Rezolucija o Srebrenici: U naše ime?!

Teško je zamisliti kako bi „rezolucija o Srebrenici“, koja je u ovom trenutku predmet konspirativnog dogovaranja statistički beznačajne političke klase u Srbiji – pored njih – mogla obavezati i još nekog. (A ta klasa, podsetimo se, ne broji više od 1 odsto ukupnog stanovništva, čak i kada joj dodamo i celi prateći aparat njenih apologeta i skutonoša.)

Tako dolazimo do fascinantnog paradoksa: jedan ratni zločin pripisuje se, bez ikakvog pravnog ili moralnog osnova, državi i građanima Srbije kao da je učinjen „u njihovo ime“. On se sada okajava jednim skupštinskim aktom sa čijim je sadržajem javnost samo u najopštijim crtama upoznata, ali koji i na osnovu tih naznaka ogromna većina građana sa prezirom odbacuje. Taj akt se formuliše i usvaja „u ime“ građana koji ga odbacuju, na inicijativu šačice ljudi koji u Srbiji drže monopol na političko odlučivanje. Položaj te šačice pojedinaca koji sada, bahatom zloupotrebom prigrabljenih političkih instrumenata, samozvano u ime nevoljnih građana „okajavaju“ zločine sa kojima ti građani nemaju nikakve veze vrlo je sličan položaju nekolicine izvršioca zločina u julu 1995. godine. Oni su tada zločin izvršili, ali ne u ime i za račun građana Srbije, već u korist potpuno različitih i do sada još uvek pouzdano neidentifikovanih faktora i nalogodavaca.

Pošto je moralna ucena građana Srbije – da im je rezolucija jedini način da speru ljagu genocida počinjenog u njihovo ime – glavni ako ne jedini argument njenih predlagača, uporno ponavljanje osnovnih činjenica u vezi sa Srebrenicom uvek je dobrodošlo. Naravno da forenzička dokumentacija Haškog tužilaštva uopšte ne podržava zaključak da je nastradalo 8.000 lica, u koji zvanična priča želi da nas ubedi, već sadrži dokaze koji se odnose na nešto više od 1.900; naravno da i od tog broja oko 500 otpada (prema obrascu ranjavanja) nesumnjivo na žrtve borbenih dejstava a ne pogubljenja; naravno da za oko 400 uopšte nije moguće utvrditi uzrok smrti; i, naravno, da to ostavlja oko 1.100 kao moguće žrtve streljanja, što je očigledno osam puta manje od politički i propagandno osveštane cifre kojom se pravda potreba za „pokajničkom“ rezolucijom.

Ali moralna srž ovog pitanja ne nalazi se čak ni u brojevima postradalih, već u identitetu i pravoj ulozi počinilaca. Jedina formacija VRS, ili bilo koje vojske, koja je do sada pred sudom bila dovedena u vezu sa srebreničkim zločinom je misteriozni, multietnički, Deseti diverzantski odred. Ta jedinica nema jasno mesto ni u jednom formacijskom sastavu. Njeni pripadnici bili su iz redova svih zaraćenih naroda u BiH, a među njima nalazio se čak i jedan Slovenac.

Pripadnik te jedinice, Hrvat Dražen Erdemović svedočio je u ključnom predmetu Krstić i u više drugih srebreničkih predmeta pred Haškim tribunalom. Kao nagradu za svoje usluge bio je kažnjen samo simbolički sa dve godine zatvora, mada je „priznao“ da je u Pilicama sa kolegama streljao između 1.000 i 1.200 muslimanskih zarobljenika. U pravnim analima nije zabeleženo da je neko uspeo da za gnusni zločin ovakvih razmera dobije tako širok imunitet od krivičnog gonjenja. Takođe je nezabeleženo da svedok-učesnik u takvom zločinu pred sudom imenuje svoje kolege u jedinici i saučesnike u zločinu, ali da protiv njih niko već godinama ne pokreće istražni postupak, niti im postavlja bilo kakva pitanja.

Nepoznato je ko je osmislio i organizovao srebrenički zločin, a samo je delimično poznato ko ga je i pod kakvim okolnostima izvršio. Samim tim, ne postoji osnov da se država Srbija i njeni građani za njega „kaju“, a još manje da se izlažu mogućnosti plaćanja basnoslovnih reparacija za zločin sa kojim oni nemaju apsolutno nikakve veze.

Zato proces najavljivanja i pripremanja rezolucije, koji nesmetano teče bez obzira na gnev koji građani ispoljavaju svakodnevno u odnosu na samu pomisao takvog akta, deluje krajnje zabrinjavajuće. Pod pretpostavkom, to jest, da nam je jačanje demokratskih vrednosti i ustanova u današnjoj Srbiji bitno.

Način kako je rezolucija prvi put bila javno pomenuta emblematičan je za prezir vlastodržaca prema građanima. O toj inicijativi koja bi, navodno, trebalo da bude od ogromne moralne koristi njihovoj zemlji i da joj pomogne da se uklopi u evropski sistem vrednosti, građane Srbije do sada niko nikada nije konsultovao. Oni su za nju saznali posredno i uzgredno kada je predsednik Tadić, u klasičnom južnoameričkom stilu pronunciamiento, obnarodovao 4. januara ove godine, obraćajući se skupu diplomatskih predstavnika Srbije u inostranstvu.

Karakteristični su i prilika i publika. Predsednik Tadić za predlaganje svoje „moralne“ inicijative nije iskoristio neku priliku od opštedruštvenog i unutrašnjeg značaja, kao božićni praznici ili dan Svetog Save, da je uklopi u neki prikladni moralni kontekst. On je to učinio koristeći priliku koja je po svojoj prirodi vezana za odnose sa inostranstvom. S obzirom na činjenicu, koja je uskoro zatim izašla na videlo, da je rezolucija bila upravo rezultat žestokog pritiska iz inostranstva, taj potez bio je krajnje nespretan. Što se izbora publike tiče, on je bio podjednako loš, ali i indikativan: kolegijum državnih birokrata MIP-a, od kojih je suvišno očekivati nešto drugo osim nekritičkog i oportunističkog klimanja glavom na bilo kakav predlog njihovog šefa. Za svoj prvi nastup na ovu temu, predsednik Tadić nije mogao izabrati manje prikladnu priliku niti manje relevantni auditorijum.

Od tog trenutka pa nadalje, akcija za usvajanje rezolucije, sa stanovišta onih koji je predlažu, ide u samo jednom smeru – nizbrdo. Nada predsednika Tadića, da će njegov predlog s vremenom dobijati sve širu društvenu podršku, propala je. Ni posle dva meseca, ona još nije stekla podršku značajnog broja običnih članova društvene zajednice, ili – kako bi se to na Zapadu reklo – čoveka sa ulice. Podržavaju je samo „the usual suspects“, od kojih se to i očekuje u sličnim prilikama: NVO koje zavise od zapadnog finansiranja i čiji je zadatak u Srbiji logistička podrška svakoj inicijativi koja koristi zapadnoj politici; nekoliko ministara i zamenika ministara koji su se oglasili po zadatku i čije mišljenje niko ne uzima ozbiljno; specijalni tužilac, čiji je profesionalni kredibilitet odavno u ruševinama; najzad, nekolicina „stručnjaka“ i profesora koji svojom drugorazrednom argumentacijom povećavaju sumnju u suštinski smisao predsednikovog predloga.

Kao što se u slučaju pravde sa razlogom kaže da nije bitno samo da se ona čini, već i to da se vidi da je učinjena, to isto važi i za demokratiju. U raspravi koja se odnosi na pitanje od tako velikog političkog, moralnog i materijalnog značaja za Srbiju, kao što je rezolucija o Srebrenici, ne primećuje se ni trag od demokratske prakse. Srpski vlastodržci demos tretiraju kao plebs, i oni su ga iz procesa razmatranja i odlučivanja po ovom pitanju u potpunosti isključili.

Za jednu zemlju čiji se funkcioneri na rečima zalažu za njen što brži ulazak u Evropsku uniju proces usvajanja ove rezolucije krajnje je neprirodan. Može li iko zamisliti neku zemlju Evropske unije, ili zrelu demokratiju bilo gde, u kojoj se dva meseca raspravlja o parlamentarnom dokumentu čiji tekst nikome nije bio pokazan, i za koji se uopšte ne zna ni da li je napisan? Problem nije u tome što neka inicijativa potiče odozgo. Mali krug kompetentnih ljudi, koji pažljivo i savesno proučavaju koje bi političke mere mogle najbolje poslužiti interesu društva, obično je produktivniji od ulice kada je u pitanju donošenje korisnih predloga i rešenja. Ali da bi jedna mera usvojena u ime cele zajednice imala legitimitet, njen sadržaj mora biti plod svestrane rasprave obaveštenih građana. Glasanje u parlamentu odraz je tog društvenog konsenzusa, ne njegova zamena.

U slučaju srebreničke rezolucije, taj društveni konsenzus ne postoji. Već dva meseca, suočeni sa odbojnim stavom javnosti, i u strahu da je ne razbesne još više, predlagači se ne usuđuju da objave čak ni nacrt dokumenta koji bi po njima trebalo usvojiti. Građane niko ne poziva da učestvuju u raspravi na ovu temu, niti su predlagači rezolucije ti koji im nude neophodne informacije pomoću kojih bi mogli analizirati argumente za i protiv i odlučiti kakav će stav da zauzmu. Niko u strukturama političke vlasti za njihov stav ne pokazuje ni najmanje interesovanje. Umesto obaveštenja o prirodi i mogućim posledicama predloženog skupštinskog akta, građani su od predstavnika vlasti izloženi harangiranju koje jasno stavlja do znanja da se njihova inteligencija ceni vrlo nisko. Umesto činjenica i argumenata, nude im se moralne ucene i implicitne pretnje. Dogovaranja se odvijaju isključivo na nivou političkih klika u parlamentu i izvan njega. Sa građanima, po ovom pitanju koje se tiče njih, njihovog obraza, i budućnosti njihove zemnje, ne dogovara se niko.

Rezolucija o Srebrenici svakako da može biti usvojena većinom u korumpiranom parlamentu, ali to se može dogoditi isključivo bez traga od demokratskog legitimiteta i bez mogućnosti da rezolucija moralno, ili na bilo kakav drugi način, obaveže građane u čije se ime bahato donosi. Poslanici Narodne skupštine Srbije nemaju punomoćja da u ime politički marginalizovanih građana Srbije takvu rezoluciju izglasaju, kao što šarena družina Desetog diverzantskog odreda nije imala ovlašćenje da zarobljenike, na koje se ta rezolucija odnosi, pobije u njihovo ime.

(Autor je predsednik holandske nevladine organizacije Srebrenica Historical Project)