Nikotinska prohibicija

Krajem devetnaestog veka u Sjedinjenim Državama nastao je moderan pokret, koji se zalagao za ideju zabrane alkohola. Pripadnici tog pokreta javno su se zalagali za ukidanje točenja alkohola, a svoju aktivnost su ispoljavali tako što su se okupljali u grupe i ulazili u salune, pevajući aktivističke pesme, razbijajući flaše i vređajući prisutne goste. Taj moderan pokret, oličen u nekoliko organizacija van kontrole vlade (Anti-Saloon League, Woman's Christian Temperance Union…), s vremenom je zadobijao sve više pristalica, čitava ideja je postala prihvatljiva i moderna, pa je Kongres 1919. usvojio ustavni amandman kojim se zabranilo točenje alkohola. Tih istih, dvadesetih i tridesetih godina, u apotekama su u slobodnoj prodaji bili kokain i heroin, u obliku tableta, na čiju štetnost niko nije mogao da ukaže, jer nije postojala organizacija koja bi se bavila time, pa su oni bili smatrani za koristan lek, kojim su se građani tešili u vreme prohibicije.

Nikotin će iz domaćih kafana biti proteran zbog brige za zdravlje stanovništva, kako stoji u ,,Zakonu o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu’’. Pre bilo kakve priče o ,,brizi’’ za zdravlje nacije, trebalo bi podsetiti da u Srbiji i dalje postoji nepoznat broj onih (u februaru je bilo 767.418 građana na listi Službe za zapošljavanje) koji nemaju nikakvo pravo na zdravstveno osiguranje, i da se ona nalazi među državama koje najlošije brinu o zdravlju svog stanovništva. Briga za zdravstveno stanje nacije i želja za zaštitom od nikotina je svakako za pohvalu, ali to je nešto što je nadgradnja, nešto što mogu da primenjuju one države koje su prethodno rešile sve ostale probleme vezane za zdravlje građana. Srbija je daleko od toga, a ministarstvo bi moralo da obrati više pažnje na kvalitet zdravstvene zaštite, i njenu dostupnost svima, bez restrikcije, a neko bi morao da pokrene i pitanje ustavnosti, ili barem etičnosti, postojećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju.

Pod najvećim udarom ovog zakona naći će se ugostiteljski objekti, dakle kafane i restorani, u kojima je dim nešto kao sastavni deo ambijenta. Takav objekat koji ima više od 80 kvadratnih metara moraće da odvoji polovinu prostora za prostoriju sa pušačima, ali u takvom prostoru neće moći da se ,,služi i konzumira hrana i piće, odnosno ne sme da se obavlja bilo kakva delatnost’’. Što otprilike znači da je to prostorija isključivo za pušenje, nešto kao javni toalet za porok. Čak i ovakvo restriktivan stav ima dodatno ograničenje, jer taj luksuz izbora važi samo za one objekte koji nisu u sastavu drugog prostora u kome je pušenje zabranjeno. Znači, ako je kafić u nekom tržnom centru, autobuskoj ili železničkoj stanici, aerodromu, poslovnoj ili nekoj drugoj javnoj zgradi, u njemu neće biti moguća upotreba nikotina.

Zakonodavac je pažljivo uredio sve oblasti vezane za upotrebu ove opasne supstance, verovatno po uzoru na one države koje imaju uzornu zdravstvenu zaštitu. Pa tako, u prostoriji predviđenoj za pušenje mora da (uz oznaku šta je to) jasno stoji i broj lica koji istovremeno mogu boraviti u njoj, a koji zavisi od kapaciteta ventilacionog sistema (takođe obaveznog zakonom). Takođe, u takvoj prostoriji mora se obezbediti da se u slučaju kvara tog ventilacionog sistema automatski pojavi oznaka „Zabranjeno pušenje zbog kvara na ventilacionom sistemu”. Da ne bi bilo raznolikosti, te prostorije će morati da budu uniformne, jer sve moraju da imaju klizna vrata, ,,koja se moraju samostalno zatvarati’’. Boja prostorije nije određena Zakonom.

Što se tiče ugostiteljskih objekata za smeštaj (hoteli, moteli, hosteli), i tu je pitanje pušenja, odnosno zabrane pušenja, precizno definisano, pa tako zakonopisac jasno odredio (član 8, stav 4) da je pušenje dozvoljeno ,,Ako soba ima plafon i ako je, osim što ima vrata i prozore, potpuno zatvorena sa svih strana tvrdim zidovima od poda do plafona’’. Znači, ukoliko soba nema zidove, ništa od pušenja.

,,Radi obezbeđivanja društvene brige za zdravlje stanovništva’’, Vlada je donela i program za prevenciju i suzbijanje upotrebe duvana. Pa su tako osnovani Kancelarija za prevenciju pušenja i Komisija za prevenciju upotrebe duvana. I Kancelarija i Komisija finansiraće se ,,iz budžetskog fonda koji je osnovan u skladu sa zakonom kojim se uređuje duvan’’. Razumno bi bilo pretpostaviti da je, barem jednim delom, taj budžetski fond popunjen novcem dobijenim od akciza na duvan, dakle, finansiran od korisnika duvana. To zvuči kao kad bi neko prodavao drogu, ili neku drugu štetnu supstancu, a onda od dela tog novca finansirao organizaciju koja bi se bavila istraživanjima i pisala izveštaje o štetnosti supstance koju prodaje. Ne zvuči baš moralno. Razumljivo je da Ministarstvo i zaposleni u njemu moraju nečim da se bave. Ali, za početak, to bi moglo da bude zdravstveno stanje više od sedam stotina hiljada (samo zvanično prijavljenih) nezaposlenih građana, od kojih većina nema nikakvo zdravstveno osiguranje. Ostalima, koji osiguranje imaju, daje se osiguranje očigledno diskutabilnog kvaliteta, u koje sumnjaju i ministri koji se odlučuju na lečenje u inostranstvu.

Pored tog preskakanja, ili različitog tumačenja prioriteta rada Ministarstva, neko bi mogao da postavi pitanje smislenosti pojedinih stavova Zakona. Nejasno je s kojim pravom država može da zabrani vlasniku kafića (znači, mesta u privatnom vlasništvu) da čitav svoj prostor nameni isključivo pušačima? U redu je briga za zdravlje nacije, ali vlasnik nekog objekta, koji uredno plaća poreze i ostale obaveze prema državi, valjda ima pravo da određuje unutrašnjost tog svog objekta. To bi trebalo da bude pitanje izbora, a ne pitanje kojim bi se država bavila.

Razumljivo je nezadovoljstvo nepušača, sigurno je da mnogima od njih nije prijatno da borave u zadimljenim prostorijama. Ali, i to je pitanje slobode izbora. Odlazak u kafane i restorane nije obavezujući za ljude, nisu to mesta na koja neko mora da ode, kao što su ostala javna mesta. Nepušač, ukoliko je zabrinut za stanje svog zdravlja, uopšte ne mora da odlazi u kafane i restorane, ili barem može da bira u koje kafane će otići. To izgleda kao kad bi neko išao u bioskop, pa se onda žalio na preveliku tamu u sali, ili na automobilske trke, a onda zahtevao da se tamo reguliše nivo buke. Nije običaj da gost određuje pravila ponašanja na mestu na koje dolazi. Na primer, sigurno je da ni vegetarijancima ne odgovara pogled na nekoga ko za susednim stolom jede ražnjiće, ili da ,,pasivno udiše’’ miris roštilja, ali takvi vegetarijanci i ne odlaze u obične restorane, ili barem ne određuju pravila u njima.

Osim toga, ukoliko je pušenje stvarno toliko opasno, zašto ga onda ne zabrane potpuno? Ukoliko je vlada uverena da je ono toliko štetno, i zna da je tako, njihova dužnost je da nas zaštite od nas samih, tako što će zatvoriti fabrike i potpuno zabraniti proizvodnju nikotina. Sa kojim pravom se prodaje otrov, ukoliko je prodavac siguran da je to otrov? Ukoliko ipak ne postoje konkretni dokazi da je tako (a zbog toga su valjda i najavljena istraživanja Kancelarije za prevenciju pušenja) zbog čega bi država limitirala način upotrebe proizvoda čiju proizvodnju podržava?

Srbija je na modernom putu da postane država u kojoj je proglašena prohibicija za nikotin. Razlika između Amerike iz vremena prohibicije i Srbije danas je u tome što ovde neće biti moguće da se pojavi neki Al Kapone koji bi profitirao od prodaje nikotina. Zato što u Srbiji novac od prodaje nikotina ne ide mafiji, nego državi, istoj onoj koja je i proglasila da je on štetan, i najavila njegovo izbacivanje iz kafana. Da je vlast u Americi dvadesetih bila barem malo pametnija, otvorili bi državne destilerije viskija, zabranila javno ispijanje alkohola, i zaradila na onima koji ga piju kod kuće. Zbog toga se čini da je ovim zakonom Srbija bliža iskustvu koje Holandija ima sa štetnim supstancama. Ukoliko se nešto nije promenilo u međuvremenu, u Amsterdamu je dozvoljena prodaja marihuane i hašiša (a upotreba dekriminalizovana), ali nije dozvoljeno da se takvi proizvodi kanabisa konzumiraju na javnom mestu. Pa se time spaja lepo i korisno – vlada umiruje one koji žele da je koriste, istovremeno uzima profit i zarađuje od njihog poroka, a dušebriznicima umiruje savest time što je proizvod načelno zabranila.