уторак, 09. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

Ђинђић као премијер

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
понедељак, 11. новембар 2002.

(Део текста „Политички систем и елите у Србији пре и после 5. октобра“, објaвљен на НСПМ, 2002)

(...)

Законодавна и судска власт остале су и даље под контролом извршне власти. Као прво, задржан је милошевићевски Закон о избору народних посланика по коме странке постављају и смењују народне посланике. Нови премијер, Зоран Ђинђић, у владу је увео председнике готово свих странака из владајуће коалиције (ДОС). Како је, онда, посланик могао да контролише рад владе ако је у њој седео председник његове странке који је увек могао да га избаци из парламента? А када је дошло до првог озбиљнијег спора у владајућој коалицији управо је то и урађено. Демократска странка Србије, Војислава Коштунице, 17. августа 2001. године, због афере Гавриловић (описана у: Антонић, 2002б), напустила је Ђинђићеву владу. ДСС још није била спремна да ову владу руши, али више није желела да буде у њој. Владина већина се, тако, истањила и свела на свега шесторо посланика. Ђинђић је покушао да са таквом већином влада, али је то захтевало исувише напора. Најпре, посланици нису уредно долазили на гласања, па се често данима чекало на усвајање закона. И друго, овако мала већина дала је на значају посланицима и најмањих странака коалиције. Све је теже било задовољити политичке и економске апетите њихових председника-министара. Стога је Ђинђић решио да се послужи милошевићевским изборним законом. Одузеће мандате посланицима ДСС-а и тако доћи до комотне већине.

Када је таква могућност први пут поменута (Зоран Ђинђић, 6. децембра 2001, конференција за штампу), то је изазвало негодовање јавности. ДСС је по истраживањима јавног мнења била појединачно најјача странка у Србији. На парцијалним локалним изборима, 4. новембра 2001, ДСС је сам добио више гласова од свих осталих ћланица ДОС-а узетих заједно. Коштуница је, по истраживањима јавног мнења, био појединачно најпопуларнији политичар. Осим тога, мандатима, по коалиционом договору, располажу странке, не коалиција. Одузети ДСС мандате зато што неће да подржава Ђинђићеву владу изгледало је не само неморално већ је и озбиљно крњило легитимност парламента. Јер, какав је то парламент из ког је избачена најјача странка?

Ова негодовања зауставила су Ђинђића. Али, само за неко време. У мају 2002. требало је усвојити нови закон о министарствима, као претпоставку намераване реконструкције владе. Странке опозиције, укључујући и ДСС, већ дуже време доношење појединих закона онемогавале су тако што нису хтеле да учествују у расправи и гласању. А без њих, посланици ДОС-а тешко су долазили до кворума. Увек је неко од посланичке већине недостајао, а често је број одсутних прелазио ону танку већину од шест. Тако је уследио Ђинђићев политички удар, који се слободно може сматрати прекретницом у политичком животу пост-Милошевићеве Србије. Тај удар је, међутим, изведен тако вешто, да је "жаба била скувана" а да то није ни приметила. Ђинђић, наиме, није био Милошевић који се брутално обрачунавао са политичким супарницима. Милошевић би можда одузео и све мандате ДСС-у, и просто их преписао на своју странку. Али не и Ђинђић.

Председништво ДОС-а, које сачињавају председници-министри, донело је 24. маја (а потврдило 10. јуна) 2002. године одлуку о одузимању мандата 36 посланика ДОС-а који су "највише изостајали са скупштинских седница". Скупштинска већина ову одлуку је прихватила 12. јуна. На први поглед ствар је изгледала безазлено - "циљ је да се уведе ред у земљи и да они који примају плате раде то за шта су плаћени", објашњавао је овај потез премијер Ђинђић (цитирано у Политици, 12. јуни 2002, стр. 7). Али, ствар је била у томе што је таква одлука била савим незаконита (закон прописује као разлог престанка мандата само искључење из странке, смрт или оставку посланика) и што је међу тих 36 посланика највише њих било из ДСС-а - 21. Разумљиво је да су посланици ДСС-а највише одсуствовали са седница будући да је та странка бојкотовала поједина заседања. Што је било најлепше, чак и да је хтео, ДСС није могао да ове посланике замени другим својим посланицима. Јер, на њиховој посланичкој листи било је остало само 13 имена (од којих су, још, у међувремену двојица постали страначки дисиденти). А пошто ДСС није могао да попуни одузете манадате, они су припали другим странкама из ДОС-а - пре свих Демократској странци Зорана Ђинђића. Увређени због овако безобзирне крађе мандата, сви посланици ДСС напустили су Скупштину.

Тако је премијер овим антипарламентарним ударом значајно увећао своју политичку моћ. Најпре, добио је комотну већину од 14 посланика. ДСС се повукао из Скупштине, опозиција - коју су чиниле странке старога режима (СПС, СРС и ССЈ) - била је слаба и компромитована, тако да је овим Ђинђић остао господар политичког попришта. Избацио је, за неко време, свог главног супарника - Коштуничин ДСС - из игре и добио парламентарну машину која ће уредно и ефикасно да изгласава владине законе. "Скупштина ће да заседа цело лето како би се што пре усвојио владин пакет од 70 закона", одмах је најавио Чедомир Јовановић, десна рука Ђинђића и шеф посланичког клуба ДОС-а (Данас, 6. јуни 2002, стр. 4).

И питање скупштинског кворума вешто је решено. Измењен је Пословник о раду скупштине (6. јуна 2002), тако да је за заседања на којима се претресају законски предлози кворум смањен на једну трећину посланика, док је кворум од половине посланика задржан само за коначно усвајање закона (члан 82). Уз то, истим изменема Пословника, ванредно су проширена овлашћења Председника скупштине. Он је добио право да због "повреде реда на седници" може да казни посланике искључењем са седница скупштине и до 90 дана заседања. Ако се има у виду да је Скупштина у 2001. радила 95 дана (Глас јавности, 30. март 2002, стр. 6), то значи да је Председник скупштине добио право да на годину дана искључи посланика из Скупштине. "Председник Скупштине на тај начин може у дугом року креирати већину за одлучивање", одмах су приметили критичари (Време, 6. јун 2002, стр. 20). Треба ли рећи да је, претходно, место председника скупштине, потпуно супротно коалиционом споразуму, одузето ДСС-у и додељено Ђинђићевом делу ДОС-а? "Да су овако нешто урадили милошевићевци, већ би имали за петама ОЕБС и организацију за заштиту људских права", признао је и новинар Ђинђићу иначе наклоњеног Данаса (8-9. јун 2002, стр. ии).

Трећа важна предност коју је јунским ударом стекао премијер Ђинђић било је његово неприкосновено вођство у остатку ДОС-а. Наиме, сада више ни једна од осталих странка ДОС-а није имала довољно посланика да самостално угрози владу. Јер, преузимањем мандата од ДСС највише се окористила Ђинђићева Демократска странка која је својих 47 мандата повећала на 52 посланичка места. Тиме је Ђинђић решио питање сталних притисака мањих странака уочи значајнијих гласања  да им се, за лојалност влади, дадне нека бенефиција или синекура. Посебно се у томе истицала Нова Србија, чијих су 8 мандата дотада били пресудни за владу. Али, сада је владина већина порасла са 6 на 14 посланика. Чак ни друга странка по манадатима у Ђинђићевом ДОС-у - Социјалдемократска партија - са својих 13 посланика није могла самостално да обара премијера.

Зашто овај Ђинђићев политички удар није изазвао озбиљнију побуну јавности? Прво, зато што је изведен вешто и кроз процедуре одвећ сложене да би их обични грађани могли пропратити. А друго, и много важније, зато што је Ђинђић у међувремену успео да завлада најутицајнијим јавним гласилима у Србији. Када је, у августу 2001. године, дошло до првог отвореног сукоба Ђинђића и Коштунице, већ тада се показало у којим је све медијима Ђинђић успео да успостави превагу. Поред најгледаније комерцијалне телевизије, ТВ Пинк, његовом табору су очигледно припадале и утицајне ТВ Политика и ТВ Студио Б, дневници Новости и Данас, као и тиражни Недељни телеграф. До јуна 2002. године, Ђинђић је загосподарио и дневником Политика, државном телевизијом (РТС) и другом великом приватном телевизијом (БК Телецом). И када је Ђинђић извршио свој удар, нико то није имао да објави (заправо објасни). Само су поједини новинари нискотиражног Данаса смогли снаге да признају своје заблуде у погледу Ђинђићевог "реформизма". Осуђујући тај "диктаторски потез Зорана Ђинђића", Наташа Одаловић је написала: "Нешто тако бахато, неодмерено, и провидно као што је та крхка, као кула од крата, конструкција оправдања одузимања мандата ДСС није забележено чак ни у Милошевићевој ери" (Данас, 14. јун 2002, стр. 7).

Различити су мотиви због којих су власници медија, или новинари и уредници државних гласила, улазили у службу премијера. Неки од њих, попут власника ТВ Пинка, Жељка Митровића, или власника ТВ БК, Богољуба Карића, проценили су да давањем услуга “прагматичном и утилитаристичком” Ђинђићу могу да задрже већину привилегија добијених од Милошевићевог режима – пре него да се ставе на располагање поштеном али “задртом” Коштуници. Други, попут уредника државних медија (РТС, Новости, Политика…), разумели су да њихов положај зависи првенствено од управних одбора које именује или извршна или законодавна власт. А ту је Ђинђић постигао несумњиву надмоћ.

Уопште, Ђинђић је до средине 2002. године са лакоћом преузео читав Милошевићев систем политичке контроле друштва. Са владом и посланичком већином иза себе, он је лако обезбедио превласт у управним одборима најважнијих предузећа – од нафтне индустрије до шумарства. Највећи део средњег ешалона управне елите, као и део друштвене елите са политичко-управним амбицијама, такође је похрлио да се стави у његову службу. Тако је почела да се назире нова клијентистичка мрежа. Штавише, управо су "транзиција" и  "приватизација" биле идеални изговори за њено додатно јачање. Тамо где је улазио страни капитал та штићеничка мрежа је имала и елементе компрадорства, а тамо где су се појављивали домаћи купци, односно где је приватизација каснила, јачали су елементи лично-партијског клијентизма. Јер, у Србији је у 2002. години била предвиђена приватизација тридесетак већих добростојећих предузећа и стотинак мањих, са планираним приходом за владин буџет од 200-400 милиона долара. У исто време, она лошија предузећа била су пред затварњем. До 30. новембра 2001. године стечај је предложен за 30.748 предузећа са 450.165 запослених. Приватизација или стечај, свеједно, они су за елиту значили могућност богаћења. Приватизација или стечај, свеједно, они су за службенике и раднике значили опасност да остану без посла и без било каквих изгледа да ће га до краја живота наћи. А у оба случаја -  богаћења или одласка на улицу - пресудну реч у одлуци ко ће да заврши међу добитницима а ко међу губитницима имала је управо - влада.

Наравно да се контрола над друштвом није могла заокружити без надзора над судством. Видели смо да је под Милошевићем егзекутива суверено владала јудикатуром. Нова власт је је наставила са таквом праксом. Министар правде, Владан Батић, политичар од Ђинђићевог поверења, почео је да објављује спискове “судија за одстрел”, тј. делилаца правде који су, због наводне или стварне сарадње са претходном влашћу, морали да напусте службу. Његов списак од 2. новембра 2001. имао је 187 имена (118 судија опште надлежности и 69 судија за прекршаје), а новине су преносиле процене о могућем отпуштању укупно 700 од 2.500 српских судија (Данас, 14. децембар 2001, стр. иии Додатка о правосуђу). И доиста, према неким проценама, до краја 2001. године из службе је, због притиска из извршне власти, отишло више од 200 судија (Данас, 21. децембар 2001, стр. 5). Многе од тих судија јесу биле компромитоване служењем Милошевићевом режиму. Али, та чистка се одвијала баш по правилима ауторитарног Милошевићевог режима, у коме је министар правде био господар судске елите. Због тога је било доста негодовања у јавности, а чак су и адвокатске коморе морале устајати у одбану неких од разрешених судија (Данас, 11. децембар 2001, стр. 5).

Онда је Коштуничин ДСС, предложио сет закона о судству којим би се, у оквиру неизмењеног Устава, максимално ојачала независност јудикатуре. Постигнута је нагодба са Ђинђићевим ДОС-ом, и Скупштина је 5. новембра 2001. године усвојила Закон о судијама и Закон о Високом савету правосуђа. Њима је знатно смањен утицај извршне власти код избора и разрешења судија. Судије више није могао да предлаже само министар правде, већ је то сада чинио Високи савет правосуђа састављен првенствено од судија. Слично је било и са изборима тужиоца. Ово тело је добило и искључиво право именовања судија поротника и заменика јавних тужиоца. Новостворено Велико персонално веће добило је кључну улогу у будућим разрешењима судија. Тако је, у постојећим уставним оквирима, обезбеђена знатно већа независност ове гране власти.

Међутим, Ђинђићев јунски удар није био само на законодавну власт. Један негов крак односио се и на судску власт. Истога дана, 10. јуна 2002, када је Председништво ДОС-а донело одлуку о одузимању мандата "нередовним посланицима", премијер Ђинђић и министар правде Батић одржали су састанак са свим председницима окружних, трговинских и општинских судија. Том приликом Ђинђић и Батић предочили су судијама листу задатака са тачним роковима извршења. Од судија је тражено да изврше корениту чистку "неподобних" судија и да убрзају решавање неких предмета за које је јавност показивала занимање па су били од политичког значаја за владу пред могуће изборе. Ево извода из документа:

"Од председника судова тражи се:

1.      Разрешење 50-100 судија, а по иницијативи министра правде од октобра 2001. године; рок - 15 дана.

2.      Окончање започетих поступака против 50-100 челника бившег режима и локалних моћника; рок - два месеца.

3.      Покретање поступака против исте категорије лица по поднетим кривичним пријавама; рок - два месеца. (…)

7.      Промена казнене политике и изрицање знатно оштријих казни, будући да се сада

изричу минималне казне; рок - одмах (…)" (цео документ објављен у листу Данас, 28. јун 2002, стр. ИИИ Додатка).

Премијер Ђинђић је у вези прве тачке судијама пребацио "лажну солидарност међу судијама који се опиру лустрацији" (Политика 11. јуни 2002, стр. 8), а у вези друге им је рекао да мора да постоји "трака за претицање у судству" (цитирано у Данас, 11. јуни 2002, стр. 5). "Судије које нису задовољне овом државом, треба да нађу неку другу државу у којој ће живети", додао је (цитирано Данас, 28. јун 2002, стр. ИИИ Додатка). Судије су одмах оштро одговориле, бранећи стечену независност. Председница Врховног суда Лепосава Карамарковић и председница београдског Окружног суда Вида Петровић Шкеро, одбиле су било какво постављање рокова и задатака од стране извршне власти, и напоменуле да би Министарство правде тербало да буде сервис судства, а не обрнуто.

Овакво држање судија изазвало је љутиту реакцију Ђинђића и Батића, који су очигледно били изненађени што судије озбиљно схватају причу о независности судства. Ђинђић је оптужио судије да су и они, попут посланика ДСС-а, заправо само ленштине које ништа не раде а примају плате. "Тражио сам податке колико је случајева по градовима Србије решено по кривичним пријавама и добио извештај да није решен ниједан. Они који причају о независном судству у Србији нека о томе причају на Марсу" (цитирано у листу Данас, 13. јуни 2002, стр. 5). А министар Батић је судије које су одбиле његову листу задатака назвао "противницима реформи у правосуђу", најавивши да ће "почетком јесени бити урађен нови сет закона из области правосуђа" (Политика, 13. јуни 2002, стр. 8). Да се са "новим сетом закона" озбиљно мисли одмах затим је потврдио и сам премијер. Критикујући, као и његов министар правде, "организовани лоби правосуђа", Ђинђић је припретио да ће "на јесен овај парламент имати посла да нађе лек за то" (Данас, 19. јуни 2002, стр. 3). Тај нови сет закона имаће, ваљда, да исправи ону "антиреформску девијацију" насталу прихватањем ДСС-овог пакета судских закона којима је колико-толико обезбеђена самосталност судства. "Министарство правде предлаже неке нове текстове, који представљају корак уназад. Тим предлозима Влади се враћају неке ингеренције које су сада у рукама независних тела (Високи савет правосуђа и Велико персонално веће)" (Лојпур, 2002). Премијер ће поново да завлада и овом граном власти.

На чему је почивала таква Ђинђићева успешност у ширењу моћи? Његово упориште није било у бирачком телу. Као и Милошевић пред крај владавине, он и његова странка нису могли да рачунају на више од 20% бирача. Али, као и Милошевић, Ђинђић је са 20% бирача имао готово 100% власти. Као и Милошевић, био је изнашао добру "политичку формулу". Код Милошевића, ту формулу су сачињавали национализам и антиглобализам. Код Ђинђића, формула се састојала из реформизма и европеизације.

Ђинђић је, наиме, успоставио својевсрни идеолошки монопол на реформе и реформизам. Да је он "прагматични реформатор", који "мрачну и заосталу Србију покушава да уведе у Европу", у то су убрзо поверовали не само западне владе, медији и "аналитичке кризне групе", већ и припадници домаће про-западне друштвене елите (“НГО сектор”, академска елита, медијска елита…). А да је Ђинђић "реформатор" и "про-западњак", и први и други су поверовали само зато што је овај 28. јуна 2001. године изручио Милошевића Хагу. То изручење било је сасвим незаконито - на основу уредбе Владе а не одлуке суда. Али, баш то се западној дипломатији допало као доказ Ђинђићевог "прагматизма" и "реализма". А домаћа либерална елита била је пресрећна што је "правда задовољена" и Милошевић се коначно нашао "тамо где му је и место". Уз то, домаћи либерали са наклоношћу су гледали на низ закона које је предложила Ђинђићева влада (о приватизацији, о раду, о порезима), а који су Србију имали да уведу у свет "строгог али праведног тржишног капитализма".

Међутим, од признања да његова влада има реформски курс, Ђинђић је очас посла направио лиценцу за реформе, тј. уверење да само његова влада може да спроведе реформе у Србији. Са таквим идеолошким монополом, он је добио одлучну заштиту од свих критика. Пре него што се учврстио у премијерској фотељи он је сваку критику на свој рачун приписивао “специјалном рату” који остаци старога режима (“врх СДБ заједно са врхом Јула”) воде против њега (интервју у листу Блиц њуз, 22. новембар 2000, стр. 35-36). Сада је, међутим, свака критика, било да је долазила из домаће или из стране штампе, одбацивана још убојитијим аргументом – то је покушај да се “компромитује реформска политика која многима и у региону и у Србији смета” (Зоран Ђинђић у Политици, 16. август 2001, стр. 1). Ђинђићева влада више није била само влада са тешким задацима, која, као и свака дуга влада, за своје поступке ипак мора да одговара скупштини и демократској јавности. Она је постала једина политичка група која може да изведе реформе у Србији и коју ни једна друга политичка група не сме да омета.

Јер, ако би случајно његова влада пала, упозоравао је Ђинђић у једном од својих интервјуа (коме је уредништво Вечерњих новости дало карактеристичан наслов – У игри судбина земље и нације!),“штета би била непроцењива. То значи не само одлагање реформи, него, вероватно, стављање реформи ад акта за дуги низ година…Мислим да наша земља није у стању то да издржи” (19. август, стр. 3). Отварање кризе владе, секундирали су и остали Ђинђићеви политички пратиоци, попут Нове демократије, “спречило би владу да започете реформе доврши, а поодмаклу борбу са корупцијом и криминалном оконча у корист мира, слободе и правде за све грађане Србије” (Политика, 17. август 2001, стр. 7). “Сваком треба да буде јасно”, упозоравао је потпредседник владе Жарко Кораћ, да у случају Ђинђићевог пада и “ако се ДОС распадне неће моћи да опстане ни Савезна влада, а ни савезна држава” (исто). “Тиме се изазива распадање Југославије и спречавају реформе у Србији”, тврдио је Ђинђићев министар пољопривреде Драган Веселинов (Политика, 19. август 2001, стр. 7). “Овај потез (могуће отварање кризе владе – А.С) служи да милошевићевска политика доживи нови узлет”, примећивао је Ненад Чанак (исто).

Дакле, пад Ђинђићеве владе значио би, редом: прекид иностране помоћи; слом реформи “за дуги низ година”; пад савезне владе; распад савезне државе; повратак на власт милошевићеваца, и ко зна шта још све не! Можда би се отворио бездан и цела Србија пропала у земљу, а можда би уследио четрдестодневни дажд и општи потоп?

Разуме се да су и западни угледници као и домаћа либерална елита увиђали неке од главних Ђинђићевих мана. Знали су да Ђинђић много више прича него што ради, да је недоследан и површан, да је слаткоречив и лицемеран, али и да безобзирно јача своју моћ под фирмом реформи и реформизма. Међутим, веровали су да је, такав какав је, Ђинђић ипак најподношљивија политичка алтернатива за садашњу Србију. Довољно је "кооперативан" као партнер Западу, довољно реалан да схвата нужност дубоких економских и друштвених реформи, и довољно либералан да неће угрожавати демократски потредак. Тако се код иностране и домаће елите створио сплет прећутне подршке и умерене наклоности који је био довољан да "покрива" Ђинђића све док није учврстио власт и загосподарио главним полугама система.

И управо је у томе била - и нажалост остала - кључна грешка западне и домаће либералне елите. Ђинђић, са свим својим добрим и лошим особинама, није дошао на власт у једном стабилном демократском поретку, са јаким демократским установама и овешталим демократским правилима игре који би подстицали његове врлине и исправљали његове мане. Он је постао господар поретка који је десетину година изграђиван не би ли се иза демократске љуштуре што боље очувала снажна и неокрњена власт једног човека. Те снажне структуре ауторитарног система једноставно су биле одвећ јаке за Ђинђића и његов амбивалентан карактер. Уместо да реформише систем, он се у њему одомаћио. Сва промена се свела на замену налепнице "национална влада", која је стајала на демократској фасади устројства, са жигом "реформска влада".

Сви су знали да је Милошевићев систем, без обзира на демократску љуштуру, у основи ауторитаран. Нарочито пошто је, 1991. и 1992. године, Милошевић изгубио легитимитет у народу и подршку са Запада. Али, Ђинђићев систем - а од јуна 2002. он се тако већ слободно може називати - у овом часу још увек није истрошио сав кредит оне предивне демократске револуције од 5. октобра. А Вашингтрон или Брисел се још увек ужасавају од јавних опомена свом "реформаторском и прагматичном" савезнику. Стога србијански канцелар и даље може демократску љуштуру система да представља као његову суштину. А то је не мала опасност како за демократску тако и за европску Србију.

Јер, нажалост, премијер Ђинђић је досада довољно пута погазио нека од елементарних правила демократске политичке игре да би имали основа за веровање како ће код њега, на крају, ипак преовладати добре особине и он реформисати и демократизовати систем. Навешћу само један, али значајан пример. Када је оборен Милошевић, прво што је урађено било је да се уведе институција обавезне расправе о поверењу влади. То је један од основних елемената парламентаризма. Стога је донесен нови Пословник о раду скупштине по коме 20 народних посланика може поднети предлог да се изгласа неповерење влади (чл. 199), о чему се у Скупштини обавезно расправља у року од 3 до 15 дана (чл. 200). Када су, међутим, у пролеће 2002. године, 23 посланика Српске радикалне странке поднели уредан захтев за отварање расправе о поверењу влади, десило се ово. Код утврђивања дневног реда за 27. март, за говорницу је изашао већ помињани шеф посланичке групе Ђиђићевог дела ДОС-а, Чедомир Јовановић. Он је мирно предложио да се та тачка дневног реда одбаци и то са следећим образложењем: “Расправљати о предлозима СРС за посланичку групу ДОС значи губљење времена, јер та странка сама по себи и свему ономе што демонстрира у политичком животу Србије не заслужује нешто тако” (Глас јавности, 28. март 2002, стр. 6). На то је Председница скупштине, такође из Ђинђићевог дела ДОС-а, ставила на гласање предлог да се ова тачка избрише из дневног реда. Опозиција је запањено указивала на повреду Пословника, али је већином посланика, коју чини Ђинђићев део ДОС-а, овај предлог прихваћен. Тако је на доиста груб начин повређен парламентаризам. Изговор недостојности подносиоца захтева био је довољан да се чак ни не отвори расправа о поверењу влади иако је таква процедура изричито предвиђена скупштинским Пословником.

Како је реаговала либерална јавност у Србији на ово? Она је била готово сасвим равнодушна. Извештачи дневних листова једва су и забележили шта се десило (Политика, рецимо, о томе није написала ни реч), а у недељницима је о томе објављен само један критички коментар (Душана Павловића, у Репортеру, бр. 214). Код либералне јавности, наиме, било је толико омразе на Шешељеве радикале да су прешли преко оваквог гажења парламентаризма. То је било концем марта, а већ почетком јуна десио се описани скандал са одузимањем мандата посланицима ДСС-а. Сада је ствар већ била много озбиљнија, у питању је била једна несумњиво демократска странка, кршење процедуре је такође било несумњиво, па су се чули и први протести. Али, као што рекосмо, они су и даље били слаби, или су брзо загушени другим скандалима (афера Павковић), и све се завршило на пар новинарских колумни.

И сада, имамо ли у виду, на једној страни, млакост и невољност отпора домаће али и стране либералне политичке елите овим антипарламентарним, па и антидемократским тенденцијама, и, са друге стране, логику моћи која се шири све док не удари у чвршће границе, није неизгледно да српски канцелар неће и даље да настави са кршењем демократских начела. И, слободан сам да додам - ако пратимо линију тог кршења од "гласања из Солуна" Боре Новаковића (описано у: Антонић, 2002б), преко горепоменутог одбијања да се отвори расправа о поверењу влади, до анализираног одузимања мандата посланицима ДСС-а - уопште се не би смели изненадити ако таква кршења буду све већа и грубља. Да ли ће и у тим новим приликама домаћа и западна либерална јавност само гунђати због "претераног прагматизма" и "одсуства осећаја за процедуру" тог "динамичног премијера Србије", или ће се озбиљније побунити, остаје да се види.

Треба се само бојати да, ако се ова логика моћи настави, Србија ризикује да дође у опасност да се још једном суочи са неком врстом политичког слома. Неки писци су већ приликом првих скандала упозорили на могућност да, ако се са изигравањем парламентаризма настави, на концу се можемо суочити и са самом изборном крађом (Брдар, 2001). Средином 2002. таква упозорења више не изгледају претерана. А можда је такво искуство и неопходно да би се схватило како се све врлине једног вође у ауторитарном систему пребрзо топе пред његовим манама. Србија, али и свет, прихватали су Милошевића као "популистичког комунисту" и "вештог политичара" и опраштали му много штошта све док 1991. и 1992. није дошло до  катастрофе. После тога требало је још осам година како би се овај "вешт поитичар" уклонио са власти. Данас либералне елите, у Србији и свету, прихватају Ђинђића као "прагматичног али прозападног реформатора", опраштајући му много шта. Али, да бисте се показали као недемократа и нанели штету друштву ви не морате да будете харизматски председник и аутократа. Источна Европа већ има један пример канцелара - "прагматичног али прозападаног реформатора", који се веома брзо извргао у безобзирног самодршца - словачког премијера Владимира Мечијара (1991-1998). Њему је требало четири године да би дошао до клијентистичке контроле над националним ресурсима и јавним гласилима (Фисх, 1999), и да би почео да избацује посланике из парламента (случај Frantiseka Gauliedera; описано у Gould & Szomolány, 2000:55). Само што је, захваљујући већ разрађеном систему који је наследио, србијански канцелар тај пут изгледа прешао много брже.

(...) 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер