Podanički duh srpske spoljne politike, ili veži konja gde ti gazda kaže

Ministar spoljnih poslova i prvi potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić krenuo je spisateljskim stopama svog koalicionog partnera premijera Aleksandra Vučića, koji se već uveliko oprobao u pisanju mesijanskih programskih deklaracija i oblikovanju političkih vizija. O tome svedoči i pozivanje na parafrazu rečenice Svetislava Basare da „hladni rat nikada nije ni prestajao“.

Oni očigledno (ili pisci njihovih sočinjenija) dele iste literarne i publicističke afinitete, ali i sklonost prihvatanju neke vrste političkog fatalizma, kao i spremnost da se prihvati svaki zahtev koji dolazi iz okrilja Evropske unije i SAD. I sve se to pravda neophodnošću da se bude realan u vođenju srpske spoljne politike i da Srbija konačno prestane da bude remetilački faktor jer je u svojoj istoriji uvek srljala u sukob sa jačima od sebe, ne vodeći računa o stvarnim posledicama vođenja takve politike. Ovo je još jedan od političkih mitova koji se naročito u vreme vladavine ove nove koalicije neprestano forsira.

Konstatujući da Srbija ne želi da učestvuje u novom hladnom ratu, Ivica Dačić u svom autorskom tekstu, objavljenom u Nedeljniku (9. avgust 2014. godine), koji verovatno treba da bude platforma za političko oblikovanje naše spoljne politike, varira već uveliko istrošenu metaforu o večitosti pravila da su interesi velikih zemalja jedina važeća konstanta u vođenju političkih poslova, koja mora biti bezrezervno poštovana i uvažavana. On ovaj stav potkrepljuje mišljenjem da „svako ko se bavi bar malo geopolitikom i odnosima u svetu vrlo dobro zna da nikakvog mira između velikih sila jednostavno ne može da bude. Previše je tu interesa, previše novca, nafte, gasa, oružja... da bi velike sile jedna drugu posmatrale na bilo koji način osim kao večito suprotstavljene protivnike“.

Otkrivajući nam ovaj toliko poznati aksiom koji važi u odnosima velikih sila, za koje ne mogu da važe ista pravila kao za ostale obične smrtnike, naš ministar spoljnih poslova smatra da smo ovu lekciju najzad naučili i to na teži način, plaćajući tešku i bolnu cenu. Zato je sada neophodno da izvršimo kopernikanski preokret u shvatanju naše uloge u međunarodnim odnosima i da pokažemo što veću fleksibilnost i kooperativnost.

Nešto slično kao neophodnost promene našeg antimodernog mentaliteta, što neprestano forsira premijer Srbije i što za njega postaje alfa i omega u sprovođenju vizije reformisanja i modernizacije Srbije i njenog "konačnog buđenja iz učmalosti i inercije". Zato nam ministar spoljnih poslova u ovom tekstu preporučuje neku vrstu političke hibernacije i tihovanja, u kojima nema mesta za bilo kakav pokušaj proaktivnog odnosa u odbrani naših nacionalnih i državnih interesa i vrednosti jer se naša vlada svečano obavezala (pre svega nemačkoj kancelarki Angeli Merkel) da više neće narušavati političku ravnotežu na Balkanu, da smo konačno shvatili gde nam je mesto i da nećemo dolaziti u poziciju da nama sude jer njima sigurno neće, bez obzira na to koliko oni kršili demokratske principe, uzuse međunarodnog prava i sprovodili nemilosrdno politiku duplih standarda.

Ovakva vrsta podaništva i slugeranjstva, koju je u svom „autorskom“ tekstu izneo ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, zaista je poražavajuća i ponižavajuća za srpski narod i njegovu slobodarsku tradiciju i pri tome on otvoreno priznaje da je Srbija nespremna da odlučnije brani svoje interese. Time je i otvoreno ugrozio ukupni sistem naše bezbednosti i spoljnopolitičku poziciju. On nagoveštava mogućnost preventivne kapitulacije, a da to još uvek nije na dnevnom redu zahteva i uslova koji se pred nas postavljaju. Ovakav pristup vođenju spoljne politike može se najplastičnije opisati navođenjem naših poznatih narodnih umotvorina – "veži konja gde ti gazda kaže", ili "pokornu glavu sablja ne seče". Zar je moguće da Ivica Dačić nije svestan dalekosežnih posledica koje može imati njegov stav da smo navikli da budemo u svakom ratu i da smo za svaki rat definitivno mi krivi, na čijoj god strani se borili i kako god da smo na kraju prošli.

Ni ovakav politički nihilizam nije dovoljan za Ivicu Dačića, već se on pridružuje revizionističkim koncepcijama o krivici Srbije za Prvi svetski rat jer, po njemu, “Srbija neće biti novi Gavrilo Princip nekog novog svetskog poretka“. Čak smo se usudili da i u Prvom svetskom ratu, kao i toliko puta kasnije, delimo pravdu po svetu, da svetimo male i ugnjetene, da se suprotstavimo nepravdi... i na kraju te borbe izgubili smo čak trećinu populacije. Zato nam sada preporučuje Ivica Dačić da treba da se pritajimo i promenimo shvatanje načina na koji treba da branimo nacionalne i državne interese i da krenemo u pomenu mentaliteta i buntovničkog pristupa istoriji, da prestanemo da verujemo da pravne norme moraju da važe za sve ljude i narode podjednakom i univerzalnom snagom.

Ako prihvatimo ovakvo viđenje istorije i međunarodnih odnosa koje nam propagira Ivica Dačić i njegov preobraćeni koalicioni partner, dolazimo u situaciju da ne samo grubo negiramo suštinsko određenje srpske istorije i tradicije, već i naše poimanje politike i društvenih odnosa svedimo na prihvatanje najprizemnijih poriva u kojima nema mesta za odbranu nacionalnog dostojanstva i državnih interesa. Kako se uopšte stvarala istorija ako nije počivala upravo na herojskim pregnućima malih naroda koji nisu prihvatali da budu moneta za potkusurivanje i koji su bili spremni da brane elementarna ljudska i nacionalna prava.

Međutim, Ivica Dačić nam velikodušno nudi politiku mira i prevazilaženje netrpeljivosti na Balkanu, navodeći kao primer iskustvo dijaloga na Kosovu (koga nije ni bilo u pravom smislu te reči jer smo suštinske ustupke pravili samo mi, ali ne i albanska strana), koji je za njega sada doneo postbriselsku toleranciju i mogućnost suživota koji postoji samo u friziranim izveštajima za potrebe međunarodnih posrednika i savetnika. Njega mnogo ne dodiruju gotovo svakodnevne vesti o nasilju i pritiscima kojima su izloženi Srbi na Kosovu i Metohiji, bez obzira na to što su oni voljom ove vlade primorani da učestvuju u sprovođenju briselskog sporazuma (čija pravna priroda gotovo nikome nije poznata i jasna) koji nije rešio nijedno otvoreno kosovsko pitanje, osim što je novoj koaliciji omogućio da bude snažno podržana od funkcionera Evropske unije i SAD jer su pokazali da su naučili lekciju o realizmu vođenja politike. Pri tome niko još ne može da pruži odgovor na pitanje kada će biti formirana Zajednica srpskih opština koja treba da obezbedi opstanak Srba na Kosovu, koji se i uz podršku srpske vlade sve dublje i više integrišu u institucije tzv. nezavisnog Kosova.

Ivica Dačić u ovom patetičnom domaćem zadatku nije propustio da još jednom iskaže privrženost teritorijalnom integritetu Ukrajine (uključujući i Krim) jer o tome nema spora, kao što, po njemu, nema spora ni oko našeg evropskog puta, bez obzira na to što nam neprestano stižu sve teži, ponižavajući i beskrupulouzniji zahtevi i uslovi.

Do koje mere smo mi poniženi kao država, moglo se videti u načinu kako je premijeru Vučiću predato upozorenje EU, a zbog našeg odnosa prema izvozu robe u Rusiju kojoj su uvedene sankcije. Tako se nije postupalo ni sa najzabačenijim i najsiromašnijim kolonijama i umesto da se ovakav zahtev odbije pre svega zato što je došlo do drastičnog kršenja elementarnih principa u međunarodnim odnosima, naš premijer je brže-bolje smislio solomonsko rešenje pristajući da ga tretiraju kao najnižeg kolonijalnog činovnika. Ivica Dačić ne piše o tome da je upravo stav Rusije prema Kosovu i nekoliko evropskih zemalja koje ne priznaju njegovu tzv. nezavisnost glavno uporište u odbrani našeg teritorijalnog integriteta, o čemu on ne progovara nijednu reč u pseudoprogramskom tekstu.

Naš teritorijalni integritet je odavno pogažen i okrnjen i mi očigledno ne treba ovu činjenicu ni da pominjemo jer mi moramo da konačno znamo gde nam je mesto i kakva nam je uloga dodeljena – da budemo zadovoljni što nam neće uspostavljati nove uslove na evropskom putu, da prihvatimo promenu mentaliteta i konačno priznamo da smo glavni remetilački faktor na Balkanu, da preuzmemo krivicu za razbijanje Jugoslavije, da se neprestano suočavamo sa prošlošću i da ne pominjemo naše žrtve jer to je nedopustiva relativizacija naše haški "dokazane krivice", da prestanemo da se samoviktimizujemo i da se skrušeno pomirimo sa velikodušno dodeljenom sudbinom evropskog parije, jer, po našem ministru spoljnih poslova, bolji položaj nismo ni zaslužili.

On trijumfalistički opisuje ovakvu našu poziciju ne videći u tekstu svu ispraznost, ogoljeno politikanstvo i samonametnuto podaništvo. “Uostalom, zar nije upravo Srbija, kojoj su uz primenu sile oteli deo teritorije, pokazala da je za rešavanje čak i tako teških i složenih situacija u kojima je teško napraviti razliku između međunarodnog prava i pravde najbolji način sesti i razgovarati“.

Ovo je retko viđen primer političkog mazohizma koji ne donosi nikave rezultate, već samo produbljuje osećaj nemoći da se može menjati položaj i sudbina srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Ali ako prava, pa i međunarodno, ne mogu da obezbede i osiguraju pravdu, ona su samo izraz gole sile i nikakav dijalog ne može da ima smisla ako se prihvati ovakvo shvatanje međunarodnih odnosa, u kojima za velike sile pravo i pravda ne važe, a u šta se možemo uveriti na primeru Ukrajine i Bliskog istoka.

“Drugi veliki i moćni mogu da sankcionišu nas i mi se trudimo da ne dođemo u situaciju u kojoj to ne možemo da izbegnemo“ i ovakvu politiku, u kojoj se insistira na dijalogu i mirnom rešavanju konflikta, zastupaće Srbija kao predsedavajuća OEBS-a", kaže Ivica Dačić potvrđujući svoje opredeljenje da Srbija mora da što pre priguši svoje zahteve i interese i obuzdava neprestano svoj aktivniji odnos u rešavanju položaja srpskog naroda, kome sleduje ciljana promena ne samo mentaliteta već i ukupnog pristupa istoriji i tradiciji, ali i aktivnoj odbrani državnih i nacionalnih interesa.

Kada se sagledaju suštinski akcenti sadržani u ovom tekstu, neminovno se postavlja pitanje - šta čini suštinu istorije. Da li iz njenog letopisa treba izbrisati i poništiti mogućnost, ali i nužnost odbrane nacionalnog i ličnog dostojanstva, istorijskih primera žrtvovanja i herojskih pregnuća i prikloniti se shvatanju da treba prihvatiti podaništvo i politički nihilizam, a sve pod okriljem nužnosti dominacije realističkog pristupa u politici, u kome se priznaje samo pravo sile, a ne sila prava i pravde, dok je malim narodima ostavljeno da se uzaludno pozivaju na pravdoljubivost, poštovanje demokratskih standarda i podržavanje utopije da je moguće biti ne samo nemoćni objekat ostvarivanja interesa velikih sila. Još je znameniti i u svojim političkim dometima nedostižni ministar spoljnih poslova Milovan Milovanović govorio da je vitalni interes male Srbije da veže svoj čamac za veliki brod.

To je ideal koji u našem istorijskom i političkom iskustvu nije nikada dostignut i zato nam ovaj politikantski tekst Ivice Dačića ne donosi ništa novo. Ali u toku ove godine obeležavamo (bez ozbiljnog učešća srpske države) 100-godišnjicu Prvog svetskog rata, svesni sve tragičnosti sudbine srpskog naroda i velikih žrtava koje je tada podneo, kada je mala i balkanskim ratovima iscrpljena Srbija odbila austrougarski ultimatum, bez obzira na to što je srpska vlada pokazala iznenađujući stepen kooperativnosti i realnosti. Ali to nije bilo dovoljno da bi se izbegao dugo planirani rat za uništenje Srbije.

Živimo u vremenu velikih istorijskih iskušenja, kada naši političari moraju ponovo da nauče da se nacionalno dostojanstvo i ostvarivanje nacionalnih i državnih interesa ne mogu braniti podaničkim pristupom u vođenju spoljne politike.