субота, 25. фебруар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > „Милосрдни“ Блер и снисходљиви Вучић
Политички живот

„Милосрдни“ Блер и снисходљиви Вучић

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
субота, 21. јун 2014.

У давна, прадавна времена, кад светом тениса још није владао Новак Ђоковић, наш тениски понос биле су Ана Ивановић и Јелена Јанковић. Нација је за њих навијала скоро као данас за Ђоковића. А онда је, скоро тачно на десету годишњицу НАТО бомбардовања, након неког турнира у Њујорку, бивши амерички председник Бил Клинтон изразио жељу да их упозна, јер је ,,поносан на њих''.

Остало је нејасно због чега би он био поносан на успехе српских тенисерки. Осим уколико није помислио да су их његови бомбардери натерали, као Новака Ђоковића, да још упорније тренирају у најгорим могућим условима, у време ваздушне опасности. Али није било тако. Ана је о тим ,,страшним'' временима изјавила да није могла да тренира, осим понекад ујутру, а Јелена да јој је тешко кад се сети тих времена [1]. Па опет, то им није сметало да пристану на упознавање, и да се насмејане сликају са Клинтоном. Ана је након тога изјавила да је ,,велика част упознати председника Клинтона'', а ту слику је чак поставила и на свој сајт.

И ма како да су неки покушавали да оправдају поступак тенисерки, ипак је јасно да неке ствари није пристојно радити. Уколико неко не мора да се слика са злотвором, онда нема разлога да то и ради. Питање је да ли би се неки амерички спортиста сликао са, на пример, Осама бин Ладеном? Све и кад би и хтео, осуда јавности би била толика, да би остатак свог живота провео далеко од друштва, негде на трему ранча у беспућу Монтане, испијао пива и маштао о прохујалим данима славе. Код нас, било па прошло. Ану и Јелену су неки чак и бранили, уз познато снисхнодљиво разумевање агресора. Да ли је то сликање било резултат глупости, наивности, заборавности или недостатка морала, на крају крајева и није толико битно. Шта год ко мислио о том очигледно идиотском потезу, ни спорт ни тенисерке немају пуно утицаја на функционисање државе.

Али поступак Александра Вучића, који је примио у посету Ентонија Блера, једног од највећих заговорника бомбардовања СР Југославије, јесте ван сваког разумевања и без икаквог оправдања. Александар Вучић је председник владе земље која је пре петнаест година била бомбардована и нема никакво право да у просторије кабинета премијера Србије прими зликовца, чије су политичке активности директно довеле до смрти неколико хиљада грађана Србије, а државу економски разорили. Он свог пријатеља Тонија може да прими једино у приватној посети, ван радног времена и далеко од кабинета. Кад нешто не мора да се ради, онда је пристојно неке ствари не радити.

Рецимо, након бомбардовања, Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО, постао је високи представник за спољну и безбедносну политику Европске уније, и због те позиције имао је честе контакте са властима у СРЈ, и честе доласке у Београд, на састанке са свим водећим политичарима Југославије. Дакле, човек који је ,,повукао ороз'' НАТО бомбардера, и чијом је наредбом отпочето бомбардовање Југославије, и поред тога што његова родна Шпанија није учествовала у бомбардовању, постао је особа са којом се мора разговарати. Морало се разговарати и са Јелко Кацином, јер га је неко поставио на положај специјалног изасланика ЕУ за Балкан. Кацин је бивши студент ОНО и ДСЗ, у време рата министар информисања Словеније, од неких зван ,,Јаншин Гебелс'', који је признао да је у време рата износио лажи да би придобио светску јавност [2], и са њиме се морало разговарати, и поред бројних испада у којима је омаловажавао Србију.

Дакле, ако се са Соланом и Кацином (и вероватно још понеким), морало, са Блером то нипошто није случај. Тони Блер не само што није на некој функцији која подразумева обавезујућу комуникацију, него није ни на каквој јавној функцији уопште. Од како је отишао са места премијера Велике Британије, основао је консултантску фирму, а најпознатији посао који је добио је место саветника албанске владе, од лета прошле године [3]. Блер је том приликом изјавио да ће му ,,бити драго да помогне'', и да га ,,веома занима ваша (албанска) држава. Тај посао саветника је некако и логичан, јер је наставак природног партнерства започетог бомбардовањем СРЈ 1999. године. Било какав однос Ентонија Блера са Србијом је нелогичан, неморалан и не баш сасвим нормалан.

У реду је кад неко каже политика је прагма, и ми морамо да сарађујемо са свима који могу да нам помогну да остваримо свој политички програм (па макар то био и улазак у ЕУ). И да је Блер и даље премијер, могли бисмо да нађемо неко разумевање за Вучићев поступак. Могли бисмо да кажемо да је то разумљиво, јер се Вучић бори за остваривање својих циљева, а Блер као моћан политичар може да му помогне. Али Блер данас не може да помогне никоме, па ни самом себи.

Само пар реченица о бившем британском премијеру. Блеру је овде суђено у одсуству, и правоснажно је осуђен од стране Окружног суда у Београду, септембра 2000. године, на укупно 80 година затвора за његове злочине, колико је добио и бивши председник Клинтон [4] . Пресуду је укинула нова влада ДОС-а. Након другог рата у Ираку, и открића да Садам никад није имао оружја за масовно уништење, Блер је постао вероватно најнепопуларнији политичар у Британији, и један од најнепопуларнијих бивших политичара на свету. Упоредо са ширењем такве непопуларности, светом се ширила и идеја да би се Блер морао ухапсити због својих недела [5], а забележено је и најмање пет покушаја грађанског хапшења. У Британији постоји и покрет који захтева ,,импичмент'' Блера и суђење због злочина и прекршаја везаних за инвазију Ирака, започет 2004. од стране чланова парламента свих водећих партија (укључујући и једног из његове странке), и који ових дана доживљава праву малу ренесансу [6].

Врхунац Блерове ароганције, и реакције поводом тога, десио су се свега неколико дана пре његовог састанка са Вучићем, када је на свом блогу написао есеј ,,Ирак, Сирија и Блиски исток'' [7]. У њему тврди да напад коалиције на Ирак није одговоран за тренутно стање у тој земљи, да би се револуција свеједно десила јер стање у земљама Блиског истока, због лошег управљања, слабих институција, незапослености, лошег образовног система, ,,увек води у револуцију'', и поново предлаже промену стратегије према Сирији, коју и оптужује за тренутно стање у Ираку. Тај есеј узбуркао је већи део британске јавности, која је устала у осуди, а вероватно је наоштрији био градоначелник Лондона Борис Џонсон, који је своју колумну у Телеграфу започео речима ,,Дошао сам до закључка да је Тони Блер коначно полудео'' [8] .

Како је онда могуће да је политика Блера од доброг дела светске јавности осуђена, да га и многи Британци називају ратним злочинцем, а да га у званичну посету прима премијер државе која је трпела од његових ратних злочина? Можда је оно суђење Милошевићевог суда била фарса, па британски премијер није званично осуђени криминалац, али Тони Блер није имао никакво право ни да прелази границе Србије, а камоли да улази у званичне просторије председника владе. Вучић нема право да састајањем и руковањем са зликовцем рехабилитује његова недела и злочине према народима Србије.


 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Доналд Трамп поправити односе са Русијом?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер