Kandidatura, zaduživanje Srbije i ''dvostruki kolosek''

Predsednik Srbije Boris Tadić je na konferenciji za štampu povodom dobijanja statusa kandidata za EU 2.3.2012. godine priznao da ne ume da objasni konkrentne ekonomske benefite koje Srbija ima od odluke Evropskog saveta (''Konkretne benefite da vam objasnim ne mogu''). Posle ovakvog iskrenog priznanja, predsednik Srbije naveo je da će Srbija imati pravo da ističe simbole EU (iako oni u formalno/pravnom smislu po Lisabonskom ugovoru i ne važe za sve države članice EU). Ipak, logičan je ovakav odgovor predsednika Srbije, jer konkretnih koristi ili prihoda (benefita) od dobijanja statusa kandidata za EU i nema. Tačnije, jedino što se sa sigurnošću može tvrditi nakon dobijanja kandidature za EU jeste da će doći do rasta spoljnog duga Republike Srbije i primene ''dvostrukog koloseka'' pregovaranja za Srbiju i takozvano Kosovo.

Na takav zaključak ukazuju, pre svega, uporedni podaci za 2010/11. godinu u vezi sa susednim zemljama (Rumunijom, Bugarskom, Mađarskom). Ili, podaci za zemlje koje su članice EU. Na primer, Mađarska je na dan 31. decembra 2010. godine dugovala 179 milijardi dolara inostranim poveriocima. Godinu dana kasnije je spoljni dug dostigao 185 milijardi dolara.[1]

Takođe, Rumunija je 31. decembra 2010. godine dugovala 122 milijardi dolara inostranim poveriocima. Godinu dana kasnije je rumunski spoljni dug dostigao 136,9 milijardi dolara. Isto tako, ovu susednu zemlju već nedeljama potresaju socijalni protesti zbog smanjivanja davanja za zdravstvo. Takođe, prema podacima koje je izneo Eurostat za 2010. godinu oko 41% Rumuna je na granici siromaštva.

Slično tome, Bugarska je 31. decembra 2010. godine dugovala 38,1 milijardu dolara. Godinu dana kasnije je spoljni dug dostigao 39,2 milijardi dolara. Takođe, prosečna plata  (i penzija) u Bugarskoj je manja od one u Srbiji iako je ova zemlja već pet godina članica EU. Takođe, prema podacima koje je izneo Eurostat za 2010. godinu čak oko 42% Bugara je bilo na granici siromaštva.

Dakle, spoljni dug tri susedne zemlje članice EU (Rumunije, Bugarske i Mađarske) jeste samo u periodu od 31. decembra 2010. godine do 31. decembra 2011. godine porastao za preko 22 milijardi dolara (istovremeno, pogoršava se i standard građana u ovim zemljama). Slično se dešava i Grčkoj, gde je spoljni dug dostigao skoro neverovatnih 583 milijardi 30. juna 2011. godine (porast u odnosu na 30. jun 2010. godine od čak 50 milijardi dolara).

Takođe, i u Makedoniji, koja je ispred Srbije u takozvanim evropskim integracijama (status kandidata dobila 2005. godine) nezaposlenost je dostigla skoro 30%.

Na sličan zaključak povodom dobijanja kandidature za EU ukazuje i glasanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije (koje je odraano jedan dan nakon odluke Saveta EU i dan pre odluke Evropskog saveta). Tačnije, skoro istovremeno sa dobijanjem statusa kandidata za EU (koji je tako euforično propraćen u medijima i od strane političke elite koja smatra da EU nema alternativu), Republika Srbija se, skoro neprimetno za medije i probriselsku političku elitu (u vlasti i delu opozicije), zadužila za dodatnih 1,5 milijardi evra. Tačnije, u Narodnoj skupštini Republike Srbije je izglasan 1. marta 2012. godine set zakona o novom zaduživanju Republike Srbije. Republika Srbija se (ponovo) uglavnom zadužila kod banaka iz EU. Na primer, kod Sosijete ženeral, Erste banke i Unikredit banke se zadužila za 70 miliona evra (za fabriku Galenika). Takođe, u vezi sa JAT tehnikom je uzet kredit od pet miliona evra kod Unikredit banke.

Isto tako, u Narodnoj skupštini Republike Srbije je izglasan 1. marta 2012. godine i Zakon o davanju garancije Republike Srbije u korist Hipo alpe banke i Sosijete ženeral u vrednosti od 35 miliona evra, kao i Zakon o potvrđivanju Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke u iznosu od 160 miliona evra za Most na Adi i prilazne puteve.

Takođe, usvojena je 1. marta 2012. godine u Narodnoj skupštini još jedna garancija za kredit (u iznosu od 45 miliona evra) potpisana između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj (u vezi sa EPS-om). Usvojen je i Zakon o potvrđivanju Okvirnog ugovora o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije u iznosu od 70 miliona evra, kao i Zakon o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Srbije i Evropske investicione banke i Narodne banke Srbije o zajmu za mala i srednja preduzeća u vrednosti od 250 miliona evra. Konačno, Narodna skupština Republike Srbije je 1. marta 2012. godine izglasala i Zakon o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke u iznosu od 45 miliona evra.

Svi ovi ''evropski'' krediti su izuzetno nepovoljni za Srbiju. Na primer, kredit koji daje Unikrediti banka za Galeniku je izuzetno nepovoljan jer samo marža iznosi 6,49%, a na nju se dodaje i EURIBOR na tromesečnom nivou koji trenutno iznosi oko 1% kao i naknada za odobrenje kredita od 25.000 evra. Sve to plaćaju građani Republike Srbije kroz budžet, i to banci poput Unikredit banke koja namerava da otpusti 5.000 radnika u istočnoj Evropi. Slična situacija je i u vezi sa kreditom Hipo alpe banke. Tačnije, Austrija je faktički 2009. godine nacionalizovala ovu banku (dajući joj pomoć i garancije u iznosu od oko dve milijarde evra). Ipak uprkos tome, i bez obzira na to što se prodaju podružnice ove banke u Italiji, Austriji i bivšoj SFRJ, građani Republike Srbije će kroz budžet plaćati ovaj lihvarski kredit sa maržom od 6% (ovoj skoro propaloj banci), na koji se dodaje jednomesečni EURIBOR koji trenutno iznosi oko 0,5%.

Dakle, građani Republike Srbije faktički će pomagati opstanak banaka u zapadnom delu EU (i socijalni mir u Austriji, Italiji i drugim zemljama).

Što se tiče kredita koji daje Evropska investiciona banka za Most na Adi, u vezi sa njim se čak ne znaju ni tačne kamate (što je skandal posebne vrste). Takođe, u članu 3 Zakona o ovom kreditu se navodi da se Republika Srbija odriče bilo kakvog prigovora u vezi sa kreditom, a i u članu 5 da izmenu ugovora može izvršiti samo Evropska investiciona banka. Takođe, u pravnom smislu, ugovor o kreditu je skandalozno napisan, jer se u članu 6 navode garancije ''Evropske zajednice'' a u članu 10 se utvrđuje nadležnost ''Suda pravde Evropske zajednice''. Ili, kada se ovo pročita može se zaključiti da srpski zakonodavac ne zna da je 2009. godine stupio na snagu Lisabonski ugovor koji je preimenovano Sud pravde EZ u Sud pravde Evropske unije (i ustanovio Evropsku uniju kao jedinstveno pravno lice).

Tačnije, ovakve skandalozne pravne greške pokazuju da se evropsko pravo u Srbiji usvaja na neprofesionalan i politički način. (Ili, na način koji najviše odgovara bankama iz EU kod kojih se bezglavo zadužuje Republika Srbija.)

Konačno, u vezi sa kreditom Evropske banke za obnovu i razvoj od 45 miliona evra se navodi (deo C) da je on namenjen kao ''podrška konsultantima'' i da konsultanske usluge moraju da iznose najmanje 10% od jedne rate koja iznosi 100.000 evra! Dakle, Republika Srbija uzima kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj koji je (najmanje u iznosu od 10%) namenjen stranim konsultantima. Takođe, i u vezi sa kreditom Evropske investicione banke se ne zna iznos kamate (čak ni da li je fiskna ili varijalibilna proizilazi iz člana 3). Zna se samo da će sve ''ostale troškove'' plaćati Republika Srbija iako će ''posrednike'' (ili banke iz EU koje rade u Republici Srbiji i koje će dodatno zarađivati na ovom kreditu) određivati Evropska investiciona banka.

Konačno, ovim ekonomskim podacima treba dodati i da je Savet EU 29. 2. 2012. odobrio Evropskoj komisiji da počne sa izradom Studije izvodljivosti za takozvano Kosovo. Ili, jasno je da se za takozvano Kosovo i Republiku Srbiju ponovo primenjuje ''dvostruki kolosek'' pregovaranja za članstvo u EU, kao što je to bio slučaj sa Srbijom i Crnom Gorom pre raspada državne zajednice.

Zato se jasno može zaključiti da status kandidata donosi dalje zaduživanje Republike Srbije i raspad države pod formom pregovora zasnovanih na principu ''dvostrukog koloseka''.