Početna strana > Rubrike > Politički život > O stanju u Srbiji najbolje govori to što je lupanje u šerpe najznačajniji politički događaj u zemlji - brzi izbori bi samo još produbili krizu
Politički život

O stanju u Srbiji najbolje govori to što je lupanje u šerpe najznačajniji politički događaj u zemlji - brzi izbori bi samo još produbili krizu

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
petak, 01. maj 2020.

Intervju sa Đorđem Vukadinovićem, narodnim poslanikom i glavnim urednikom Nove srpske političke misli, za podkast “Dan posle”

Šta se događalo u Skupštini na prvoj sednici posle uvođenja vanrednog stanja, i kako je izgledala atmosfera u odnosu na stanje pre njega?

Bilo je malo čudno, ne samo zbog scenografije, i te atmosfere apoteke u kojoj se sve odvijalo -- higijenskih mera, maski, prskanja, merenja temperature na samom ulazu... Ono što je takođe bilo neuobičajeno, to je tolika vreva u holu Skupštine. Za ove četiri godine maltene da nikad nije bilo više novinara. Čak ni kad su vlade birane -- ni ona prva, ni ova Brnabićkina -- ni kad su vršene predsedničke inauguracije nije bilo tolike vreve. Ja toliku gužvu još nisam video... Pritom, tu je većina njih bila pod maskama i rukavicama, zujale su kamere – već po tome se videlo da Skupština ne liči na ono što je bila pre.

Što se tiče atmosfere u samoj sali, to ste mogli i sami da ispratite. Nije bilo prevelikih iznenađenja, osim što se vlast upadljivo trudila da to liči na nešto -- da li zbog te vanredne atmosfere, da li zbog packi iz Brisela -- i da nekako istrpi tu nekolicinu opozicionih poslanika i ono što imaju da kažu. Bilo je tu i različitih mišljenja, a naravno, bilo je i arogancije na koju smo navikli, pre svega od predsednice Vlade, a sve to skupa je delovalo gotovo akademski u odnosu na ono na šta inače liči ta atmosfera i tretman opozicionih poslanika.

Kako zapravo izgledaju bezbednosne procedure kroz koje prolaze narodni poslanici?

Pa dobro, malo su paradne i ritualne... One imaju neko svoje zdravstveno opravdanje, ne sumnjam u to, ali imaju i taj manifestni karakter -- donekle i kao vrsta pokazne vežbe, a istovremeno jednim delom i kao alibi, da se indirektno pokaže zašto nije moglo ranije.

Da li se možda čulo neko objašnjenje zašto baš vanredno stanje, a ne vanredna situacija, i zašto je uopšte proglašeno na taj način?

Nije se mnogo u to ulazilo, a i realno, to je dilema koja je više akademska, ona tangira samo dosta tanak deo stručne javnosti. Previše je to ozbiljno i krupno ograničenje ljudskih prava i sloboda kretanja, okupljanja i koječega da bi to moglo da se podvede samo pod vanrednu situaciju. Dakle, nije problem što je uvedeno vanredno stanje, već u tome što je uvedeno na vanredan način, nelegitiman i vanustavan. Problem je i što su tu, u okviru vanrednog stanja, uvođene neke mere koje su, po meni, preterane i, što je još gore i važnije, kontraproduktivne -- koje su više dovodile do ograničavanja ljudskih prava i sloboda nego što su povećavale bezbednost i garantovale zaštitu građana od epidemije.

Kako u ovom trenutku možemo da opišemo stanje demokratije u Srbiji? Šta se dogodilo našoj demokratiji tokom vanrednog stanja, i do kakvih posledica to može da dovede u nekoj predvidivoj budućnosti?

Demokratiji se dogodilo ono što joj se i inače događa već godinama pod ovom vlašću. To svakako nije došlo samo s vanrednim stanjem. Nije to došlo ni samo s ovom poslednjom godinom ili dve, kada su se evropski zvaničnici počeli donekle malo više interesovati za stanje demokratije i ljudskih prava u Srbiji. Ako govorimo o naprednjacima u odnosu na SRS, promenio se njihov odnos prema Kosovu, prema Evropskoj uniji, prema Zapadu, prema tom delu međunarodne zajednice -- ali njihov odnos prema institucijama demokratije je ostao isti, ako nije čak i regresirao u odnosu na one njihove radikalske dane.

Na delu je apsolutna je dominacija ne jedne stranke ili vlade, nego jednog čoveka. Demokratsku raspravu, pa i demokratiju samu, tretiraju kao nekakvu brbljaonicu, gubljenje vremena, mlaćenje prazne slame i slično

Svuda u svetu vanredne mere, vanredno stanje i vanredne situacije donose sa sobom neku vrstu ograničavanja osnovnih prava i sloboda. Međutim, kod nas je problem u tome što je sada na površinu isplivalo sve ono što i inače postoji u političkom i društvenom tkivu „napredne” ili SNS Srbije: nekompetencija, hirovitost, površnost... Naravno, i medijska manipulacija, laž -- da kažem najotvorenije i najdirektnije. Sve to je sada postalo još očiglednije. Na delu je apsolutna je dominacija ne jedne stranke ili vlade, nego jednog čoveka. Demokratsku raspravu, pa i demokratiju samu, tretiraju kao nekakvu brbljaonicu, gubljenje vremena, mlaćenje prazne slame i slično. To je eskaliralo tokom ovih godina SNS-ovske vlasti, a u poslednje vreme je toj perspektivi, ili toj percepciji Skupštine, iz svojih razloga doprineo i deo opozicije -- delom opravdano nezadovoljni stanjem u toj Skupštini, a delom računajući i verujući u neke prečice, vaninstitucionalne i revolucionarne, verovatno zavedeni onim početnim entuzijazmom na protestima „1 od 5 miliona”. Oni su mislili da će još pojačati i razgoreti taj revolucionarni plamen napuštanjem Skupštine -- što se, naravno, nije dogodilo, iz raznih razloga.

Kako se ponašala i gde je bila opozicija tokom vanrednog stanja, i da li je tu nešto promenjeno najavom obnavljanja predizborne kampanje?

U globalu gledano, opozicija se, kao ni pre vanrednog stanja, nije najbolje snašla. Takođe je -- kao i pre vanrednog stanja, i kao i svih ovih godina -- pokazala zavidnu dozu nesloge, nejedinstva, i odsustva bilo kakve jasne ideje, strategije i plana. Mislim da je, prvo, najveći deo opozicije utonuo u neku letargiju kad je vanredno stanje zavedeno, a onda, kako je malo labavilo to stanje i te mere, i kad se videlo da neće biti baš potopa i pogroma -- kao što se u jednom trenutku moglo očekivati s obzirom na te apokaliptične izjave Aleksandra Vučića i ovog stručnog tima i eksperata, sa ili bez navodnika -- kao da je ovih dana malo živnula i ta opozicija. Onda se i ovaj bojkotaški deo malo osmelio da pita -- ili shvatio da bi bilo oportuno da pita: “Šta bi s parlamentom?” Ali onda je Ana Brnabić rekla -- i to je jedino što je ona rekla što je imalo neku težinu: „Pa evo gde su sada, tražili su, toliko su kukali da nema Skupštine, evo sad je Skupština, što sad nisu došli da kažu?” I verujte mi -- iako to možda jedan deo naoštrenije i najzatvorenije opozicione javnosti ne razume -- to i te kako odjekuje, kao i ona priča „primaju plate a ne dolaze, i godinu i po ih nema”...

Mislim da je to bila greška i da su oni pogrešno vezali te dve teme -- bojkot izbora i bojkot Skupštine -- i da su se toga držali kao pijan plota. Ipak je mnogo bolje da te argumente -- o nelegitimnosti vanrednog stanja, o zloupotrebama, suvišnim i preteranim merama, o konfuziji i početnom potcenjivanju i podsmevanju opasnosti od virusa -- umesto jednog ili dva poslanika kaže nas dvadeset. To nije isto, i to bi nekako bolje ušlo u uši onih koji nas slušaju, tako da mislim da je to bila propuštena prilika.

Kad mislite da je realno da možemo da očekujemo izbore i koliko kome odgovara taj termin?

Ja sam siguran da ta stvar nije još prelomljena. Svaki, ili bar većina insajdera, će vam reći „Vidovdan ili 5. jul”. Mogu da kažem da ja nisam baš 100% siguran da će to tako biti. Dešavalo se dva meseca neviđene kampanje, i to ne funkcionerske kampanje, već sveprisutnosti jednog čoveka, jedne personalne garniture vezane za vlast. To ne znam tačno ni kako se može zvati, neka božanska kampanja u uskršnje dane, apoteoza gospodara, cara i Boga koji se obznanjuje, i koji se bori i strada kao mučenik za dobrobit svih nas. Posle ovog vanrednog stanja raste jedno razmišljanje da bi možda trebalo napraviti jedan opozicioni front, od kog se skoro odustalo, a možda i izaći na neke izbore... Isto tako, sa druge strane je gotovo plebiscitaran i dominantan stav da na ove izbore kakvi bi bili sada, neposredno nakon ukidanja vanrednog stanja -- ne treba izaći.

Objavljuju se neka fantastična istraživanja, i rezultati da 92% građana podržava mere Vlade, što je apsolutno farsa. Znam da ta podrška postoji i da je ona većinska, ali nije ni blizu tome što se navodi -- ništa u Srbiji ne može da ima podršku od 92%, Novak Đoković nema toliko

Tako da mislim da će u opoziciji -- sad sam i ja malo baba Vanga -- ponovo ojačati tendencije, pokušaji, pozivi i apeli da se izađe na izbore, ali da se zahteva da izbori ne budu sada. I vidim po reakcijama režimskih medija i tabloida da oni već preventivno šalju neke takve poruke: „evo hoće opet da nas zamajavaju, hoće da im stranci, Evropska unija i Tanja Fajon omoguće da se odlože izbori, pa da oni pobede”... Zavisiće to malo i od opozicione organizovanosti, što nije baš jak faktor optimizma.

Naravno, zavisiće najpre od procene samog Aleksandra Vučića. E sad, tu se malo preteruje u analitičarsko-opozicionim redovima, kad se govori da će on biti u problemu ako odloži izbore, i da mu to treba sada dok je najjači. Prvo, on sad uopšte nije mnogo jači nego što je bio -- on je već bio prejak, i ne može mnogo da splasne. Objavljuju se neka fantastična istraživanja, i rezultati da 92% građana podržava mere Vlade, što je apsolutno farsa. Znam da ta podrška postoji i da je ona većinska, ali nije ni blizu tome što se navodi -- ništa u Srbiji ne može da ima podršku od 92%, Novak Đoković nema toliko. Vučić će svakako biti favorit i na jesenjim izborima, sve i da se opozicija reorganizuje i ujedini, čak i da bude fer kampanja. Više su oko termina izbora bitne neke druge, spoljnopolitičke okolnosti -- da se što brže smandrlja vlada u Prištini i naprave izbori u Beogradu, kako bi negde u avgustu možda mogli da potpišu nešto na travnjaku ispred Bele kuće -- ali i to su samo spekulacije. Moja procena i zaključak je da je tu i dalje prvi pik da će izbori biti početkom jula, ali mislim da to još nije zakovano.

Poslednjih večeri smo svedoci probuđenog entuzijazma za dizanje protestne buke iz stanova. Šta nam to govori, i koji su dometi i kapaciteti lupanja u šerpe?

Da, to je takoreći najvažniji politički događaj ove godine. To dovoljno govori o tome gde smo i kako stojimo politički u Srbiji, kada nam je tri dana lupanja u šerpe praktično nešto najznačajnije što nam se desilo na političkoj, a posebno opozicionoj sceni. Ne treba to precenjivati, kao što su skloni neki u opoziciji i na društvenim mrežama -- ali to je sigurno iznenadilo vlast i malo ih učinilo nesigurnim.

Postoji sličnost i analogija s onim što se dogodilo s počecima protesta „1 od 5 miliona”, od kojih se isto nije mnogo očekivalo. Mislilo se da će biti jedan ili dva protesta povodom prebijanja Borka Stefanovića u Kruševcu, da će se skupiti hiljadu ili dve ljudi, i to je to -- pa je eksplodiralo i eskaliralo na onaj način. Znamo koliko je trebalo s jedne strane režimskog truda, plus konfuzije, nesposobnosti i sujete s opozicione strane, pa da to propadne i zgasne kao što je zgasnulo na kraju balade. Na sličan način je i ovo sada iznenadilo i vlast i opoziciju. To je bio više neki potez iz očaja, ali situacija je bila zrela, jer je nataloženo nezadovoljstvo i frustracija građana -- i merama, i izolacijom, i policijskim časovima, i vanrednim stanjem -- ali i vanrednim političkim stanjem generalno, a ne samo zbog korone.

Ceo Beograd je lupao, i buka je bila baš ozbiljna -- mnogo ozbiljnija nego dan pre. Ako bi se taj trend nastavio, to bi se moglo proširiti kao virus -- ovog puta demokratski virus

Bilo bi dobro da se ne precenjuje ovo sad lupanje, ali da se ni ne potcenjuje. Ono je samo po sebi značajno, a posebno je značajno zato što skoro ničeg drugog ni nema. Ceo Beograd je lupao, i buka je bila baš ozbiljna -- mnogo ozbiljnija nego dan pre. Ako bi se taj trend nastavio, to bi se moglo proširiti kao virus -- ovog puta demokratski virus.

Koliko je vlast uzdrmana -- ili možda ojačana -- pojavom koronavirusa, i svime što se u vezi s tim dešavalo? Da li se slažete s mišljenjem da je korona za Vučića možda početak nekog gubitka podrške, uporediv s onim što je za Miloševića značilo NATO bombardovanje?

Ako pravite analogiju s Miloševićem i 1999. godinom, onda ću da vam kažem da tu nedostaje makar ozbiljna rešenost najvažnijih svetskih sila -- ne jedne, već njih nekoliko -- da ga ruše.

U ovom trenutku Vučića niko ne želi da ruši. Svaka promena, pogotovo u zemljama ovog regiona, je uvek spoj više faktora, i spoljnih i unutrašnjih. Glupo je i pogrešno zanemarivati jedno ili drugo. Ako pravimo analogiju s Miloševićem, mislim da je tu Vučić mnogo pre u nekoj 1995. -- a da ne govorimo o tome da je stepen očekivanja od opozicije sada neuporedivo skromniji i tanji. Mi smo onda ipak imali neku opoziciju, koja je bila ozbiljno ujedinjena, i imali smo spoljni faktor koji je ozbiljno zalegao da ga sruši. U ovom trenutku nemamo ujedinjenu opoziciju, kao što SzS pokušava da predstavi. Oni nisu ni cela opozicija -- a, najblaže rečeno, nisu ni ujedinjeni unutar sebe, verujte mi. Nisu ujedinjeni ni svi bojkotaši.

On to može formalizovati nekim brzim junsko-julskim izborima, ali ne mislim da će to biti kraj političke krize i ne mislim da će on iz tih izbora izaći jači, nego će samo još više mobilisati ove različite političke snage koje su sada razjedinjene

Ipak, ja mislim da bi tu mogla da bude neka prekretnica. Nije ni početak kraja, ni kraj početka, ali za Vučića je već to što nije porastao u ovakvim okolnostima vanrednog stanja i apsolutne sveprisutnosti zabrinjavajuća stvar. On to može formalizovati nekim brzim junsko-julskim izborima, ali ne mislim da će to biti kraj političke krize i ne mislim da će on iz tih izbora izaći jači, nego će samo još više mobilisati ove različite političke snage koje su sada razjedinjene. Tako će sve gurnuti u nešto što možda ipak ode i malo dalje od lupanja u šerpe i buke u osam i pet. U ovom trenutku to je ipak plafon opozicione aktivnosti, ali i to je napredak u odnosu na ono što smo imali.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

(Dan posle-Nova ekonomija)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner