Početna strana > Rubrike > Politički život > Pirova pobeda evropske koalicije
Politički život

Pirova pobeda evropske koalicije

PDF Štampa El. pošta
Marinko Vučinić   
utorak, 27. jul 2010.

Politička alhemija marketinga i pragmatičnog spinovanja pokazala je još jednom svoju veliku moć i efikasnost. Nekoliko dana posle velikog poraza na spoljnopolitičkom planu, koji niko ne osporava niti dovodi u pitanje, izvedena je velika predstava pretvaranja ove političke katastrofe u obezbeđivanje još jedne istorijske pobede na unutrašnjepolitičkom planu.

Rasprava u Narodnoj skupštini povodom donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde iskorišćena je da se još jednom pokaže državno i političko jedinstvo u odbrani Kosova i Metohije i otvori manevarski prostor za stvaranje novih političkih saveza za unutrašnju upotrebu. Međutim, bez obzira na to što niko ne spori da je Srbija doživela još jedan težak poraz, savetodavnim mišljenjem da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom u stvari je dat legitimitet jednostranom otcepljenju južne srpske pokrajine. Ovo je samo jedan u nizu velikih političkih poraza koje je Srbija doživela u protekle dve decenije.

Nakon saopštenja ove odluke Međunarodnog suda pravde usledila je već dobro poznata marketinška operacija da se očigledni poraz koliko-toliko ublaži i pretvori u novu fazu borbe za Kosovo, ali sada opet na političkom terenu, u Ujedinjenim nacijama. Međutim, dugoročno gledano, veliko je pitanje da li se ovaj težak poraz u neravnopravnoj diplomatskoj borbi može tako lako ublažiti i pretvoriti u novu priliku za istu diplomatsku postavu koja vodi očigledno neuspešnu i nedelotvornu borbu za Kosovo. Na sednici Narodne skupštine predsednik Republike Boris Tadić je preuzeo odgovornost za prebacivanje težišta borbe na pravni teren, govoreći da je to bila njegova ideja koju je samo operativno sprovodio ministar spoljnih poslova. I u tome je suštinski problem vođenja ne samo spoljne politike u Srbiji. Vlada i ministar spoljnih poslova ne učestvuju u kreiranju najvažnijih poteza u vođenju spoljne politike, oni su samo uslužni servis predsedničkog kabineta i marketinških magova. Sada kada je izgubljena bitka na pravnom terenu opet se vraćamo na politički teren, ali znatno oslabljeni i bez velikih izgleda da možemo da zaustavimo talas priznanja nezavisnosti Kosova. Zato i ne treba da nas čudi što se pitanje odgovornosti nije ni moglo postaviti ozbiljno jer ono zadire u same temelje vladajuće koalicije i uspostavljenog načina vladavine. Ali, zato smo se naslušali nemuštih saopštenja o tome da se Međunarodni sud pravde izjašnjavao samo o tehničkoj strani deklaracije o nezavisnosti Kosova. Ali niko nije ozbiljno i dosledno postavio suštinsko pitanje odgovornosti vlade, ministarstva spoljnih poslova i predsednika Republike za ovaj debakl.

U Srbiji pitanje odgovornosti odavno nije na dnevnom redu jer se neprestano tvrdi da je svaka ostavka samo remetilački faktor i donosi društvenu nestabilnost, a politička stabilnost je najvažniji uslov za opstanak vladajuće oligarhije. Odgovornost pretpostavlja pre svega osećanje moralnosti koja je u našim političkim odavno nestala. Zato je i bilo iluzorno očekivati da će nepovoljno savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, u kome se de fakto priznaje nezavisnost Kosova, pokrenuti talas ostavki u političkom rukovodstvu Srbije. Naprotiv, desilo se sasvim suprotno. Demonstrirano nam je gotovo monolitno jedinstvo u novo-staroj fazi borbe za Kosovo i Metohiju. Medijska kampanja za ublažavanje nepovoljnih posledica ovako teškog političkog poraza je uveliko na delu. Treba takođe uzeti u obzir da je srpski narod u protekle dve decenije mnogo puta davao široku i nesebičnu podršku raznim političkim inicijativama za rešavanje kosovskog problema i bio je na visini istorijskog zadatka. Ali je posle toliko poraza i izneveravanja došlo do velikog razočaranja i apatije. Duboka socijalna i društvena kriza samo je dodatno oslabila političku snagu i poziciju Srbije i to u vreme kada se se pitanje Kosova i Metohije ponovo vraća u žižu naše politike. Međutim, jasno je da će sve biti učinjeno da se ovo pitanje ponovo pacifikuje.

Za vladajuću strukturu je najvažnije da nije pomerena ravnoteža snaga i da je pitanje odgovornosti još jednom stavljeno po strani. Mića Danojlić s pravom kaže: „Proces moralnog podivljavanja i zapuštanja tekao je na različitim nivoima i odvijao se u različitim pravcima. Osećanje neodgovornosti za ono što činimo kao da je prešlo u lagodnu naviku.“

Još jednom smo se uverili da međunarodno pravo ne postoji van diktata politike velikih sila. Ali mi smo pristali da igramo po tim pravilima i sada se ova odluka ne može dovoditi u pitanje pozivanjem na nedostatak pravičnosti i dobronamernosti, niti dalje pothranjivati vera u značaj međunarodnog prava, da li ono važi samo za moćne zemlje, a malim je ostavljeno da se neprestano suočavaju sa realnošću i hipokrizijom. Ovo savetodavno mišljenje MSP-a je veliki udarac za proevropske i demokratske snage u Srbiji i pokazuje do koje mere su licemerstvo i politički interesi velikih sila iznad elementarnih demokratskih normi. Kada potpredsednik SAD DŽozef Bajden kaže da SAD podržavaju nezavisnu državu Kosovo i da garantuju njen suverenitet i teritorijalni integritet, onda je svakome jasno da je presuda doneta pre nego što je naša inicijativa i pokrenuta.

Iz ovakvih reagovanja proističe jedan razarajući paradoks, da se stalna destabilizacija Srbije uzima kao uslov tzv. stabilizacije Balkana. Nakon odluke Međunarodnog suda pravde nalazimo se u središtu ovog paradoksa. Bez obzira na to što je po ko zna koji put očigledno pogaženo međunarodno pravo, Srbija se poziva na konstruktivnu ulogu i uključivanje u dijalog sa Prištinom. Evropska unija nudi dobre usluge, a kao kompenzacija otvara se prostor za Srbiju za dobijanje statusa kandidata za prijem u EU. Tako smo se još jednom našli u zatvorenom krugu uslovljavanja.

Da li Srbija i dalje u ovim sudbonosnim istorijskim izazovima može ostati na brisanom prostoru očigledno uzaludne odbrane principa međunarodnog prava? Da li je Srbija danas napravila nekoliko koraka nazad i vratila pitanje Kosova u središte našeg političkog života? Osim velikih reči i zaklinjanja na odbranu Kosova, pokazalo se da ne postoji artikulisana politička snaga koja bi do kraja istrajala na pitanju odgovornosti za težak udarac koji je Srbija doživela. Politički život se nastavlja u istom ritmu, ali uz nagoveštaj novih kompromisa i novih koalicija. Na redu su Srpska napredna stranka i Liberalno demokratska partija.

Zasedanje Skupštine nam je dalo jasan odgovor. Politička trgovina pod izgovorom potrebe odbrane državnih interesa je i ovog puta odnela prevagu. Većina tzv. pozicionih stranaka pokazala je nesposobnost da istraje u svojim stavovima, ali je njima politički opstanak očigledno važniji nego vođenje unapred izgubljenih bitaka. Rasprava u parlamentu je još jednom pokazala da je odlučujući centar moći u rukama predsednika Republike a da su sve ostale institucije samo u službi sprovođenja ideja iz njegovog kabineta. Ovakva situacija je svakako neodrživa jer se ne može izgraditi demokratski sistem u kome demokratske institucije nemaju stvarnu moć i zavise od volje predsednika Republike i njegovog marketinškog štaba koji neće moći još dugo da političke poraze amortizuje i pretvara u Pirove pobede.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner