Da li izmena Porodičnog zakona i uvođenje potpune zabrane fizičkog kažnjavanja štiti decu ili polazi od pretpostavke da su roditelji problem

Javna rasprava o izmenama Porodičnog zakona je okončana, ali suštinska rasprava tek predstoji. U središtu predloženih izmena nalazi se potpuna zabrana fizičkog kažnjavanja dece. Iako se ova mera predstavlja kao korak ka unapređenju zaštite dece i usklađivanju sa savremenim pravnim standardima, ona otvara dublje pravno pitanje: šta zakon zaista reguliše, ponašanje, ili sam odnos između roditelja, dece i države?

Prema važećem pravu Republike Srbije, nasilje nad decom već je nedvosmisleno zabranjeno. Krivični zakonik sankcioniše telesne povrede, zlostavljanje i zanemarivanje, dok Porodični zakon predviđa čitav spektar zaštitnih mera. Ako je cilj sprečavanje nasilja, onda pravna praznina ne postoji. Ono što se sada uvodi nije nova zaštita, već nova definicija: da je svaki oblik fizičke discipline, ustvari nasilje. To više nije pitanje sankcionisanja zloupotrebe, već redefinisanja same prirode roditeljskog autoriteta.

Ako je cilj sprečavanje nasilja, onda pravna praznina ne postoji. Ono što se sada uvodi nije nova zaštita, već nova definicija: da je svaki oblik fizičke discipline, ustvari nasilje

Sve je očiglednije da savremeni pravni okviri počivaju na neomarksističkom modelu, odnosno na podeli na „ugnjetavače“ i „ugnjetavane“. Kada se taj obrazac prenese u porodično pravo, ishod je predvidiv: roditelj se počinje posmatrati kao potencijalni izvor opasnosti, a dete kao subjekat koji treba zaštititi od njega. Pravo koje polazi od takve premise ne interveniše samo u izuzecima, ono unapred preoblikuje pravila.

Zvanični narativ nastoji da umiri javnost. U javnosti Ministarka Jelena Žarić Kovačević insistira da se zakon donosi u „najboljem interesu deteta“, da deca neće prijavljivati roditelje i da neće biti oduzimanja dece. Ali upravo formulacija „najbolji interes deteta“ otkriva suštinu problema. Ako država određuje šta je u najboljem interesu deteta, onda se neizbežno postavlja pitanje: gde je tu mesto roditelja? Da li to znači da roditelji nisu ti koji najbolje znaju šta je dobro za njihovu decu?

Pravo ne funkcioniše na nivou dobrih namera, već na nivou pretpostavki. A pretpostavka koja se ovde uvodi jeste da ostaviti vaspitanje isključivo roditeljima nije dovoljno, da je potreban korektiv države. Drugim rečima, zakon je neophodan zato što su roditelji problem.

U srpskom društvenom iskustvu i pravnom poretku polazi se od toga da roditelj i dete čine prirodnu celinu u odnosu na državu. Država može da pruža usluge: obrazovanje, zdravstvo, socijalnu zaštitu, ali roditelj zadržava primarnu ulogu u usmeravanju deteta. Međutim, modeli koji se danas nameću polaze od drugačije premise: roditelj i dete nisu jedno, već dve zasebne pravne jedinice, između kojih država ima ne samo pravo, već i dužnost da posreduje.

Modeli koji se danas nameću polaze od drugačije premise: roditelj i dete nisu jedno, već dve zasebne pravne jedinice, između kojih država ima ne samo pravo, već i dužnost da posreduje

U takvom sistemu, institucije sebe vide kao zaštitnike deteta, ali ne samo od stvarnog nasilja, već i od roditeljskog uticaja koji se procenjuje kao „neadekvatan“. Uloga države više nije pomoćna, već korektivna: ona staje između roditelja i deteta kako bi obezbedila da dete „odrasta na pravi način“. Važno je, međutim, uočiti da ovakav model nije organski iznikao iz unutrašnje pravne i društvene evolucije srpskog društva. On se uvodi kao obaveza usklađivanja sa „standardima“ i preporukama Evropske unije i već ratifikovanim međunarodnim ugovorima, kako i sama ministarka otvoreno ističe. Drugim rečima, ne radi se o spontanom oblikovanju normi iznutra, već o preuzimanju spoljašnjeg normativnog okvira koji se potom, putem zakonodavstva, nameće kao obavezujući.

Posledice takvog pristupa postaju vidljive u praksi. Kada roditelji insistiraju na tome koje će knjige njihova deca čitati, kakav će vid obrazovanja dobijati ili koje će vrednosti usvajati, oni time, u očima sistema, pokazuju da su problem. Jer ako roditelj ima jasan stav, onda on ne odstupa od društvenog konsenzusa, već od modela koji je unapred definisan izvan samog društva i koji se kroz institucije dosledno sprovodi. U tom smislu, otpor roditelja ne tumači se kao legitimno pravo na vaspitanje sopstvene dece, već kao smetnja implementaciji „standarda“ koje treba dostići.

Naravno, zagovornici ovakvih zakona će reći: roditelji i dalje mogu da vaspitavaju svoju decu, cilj je samo eliminacija nasilja. Ali to je formalna istina koja prikriva suštinsku promenu. Jer pitanje nije samo šta je zabranjeno, već ko odlučuje šta je ispravno. A ta odluka se sve više izmešta iz porodice ka institucijama koje deluju u skladu sa međunarodnim normama i obavezama, a ne nužno sa vrednostima domaćeg društva.

Time dolazimo do pitanja prirode ljudskih prava. Klasično razumevanje podrazumeva da su ona štit pojedinca od državne nadmoći. Međutim, sve češće se dešava suprotno: ljudska prava postaju sredstvo kojim jedan pojedinac aktivira državu protiv drugog.

U takvom sistemu niko ne izlazi kao pobednik. Prema ovakvom modelu, svako može da se predstavi kao žrtva u odnosu na svoje sugrađane i da se pozove na obavezu države da interveniše protiv navodnog „ugnjetavača“. Umesto da štite od države, prava postaju mehanizam za njeno sve dublje prodiranje u međuljudske odnose. To neminovno podriva društvenu koheziju: različite grupe počinju da sebe posmatraju kao sistemski ugrožene, ne zato što je to nužno činjenično utemeljeno, već zato što takav status postaje sredstvo za nametanje sopstvenog identiteta i vrednosti kao obavezujućih za sve ostale.

Posledica je društvo u kome se zajednički imenitelj postepeno gubi, a međusobno poverenje ustupa mesto pravnim konfliktima. U takvom ambijentu roditelji gube autoritet, deca gube prirodni okvir u kome odrastaju, a država preuzima ulogu koja joj po svojoj prirodi ne pripada.

Ovo je rasprava o tome ko odlučuje: roditelji ili država

Kada zakonodavstvo nastoji da reguliše ponašanje koje je već sankcionisano, opravdano je postaviti pitanje njegove stvarne svrhe. Ako je nasilje već zabranjeno, onda nova norma ne služi proširenju zaštite, već proširenju definicije. A proširena definicija neizbežno vodi proširenoj intervenciji.

Zato ovo nije rasprava o nasilju. To je pitanje koje je već rešeno. Ovo je rasprava o tome ko odlučuje: roditelji ili država. Da li ćemo zadržati porodicu kao prirodnu zajednicu sa primarnom odgovornošću roditelja, ili prihvatiti model u kojem država, pod izgovorom „najboljeg interesa deteta“ i pod pritiskom međunarodnih obaveza, tu odgovornost postepeno preuzima?

Od odgovora na to pitanje zavisi ne samo jedan zakon, već i pravac u kome će se kretati srpsko društvo.