Milion za Miladina, a demokratija za Srbiju?

Slučaj Kovačević

Milion dolara je velika svota za svakog od nas. Nije beznačajna ni za siromašnu zemlju kao što je Srbija. Pročitao sam pre neki dan da je ta svota dovoljna da naša država isplati skoro 15 hiljada studenskih, odnosno 25 hiljada učeničkih kredita, ili 42 hiljade dečijih dodataka, odnosno 3 hiljade naknada za prvo dete. No, milion dolara može da se potroši i na druge korisne načine za zemlju.

Sjedinjene Američke Države, ma koliko toj sili počela da klecaju kolena, i dalje su moćna zemlja. Ta država, samo ako hoće, može još više da nam zagorča život. Nažalost, izgleda da Hilari Klinton, državni sekretar (između ostalog i ministar spoljnih poslova) u novoustoličenoj administraciji Baraka Obame, baš to i namerava da učini.

Stara mržnja, kao i ljubav, zaborava nema. Pogotovo kada se na nju nadovežu interesi. A gospođa Klinton spada među najposvećenije lobiste albanskog separatističkog pokreta. Otuda, pokušaće da iskoristi svaki povod kako bi pogoršala međunarodni i ekonomski položaj Srbije, sa ciljem da umanji njen kapacitet da se nosi sa nasrtajima na svoj teritorijalni integritet.

Zgodan povod za šikaniranje Srbije predstavlja slučaj Miladina Kovačevića. Koliko god imali osnova da sumnjamo u to da bi mu u SAD bilo pravično suđeno, država Srbija je odgovorna za njegovo bekstvo iz Amerike. Kako bi M. Kovačević, uz kauciju, bio pušten iz zatvora, konzularni službenik je, u ime Srbije, dao garanciju da optuženi neće napustiti SAD, a onda mu je izdao pasoš kako bi protivzakonito mogao baš to da uradi.

Sada nam za učinjeno stiže ceh. Uskoro će se, sa povodom kakav su samo mogli da požele, na nas ponovo sa pozicije vlasti obrušiti antisrpski jastrebovi, isti oni koji su bili glasnogovornici agresije na Srbiju 1999. godine. S druge strane, naš zakon ne dopušta da M. Kovačevića pošaljemo onamo odakle je pobegao. Znači, za nas je jedini način da se iz svega izvučemo bez prevelike štete, da pokušamo da se nagodimo sa porodicom momka koji je teško povređen u tuči (zašta američko tužilaštvo M. Kovačevića smatra odgovornim). Pare su univerzalni jezik, a pogotovo razumljiv u pragmatičnoj Americi.

Milion dolara nije veliki novac spram štete koju bi Srbija mogla da izbegne ako se gospođi Klinton izbije iz ruku ubojito sredstvo koje nam je namenila. Zato, koliko god delovalo degutantno da svi plaćamo za nečiji prestup, mislim da je naša vlada racionalno postupila kada je odlučila da pokuša da se nagodi sa porodicom povređenog Brajana Štajnhauera. Međutim, problem je u tome što je to radila iza naših leđa.

Otvorena vlada – uslov za istinsku demokratiju

Ako vlada nije otvorena, manja je verovatnoća da će vladajuće političke strukture i činovnici postupati odgovorno. Uvereni da javnost neće videti mnogo toga što čine, pre će se osmeliti da urade nešto loše, nego u okolnostima kada je sistem „transparentan“. Druga strane iste medalje je to što, u uslovima kada vlada nije otvorena, čak i kada formalno postoji demokratski sistem, građani imaju manji potencijal da donesu odluke utemeljene na činjenicama.

Ranije se smatralo da su medijske slobode dovoljan uslov kako bi bila obezbeđena odgovornost vlade. Govorilo se: „Novinari su oči demokratskog društva“. Međutim, pokazalo se da su vlade izuzetno vešte u prikrivanju svojih aktivnosti, i zataškavanju grešaka i prestupa političara, odnosno, da na isti način postupaju i niži ešeloni administracije. Svakako, nezavisni mediji neretko uspevaju da „iskopaju istinu“, ali suviše toga ostane zakopano.

Uz to, vlade danas imaju ogromnu mogućnost za manipulaciju građanima. Izdvajaju velika sredstva za odnose sa javnošću, i tako prikazuju svoju politiku u ružičastom svetlu. Često i neposredno, ma koliko se govorilo o nezavisnosti medija u nacionalnom vlasništvu, raspolažu efikasnim propagandnim mehanizmima. Konačno, političke partije na vlasti uvek su povezane sa nekim poslovnim (ili, u perifernim zemljama kakva je naša, inostranim političkim) centrima moći, koji kontrolišu deo medijskog prostora. I tako vlade imaju dodatan potencijal za obradu birača.

Sve to su bili razlozi da se u čitavom nizu zemalja, od SAD do Švedske, donesu i primene posebni zakoni koji doprinose otvorenosti vlada. Pošto su građani oni koji plaćaju državu, smatra se da imaju pravo da dobiju sve relevantne informacije o aktivnostima administracije. Stoga su vlade obavezne da same blagovremeno pružaju informacije o politici koju nameravaju da vode, o tome kako se to radi, i o time stvorenim troškovima! Ništa manje bitna je i otvorenost državnih institucija i javnih preduzeća, odnosno, važnih sastanaka njihovog vođstva, za medije i neposredno zainteresovani građane, kao i njihov pristup vladinim dokumentima.

Time se ne otklanja potencijal za manipulaciju, ali se ipak sužava prostor za zakulisne igre, i povećava šansa da putem medija nezavisnih od vlade, nevladinih organizacija i revnosnih građana spremnih da se posvete „čeprkanju“ po dokumentaciji – one dođu u vidokrug javnosti!

Naravno, i kada se radi o načelu otvorenosti vlade, postoje legitimni izuzeci. One informacije čije objavljivanje bi moglo da ugrozi nacionalnu ili fizičku bezbednost pojedinaca – mogu da budu proglašene državnom tajnom. I, nema sumnje, tu mogućnost povremeno vlasti zloupotrebljavaju i u zemljama sa mnogo većom demokratskom tradicijom od naše (mislim, kada se radi o odnosu prema svojim građanima, a ne drugim zemljama). No, ako mediji koji nisu naklonjeni vladi to provale, bar neko od vladinih zvaničnika, ako ne i ona u celini, ne prođe dobro.

Tri vida (ne)odgovornosti srpskih vlada

Srbija je formalno demokratska zemlja. Vlade se smenjuju na izborima, načelno postoje medijske slobode. Štaviše, i mi imamo zakone koji treba da omoguće otvorenost vlasti. No, oni su, kao i mnogi drugi, samo slovo na papiru. Naši političari, a i veliki deo građana, nemaju političku kulturu neophodnu za demokratsko društvo. Političari se ponašaju slično kao njihove kolege u vremenima kada je vlast bila sasvim nedodirljiva, a mnogi od nas, tek uz malo gunđanja, prihvataju da budu podanici.

Na to treba da nas podseti i Afera „Milion dolara“. Naša vlada, ne samo što je iza leđa poreskih obveznika htela, makar i racionalno, da potroši taj novac, već se i ljuti što je njena namera otkrivena, pa i preti da će neko da odgovara zato što su informacije o tome procurele u javnost. Navodno, tako postupa jer je neko odao državnu tajnu. Međutim, prava pitanja su: Zašto je državna tajna ponovo zloupotrebljena? Zašto je izdvajanje novca za nagodbu neprimereno okarakterisano kao državna tajna?

Vlada je morala da se suoči sa posledicama svoje odluke. Morala je da objasni građanima zašto je ona dobra, i da iza nje hrabro stane. A ne da se rukovodi demagoškim motivima, i da znajući da izdvajanje milion dolara za nadoknadu u kontroverznom Slučaju Kovačević, ne može da bude popularno, prikriva svoje postupke plaštom državne tajne. No, to što je uradila, samo slikovito demonstrira kako naša država uobičajeno funkcioniše. I podseća nas da u Srbiji nisu zadovoljena barem dva, od tri kriterijuma za ocenu odgovornosti vlade.

Tri osnovne dimenzije odgovornosti vlade su političke, pravne i finansijske prirode. Prvi vid odgovornosti, u nekoj meri, postoji i u Srbiji. Kada dođe vreme za izbore, vlast polaže račune pred građanima, i u meri u kojoj nije vična političkom marketingu, zbog svojih postupaka snosi odgovornost. Štaviše, i one partije vične marketingu, pre ili kasnije dojade narodu, pa privremeno moraju da odu u opoziciju. Ipak, radi se samo o delimičnoj političkoj odgovornosti, pošto ona podrazumeva i permanentnu kontrolu vlade, odnosno ministara pojedinačno, od strane parlamenta.

Poslanici, čak i vladajućih stranaka, morali bi da nadziru izvršnu vlast, i da insistiraju na odgovornosti „mangupa iz sopstvenih redova“, a ne da čekaju da ljaga padne na njihove partije u celini. Još kada na to dodamo i političku kulturu političara i javnosti, i očekivanja koja iz toga proizlaze, onda oni ministri na koje padne senka, sami podnose ostavke. Naravno, taj film u Srbiji nismo gledali. Što se poslanika tiče, posle usvajanja novog poslovnika oni će još u većoj meri biti samo glasačka mašina izvršne vlasti.

Druga dimenzija odgovornosti vlade je pravne prirode! Kako izabrani političari, tako i činovnici, odgovorni su za zakonitost onoga što čine. Nema sumnje, kada se radi o našoj zemlji, i bar visokim funkcionerima, pravna odgovornost deluje kao bajka. I kada naši političari dospeju na sud, sve se zataška ili presuda bude takva da se radi o izvrgavanju ruglu principa vladavine prava. Da sada ponovo ne govorim o Kolesaru, Januševiću, nekadašnjoj ministarki saobraćaja Rašeti-Vukosavljević ili aferi „Pancir“.

Na kraju, da pomenem i vrlo važnu finansijsku odgovornost. Služba državnog revizora kontroliše finansijsku stranu delovanja vlade, administracije i javnih preduzeća. Kakva je situacija u Srbiji u tom pogledu? Pa, godinama se odugovlači sa otpočinjanjem delovanja takve službe.

Kao što je praksa u demokratskim zemljama, i kod nas je doneta odluka o njenom formiranju, i imenovani su ljudi koji treba da je vode. Međutim, dalje od toga se nije mnogo odmaklo. Sve je ostalo u domenu teorije. Političarima ne odgovara da neko kontroliše kako zavlače ruke u naše džepove, a oni koje su imenovali da to rade, ćute i dobijaju plate. Očito su ljudi od poverenja onih koje treba da kontrolišu (a imenovali su ih), a ne naše savesno finansijsko oko!

Zakulisne igre nevladine vlade

Uz poslovičnu neodgovornost i bahatost naših vlasti, izgleda da su u aferu „Milion“ umešani i prsti lokalnih predstavnika mondijalističkih centara moći, kojima je u interesu da breme Slučaja Kovačević što duže i teže pritiska Srbiju.

Taman je uzdanica Đerđa Soroša i kompanije preuzela kormilo američkih spoljnih poslova, i taman kada očekuju da će biti intenzivirana borba za „kosovsku stvar“, dok će Srbiji u tom kontekstu biti podmetane noge i vezivane ruke, naša vlada je pokušala da anulira jedan njihov adut. No, tada su, izgleda, nastupili naši, a Sorošovi medijski i tzv. nevladini delatnici. Neko njihov u vladi dojavio je šta se desilo, a razni mondijalistički mediji pohitali su da od svega naprave aferu. Povikali su: „Narode, vidiš kako arče tvoje pare“.

Računaju na našu opravdanu ozlojeđenost zbog svega što nam vlast čini, kako bi vlada bila onemogućena da, ipak po prihvatljivoj ceni, umanji kapacitet posvećenih albanskih američkih prijatelja za pritisak na Srbiju. Naravno, to ne opravdava vladu za njeno tajno, neprimereno demokratskom društvu postupanje, i potonju policijsku istragu.

Unutar vladajuće koalicije moraju sami da raščiste ko za koga radi, i kome mentori sede u Vašingtonu, a ne da otvaraju sezonu lova na novinare. Što se nas, običnih građana ove zemlje tiče, moramo energičnije da insistiramo na istinskoj otvorenosti i odgovornosti vlade. A nje neće biti bez pravih sistemskih, a ne tek kozmetičkih reformi, kakve su bile dosadašnje.

Miladin treba da dobije svoj milion. Ustvari, da ga damo kako bismo se ratosiljali bede u koju nas je uvalio, uz pomoć jednog neodgovornog državnog službenika. A Kovačević će onda morati da odgovara za ono što je učinio pred našim sudom. Ne radi se ni o kakvom heroju ili žrtvi, već o nekome ko je u tuči ozbiljno povredio drugog čoveka (a na sudu je da razjasni okolnosti pod kojima se to desilo). Međutim, pre ili kasnije će Slučaj Kovačević, na ovaj ili onaj način, biti zatvoren. S druge strane, nama će ostati loš sistem i vlade (na osnovu dosadašnjeg iskustva možemo da kažemo, ma ko u njima sedeo) koje su navikle da nas tretiraju kao podanike, a ne građane. I to je najveći problem, na koji afera koja je sada u žiži interesovanja javnosti treba da nas podseti, i da nas pobudi da insistiramo na promeni sistema.