уторак, 02. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > О стању у Србији најбоље говори то што је лупање у шерпе најзначајнији политички догађај у земљи - брзи избори би само још продубили кризу
Политички живот

О стању у Србији најбоље говори то што је лупање у шерпе најзначајнији политички догађај у земљи - брзи избори би само још продубили кризу

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
петак, 01. мај 2020.

Интервју са Ђорђем Вукадиновићем, народним послаником и главним уредником Нове српске политичке мисли, за подкаст “Дан после”

Шта се догађало у Скупштини на првој седници после увођења ванредног стања, и како је изгледала атмосфера у односу на стање пре њега?

Било је мало чудно, не само због сценографије, и те атмосфере апотеке у којој се све одвијало -- хигијенских мера, маски, прскања, мерења температуре на самом улазу... Оно што је такође било неуобичајено, то је толика врева у холу Скупштине. За ове четири године малтене да никад није било више новинара. Чак ни кад су владе биране -- ни она прва, ни ова Брнабићкина -- ни кад су вршене председничке инаугурације није било толике вреве. Ја толику гужву још нисам видео... Притом, ту је већина њих била под маскама и рукавицама, зујале су камере – већ по томе се видело да Скупштина не личи на оно што је била пре.

Што се тиче атмосфере у самој сали, то сте могли и сами да испратите. Није било превеликих изненађења, осим што се власт упадљиво трудила да то личи на нешто -- да ли због те ванредне атмосфере, да ли због пацки из Брисела -- и да некако истрпи ту неколицину опозиционих посланика и оно што имају да кажу. Било је ту и различитих мишљења, а наравно, било је и ароганције на коју смо навикли, пре свега од председнице Владе, а све то скупа је деловало готово академски у односу на оно на шта иначе личи та атмосфера и третман опозиционих посланика.

Како заправо изгледају безбедносне процедуре кроз које пролазе народни посланици?

Па добро, мало су парадне и ритуалне... Оне имају неко своје здравствено оправдање, не сумњам у то, али имају и тај манифестни карактер -- донекле и као врста показне вежбе, а истовремено једним делом и као алиби, да се индиректно покаже зашто није могло раније.

Да ли се можда чуло неко објашњење зашто баш ванредно стање, а не ванредна ситуација, и зашто је уопште проглашено на тај начин?

Није се много у то улазило, а и реално, то је дилема која је више академска, она тангира само доста танак део стручне јавности. Превише је то озбиљно и крупно ограничење људских права и слобода кретања, окупљања и којечега да би то могло да се подведе само под ванредну ситуацију. Дакле, није проблем што је уведено ванредно стање, већ у томе што је уведено на ванредан начин, нелегитиман и вануставан. Проблем је и што су ту, у оквиру ванредног стања, увођене неке мере које су, по мени, претеране и, што је још горе и важније, контрапродуктивне -- које су више доводиле до ограничавања људских права и слобода него што су повећавале безбедност и гарантовале заштиту грађана од епидемије.

Како у овом тренутку можемо да опишемо стање демократије у Србији? Шта се догодило нашој демократији током ванредног стања, и до каквих последица то може да доведе у некој предвидивој будућности?

Демократији се догодило оно што јој се и иначе догађа већ годинама под овом влашћу. То свакако није дошло само с ванредним стањем. Није то дошло ни само с овом последњом годином или две, када су се европски званичници почели донекле мало више интересовати за стање демократије и људских права у Србији. Ако говоримо о напредњацима у односу на СРС, променио се њихов однос према Косову, према Европској унији, према Западу, према том делу међународне заједнице -- али њихов однос према институцијама демократије је остао исти, ако није чак и регресирао у односу на оне њихове радикалске дане.

На делу је апсолутна је доминација не једне странке или владе, него једног човека. Демократску расправу, па и демократију саму, третирају као некакву брбљаоницу, губљење времена, млаћење празне сламе и слично

Свуда у свету ванредне мере, ванредно стање и ванредне ситуације доносе са собом неку врсту ограничавања основних права и слобода. Међутим, код нас је проблем у томе што је сада на површину испливало све оно што и иначе постоји у политичком и друштвеном ткиву „напредне” или СНС Србије: некомпетенција, хировитост, површност... Наравно, и медијска манипулација, лаж -- да кажем најотвореније и најдиректније. Све то је сада постало још очигледније. На делу је апсолутна је доминација не једне странке или владе, него једног човека. Демократску расправу, па и демократију саму, третирају као некакву брбљаоницу, губљење времена, млаћење празне сламе и слично. То је ескалирало током ових година СНС-овске власти, а у последње време је тој перспективи, или тој перцепцији Скупштине, из својих разлога допринео и део опозиције -- делом оправдано незадовољни стањем у тој Скупштини, а делом рачунајући и верујући у неке пречице, ванинституционалне и револуционарне, вероватно заведени оним почетним ентузијазмом на протестима „1 од 5 милиона”. Они су мислили да ће још појачати и разгорети тај револуционарни пламен напуштањем Скупштине -- што се, наравно, није догодило, из разних разлога.

Како се понашала и где је била опозиција током ванредног стања, и да ли је ту нешто промењено најавом обнављања предизборне кампање?

У глобалу гледано, опозиција се, као ни пре ванредног стања, није најбоље снашла. Такође је -- као и пре ванредног стања, и као и свих ових година -- показала завидну дозу неслоге, нејединства, и одсуства било какве јасне идеје, стратегије и плана. Мислим да је, прво, највећи део опозиције утонуо у неку летаргију кад је ванредно стање заведено, а онда, како је мало лабавило то стање и те мере, и кад се видело да неће бити баш потопа и погрома -- као што се у једном тренутку могло очекивати с обзиром на те апокалиптичне изјаве Александра Вучића и овог стручног тима и експерата, са или без наводника -- као да је ових дана мало живнула и та опозиција. Онда се и овај бојкоташки део мало осмелио да пита -- или схватио да би било опортуно да пита: “Шта би с парламентом?” Али онда је Ана Брнабић рекла -- и то је једино што је она рекла што је имало неку тежину: „Па ево где су сада, тражили су, толико су кукали да нема Скупштине, ево сад је Скупштина, што сад нису дошли да кажу?” И верујте ми -- иако то можда један део наоштреније и најзатвореније опозиционе јавности не разуме -- то и те како одјекује, као и она прича „примају плате а не долазе, и годину и по их нема”...

Мислим да је то била грешка и да су они погрешно везали те две теме -- бојкот избора и бојкот Скупштине -- и да су се тога држали као пијан плота. Ипак је много боље да те аргументе -- о нелегитимности ванредног стања, о злоупотребама, сувишним и претераним мерама, о конфузији и почетном потцењивању и подсмевању опасности од вируса -- уместо једног или два посланика каже нас двадесет. То није исто, и то би некако боље ушло у уши оних који нас слушају, тако да мислим да је то била пропуштена прилика.

Кад мислите да је реално да можемо да очекујемо изборе и колико коме одговара тај термин?

Ја сам сигуран да та ствар није још преломљена. Сваки, или бар већина инсајдера, ће вам рећи „Видовдан или 5. јул”. Могу да кажем да ја нисам баш 100% сигуран да ће то тако бити. Дешавало се два месеца невиђене кампање, и то не функционерске кампање, већ свеприсутности једног човека, једне персоналне гарнитуре везане за власт. То не знам тачно ни како се може звати, нека божанска кампања у ускршње дане, апотеоза господара, цара и Бога који се обзнањује, и који се бори и страда као мученик за добробит свих нас. После овог ванредног стања расте једно размишљање да би можда требало направити један опозициони фронт, од ког се скоро одустало, а можда и изаћи на неке изборе... Исто тако, са друге стране је готово плебисцитаран и доминантан став да на ове изборе какви би били сада, непосредно након укидања ванредног стања -- не треба изаћи.

Објављују се нека фантастична истраживања, и резултати да 92% грађана подржава мере Владе, што је апсолутно фарса. Знам да та подршка постоји и да је она већинска, али није ни близу томе што се наводи -- ништа у Србији не може да има подршку од 92%, Новак Ђоковић нема толико

Тако да мислим да ће у опозицији -- сад сам и ја мало баба Ванга -- поново ојачати тенденције, покушаји, позиви и апели да се изађе на изборе, али да се захтева да избори не буду сада. И видим по реакцијама режимских медија и таблоида да они већ превентивно шаљу неке такве поруке: „ево хоће опет да нас замајавају, хоће да им странци, Европска унија и Тања Фајон омогуће да се одложе избори, па да они победе”... Зависиће то мало и од опозиционе организованости, што није баш јак фактор оптимизма.

Наравно, зависиће најпре од процене самог Александра Вучића. Е сад, ту се мало претерује у аналитичарско-опозиционим редовима, кад се говори да ће он бити у проблему ако одложи изборе, и да му то треба сада док је најјачи. Прво, он сад уопште није много јачи него што је био -- он је већ био прејак, и не може много да спласне. Објављују се нека фантастична истраживања, и резултати да 92% грађана подржава мере Владе, што је апсолутно фарса. Знам да та подршка постоји и да је она већинска, али није ни близу томе што се наводи -- ништа у Србији не може да има подршку од 92%, Новак Ђоковић нема толико. Вучић ће свакако бити фаворит и на јесењим изборима, све и да се опозиција реорганизује и уједини, чак и да буде фер кампања. Више су око термина избора битне неке друге, спољнополитичке околности -- да се што брже смандрља влада у Приштини и направе избори у Београду, како би негде у августу можда могли да потпишу нешто на травњаку испред Беле куће -- али и то су само спекулације. Моја процена и закључак је да је ту и даље први пик да ће избори бити почетком јула, али мислим да то још није заковано.

Последњих вечери смо сведоци пробуђеног ентузијазма за дизање протестне буке из станова. Шта нам то говори, и који су домети и капацитети лупања у шерпе?

Да, то је такорећи најважнији политички догађај ове године. То довољно говори о томе где смо и како стојимо политички у Србији, када нам је три дана лупања у шерпе практично нешто најзначајније што нам се десило на политичкој, а посебно опозиционој сцени. Не треба то прецењивати, као што су склони неки у опозицији и на друштвеним мрежама -- али то је сигурно изненадило власт и мало их учинило несигурним.

Постоји сличност и аналогија с оним што се догодило с почецима протеста „1 од 5 милиона”, од којих се исто није много очекивало. Мислило се да ће бити један или два протеста поводом пребијања Борка Стефановића у Крушевцу, да ће се скупити хиљаду или две људи, и то је то -- па је експлодирало и ескалирало на онај начин. Знамо колико је требало с једне стране режимског труда, плус конфузије, неспособности и сујете с опозиционе стране, па да то пропадне и згасне као што је згаснуло на крају баладе. На сличан начин је и ово сада изненадило и власт и опозицију. То је био више неки потез из очаја, али ситуација је била зрела, јер је наталожено незадовољство и фрустрација грађана -- и мерама, и изолацијом, и полицијским часовима, и ванредним стањем -- али и ванредним политичким стањем генерално, а не само због короне.

Цео Београд је лупао, и бука је била баш озбиљна -- много озбиљнија него дан пре. Ако би се тај тренд наставио, то би се могло проширити као вирус -- овог пута демократски вирус

Било би добро да се не прецењује ово сад лупање, али да се ни не потцењује. Оно је само по себи значајно, а посебно је значајно зато што скоро ничег другог ни нема. Цео Београд је лупао, и бука је била баш озбиљна -- много озбиљнија него дан пре. Ако би се тај тренд наставио, то би се могло проширити као вирус -- овог пута демократски вирус.

Колико је власт уздрмана -- или можда ојачана -- појавом коронавируса, и свиме што се у вези с тим дешавало? Да ли се слажете с мишљењем да је корона за Вучића можда почетак неког губитка подршке, упоредив с оним што је за Милошевића значило НАТО бомбардовање?

Ако правите аналогију с Милошевићем и 1999. годином, онда ћу да вам кажем да ту недостаје макар озбиљна решеност најважнијих светских сила -- не једне, већ њих неколико -- да га руше.

У овом тренутку Вучића нико не жели да руши. Свака промена, поготово у земљама овог региона, је увек спој више фактора, и спољних и унутрашњих. Глупо је и погрешно занемаривати једно или друго. Ако правимо аналогију с Милошевићем, мислим да је ту Вучић много пре у некој 1995. -- а да не говоримо о томе да је степен очекивања од опозиције сада неупоредиво скромнији и тањи. Ми смо онда ипак имали неку опозицију, која је била озбиљно уједињена, и имали смо спољни фактор који је озбиљно залегао да га сруши. У овом тренутку немамо уједињену опозицију, као што СзС покушава да представи. Они нису ни цела опозиција -- а, најблаже речено, нису ни уједињени унутар себе, верујте ми. Нису уједињени ни сви бојкоташи.

Он то може формализовати неким брзим јунско-јулским изборима, али не мислим да ће то бити крај политичке кризе и не мислим да ће он из тих избора изаћи јачи, него ће само још више мобилисати ове различите политичке снаге које су сада разједињене

Ипак, ја мислим да би ту могла да буде нека прекретница. Није ни почетак краја, ни крај почетка, али за Вучића је већ то што није порастао у оваквим околностима ванредног стања и апсолутне свеприсутности забрињавајућа ствар. Он то може формализовати неким брзим јунско-јулским изборима, али не мислим да ће то бити крај политичке кризе и не мислим да ће он из тих избора изаћи јачи, него ће само још више мобилисати ове различите политичке снаге које су сада разједињене. Тако ће све гурнути у нешто што можда ипак оде и мало даље од лупања у шерпе и буке у осам и пет. У овом тренутку то је ипак плафон опозиционе активности, али и то је напредак у односу на оно што смо имали.

Разговарао: Александар Губаш

(Дан после-Нова економија)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер