недеља, 19. септембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Два лоша и много Милоша
Политички живот

Два лоша и много Милоша

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
уторак, 07. октобар 2014.

“Процвиљеше три српске војводе

у сужањству паше скадарскога,

а да зашто, веће ни кроза што”[1]

Можда се неки од нас сећају народне приповетке коју смо читали у основној школи о неком турском аги који је дуго путовао, и уморан легао потрбушке под неко дрво да одрема. Наједном преко тура му претрчи миш. Ага извуче кубуру и убије миша. Питају га: „Побогу, аго, што арчиш џебану на обичног миша“? „Е па данас миш, сутра ће мачка, прекосутра псето, па ће коњи, па ће људи почет пролазити, па ће војске... А ја једном кубуром војску побити не могу“.

Интересантно је да су причу са таквом поуком читале генерације и генерације, али да основну поуку приче никада нисмо применили у животу, а у вођењу државе поготову. Ми никада не реагујемо кад је зло у повоју, већ на њега реагујемо тек кад постане велико, и тада много тога жртвујемо и, по правилу, без успеха. Могу на овом месту да упутим својеврстан Ice Bucket Challenge свим читаоцима, кога можемо назвати и Nonsence Bucket Challange, са задатком да се сете неке претње у политици на које на време нисмо реаговали, а што је касније кулминирало до опасних димензија.

Сигуран сам да се свако од нас може сетити неког таквог примера везано за Косово и Метохију, економију, приватизацију, културу, демографију и тако даље, па закључно можда са пропустом да се извади „кубура“ и скине табла Аћиф-ефендији у Новом Пазару након чега смо дошли до предворја формирања тамошњих паравојних формација, и противуставних политичких захтева.

Овакав „лако ћемо“ однос према реалности нас је довео и доводи у велике проблеме. Због чега је то тако? Да ли смо неспособни да на време препознамо претњу и да се на време са њом изборимо? Да ли смо кукавице, па пред опасностима забадамо главу у песак, па и поред тога што смо препознали опасност немамо храбрости да реагујемо, већ чекамо да неко други то ради уместо нас. А тог другог нема. Или је, а што је највероватније, код нас постало трајно стање да паметни ћуте, а будале говоре.

Овакав „лако ћемо“ однос према стварности доводи нас и у стање неосетљивости на било чије патње, па неретко и за оне које безразложно трпимо, тражимо разлоге искључиво у себи („Није Слоба крив, ми смо...“). Постајемо потпуно несолидарни са људима који пате, окрећемо главу и као да са неким олакшањем примамо да неко други пати, и да смо се сами извукли, барем овај пут. Таквих је примера безброј, али ћемо се на овом месту задржати само на нашем односу према сопственим пријатељима, друговима, суграђанима, саборцима и на крају крајева Србима који су невини допали робије.

Хашки трибинал је квазиинституција која је на мала врата ушла у наше животе, још док је на власти био Слободан Милошевић, који је и трагично скончао у истом (нажалост, не и једини). У тој институцији Срби су осуђени на вишемиленијумске казне затвора. И то не било који Срби. Не Срби криминалци. Него Срби који су у датом тренутку заузимали највише положаје у држави, војсци и полицији. И то не у било ком тренутку, већ у тренутку најбруталније агресије која је готово довела до девастације наше земље и нашег народа, а чему су ти сужњи пружили отпор.

Да се разумемо, о некима од њих лично немам високо мишљење, као вероватно и ви који ово читате о понеком од њих. Имамо неки свој субјективни суд. Али они су објективно осуђени на драконске казне, а тек се очекује „вишња на торти“ када буду осуђени Караџић и Младић, а пратећи досадашње „критеријуме“ трибунала има мало разлога за оптимизам. Пре ће бити да ће кроз та два процеса натоварити свима нама хипотеку геноцидности, што ће нас код западних нам пријатеља дугорочно легитимисати као ловину за одстрел.

Како смо се ми поставили према тим Србима који су допали хашког казамата? Довољно је сетити се пре свега равнодушности приликом „испоручивања“ првих „оптуженика“, па све до егзалтираних званичника на конференцијама за штампу након испоручивања једног по једног Србина (што виши ранг, већа и егзалтација), чиме је наводно требало да постанемо члан ЕУ, а са друге стране ништа или врло мало је чињено да они осете да држава, односно сви ми бринемо о њима. Испраћај у Хаг је постајао за Србе готово као испраћај на вечни починак. Ако упоредимо однос Хрватске према својим грађанима у Хагу, Сарајева према својим, па чак и УНМИК-а према, на пример, Харадинају, који је у аутобиографској књизи и признао злочине које је учинио, осетићемо гадну муку у стомаку ако нам је остао још који грам савести.

Један случај се посебно издваја међу овима, и његових 12 година робије имају посебан сјај међу вишемиленијумским затворским данима Срба у хашком затвору, а сада већ и диљем драге нам Европе. То је, погађате, случај Војислава Шешеља.

О овоме случају је написано много, а како изгледа писаће се још дуго и још више. Верујем да проценат оних који сматрају да је Шешељ крив не прелази 5%, а нагли пад броја таквих је забележен пролетос, када се шушкало да ће Шешељ бити пуштен из затвора. Чак и они који су га до јуче сматрали црним ђаволом, схватили су да се ради о обичном монтираном политичком процесу, срачунатом на удаљавање невиног човека са српске политичке сцене.

Његова бриљантна одбрана је постала ноћна мора хашких гонитеља, и његових непријатеља у земљи. Штавише садашњи наш премијер је својевремено изјавио„да је председник СРС Војислав Шешељ задао озбиљан ударац Хашком трибуналу и да су досадашњи наступи сведока показали да у Трибуналу немају оптужницу против Шешеља” и “да од почетка суђења против Шешеља није изнета ниједна компромитујућа или оптужујућа чињеница”. Па ипак Шешељ је још увек тамо где је и био пре 12 година.

Оно што овај случај издваја од осталих поред дужине трајања притвора, за шта би евентуално могло да се ангажује и особље Гинисове књиге рекорда, јесте и то што су све остале хашке сужње испоручивале неке владајуће гарнитуре. У Шешељевом случају, садашња владајућа гарнитура (Вучић-Николић) га није испоручила већ га је испратила у казамат са потоцима суза. Разумљиво, били су кумови, побратими, саборци, шта већ. Међутим, она се није претргла ни да га подржи. Шешељева трагика је у томе што су му у току сужањства леђа окренула два најближа сарадника. Сви се сећамо преврата у СРС када је лансирана прича о томе како Тома и Аца на овај начин хоће да дођу на власт, а када дођу, онда ће са позиције власти дати гаранције да се Шешељ пусти на слободу. И?

Ево три су године не власти. У међувремену је Шешељ тешко оболео, а гаранције не да нису на видику, него их нико више и не помиње, а и име Војислав Шешељ као да је ако не забрањено, оно свакако непожељно. Чак и повремене акције чланова СРС ради подсећања на ово еклатантно кршење људског права, и недопустив однос државе и њених највиших званичника према овом проблему и према овом човеку, споља гледано више личе на неке хипи перформансе с краја шездесетих, него на неку озбиљну политичку акцију.

Говорећи о гаранцијама државе, долазимо до случајева који се географски одвијају далеко од Хага, али сасвим по хашком моделу - сваки је Србин крив док не докаже да је невин. Долазимо до случајева људи који се хапсе по Косову, а чији број није занемарљив.

Ми смо на овом месту раније помињали овај проблем, када се Срби хапсе без оптужнице, па се после налазе два сведока (Шиптара, наравно) и Срби бивају оптуживани или принуђени да се скривају, а да наша држава никада овај озбиљни проблем није озбиљно третирала. А нисмо ни ми све док су страдали обични људи, али нас је појава забринула када су почели да страдају истакнути представници српског народа са КиМ, па и тада недовољно.

О Савиндану 2014, сасвим изненада ухапшен је један од српских првака, штавише лојалан бриселском споразуму, Оливер Ивановић. Полицајци ЕУЛЕКСА су га ухапсили и спровели у приштински затвор, где му је у правом смислу било угрожено свако право, па и право на живот, јер су му други затвореници отворено претили. Ништа Србија, ма колико била „кооперативна“ и „посвећена бриселском процесу“ није могла да уради. Ништа! Зашто? Зато што „кооперативна“ и „посвећена бриселском процесу“ значи понижена. А понижена Србија Србима не може да помогне.

Сироти Оливер је морао сопствени живот да угрози штрајком глађу, како би га барем пребацили у косовскомитровачки затвор, где би био безбеднији. Оливер Ивановић није анонимус. Он је петнаест година врло активан у политичком животу и у Приштини, и у Косовској Митровици и у Београду. Да ли је ЕУЛЕКСУ требало 15 година да схвати да је Оливер тешки криминалац? Свакако да не? Однекуд је нека наредба стигла. Шта се то догодило да преко ноћи од „доброг конструктивног момка“ постане оптужени за тешка кривична дела? Разлог мора да постоји, и сазнаће се кад-тад.

Но, што год да је разлог једна ствар много забрињава, а то је изостанак солидарности и реакције Срба са севера, Оливерових суграђана, и млака реакција државе. Слагали се или не са њиме политички, он је ипак ухапшен као Србин, а не као протагониста неке политике. А тај разлог је морао грађане севера да мобилише на одбрану невиног Србина. Да су се грађани организовали у Оливерову одбрану, тешко да би га ЕУЛЕКС држао у затвору већ 9 месеци. Овако, недостатак отпора, као што ћемо на крају ове приче видети, доводи до даљих притисака.

Поводом овог случаја доживео сам једно просветљење, и то веровали или не од стране Марка Ђурића. То је онај дечкић што неодољиво подсећа на Бастера Китона на 33 обртаја. Онај кога је неко овластио да по Косову и Метохији глумата важну личност, окитивши га и важном титулом директора Канцеларије за КиМ. Онај кога нико није овластио, али који и поред тога зна да нареди свом обезбеђењу да претуче неког Србина који му се не свиђа.

Елем, тај дечкић је седео у задњем реду митровачке суднице приликом првог Ивановићевог појављивања пред ЕУЛЕКС судијама. Из тог реда климајући главом у ритму рокенрола у адађо темпу, добацивао је: „Држава је ту“! Где? Ако човек лежи у затвору 9 месеци, а Србија даје гаранције за његово пуштање да се брани са слободе, поставља се питање колико пред ЕУ вреде гаранције државе Србије? Очигледно је да не вреде, и да нас ЕУ не третира озбиљно.

Са друге стране, процес се води против на пример Самија Љуштакуа за врло озбиљна кривична дела, али се он брани са слободе јер ЕУ уважаве његову „бесу“ да неће да побегне. Дакле за ЕУ је „беса“ Самија Љуштакуа озбиљнија гаранција, очигледно озбиљнија него гаранција државе Србије. И држава Србија преко тога ћутке прелази. По Ђурићу, „држава је ту“, и шта с тим? Да ли је то ослободило Оливера? Није. Да ли је држава интервенисала код ЕУ због неуважавања њених гаранција? То не знам, али претпостављам да није, што значи да се мири са улогом пачавре у односима са ЕУ.

И такав однос државе, као и самих Срба са севера према оптуженим Србима, доводи нас до трећег случаја, случаја Славише Ристића, доскорашњег председника општине Зубин Поток, који према политичким убеђењима нимало не личи на Оливера Ивановића, што још јаче доказује да се Срби прогањају из разлога што су Срби, а никако због политичког или другог уверења. Овај случај је посебно интересантан из два разлога.

Наиме, ЕУЛЕКС Ристића оптужује за убиство полицајца специјалних јединица РОСУ Енвера Зумберија, током напада те јединице на север Косова, јула 2011, дакле, пре више од три године. Први куриозитет овог случаја је што је за исто кривично дело оптужено још пола туцета Срба, тако да у корену ова оптужница сигнализира да се ради о монтираној, небулозној оптужници срачунатој на сејање несигурности међу Србима.

Други куриозитет је тајминг покретања потернице, нарочито ако се зна да је Ристић све време био доступан било којим органима којима је требало да да изјаву.  Не само да је био доступан, Ристић живи буквално на три корака од контролног пункта КФОР у Јагњеници, тако да му вероватно повремено док чита новине смета жвакање и пљуцкање дувана америчких патрола.

Имам ту срећу да познајем човека лично, и то као сасвим нормалног породичног човека, који да је учинио неко злодело сигурно три године не би боравио у својој кући, три корака од окупационе војске, и ризиковао да му неко претресима узнемирава породицу. Не, посреди је нешто друго. У питању је, претпостављам, као и у случају Ивановића, покушај да се преостали српски народ застраши, да се унесе немир, а после је све лако.

Данас је Ристић, како сам каже, бегунац у сопственој држави. На то је принуђен, јер ако би био доступан окупационим властима, ризиковао би да поново види слободу некако у време кад Србију буду примали у ЕУ. Гаранције државе Србије ЕУ не уважава ни када је у питању Србин са далеко већим степеном кооперативности од Ристића, а Ристић не даје „бесу“. Стога му пожелимо сву срећу у скривању од ЕУ органа гоњења, мада она Ђурићева изјава: „Држава је ту“, може да се тумачи и овако и онако. Не треба је потцењивати.

Наизглед ова три човека описана у овој причи представљају три различита случаја. Међутим, колико год ти случајеви наизглед били различити, имају један најмањи заједнички садржалац, а то је да су инструментализовани у циљу притисака на нас на различитим нивоима. Оно што брине је што ми то још увек нисмо схватили, и што мислимо да ће тај притисак да нас мимоиђе ако се пасивно понашамо. Е па неће!


[1] „Три сужња“, Народна песма (одломак)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер