Početna strana > Rubrike > Politički život > Crkva protiv destruktivnog Statuta
Politički život

Crkva protiv destruktivnog Statuta

PDF Štampa El. pošta
Branko Radun   
utorak, 10. februar 2009.

 

 

Pismo Sinoda SPC skupštini Srbije, predsedniku Srbije i predsedniku Vlade Srbije u kome se jasno i precizno kaže da predlog novog Statuta Vojvodine može da naruši teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije, jer se Vojvodini protivustavno dodeljuju obeležja državnosti, poput prava da zaključuje međunarodne ugovore, da ima predstavništva u inostranstvu kao i pravo „prigrabljeno uzurpacijom, Skupštine Vojvodine da donosi zakone“ je izazvalo značajne reakcije na političko-medijskoj sceni Stradije. Pismo jeste kratko i efektno, jer se u njemu kaže i da se protivustavno osniva i vojvođanska akademija „u nameri da se vojvođanskim Srbima prida posebni narodnosni, tj. nacionalni identitet“, kao i to da se ovim predlogom Statuta „započinje novo rasparčavanje i razaranje već smanjene i ubogaljene srpske države“, ali se ipak postavlja pitanje odakle tolike i takve reakcije političara i medija.

Prvo se od strane nekih medija pokušao ignorisati i minimizirati značaj ovog saopštenja vrha Srpske Crkve (kao uostalom i druge slične proteste protiv antidržavnog predloga Statuta), no, kada su shvatili da ono svojom težinom i momentom objavljivanja može da donese preokret, pristupilo se kampanji dezavuisanja same Crkve i značaja ovog istupa. Naime, istup vrha Crkve je pokrenuo i veći deo opozicije (DSS i SRS) da se jasno i glasno izjasni protiv ovog antidržavnog, antidemokratskog i antinacionalnog predloga Statuta, kojim se dezintegracioni procesi „balkanizacije“ sprovode od onih koji su navodno najveći zagovornici kontinentalnih integracija i „evropeizacije“. Neke opozicione stranke su se izjašnjavale protiv statuta, ali im je ovo saopštenje Sinoda dalo novi impuls, dok je drugima bilo povod da se preispitaju u smislu svoje istorijske odgovornosti za ovakvo narušavanje teritorijalnog integriteta ove naše male i napaćene države.

No, ono što je najviše zabrinulo one koji u vladajućoj koaliciji guraju projekat koji Srbiju deli i u perspektivi dezintegriše su i izjave članica vladajuće koalicije. Naime, šef socijalista i ministar policije Ivica Dačić je rekao da nije protiv autonomije, ali da njegovi neće glasati za državu u državi, dok njegov koalicioni partner Dragan Marković Palma traži referendum o novom statusu Vojvodine i tako očitao lekciju o „neposrednoj demokratiji“ političarima iz Beograda i Novog Sada koji bi mimo izbora (jer takvo rešenje statusa Vojvodine nije bio tema izbora) i mimo ustava da proguraju ovakav opasan i nakaradni statut. To što predsednici skupštine Srbije i Vojvodine idu u Jagodinu na poklonjenje Palmi govori na kakvim je žalosnim granama demokratija u Srbiji, to jest o antidemokratskom pokušaju miniranja države. No, ono što najviše brine one (u zemlji i inostranstvu) koji žele da stvore Vojvodinu Republiku je da ovakvi stavovi imaju ako ne otvorenu podršku, a ono sigurno simpatije, kod predsednika Tadića i u njegovog okruženja, no koji je do sada bio slab i neodlučan da im se odupre (vidi tekst „Car Boris (Ne)jaki“).

Zbog tog straha da u unutrašnjim previranjima u DS-u ne prevlada glas razuma i elementarni patriotizam, na koji se i poziva vrh Srpske Crkve neki su požurili da reaguju protiv ovog saopštenja. Dežurni denuncijant svega državotvornog i nacionalnog Nenad Čanak i njegova Liga su naravno odmah napali SPC da spada u one koji „pokušavaju da od Srbije naprave najcrnju pravoslavnu džamahiriju“. Prema ovome, kritike za mešanje u politiku deluju benigno. Podmetanje se sastoji u tome što status Vojvodine nije samo političko već i državno i nacionalno pitanje o kome svaki pojedinac, a kamoli crkva može, pa i treba da se izjasni. Televizija B92 kao „vojvođane“ predstavlja Elezovića (DS) i Jerkovku (LSV) koji su sve „pozivajući se na ustav“ najgorljiviji zagovornici statuta i federalizacije Srbije, te kritike crkve zbog „mešanja u politiku“.

Na toj liniji su naravno i takozvani verski analitičari koje promoviše B92 i anticrkveno nastrojen NVO sektor, poput Mirka Đorđevića. On kao „verski analitičar“ nije mogao, a da „ekspertski“ ne konstatuje da Crkva nema potrebe da se plaši, jer se ovim statutom neće ništa promeniti u državi, te da je dat prevelik značaj ovom pismu, te da se crkva i pre ovoga izjašnjavala o državnim i nacionalnim pitanjima „ali smo uvideli da nije uspela ni crkva ni država da se pokaže“ oko Kosova (kao da Crkva ima vlast i moć da reši to pitanje). Očekivano od njega i ostalih „B92 analitičara“ da smatra da ovo neće uticati na odluku Skupštine. Politički analitičar „tog profila“ Zoran Stojiljković kritikuje „ultimativni ton“ saopštenja i spisak institucija kojima se pismo šalje „što je stav bez priziva“, te da može uneti elemente razdora među svojim vernicima u Vojvodini. Ko razume shvatiće. Verujemo da je Srbija jedina zemlja u kojoj se Crkvi koja je institucija sa najvišim autoritetom u društvu, i koja ima nemerljivu ulogu u srpskoj istoriji i kulturi, spočitava što ponekad izađe sa stavom o vitalnim nacionalnim i državnim pitanjima.

No, da bi ovaj istup Crkve mogao da urodi nekim preokretom i promenama u vladajućoj koaliciji u odnosu prema ovom višestruko štetočinskom Statutu pokazuju i signali koji dolaze iz DS-a, pre svega od okruženja predsednika Tadića i od menadžera vojvođanskog federalizma Pajtića koji umekšava stav i govori da je spreman da menja odredbu o međudržavnim ugovorima. Po nervoznim reakcijama ljudi iz Lige i mađarskih stranaka se vidi da podele unutar DS-a oko Vojvodine nisu ni male, a ni bezazlene. Pokazuje se i da su po ovom pitanju partijske podele ustupile mesto „frakcijskim“, pa je moguće da centrale SPS-a i DS-a budu međusobno bliskije no što su njihovi odnosi sa „mangupima u sopstvenim redovima“ koji ih reprezentuju u Vojvodini. Jasno je da i Tadić, a naročito Dačić imaju problem kako da objasne svojim simpatizerima kako se uklapa patriotska retorika sa federalističkim statutom. Ironija istorije da ovakav statut sigurno ne bi tolerisali ni Milošević a ni Đinđić, na čije se oni nasleđe pozivaju.

No, jasno je da se „lider vojvođanskog krila DS-a“ Bojan Pajtić (i kao sveštenički sin) našao pod nezgodnim pritiskom naročito srpske javnosti u Vojvodini, ali i svog partijsko-državnog vrha, te je verovatno shvatio da treba da „analizira Statut“ i da nešto da žrtvuje iz njega, samo da bi on ipak takav kakav je prošao. Tako se odredba koja govori o međudržavnim sporazumima, koju je stvarno teško braniti od kritika da ne predstavlja element državnosti, može žrtvovati, a da ostanu drugi elementi „suštinske autonomije“ Vojvodine. Ti i takvi prividni ustupci su opasna strategija, jer bi mogli da otupe oštricu kritike i da opet pasiviziraju patriotsku svest koju je čini se Crkva svojim saopštenjem razbudila.

No, bilo kako bilo Srpska Crkva se kao i mnogo puta do sada u istoriji našla na „pravom mestu“ i reagovala u najboljem interesu države i naroda. Zbog toga nije ni čudno što je Srpska crkva i posle pola veka nasilne ateizacije i veka moderne sekularizacije i dalje institucija od najvećeg poverenja u srpskom društvu. Zbog te svoje specifične težine, koja je izdržala i decenije komunističke i NVO anticrkvene kampanje, ali i zbog specifičnog političkog momenta u kome stav SPC može da donese prevagu snagama razuma u državi, ovakav istup Crkve ima i za posledicu kritike i podmetanja. Stav Crkve po ovom i po drugim pitanjima je da apeluju na svesti i savest – „mi rekosmo i spasismo dušu“ – a ostalo je na onima koji odlučuju. Ostaje da vidimo da li će se prizvati pameti i odupreti pritiscima ili će i za njih važiti ona arhetipska epska kletva „velikaši proklete vam duše, na komade razdrobiše carstvo“.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner