Početna strana > Rubrike > Politički život > Represija neće sprečiti bunt naroda
Politički život

Represija neće sprečiti bunt naroda

PDF Štampa El. pošta
Dragomir Anđelković   
subota, 10. oktobar 2009.

(Pečat, 08.10.2009)

Napoleonov dugogodišnji ministar policije Žozef Fuše, tvrdio je – a praksa je pokazala osnovano – da u trenucima kada na bojištima stvari ne idu dobro, ili se zemlja suoči sa drugim velikim teškoćama, za vlast ništa nije korisnije nego da širi strah od kriminala, razularene rulje, masovnih ubica ili drugih vidova nasilja“, kaže Dragomir Anđelković, autor brojnih stručnih i naučnih radova na temu manipulacije nasiljem. Nasilje, kao sociološki i politički fenomen, problem savremenog doba, ali istorijska konstanta, bila je osnovna tema razgovora sa našim istoričarem i publicistom mlađe generacije.

Da li izjava Borisa Tadića da je borba protiv nasilja prioritet važniji i od evropskih integracija, te najave predstavnika mnogih institucija da će raskrinkati kriminalne bande nasilnika u Srbiji, svedoče o drastičnom porastu kriminala i nebezbednosti u našem društvu, ili, možda, imaju neku sasvim drugačiju pozadinu?

Mislim da imaju sasvim drugačiju pozadinu! To što naša aktuelna vlast izjavljuje da je nešto za nju važnije od evropskih integracija, koje je do juče predstavljala kao nedodirljivu svetinju, svedoči da je konačno i sama uvidela da su one „na dugom štapu“. Već godinama zvaničnici EU, od Havijara Solane pa nadalje, govore da Srbija neće brzo postati članica Unije. Kada su i spominjali neke rokove, nije se radilo o par godina, već o deceniju dve. Međutim, naše tzv. evropske snage, pogotovo pred poslednje izbore, narodu su lažno predstavljale da smo stigli, gotovo na prag EU, i da je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, početak otvaranja njenih kapija. Nije isključeno da su lideri Koalicije za Evropsku Srbiju i sami u to poverovali. Naprosto, računali su na to da i njihovi zapadni prijatelji znaju do koje mere je neuspešno vođena srpska tranzicija, i u kakvo stanje je dovedena naša privreda, pa zbog sopstvenog računa, radi mira u evroatlantskom dvorištu, neće dozvoliti da se uruši naša liberalnoekonomska kula od karata. Otuda, šta god evrobirokrate i političari pričali, neki su ovde mislili, da će nas u kritičnom času primiti u EU, tj. Srbija će se pre nego što „dotera cara do duvara“ dokopati evropskih fondova i tako izbeći da naše lažne reformiste zapljusne talas posledica sopstvenih nedela, a radi se o ekonomskom kolapsu i socijalnim nemirima. No, kriza je pomrsila takve, verovatno i bez nje, račune bez krčmara. Vladajuća ekipa je konačno uvidela da od evropske „socijalne pomoći“, na koju je računala kao na slamku spasa, u narednom periodu neće biti ništa. A socijalni zemljotres postaje realna pretnja. Čini mi se da u takvom svetlu treba gledati na priče o energičnoj borbi protiv nasilja. Podsetio bih Vas i čitaoce na Napoleonovog dugogodišnjeg ministra policije Žozefa Fušea. On je tvrdio, praksa je pokazala osnovano, da u trenucima kada na bojištima stvari ne idu dobro ili se zemlja suoči za drugim velikim teškoćama, za vlast ništa nije korisnije nego da širi strah od kriminala, razularene rulje, masovnih ubica ili drugih vidova nasilja. U gotovo iracionalnom strahu da smrt ne zakuca na njihova vrata, mnogi građani gotovo preko noći zaborave na sve velike društvene probleme. Makar privremeno, i glad im više nije na prvom mestu!

Policija je veoma brzo pronašla i uhapsila huligane koji su na smrt pretukli navijača Tuluza. Čitavu ova akcija izvršena je uz ogroman pritisak javnosti. Kako je moguće da srpska javnost nije zainteresovana za otkrivanje ubica Ranka Panića i Vujičića (mladića koji je spaljen u ambasadi SAD)?

Javnost, kada reaguje spontano, brzo zaboravlja. Danas joj je bitno jedno, sutra drugo. Veći problem, ili bar onaj čije se posledice trenutno više osećaju, zasenjuje ostale. Drugačije stvari stoje sa organizovanom javnošću i sistematski usmeravanim javnim mnenjem. Da budemo otvoreni: na medijskom planu u Srbiji skoro da vlada totalitarno jednoumlje. To ne kažem metaforično. Evroatlantske snage, a pod njima podrazumevam zagovornike punog uključivanja Srbije u američki sistem klijentskih država i usvajanja sistema vrednosti koji tamo vlada, kontrolišu sve značajne elektronske i većinu štampanih medija, u obimu o kome je Miloševićev režim samo mogao da sanja. I u stanju su da bitno utiču na oblikovanje javnog mnenja, i s druge strane, da bar u vezi sa nekim pitanjima, stvore predstavu da je ono gotovo homogeno, što naravno nije tačno. Uz medije, koji selektivno puštaju informacije, koje su uz to često i „frizirane“, u tome veliku ulogu igraju proameričke nevladine organizacije i navodni eksperti i politički analitičari koje sredstva masovnog informisanja forsiraju. Tako se stvara lažni utisak da stručna javnost, na objektivnim osnovama, a ne politički motivisano, nešto zastupa. Naravno, i pored svega toga, veliki deo naroda misli drugačije nego što naši a strani evroatlantisti priželjkuju, no tom delu javnosti ostaje da gunđa na ulici, u kafani ili po svojim kućama. U duhu rečenog, sada deluje da postoji veliki pritisak javnosti da se razreši slučaj premlaćivanja nesrećnog navijača Tuluza, a da je ona ravnodušna prema sudbini Ranka Panića i Vujičića. Međutim, stvari stoje drugačije. Nesumnjivo, ogromna većina građana ove zemlje želi da odgovaraju ljudi krivi za smrt mladog Francuza. Ali, on im nije važniji od egzistencije sopstvene dece, ili sudbine zemlje u kojoj žive. Kao ni sudbina naših sunarodnika koji malo, malo bivaju ubijani na Kosovu i Metohiji samo zašto što su Srbi. Nije im Bris Taton važniji ni od Ranka Panića, koga je policija usmrtila na mitingu povodom hapšenja Radovana Karadžića, ni od studenta Zorana Vujičića, koji je pod sumnjivim okolnostima stradao u američkoj ambasadi. No, našim vladajućim strukturama i tvorcima javnog mnenja, život jednog stranca nesumnjivo je mnogo važniji od života građana ove zemlje. To je strašno, jer ljudski život, čiji god bio, jednako vredi. Tim pre, što bi oni koji vode zemlju pogotovo trebalo da budu zabrinuti kada je nešto posledica njihove greške. Taton je mogao da strada bilo gde. Ni jedna vlast ne može da obezbedi apsolutnu bezbednost građana. Međutim, vlast je dužna da osigura da država radi u korist građana, a ne da deluje na uštrb mnogih od njih. U demokratskim zemljama vladajuće strukture ne smeju da zloupotrebljavaju policiju u političke svrhe. A baš to se desilo kada je bez povoda policija nasrnula na ljude okupljene na Trgu republike 29. jula prošle godine. Policajci koji su na smrt prebili Panića morali su da budu strogo kažnjeni. Naravno, nisu. Slučaj je zataškan. Da nije, klupče bi najverovatnije počelo da se odmotava, i istraga bi stigla do onih koji su naložili da iscenirani ili stvarni sukob sa šačicom huligana, bude iskorišćen za razbijanje mitinga. Posledica toga je bilo ubistvo jednog građanina. Hteo bi još nešto da kažem: interesantno je da je tada stvorena matrica koja se ponovo primenjuje ovih dana.

Ko zapravo manipuliše nasiljem u Srbiji? Većina „evroreformskih medija“, konstantno ističe da je „banda nasilnika“ „jasno ideološki i politički orijentisana“. Sa druge strane, čini se da i vlast niz skorašnjih tragičnih događaja želi da iskoristi za politički obračun sa neistomišljenicima.

Nasiljem manipuliše onaj ko za tako nešto ima mogućnosti. A to su oni koji u svojim rukama drže mehanizme kontrole nad građanima ove zemlje. I to kako mehanizme direktne kontrole, tako i duhovno-ideološke obrade svesti. Znači, manipuliše vlast i tzv. nevladina vlada koju čini vrh tzv. druge Srbije. Da krenem od njih. To su srbomrsci iz ideoloških razloga ili zagovornici američkih interesa iz ličnih profitnih pobuda. Oni se zalažu za to da Srbija ne samo krotko, nego sa entuzijazmom, prihvati status i teritorijalni opseg koji su joj u Vašingtonu namenili, i da ubuduće bude pokorni američki saveznik. No, da bi „drugosrbijanci“ mogli da nametnu ono što žele, moraju da slome žarišta otpora svođenju naše zemlje na nivo drugorazredne američke kvislinške tvorevine. Uz to, moraju da uteraju i strah u kosti većeg dela naroda, jer on po tom pitanju ima bitno drugačije stavove. Propagandom oni mogu da budu donekle ublaženi, u ljude može da bude ubačen crv sumnje i konfuzije, ali od njih brzo neće biti stvoreni NATO fanovi i zatočenici teorije o večnoj srpskoj krivici. Zato oni koji kreiraju politiku tzv. druge Srbije misle da je došao trenutak da se, pod izgovorom borbe protiv nasilja, radikalnim pa i drugim nacionalnim organizacijama zada udarac, i da se tako zastraše mnogi mirni i tihi ljudi. U strahu su velike oči, pa tzv. drugosrbijanci polaze od toga da će mnogi početi da se uzdržavaju i od odmerenog izražavanja nacionalnih stavova, čim vide da je neko zbog njih ili zbog njihovog manipulativnog povezivanja sa nasiljem, odgovarao. Toliko o nevladinoj vladi. Da se sada vratim na vlast i njeno manipulisanjem nasiljem. Prvo, naša vlast je u vazalnom odnosu prema mentorima tzv. druge Srbije. Otuda, u većoj ili manjoj meri, mora da ide na ruku onome što ona čini. Drugo, u samoj vlasti postoje ešeloni koji bezrezervno pripadaju tzv. drugoj Srbiji, pa iz ideoloških motiva rade isto što i njihova sabraća koja su formalno van vlasti. Treće, vladajuće strukture su surovo pragmatične, pa su shvatile da od priče o nasilju mogu da izvuku veliku korist. Tako se preusmerava pažnja naroda. Umesto da ljudi obraćaju pažnju na pad proizvodnje, rast nezaposlenosti, plimu otpuštanja, oni se bave „gej paradom“ i pogibijom nesrećnog francuskog navijača.

Da li hoćete da kažete da nije opravdano povezivati nasilje kriminalnih grupa i navijačkih hordi zla, netrpeljivost prema određenim manjinama (nacionalnim, verskim, seksualnim) i mržnju prema strancima?

Generalno, nije. Naravno, u pojedinim slučajevima može da bude opravdano. Kao što može da bude opravdano povezivanje srbofobije tzv. druge Srbije sa nasiljem ili drugim devijantnim pojavama. Kriminalnih grupa, ili makar veze sa njima, ima i na onom delu naše političke scene koji je anacionalan ili čak antinacionalan, kao i na onom nacionalnom delu. Sigurno se sećate pisanja štampe, koje niko nije ubedljivo demantovao, o tome ko je sve od naših nekritički zapadno nastrojenih političara od kriminalaca primao na poklon skupocene satove. A to je samo površina iza koje se krije mnogo više toga. Što se navijača tiče, većina njih svakako ne spada u redove rušilačkih hordi, a kada su u pitanju oni koji u njih spadaju, o njima treba popričati sa ljudima iz vrha vladajućih partija koji sede u upravama naših vodećih klubova. Vatra je vatra, bez obzira da li vam trenutno koristi. Ona uvek može da se otrgne kontroli. To bi trebalo da znaju oni koji se sa njom igraju. Da kažem sada koju reč i o mržnji. Mislim da kod nas ima ksenofobije, homofobije, i sličnog. Međutim, u tom pogledu nismo gori od drugih. Zar nema onih koji mrze strance u Francuskoj? Zar nema homofoba u Holandiji? Ne radi se o tome da svega toga kod nas ima više, već da neki iznalaze nove izgovore za svoju tvrdnju da smo najgori narod, da zalužujemo denacifikaciju, da nas treba i bukvalno okupirati da bi bili civilizovani. Još nešto. Kod nas se često manipuliše sa pojmovima. Na primer, etiketa homofob olako se lepi svakome ko se ne slaže sa punim izjednačavanjem homoseksualizma i heteroseksualizma. To što ne mislim da treba napadno javno demonstrirati homoseksualnost ili što se protivim ozvaničavanju gej brakova, ne čini me homofobom. Radi se o mom stavu, a ne o mržnji prema pripadnicima seksualnih manjina. Što se mene tiče, u svojoj kući i tamo gde se okupljaju ljudi sličnih sklonosti, nek svako radi šta god hoće.

Ipak, posle tragične smrti Francuza Brisa Tatona i niza neprijatnih događaja u vezi sa otkazivanjem gej parade („Povorke ponosa“) u Beogradu, očigledno je da u našoj zemlji postoje određene grupe huligana i kriminalaca, odgovorne za destabilizaciju prilika u našem društvu. Budući da one ne potiču od juče, da li je moguće da država (MUP, Tužilaštvo, sudovi) do sada nije mogla da spreči da pojave sa društvene margine isplivaju u centar zbivanja?

Kriminal, nasilje i druge slične pojave sa društvene margine, nisu tek zadnjih nedelja isplivale na površinu. Mi se već godinama suočavamo sa poplavom banditizma. Ranije smo imali dosta kriminala tzv. srednjeg intenziteta. Devedesetih godina, kriminalci su se sukobljavali oko kontrole nad švercom cigareta, benzina, i oko sličnih poslova. Dvehiljaditih ušli smo u razdoblje učestalog pljačkanja banaka, menjačnica, benzinskih pumpi, itd. No, tu se radilo ili o međusobnom obračunu kriminalaca ili o pljački pojedinih privrednih objekata. Sada smo ušli u fazu kada običnim građanima postaje sve opasnije da uveče izađu na ulicu, ili da neopterećeno uđu u mračni hodnik neke zgrade. Nikada u Beogradu nije bilo toliko napada na ljude na ulici, otimanja tašni, nakita i mobilnih telefona, nanošenja rana noževima ili tupim predmetima. Štaviše, imamo sve više i nasilja koje nije motivisano sticanjem materijalne koristi. Ljudi bivaju prebijani iz čista mira, dok šetaju psa u nekom parku. Dečački obračuni završavaju se i fatalnim ishodima. Sve u svemu, u našem društvu narasta atmosfera nasilja. A ona u tom obimu nije izazvana, niti može da bude izazvana, zagovaranjem bilo kakvih političkih ideja. Ona je rezultat neuspešne tranzicije, i rasta bede. Veliki požar teško da može da izazove zapaljena šibica bačena na kamenje, ali ako je bačena u skladištu benzina, evo nesreće velikih razmera. A od Srbije su skladište zapaljivog materijala napravili oni koji su nametali i sprovodili „reforme“ na način koji je doveo da nam je industrijska proizvodnja na nižem nivou nego krajem 90-ih, da većina privatizovanih preduzeća posluje gore nego ranije, da je došlo do ekstremnih socijalnih razlika … Ukratko, da mnogi više nemaju ni malo nade, a da su njeno mesto ispunili bes i frustracija. Razume se, u takvim okolnostima država nije u stanju da spreči narastanje negativnih pojava. One mogu policijsko-sudskom merama da budu suzbijane, ali bez promene društvenog konteksta, ništa suštinski ne može da se uradi. Nažalost, vlast koja je povezana sa ovdašnjim privrednim i inostranim političko-ekonomskim centrima moći kojima odgovara da mešetare, radi realizacije čijih interesa je našem društvu nametnut latinoamerički obrazac, sigurno neće dodirnuti suštinske nedostatke našeg sistema dok god ne uvid da se nad njom nadvio sivi oblak narodnog gneva. Niko ne seče granu na kojoj sedi. S druge strane, bez saniranja temelja trošne građevine, ništa ne vredi priča o potrebi da se popravlja krov. Znaju to i ljudi koji upravljaju ovom zemljom. Otuda i njihove priče o borbi protiv nasilja i kriminala treba doživeti kao kada džeparoš, dok krade nečiji novčanik, pokazuje na drugu stranu i viče: „držite lopova“.

Poznato je da je nasilje mladih karakteristika upravo urbanih zajednica kapitalističkog sveta. Prirodni bunt mladih često se potpiruje krutim klasnim preprekama i zabranama. Koliko su zapravo one i u Srbiji izvorište nasilja?

Sociolozi razlikuju apsolutno siromaštvo i relativno siromaštvo. U prvom slučaju radi se o nepostojanju osnovnih egzistencijalnih uslova, tj. dovoljno hrane, adekvatne odeće, dostojanstvenog smeštaja … U drugom slučaju, radi se o tome da se ljudi na neki način osećaju siromašno, da porede sebe sa drugima, i da doživljaju sebe kao one koji se približavaju dnu ili makar ozbiljno zaostaju. Oficijelno se tvrdi da je u našem društvu apsolutno siromaštvo na nižem nivou nego pre deset godina. Nema sumnje, mnogi ljudi sada žive bolje. Mogu lakše da kupe nove veš mašine i frižidere, da odu na letovanje, da priušte sebi automobil. Međutim, treba da imamo u vidu da to uglavnom nije realno. Društvo je onoliko bogato koliko proizvodi, a mi proizvodimo malo. Mi smo zadnjih godina rasprodavali sve što smo mogli, i uz to smo se zaduživali. Gro koristi od toga je otišlo u ruke stranih banaka, domaćih tajkuna i pojedinih političara. No, neku korist je osećao i narod. Druga strana medalje je da se polako približavamo vremenu kada više nećemo imati šta da prodamo, a kredite će nam biti sve teže da uzmemo. Za prodaju su nam ostala još javna preduzeća, a rate dugova iz godine u godinu rastu. Da se vratimo siromaštvu. Uz one koji sada bolje žive, siguran sam da ima nemalo i onih koji i u apsolutnom pogledu žive gore. Sada je, uslovno govoreći, pripadnicima srednje klase lakše da sebi priušte stvari o kojima smo govorili, ali je ljudima koji su na društvenoj margini ili ispod nje, teže da dođu do osnovnih životnih namirnica. Ranije su bar postojali ostaci socijalne države, pa su ljudi koji su na prinudnim odmorima dobijali preko nekakvih sindikata svinjske polutke, ako su imali snage da stoje u redovima, mogli su jeftino da kupe ulje, itd. Toliko o apsolutnoj bedi. Druga stvar je relativno siromaštvo. Čak i mnogi pripadnici tzv. srednje klase, vide do koje mere se naše društvo raslojava. Na sve strane opažaju skupe automobile, nove ekskluzivne vile, luksuzne radnje … A znaju da mnogi, naravno ne svi, koji to sebi mogu da priušte, nisu mukotrpno radili da bi do toga došli, već su se na neki način „snašli“ u tranzicionom mutljagu. Tako narasta frustracija i osećanje relativnog siromaštva. Novonastale klasne barijere, i sve ono što sa njima ide, najviše muči mlade. Uvek će se naći oni koji će u nasilju tražiti oduška za ono što ih tišti. Međutim, koliko će njih biti, zavisi od toga da li većina u društvu smatra da je sistem makar relativno pravedan. Kod nas očito, i to s dobrim razlogom, većina to ne smatra. Onda, ne treba ni podvlačiti da je omladina koja raste u takvom okruženju, pogodno tle za rast nasilja. To je danak latinoameričkom modelu društva, koji je zahvaljujući neodmerenom nametanju tzv. liberalno-ekonomskog modela, zapljusnuo i razvijene zemlje EU. Naravno, tamo gde je situacija još mnogo gora, a takav slučaj kod nas, i potencijal za nasilje je mnogo veći.

U poslednje vreme izjave pojedinih ministara, recimo ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića o sprezi kriminala, navijača i klubova, deluju kao da se predstavnici vlasti žale narodu na probleme u društvu, umesto da ih, po slovu zakona, rešavaju. Da li je preterano zaključiti da je država oslabila zato što je izgubila monopol nad nasiljem?

Mislim da naša država nije izgubila monopol nad nasiljem. Međutim, naši političari, ljudi koje biramo da vode našu zemlju, izgubili su monopol nad državnim kormilom. Ne radi se samo o tome da je Srbija postala vazalna zemlja. Vazalna zemlja prihvata dominaciju moćnije sile kako bi opstala. U skladu sa izrekom: „Šut se ne bije sa rogatim“, pokušava da nađe način da po cenu manje bitnih nacionalnih interesa, zaštiti one važnije. Drugačije stoje stvari sa marionetskim državama, odnosno kvislinškim režimima. Oni su u potpunosti u funkciji inostranih gospodara. E sad, Srbija je nešto između. Postali smo vazalno-marionetska država. Deo vladajućih struktura, čini mi se, ima kvislinšku rolu, a ostatak pokušava da igra vazalnu ulogu, verovatno imajući u vidu u nekoj meri i nacionalne interese. Stvari tako stoje na vrhu. No, kad sagledamo celu državnu strukturu, one izgledaju još gore. Od strane stranih centara moći u značajnoj meri su paralisane ili stavljene pod kontrolu naše državne institucije. Strani „konsultanti“ i „eksperti“ olako su pušteni u naša ministarstva, od odbrane do finansija. Često su na rukovodeća mesta nametani „naši“ evroatlantski kadrovi. Svesni da žive u zemlji u kojoj se oficiri, samo zato što su je branili, olako izručuju haškom tribunalu, odnosno da patriotizam više nije dobar osnov za napredovanje u karijeri, nemali broj zaposlenih u relevantnim državnim službama, spreman je da pogne glavu, i prihvati formalno i neformalno izraženu volju stranih gospodara Srbije. U okolnostima kada su garniture naših vladajućih političara nepromišljeno ili zlonamerno, već kako koja, dopustile da Nedićeva administracija bude stub nacionalnog suvereniteta spram naše današnje državne uprave, ni oni političari koji su želeli ili žele da sprovedu nešto što ide u prilog zaštite nacionalnih interesa i reafirmacije suvereniteta, mogu samo nemoćno da se koprcaju. U tom svetlu treba gledati i na monopol naše države, ili na ne postojanje monopola, nad nasiljem, kao i bilo čime drugim. A što se tiče naricanja političara pred narodom zbog problema sa kojima se suočavaju, samo još da dodam: to spada u domen banalne demagogije. Bili su svesni u kakvom je stanju država, pa ako su se prihvatili posla koji rade, makar neka ćute i trpe kritike, kada već nisu u stanju da nešto pozitivno učine. Tim pre to važi za one političare koji su tvorci trulog sistema koji imamo. Nismo ga valjda mi stvorili, a oni humani i ispunjeni dobrim namerama, tek pre koji dan došli iz Finske ili sa Islanda, sa željom da nam pomognu?

U kojoj meri je tačna teza, koja se ovih dana sve češće pojavljuje u medijima, da određene navijačke i kriminogene grupacije mogu biti iskorišćene, ili čak da mogu biti nosioci budućeg socijalnog i nacionalnog bunta u Srbiji? Pitam vas ovo jer mi se čini da povezivanje radničkog nezadovoljstva i patriotizma sa pojedinim „nasilničkim bandama“ u velikoj meri otežava inače često opravdane zahteve za promenama u društvu.

Čarls Tili, proučavajući brojne konkretne primere, u svom delu Od mobilizacije do revolucije, ubedljivo je pokazao da je za masovno izbijanje nasilja u jednom društvu, odnosno eskalaciju takvog vida borbe za promene, najodgovornija vlast. Ne radi se tu samo o tome da ona blagovremeno ne čini dovoljno kako bi se bar ublažili, ako ne i otklonili, ključni izvori masovnog nezadovoljstva, već i o tome da neodmerenim represivnim merama doliva ulje na vatru i izazova sukobe većih razmera. Do masovnog izliva nasilja nezadovoljnika obično dolazi tek posle akcija koje nisu nasilne. Najčešće nasilje otpočne vlast koja želi da preventivnim merama zastraši narod, odnosno uguši žarišta mirnog otpora. U tom svetlu treba gledati i na delovanje provokatora koji stoje iza nasilnih postupaka, koji se koriste od strane vlasti kao izgovor za represiju, odnosno na medijsko pridavanje prevelikog značaja nasilnim postupcima neodgovornih pojedinaca iz redova grupa koje se protive vlasti. U vezi sa time, da nastavimo priču o matrici koja je stvorena pre nešto više od godinu dana, a u skladu sa kojom se huligani manipulativno poistovećuju sa patriotama i drugim nezadovoljnicima, i onda se mehanizmi državne represije usmeravaju na njih. Takvo postupanje, pokazalo se, neko vreme može da daje rezultate i da blokira opravdane zahteve za promenama u društvu. No, dugoročno utire put nesreći. Ljudi se do neke tačke plaše i trpe, a onda eksplodiraju. Vlast koja to ne uviđa, i ne pokuša da otkloni ono što ih tišti, društvo gura ka nasilju. Uostalom, ni ljudi koji čine represivni aparat države, nisu bezosećajni. Oni umnogome dele raspoloženje naroda. Znate šta je bio bitan razlog za otkazivanje tzv. parade ponosa? Vlast je shvatila da veliki broj pripadnika policije nije spreman da bije narod koji se protivi održavanju te manifestacije. Da se vratim na kriminalne i ekstremno-navijačke grupe. Kada vlast počne da se kotrlja ulicom, one svakako imaju bitnu ulogu. To smo imali priliku da vidimo 5. oktobra 2000. godine. No, te grupe nikada nisu nosioci bunta. One stupaju na scenu samo onda kada velikom delu naroda prekipi, i on izađe na ulice. Da bi se naše društvo udaljilo od ivice, posle koje se pada u provaliju nasilja, vlast mora da povede računa o socijalnim i nacionalnim razlozima koji generišu nezadovoljstvo, a ne da traži žrtvene jarce.

Vratimo se još jednom na problem koji je nastao povodom otkazivanja gej parade. Država je donela Zakon, na osnovu kojeg seksualne manjine imaju prava na iznošenje stavova, pa i održavanje skupova. Ako se Zakon o diskriminaciji doslovno primenjuje, onda čak i citiranje delova Svetog pisma može da se tumači kao ugrožavanje prava određenih zajednica (u ovom slučaju gej populacije). Ne govori li ovaj primer da se Srbija nalazi na jednoj značajnoj raskrsnici, gde se sukobljavaju dijametralno suprotni sistemi vrednosti, koji ne mogu da se posmatraju izolovano ni od evropskih integracija? Drugim rečima, da li je naše društvo, usled brojnih istorijskih okolnosti, zaista spremno da prihvati evropski model življenja?

O tome da se kod nas donose zakoni, jer to neko od nas očekuje, ili pošto je tako uobičajeno u svetu, a da se oni posle ne primenjuju, najbolje govori odnos prema Ustavu. U skladu sa njegovim članom 50., nadležni sud bi trebalo da spreči širenje ideja koje ugrožavaju teritorijalni integritet Srbije. Znači, s obzirom na odnos LDP-a prema Kosovu i Metohiji, ta stranka bi trebalo da bude zabranjena, a nije. Tek toliko o poštovanju zakona i Ustava. Što se harange protiv mitropolita Amfilohija tiče, kao i protivljenju navođenju delova Svetog pisma, tu su pojedini jurišnici tzv. druge Srbije otišli predaleko čak i sa stanovišta sistema vrednosti u koji se zaklinju. Ni u zemljama koje su predmet njihovog idolopoklonstva niko citiranje Svetog pisma ne sankcioniše, i kada se radi o nečemu što pojedini pripadnici, više nego uticajne gej populacije, doživljavaju kao ugrožavanje. Da sada ne pričam više o tome, već da kažem reč dve o prihvatanju evropskih vrednosti, odnosno tzv. evropskog modela življenja. Mislim da mi mnogo toga dobrog možemo da naučimo na osnovu iskustva razvijenijih i uređenijih zemalja od naše, i da treba prema njemu na kritičkim osnovama da budemo otvoreni. Naravno, imajući uvek u vidu svoje potrebe i interese, a ne povodeći se olako za modom. Ne kažu Englezi bez razloga, otprilike, da ono što je ukusno jelo za jednog čoveka, nekada je otrov za drugog. Nažalost, problem je u tome što mi prečesto jedemo ono što je za nas otrovno, a ne prihvatamo ono što je dobro pa i lekovito. Umesto da se ugledamo na vrlo efikasnu holandsku državnu upravu, i primenimo tamošnja iskustva, uključujući i vrlo mali broj pomoćnika ministara, savetnika u kabinetima, i službenih automobila, mi hoćemo da prihvatimo gej parade. Umesto da za nas bude inspirativno, po mom mišljenju, vrlo korisno američko iskustvo u vezi sa finansiranjem naučnik ustanova i ponaosob naučnika, mi bi hteli da nam školski udžbenici liče na „slikovnice“ koje se koriste u mnogim američkim školama. Pri tome previđamo da ni tamo to nije slučaj sa elitnim obrazovnim institucijama. Ukratko, mi stvaramo nekakav nakaradni model življenja. Prihvatamo ono što nije dobro, ali je u skladu sa najnižim strastima masa, kojima se tada lakše vlada, ili interesima moćnika, a zanemarujemo mnogo toga korisnog. Doduše, možda tako i mora da bude kada su naši lideri shvatili reforme kao bilo kakve promene. One to naravno nisu. One su samo promene na bolje. A da bi se takve promene sprovodile moraju da ih vode kompetentni i dobronamerni ljudi, a ne koristoljubivi šarlatani. Katarina Velika jednom je rekla jednom francuskom filozofu, koji joj je davao ambiciozne ali suviše teorijske predloge: „Vi radite sa papirom koji može sve da istrpi, a ja sa mnogo osetljivijom ljudskom kožom“. Naše navodne reformatore, za razliku od ruske carice, nije briga što rade sa živim ljudima. Zato naše društvo dugo neće biti spremno da prihvati ono što se obično podrazumeva pod evropskim modelom življenja, već samo njegove najgore strane.

Razloge za porast nasilja u Srbiji, kao i za mnogobrojne devijantne oblike ponašanja i razne anomalije u našem društvu, često tražimo u obrazovnom sistemu. Kako u tom kontekstu objašnjavate činjenicu da je najveći broj mladih izgrednika prošao kroz reformisano školstvo?

Školstvo je reformisano taman onoliko koliko i društvo u celini. Izvršene su kozmetičke izmene, tipa promene naziva predmeta ili korigovanja udžbenika. Priroda i društvo se sada zove Svet oko nas, a udžbenici su nešto lepše ilustrovani, ali ništa suštinski nije poboljšano. S druge strane, nemalo onoga što je u školskom sistemu bilo dobro, sada je temeljno urušeno. Pre svega mislim na disciplinu. Prava profesora su smanjena a učenici su zaštićeni kao „beli medvedi“. Slažem se da treba voditi računa da profesori ne smeju da se iživljavaju, i da sa poštovanjem moraju da se ophode sa učenicima. Ali, stanje u tom pogledu nije bilo mračno ni pre dvadeset-trideset godina kada sam ja išao u školu. Niko me nije šibao ili terao da klečim na kukuruzu. Ipak, profesori su imali ingerencije koje su im omogućavale da održe disciplinu. Danas, učenika koji pravi probleme i ometa nastavu, ne smeju da izbace ni sa časa. Na taj način se mnogo više ugrožavaju prava većine učenika koji žele da iz škole dođu sa novim saznanjima, nego da su sistemska rešenja takva da pogoduju disciplini i radu. S druge strane, agresivna deca se blagovremeno ne uče da je za njih koristno da se saobraze poželjnim normama ponašanja, već se utire put da veći broj njih, nego što bi to inače bio slučaj, zaključi da će im se isplatiti da rade šta god žele, i tako odu u vode ozbiljnog nasilja i kriminala. Sve to me podseća na onu narodnu izreku: „Videla žaba da potkivaju konja, pa je i ona podigla nogu“. Jedna stvar je prevazilaženje tradicionalnog koncepta discipline u uređenoj zemlji kao što je to Norveška, a druga u zemlji rastrzanoj tranzicijom kao što je slučaj sa Srbijom. Na stranu to što i u razvijenim zemljama, uz to sa dužom demokratskom tradicijom od naše, počinju da uviđaju konsekvence nekritičkog usvajanja liberalne mode.

Ne deluje li paradoksalno da školski sistem, u koji je uvrštena čak i veronauka i građansko vaspitanje, ne može da zaustavi nezadovoljstvo mlađih generacija koje se često ispoljava u neprihvatljivim formama ponašanja?

Ako je društveni kontekst loš, nikakav školski sistem ne može da zaustavi po formi neprihvatljivo ispoljavanje nezadovoljstva mladih generacija. Štaviše, ma koliko dobro zamišljen, školski sistem u takvim uslovima ne može da bude valjan. Profesori i učitelji, školski menandžment, zaposleni u ministarstvu prosvete, svi oni ne dolaze sa neke druge planete, već su plod društva u kome žive. Loš društveni okvir neizbežno se odražava na njihov rad. Naravno, situacija je još gora, jer naš „reformski“ školski sistem nije ni teorijski dobro zamišljen. Kao i u vezi sa mnogim drugim, ljudi koji vladaju ovom zemljom nemaju viziju obrazovnog sistema koji nam je potreban, i koji bi uistinu mogao da funkcioniše. Jasno je da kada stvari tako stoje, ni uvođenje veronauke ili građanskog vaspitanja ne može da ima veće pozitivne efekte. Kako su Latini govorili: „Reči lete a primeri ostaju“. Na model ponašanja koji će deca usvojiti, mnogo više utiče ono što mogu da vide u svetu u kome žive, od onoga što im se priča. Tu čak i disciplina, čiji nedostatak dodatno pogoršava stanje, sama po sebi ne može da reši problem. On primarno mora da se rešava u društvu a ne u školi.

Srbija je već duže vreme suočena sa izraženim albanskim nacionalizmom koji je doveo i do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Sa druge strane jača i mađarski nacionalizam u regionu, ispoljen kroz zahteve Mađara da im se na određenim delovima Rumunije, Slovačke, Ukrajine i Srbije dodeli autonomija po etničkom principu. U kojoj meri su ove tendencije istorijski uslovljene, i da li imaju potencijal da u budućnosti koriguju neke sadašnje granice?

Slabi i prema svojoj sudbini ravnodušni narodi prizivaju nesreću. Svet je pre dolina patnje i bola nego rajski vrt. Ako se ne uzmemo u pamet, i ne počnemo da izgrađujemo ozbiljnu, socijalno i nacionalno odgovornu državu, reskiramo da dugo ostanemo moneta za potkusurivanje. Onda, ma koliko to sada zvučalo pesimistički, ko zna šta će ostati od Srbije i generalno srpskog etničkog i državnog prostora. Kao što su iz svojih geopolitičkih razloga SAD išle na ruku albanskom separatizmu, možda sutra procene da im se isplati da podrže stvaranje uvećane Mađarske ili velike Bugarske. A na čiji račun je najlakše zadovoljiti aspiracije saveznika? Pa na račun onoga ko je slab i nemoćan. Podsetio bi čitaoce da je 1940. godine od strane nacističke nemačke bez rata bitno umanjena, umnogome unutrašnjim razlozima paralisana Rumunija, i da su tako delimično zadovoljeni apetiti mađarskih i bugarskih saveznika Berlina, a da nikome nije palo na pamet da to pokuša da uradi sa Kraljevinom Jugoslavijom. Uz sve svoje unutrašnje protivrečnosti, ona je Nemcima delovala kao država koja se neće dobrovoljno složiti sa komadanjem. Da ne ulazimo u ono što je kasnije usledilo, ali činjenica je da su Beogradu prvo nuđeni razni ustupci kako bi bio uvučen u nemački sistem država, a da je potraženo slabije žrtveno jagnje. E, sada je nažalost situacija takva da mi bespomoćno mekećemo, i prizivamo vukove. Krajnje je vreme da odlučimo da li ćemo tako raditi i dalje. Posle neke tačke stvari ne mogu više da se poprave, i kada za to postoji dobra volja.

Koliko je još vremena moguće da Srbija ostane pacifikovana i da mirno posmatra kako joj se granice zemlje sužavaju, dok u regionu pojedine države pokazuju sve veće aspiracije za širenjem svog uticaja. Zapravo, želim da vas pitam: da li je naša zemlja na pragu socijalnog ili nacionalnog bunta?

Zato što je iranski narod bio revoltiran zbog nacionalnog i verskog ponižavanja od strane vesternizovane elite, i pritisnut socijalnim nedaćama, režim šaha Reze Pahlavija oboren je 1979. godine. Još godinu dana ranije mnogima je delovalo nedirljivo. Teško je uočiti kada je neka zemlja dospela do praga bunta. To važi i za savremenu Srbiju. Međutim, ono što možemo da konstatujemo, to je, da je socijalno i nacionalno nezadovoljstvo mnogih građana ove zemlje poprimilo dramatične razmere. To što se ono još tiho izražava, to što ljudi deluju apatično, treba da podseti vlastodršce na reči kneza Miloša da nije opasno kada narod negoduje, već kada ćuti. Apatija ne traje dugo. Posle nje nastupa faza burnog izražavanja nezadovoljstva. Zato, ako je vlast pametna, razmisliće kuda dugoročno vodi ono što sada radi. Nikakve pretnje represijom to ne mogu da spreče narodi bunt. Kako je rekao Napoleon: „Ništa ne boli kao nepravda propraćena cinizmom“. A većina nas dobro zna da je baš srpskom narodu u regionu učinjena najveća nepravda, a sada se cinično prisiljava da prihvati je nju on uglavnom činio drugima. I pri tome nam se, da stvari budu gore, nudi čemeran život. Ko to neće da vidi, i ne bude radio na tome da stvari preokrene, a bar je u prilici da to pokuša, snosiće odgovornost što ćemo nastaviti da idemo putem za pakao. To važi kao za one na vlati, tako i one u opoziciji. Za prve, ili bar deo njih koji se nije zaglibio u živom blatu srbofobije, moja poruka je da još nije kasno da se trgnu iz vazalne letargije i opijenosti koristoljubljem. Za druge, da nemaju pravo da pričaju prazne priče, i suštinski puštaju vlast da radi šta joj je po volji. Sistem mora da se menja, a ne da se kalkuliše ko će koga da zameni u vladi, a da sve ostane po starom. Svi naši političari treba da znaju, ako uplovimo u olujne vode, i mnogi koji su ubeđeni da će blagovremeno napustiti brod, podeliće sudbinu sa većinom koja na njemu plovi. Manja je za njih šteta da hitno počnu da seku granu na kojoj za sada još udobno sede. Na zemlju lako mogu da se spuste, a ako i padnu to neće biti sa većim posledicama, ali iz nemirne vode će teško isplivati.

(Razgovarao Aleksandar Dunđerin)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner