уторак, 06. децембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Рио Тинто и право на побуну
Политички живот

Рио Тинто и право на побуну

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 14. новембар 2022.

 Коначно формирање нове владе Србије, али и протекла расправа о ребалансу буџета јасно су показали основно опредељење напредњачког режима, који током своје већ десетогодишње владавине не одустаје од улоге доследног браниоца и заступника интереса крупног и корпоративног капитала, али и стварања нове клијентелистичке клептократске богаташке касте, која своје економске подухвате остварује искључиво у блиској сарадњи са владајућим структурама. Ова влада као и Скупштина већ немају потребни легитимитет, јер је њихово трајање сведено на октроисани мандат који ће бити условљен и одређен пре свега политичким интересима СНС-а и могућношћу нових парламентарних и београдских избора. Ова крња влада има очигледно неколико веома јасно одређених приоритета: консолидација ЕПС-а, повратак компаније Рио Тинто и давање отворене подршке за отварање рудника литијума, рушење старог моста на Сави, изградња Националног стадиона, као и истрајно подржавање тзв. инвестиционог урбанизма, али и настављање бесомучног давања субвенција страним инвеститорима.

Оваква оријентација се више и не увија у већ добро познате маркетиншке и идеолошке флоскуле или ширење илузије и обмане да ова клептократска и ауторитарна власт има једини свој племенити  циљ - да буде заштитник најсиромашнијих слојева и пензионера, као њиховог најпоузданијег бирачког тела. У свим њиховим страначким и скупштинским расправама износе се графикони и економски подаци, као прилог тврдњи о до сада невиђеном историјском успеху напредњачке владавине и до сада никада досегнутом препороду Србије као водеће економске и војне силе у овом региону.

Наведимо само најсвежији пример турске фирме Бертекс из Крагујевца, која је изненада затворила своју фабрику, а неколико стотина радника је остало на улици без исплаћених зарада и отпремнина. До сада је наша држава за ову инвестицију издвојила 4,5 милиона евра, а чим су пресушиле субвенције, почело је давање отказа

Очигледно је да ова клептократска и клијентелистичка власт нема намеру да одустане од њеног зацртаног става о тзв. инвестиционом циклусу, што значи да ће и даље немилице делити  непримерено високе и нерационалне субвенције страним инвеститорима и безрезервно штитити њихове интересе додељујући екстериторијалним статус, јер за њих очигледно не важе закони ове земље, а радници су сведени на модерно робље без икаквих социјалних и радних права, а примењује се и отворена забрана синдикалног организовања. Зато се са пуно права говори да Србија постаје колонија и да убрзано губи свој економски и државни суверенитет. Наведимо само најсвежији пример турске фирме Бертекс из Крагујевца, која је изненада затворила своју фабрику, а неколико стотина радника је остало на улици без исплаћених зарада и отпремнина. До сада је наша држава за ову инвестицију издвојила 4,5 милиона евра, а чим су пресушиле субвенције, почело је давање отказа. Зато се и оправдано поставља питање ко је ту заиста био стварни инвеститор и послодавац ако то није наша држава. И колико оваквих примера има у Србији. У Скупштини на расправи о ребалансу буџета за 2022. годину изнет је податак да се 94 посто инвестиција даје страним инвеститорима, а само 6 посто домаћим фирмама у којима је запослено 60 посто наше радне снаге. Нико до сада није, а вероватно и неће демантовати овај  податак. Он говори о потпуно погрешној економској политици која се данас проглашава за највеће достигнуће А. Вучића и његовог напредњачког режима. Он постаје сада све више принудни колонијални управник него што је спреман да промени тзв. његов ирационални  историјски инвестициони циклус.

Није случајно што је управо она постављена да води ресор енергетике, јер само следи ставове А. Вучића и осталих напредњачких трбухозбораца и потркуша, јер је очита њихова намера и тежња да се да се настави са процесом припреме рудника у долини Јадра за експлоатацију литијума

Најочигледнији пример овакве отворене колонизаторске економске политике је  недостојна  улога наших државних институција у отвореном заступању интереса компаније Рио Тинто и давање подршке у њиховој намери да отворе руднике литијума у долини Јадра и широм Србије. У току протекле изборне кампање, након великих еколошких протеста, А. Вучић и његови послушници су донели изнуђену одлуку да обуставе /без доношење закона о дефинитивном обустављану свих радова Рио Тинта/ ове озлоглашене рударске компаније, али и тада је било јасно да је то само невољни политички маневар и да ће се ово државно покровитељство и подршка наставити након избора, што се данас већ увелико дешава. О томе јасно сведочи именовање Дубравке Ђедовић, која у својим првим изјавама и не крије да је на функцију министарке за енергетику дошла као отворени лобиста Рио Тинта: "Србија има срећу што лежи на резервама једног јако битног минерала који је неопходан за обновљиве изворе, који су у фокусу целог света. Мислим да Србија треба да размотри како може тај потенцијал да искористи. Моје је да сагледам, да размотрим, да видим шта је урађено, шта и зашто није. Али све  земље које имају неки природни ресурс, а не искоришћавају га, на губитку су". Ова изјава  новопечене министарке нас враћа на почетак, као да није било довољно јасних доказа и  сериозних научних увида и сагледавања да предвиђени начин експлоатације литијума доноси катастрофалне последице за животну околину у целој Србији. Није случајно што је управо она постављена да води ресор енергетике, јер само следи ставове А. Вучића и осталих напредњачких трбухозбораца и потркуша, јер је очита њихова намера и тежња да се да се настави са процесом припреме рудника у долини Јадра за експлоатацију литијума. 

А. Вучић не пропушта у својим готово свакодневним монолошким обраћањима  нашој јавности да истакне да је направио велику грешку што је попустио пред притисцима грађана и њихових еколошког протеста само суспендујући и одлажући даље активности на отварању рудника литијума

При томе А. Вучић не пропушта у својим готово свакодневним монолошким обраћањима  нашој јавности да истакне да је направио велику грешку што је попустио пред притисцима грађана и њихових еколошког протеста само суспендујући и одлажући даље активности на отварању рудника литијума. Сада је, након обављених избора, очигледно одлучио да ову своју грешку исправи /често у својим наступима не пропушта да спомене своју неспремност да се супротстави захтевима да се пре неколико година приватизује Телеком, тај тренутак слабости  себи и данас  такође каже да не може никако  да опрости/ и изнова покрене питање експлоатације литијума као изузетне прилике за енормни економски развој јадарског краја и целе Србије, која треба да постане, по свему судећи, земља рударења. "Катастрофа је то са литијумом шта смо урадили. Хоћете да вам кажем ’Дакле, литијум је прошле године у мају вредео 13 хиљада долара по тони, данас је 79,ооо долара по тони, што значи да је то на наше отворене резерве 100 милијарди евра. Па нека нама остане 20 милијарди, нека Лозници остане једна милијарда, знате ли шта је то. Ти би се људи купали у новцу." А. Вучић само не каже ко би се то „купао“ у новцу осим његове страначке  олигархије и тзв. предузетничке и посредничке клијентеле у овом епохалном подухвату. Давно је наш народ рекао "не коље се во за кило меса", а управо је то логика великог дародавца А. Вучића. Очигледно да би та могућа средства добијена као резултат експлоатације литијума могла бити искоришћена пре свега за враћање дугова и отплату кредита коју је овај режим направио током десет година своје погубне економске политике. Очигледно је да он мисли да је учинио довољно уступака онима који се одлучно противе његовим настојањима да усрећи наш народ гејзиром новца, да  их је маргинализовао,  анестезирао и додатно пацификовао  нашу јавност и да сада може поново да покрене тријумфалистички литијумски  привредни циклус, који ће донети, по њему, невиђени просперитет у долину Јадра и целу Србију. О томе је недавно говорио и Саво Манојловић, наглашавајући да је на делу већ добро позната техника маркетиншког препарирања  нашег јавног мњења: "И њихово бирачко тело није доминантно за овај пројекат. Тактика власти је да сада то јавно мњење скува. Та операција се сада дешава тако што имате бруталне нападе у медијима од стране Дарка Глишића и Миломира Марића, који вређају све људе који су протествовали и називају их идиотима. Циљ је да се цела расправа претвори у циркус, како не бисмо причали аргументима, како се не би чули аргументи научника и Српске академије наука и уметности, већ да се цела расправа претвори у препуцавање и увреде. Зато што се они ту најбоље сналазе".

А. Вучић непрестано гаји свој култ победника, градитеља и непрестано показује своју изразиту месијанску потребу да себе  у нашој разореној  и таблоидиотизованој јавности представи као изузетну историјску личност иза које ће остати само његова грандиозна и мегаломанска градитељска дела, без обзира што је од Србије начинио осиромашену и деградирану колонију, а од њених становника у великој и забрињавајућој мери послушничку масу савремених робова. Зато он мора да по сваку цену анулра и обесмисли пораз који је пре избора доживео, настојећи да по сваку цену наметне и прогура отварање рудника литијума као његову још једну велику историјску победу и подвиг. Он ту намеру више и не крије, без обзира на то што је његова прошла влада донела одлуку да се обустави даље деловање Рио Тинта у Србији. Наравно да је ова фирма наставила своје активности, јер за њих не важе уредбе и правила пословања у Србији, а самим тим ни одлуке српске владе. Наравно да се ова фирма тако понаша јер је само чекала да се заврши и овај изборни циклус, а њихови лобисти већ увелико раде посао за који су и постављени, а ова наша нова влада не може да функционише мимо стриктних намера, захтева и месијанских жеља председника Републике.

Сада се за нас поставља суштинско политичко и друштвено питање шта да се ради. На који начин зауставити ову нову акцију А. Вучића и његове клептократске камариле у поновном походу на Јадар, у јасној намери да обнови своје напоре за отварање рудника литијума и даље девастацију Србије давањем десетине дозвола за рударска истраживања? 

Сада се за нас поставља суштинско политичко и друштвено питање шта да се ради. На који начин зауставити ову нову акцију А. Вучића и његове клептократске камариле у поновном походу на Јадар, у јасној намери да обнови своје напоре за отварање рудника литијума и даље девастацију Србије давањем десетине дозвола за рударска истраживања? И то у изузетно неповољној политичкој ситуацију, када имамо безнадежно подељену, организационо и акционо  ослабљену опозицију /на чему је А. Вучић истрајно радио након успешно одржаног бојкота/. При томе, све је учињено да се медијски и персонално дезавуишу еколошки покрети, не само из долине Јадра и остале еколошке иницијативе грађана, већ посебно  покрет Крени–промени, чија Народна иницијатива везана за доношење закона о забрани експлоатације литијума у Србији стоји загубљена у лавиринтима народне Скупштине и вероватно никада неће ни доћи на дневни ред неког заседања, и поред посланичких иницијатива опозиције и еколошких покрета да се то што пре уради.

Еколошка питања су еминентно политичка и саставни су део савремене политике, без обзира на то што она у великој мери надрастају и у великој мери мењају досадашњи окоштали  и често  превише прагматични начин практиковања вођења политике

Нарастање еколошке свести и настанака многобројних еколошких покрета  и иницијатива у многоме је радикалније утицало на промену наше у великој мери етаблиране и учмале политичке и друштвене сцене. Почетне дечије болести еколошког активизма да се у њиховом деловању не ради о бављену класичном и у великој мери превазиђеном и анахроном страначком политиком најзад су превазиђене и представници ових покрета и иницијатива су изборили своја посланичка места у новом сазиву Парламента, што је од изузетне важности. Тако су они ушли у нашу актуелну политичку арену, где им је по политичком утицају и значају и било место, као што је то сасвим нормално и прихватљиво, не само у европским  парламентима. Превазиђена је циљана и добро оркестрирана режимска стигматизација и настојање да се еколошки покрети и еколошке иницијативе грађана што више ограде од бављења политиком и вођења политичких акција и процеса и да се на тај начин ове еколошке иницијативе лако маргинализују и пацификују /не треба занемарити и сталне оптужбе да су поједини еколошки покрети и организације продужена рука страних утицаја, што је већ опробани метод напредњачких политикантских дисквалификација/. Међутим, еколошка питања надрастају у сваком смислу тзв. класично страначко организовање и деловање /којег се са пунио права данас клони већина грађана/, јер није стриктно хијерархијски устројено, а еколошки покрети и еколошке иницијативе грађана доносе толико потребну нову и креативну динамику и нов начин схватања и разумевања политичких процеса и деловања. Еколошка питања су еминентно политичка и саставни су део савремене политике, без обзира на то што она у великој мери надрастају и у великој мери мењају досадашњи окоштали  и често  превише прагматични начин практиковања вођења политике.

Из свега наведеног јасно је да је у неминовном судару са отворено ауторитарним, осионим и бескруполозним недемократским режимом А. Вучића, везаним за поново покретање  експлоатације литијума, неопходно да се на таласу еколошких захтева и покрета реафирмише природно право човека на побуну, јер се изнад свега ради о основној одбрани права на живот и опстанак, али и одбрани права на здраву и одрживу животну средину

Из свега наведеног јасно је да је у неминовном судару са отворено ауторитарним, осионим и бескруполозним недемократским режимом А. Вучића, везаним за поново покретање  експлоатације литијума, неопходно да се на таласу еколошких захтева и покрета реафирмише природно право човека на побуну, јер се изнад свега ради о основној одбрани права на живот и опстанак, али и одбрани права на здраву и одрживу животну средину. То претпоставља и радикалну промену економске политике /за шта је овај предаторски режим најмање спреман/, која ће бити окренута доследном и ефикасном спровођењу и остваривању већ усвојених функционалних цивилизацијских еколошких стандарда и правила, а неће бити као до сада посвећена по сваку цену искључиво стицању профита компанија чије пословање она стимулише и дотира, и то не обазирући се на драстичне примере кршења и непоштовања социјалних и радних права заполсених, али ни на потребу обезбеђиванња услова за остваривање и заштиту здраве животне средине. Поштујући основно право на живот и право на побуну када је оно драстично угрожено, као што је то случај са настојањима Рио Тинта и наше напредњачке власти да изнова покрену експлоатацију литјума, неопходно је да се образује најшири могући покрет састављен од истакнутих научника из области заштите животне средине, јавних личности које су већ показале своју опредељеност за озбиљан еколошки ангажман, политичких странака које имају своје еколошке програме и захтеве и већ успостављених и функционалних еколошких покрета и еколошких иницијатива грађана. Ту посебну улогу може да одигра групација  посланика опозиције који су данас респектабилна снага у нашем Парламенту, јер би могли да овим захтевима дају парламентарни оквир и снагу. Тако би се створио неопходни политички, јавни и друштвени притисак за доношење Закона о забрани експлоатације литијума у Србији /уз неопходно преиспитивање досадашњег вођења економске политике у области рударства/. Један од основних услова за  функционисање и формирање оваквог најшире постављеног покрета је стављане у други план евидентних идеолошких и политичких разлика, али и личних сујета, које тако погубно делују и разарају нашу политичку стварност. Једино тако се еколошки захтеви могу остварити као испуњавање и заступање пре свега општих и јавних интереса и већинске воље грађана, који данас веома добро схватају значај еколошких питања и иницијатива.

Масовни еколошки  протести покренути пред одржавање парламентарних и председничких избора прави су пример да је могуће остварити /макар и ограничене/ циљеве када су они јасно  постављени и одлучно брањени, али су показали и да напредњачки режим и његов вођа нису баш тако монолитни и непобедиви како се истрајно представљају у нашој јавности. Ако данас у нашој преосталој и уздрманој политичкој заједници /еколошки покрети и еколошке иницијативе грађана, опозициони посланици, критички оријентисани портали и медији, научна јавност, угледне јавне личности и политичке странке/ нема јасне свести о неопходности овакве врсте изнад свега друштвеног окупљања и усредсређивања у одбрани права на живот и опстанак /јер екологија то изворно јесте и значи/ и коришћењу и примени природног права на побуну, онда не треба да изнова понављамо да су наши људи изгубили веру у могућност било какве друштвене и политичке промене /то је, иначе, највећи изазов за сваку демократију/.

Ако и ова, пре свега политичка, битка буде изгубљена због уских страначких и персоналних интереса, онда се не можемо више чудити што се ће наступити још већи, нови и тешко заустављив талас пасивизације и одустајања од било каквог политичког ангажмана наших грађана, који нису били први пут изневерени и политикантски изманипулисани, што је један од  главних стратешких политичких циљева напредњачке власти

Овакво политичко и друштвено окупљање оличено у снажно и добро организованим, осмишљеним и усмераваним еколошким политичким протестима, са прецизно одређеним циљем који ће се заступати /доследно и без јаловог компромисерства/, до његовог целовитог испуњења, јединствена су прилика да се поврати вера у могућност радикалније друштвене  промене и покаже да напредњачки режим може да изнова доживи пораз на најважнијим друштвеним и политичким питањима, што је од посебне важности. Али то је и  јединствена прилика да се реафирмише право на побуну и основни демократски принцип садржан у поштовању већинске воље народа и његову спремност да брани и заступа право на живот и опстанак. Ако и ова, пре свега политичка, битка буде изгубљена због уских страначких и персоналних интереса, онда се не можемо више чудити што се ће наступити још већи, нови и тешко заустављив талас пасивизације и одустајања од било каквог политичког ангажмана наших грађана, који нису били први пут изневерени и политикантски изманипулисани, што је један од  главних стратешких политичких циљева напредњачке власти.

Сетимо се да се и данас осећају  изузетно негативне последице, и то након више од две деценије, изневеравања великих пробуђених нада да су могуће темељне промене у друштву после  демократских промена 5. октобра 2000. године. Овога пута се ово тегобно искуство мора имати у виду када је у питању одбрана права на живот које је угрожено у корену најавом покретања обнове процеса експлоатације литијума и деловања Рио Тинта под покровитељством нове владе и А. Вучића, јер се овакве историјске прилике за радикалнију политичку промену веома ретко указују. Ово је и озбиљан политички изазов и историјски  испит за све данашње политичке актере у Србији које желе да остваре промену бахатог напредњачког клептократског  ауторитарног режима, заснованог изнад свега на личном и апсолутистичком систему владавине А. Вучића.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер