na vlast trošio značajan procenat državne kase. Iz taktičkih potreba zauzeto je i od gruzijskih snaga očišćeno nekoliko značajnih gradova u zemlji, a ruske trupe zaustavile su se na manje od sto kilometara od Tbilisija, da bi se zatim povukle na granice otcepljenih republika, čiju je nezavisnost Rusija uskoro priznala.

Udar Gruzijskog rata na Međunarodnu zajednicu bio je mnogostruk. Pre svega, maestralno je nadigrana medijska mašinerija koja je tako besprekorno manipulisala svetskom javnošću tokom, recimo, ratova u Hrvatskoj, Bosni ili Čečeniji. Upravo je svetska mreža „nezavisnih medija“ ta koja se pokazala „tromim divom“, budući da je „olimpijska ofanziva“ Gruzije, izgleda, jedino nju zatekla na spavanju, dok su se operacije ruske vojske pokazale toliko munjevitim i efikasnim, da jednostavno nije bilo vremena za „podgrevanje“ svetske javnosti za bilo koji oblik antiruskog delovanja. Istovremeno, ruski mediji uspeli su da probiju medijsku blokadu vešto koordinisanim javnim nastupima svojih političara i procurelim „ekskluzivnim snimcima sa lica mesta“, kojima strane agencije, uvek žedne krvi, nisu mogle da odole, ali koje su već u roku od nekoliko dana dovele u pitanje „zvaničnu verziju“ događaja, po kojoj su ruski mirotvorci iz čista mira prešli na gruzijsku stranu i počeli masakr koji su tek „oštre osude“ međunarodne zajednice uspele da okončaju. Dok su tokom devedesetih holivudski scenariji mogli da stvaraju realnost, što je kulminiralo Kosovskim ratom kao „epskom borbom za opstanak više od milion nevinih albanskih civila“, Gruzijska kriza označila je početak kraja „holivudske ere“ svetskog ratovanja, stavivši zvanična saopštenja Stejt Departmenta na njihovo zasluženo mesto – u scenarije lakih akcionih filmova u slavu „američkog načina“. Najave holivudskog režisera Renija Harlina o snimanju „ozbiljnog filma“ o ratu u Gruziji, koja je neke iznervirala, a neke nasmejala, u stvari predstavlja upravo jedinu prirodnu reakciju američke javnosti na gruzijski scenario, budući da je isključivo upeglani crno-beli svet Poslednjeg akcionog junaka (1993.) sposoban da „svari“ podelu uloga koju su producenti gruzijskog rata namenili svojim „igračima“.

Na daleko suštinskijem polju, Gruzijska kriza, namerena da uzdrma spoljnopolitičke pozicije Rusije, samo je doprinela podizanju njihovog renomea države sa kojom se „nije šaliti“ na međunarodnom planu. Istovremeno, Rusi su uspeli da se pokažu kao efikasan i odlučan faktor rešavanja ratnih kriza u regionu na način na koji to Amerikancima u poslednje vreme nikako ne polazi za rukom, pa su samim tim dobili na ceni kao eventualni partneri. Priznanje Abhazije i Južne Osetije dokaz je da je Rusija spremna da se ozbiljno zameri svojim „zapadnim partnerima“ kako bi podržala svoje saveznike, bez obzira koliko mali i beznačajni bili. Ali svakako najvažniji međunarodni aspekt krize predstavlja definitivno ozvaničavanje „Kosovskog presedana“, koji je do ruskog parčanja Gruzije unekoliko stajao samo kao hipotetička babaroga kojom su Srbi i Rusi strašili članice UN sa otvorenim teritorijalnim sporovima, ali koji je koliko-toliko ubedljivo poništavala tvrdnja SAD da je „Kosovo jedinstven slučaj“. Nakon južnoosetijskog sukoba, Kosovo je zvanično prestalo da bude ovaj „jedinstven slučaij“ i zvanično postalo „prvi u nizu slučaja“ nasilnog parčanja suverenih država u međunarodno priznatim granicama, promenivši status srpskih argumenata od hipotetičkih scenarija do empirijske realnosti.

Ko je još verovao da međunarodne pravne norme imaju nekog autoriteta na svetskoj političkoj sceni, nakon ruske intervencije u Gruziji mogao je videti da taj autoritet proističe samo i isključivo iz spremnosti pojedinih država da u njega ulože vlastitu vojnu i političku silu. Do sada je američka samovolja sebe sa lakoćom stavljala izvan (i iznad) međunarodnih zakona, dok su njeni instrumenti vojne i ekonomske prisile garantovali da se niko drugi ne usudi na slične korake. Američka udobna pozicija arbitra u međunarodnim odnosima, koja im je garantovala mogućnost da međunarodne pravne norme izigravaju kad god im se prohte, a da i dalje održavaju privid postojanja poretka i dobro uhodane, civilizovane i zakonite strukture odnosa u svetu, raspršila se definitivno nakon Južne Osetije. Senka nekadašnjeg međunarodnog poretka razvejala se kao kolateralna šteta uspostavljanja novog multilateralizma. Naravno, samo ostrašćeni borci za neoliberalistički shvaćene slobodno tržište i ljudska prava mogu optuživati Rusiju za „podrivanje međunarodnog poretka“. Međunarodni poredak su sahranile SAD, ako ne ranije, a onda svakako priznanjem albanskog nezavisnog Kosova. Rusija je sa Gruzijskim ratom samo sahranila iluziju da međunarodni poredak postoji.

Ozvaničen je multilateralizam samovolja, sukob nacionalnih interesa iz koga, eventualno, nakon novog deljenja karata, može kroz dijalog izaći nekakav novi sistem međunarodnih odnosa. To je, naravno, beskrajno složenije od prostog pritiskanja dugmeta za „resetovanje“ na računaru. „Resetovanje“ predstavlja nervoznu reakciju čoveka koji je svoj računar preopteretio svojim neumerenim zahtevima i doveo ga do tačke kada ništa više ne funkcioniše, da bi ga, zatim, nasilno isključio, obrisavši sve greške koje je načinio, samo da bi mogao da počne ispočetka. „Resetovanje“ odnosa SAD i Rusije, koje je sa toliko euforije najavio Barak Obama, predstavlja pustu želju Amerikanaca da se Rusija vrati u onaj položaj u kome je primala naređenja i povinovala se ucenama sa zapada. Međutim, greške kojima su SAD opteretile svetski sistem međunarodnih odnosa ne mogu se obrisati pritiskom na dugme delete, a poljuljano poverenje u političke (a za njima i ekonomske i finansijske) institucije SAD ne može se vratiti čarobnim štapićem, kao što se Rusija ne može snagom mašte pretvoriti u tupavog i spetljanog polu-zlikovca, u čijoj su ulozi toliko voleli da je gledaju tokom devedesetih.

Da su stvari bitno drugačije nego pre deset godina, da su na stolu nove karte, a u igri novi ulozi, postalo je jasno, izgleda, čak i našim sporim i nepronicljivim vlastima. Daleko od toga da su oni dosetljivi ili hrabri, pa pokušavaju da steknu dobre pozicije u novoj preraspodeli snaga, udaljavajući se od neprincipijelnog tapšanja po ramenu Brisela ili polu-javne okupatorske politike SAD. Budući političkom elitom Srbije, zemlje koja se uvek nalazila u epicentrima globalnih istorijskih zemljotresa, oni su se prosto zatekli u situaciji u kojoj ne mogu zemlju sačuvati u jednom komadu bez ruske podrške, ne mogu privredu održavati u životu bez ruskih energenata, niti mogu popuniti budžet bez ruskih rubalja. Oni nastupaju fatalistički i ne mogu drugačije. Najzad, i bilo je krajnje vreme da shvate da su sudbine Srbije i Rusije nužno povezane.

Celi svet se prilagođava novonastalim okolnostima, svako u svom domenu i s obzirom na svoje probleme. Niti je Srbija danas u nekom naročitom i ranije neviđenom položaju, niti je Rusija jedini faktor oko koga se pletu novi međunarodni odnosi. Svi se suočavaju sa greškama prošlosti. Gruzija nije trebalo da pokušava svoje pobunjene republike vratiti oružjem, da je htela sačuvati mogućnost njihove postepene i mirne reintegracije. SAD nije trebalo da se igraju sa međunarodnim poretkom i stiču neprijatelje širom planete, da su hteli računati na taj isti poredak u situacijama teškim po njih. A Srbija, Srbija nije trebalo olako da se odriče Rusije, tog jedinog saveznika koga je imala tokom golgote devedesetih. Ako nas je ičemu naučila ova prva decenija XXI veka, to je da više vredi iskreno savezništvo sa nemoćnim prijateljima, nego neiskreno ulizivanje moćnim neprijateljima. Nepunih deset godina ponižavanja, dodvoravanja i slepog povinovanja nije stvorilo zemlju koja je jača, bogatija, niti stabilnija. Tek kada smo se počeli ponašati kao ljudi sa kičmom i integritetom, počeli smo da stičemo nekog uvažavanja za sebe. I tek kada smo se setili prezrenih i ismejanih oslobodilaca zemlje od fašizma, najavio nam je svoju posetu predsednik Rusije.

Srpske vlasti, dakle, najzad pred sobom imaju nešto što bi moglo ličiti na nacionalnu strategiju. Borba protiv fašizma predstavlja samo jedan istorijski korak u viševekovnoj tradiciji borbe srpskog naroda za slobodu i samosvojnost, a protiv siledžijstva bogatih, moćnih i obesnih. Samo ako smo svesni istorijskog kontinuiteta svoga puta kroz istoriju kao večitog prezanja za ideale pravde, jednakosti i slobode, samo tada možemo znati šta nas je u sadašnjem trenutku snašlo i šta nam je u budućnosti činiti. Upravo je Rusija zemlja od koje mnogo šta možemo po tom pitanju da naučimo. Poseta predsednika Medvedeva biće za mnoge od nas gorka lekcija iz nacionalne istorije, iz jednog od njenih najstrašnijih i najblistavijih delova, koje se već čitave generacije istoričara nastoje odreći, odbacivši je i obesmislivši za svagda. Dmitrij Medvedev je državnik koji zna da nacija koja nema poštovanje za krv prolivenu u njeno ime, nema poštovanja ni za sebe samu. Stoga on, kao predsednik Rusije, predstavljajući svoj narod, istovremno predstavlja i čast svih onih koji su u njegovo ime položili svoje živote, bilo to pod Staljingradom, Beogradom, ili Chinvalom. Isto tako, naše poštovanje prema sunarodnicima i građanima koji su svoje glave žrtvovali za svoj narod i svoju državu ratujući protiv slovenačkih, hrvatskih ili albanskih separatista, ili NATO intervencionista, mora proisticati iz poštovanja koje imamo prema svojim dedovima i pradedovima, koji su isto tako beskompromisno ratovali protiv domaćih izdajnika i stranih okupatora.

„Kosovska vertikala“ srpskog naroda propada sa obesmišljavanjem antifašističke borbe i nepovratno vodi i relativizaciji borbe protiv američke hegemonije, borbe kojom će se u budućnosti, verovatno, ponositi daleko lošiji i manje zaslužni od nas. Dmitrija Medvedeva to, naravno, ne zanima. On će uložiti svoj autoritet kako bi se u Srbiji nastavilo odavanje počasti sovjetskim vojnicima koji su je pre više od pola veka zadužili, a koji su predugo nepravedno zanemarivani. Na nama je da na sličan način zaštitimo sećanje na naše vojnike koji su nas zadužili neuporedivo više i da im odamo dužnu počast kao herojima otadžbine – ako ništa drugo, makar kao kolateralnu štetu Medvedevljeve posete.