Ciljevi i sredstva – prepreke i pretpostavke državne suverenosti

U čemu je problem sa tezom da „cilj opravdava sredstvo“ neću detaljnije objašnjavati (o tome čitalac može da vidi kod Nikole Miloševića), osim što je odmah jasno da je reč o nekoj neusklađenosti između cilja i sredstava. U suprotnom nema potrebe da se govori o „opravdanju“, dovoljno je reći „određuje“.

Tema ovog teksta je upravo sagledavanje šta bi to bila usklađena politika onih država i društava koja se zalažu za povećanje opšteg dobra, bez obzira na to da li je reč o Rusiji ili Kini. I šta bi u tom pogledu bila pozicija Srbije.

Pre svega cilj mora biti jasno definisan i poznat građanima.

Kina je pre više od 20 godina cilj definisala na sledeći način: udvostručenje nacionalnog dohotka i zaštita teritorijalnog integriteta.

Jasan cilj nužno je odredio neophodna sredstva (politička volja i snaga legitimiteta bez kojih ništa nije moguće uraditi se podrazumevaju, pa to sada ostavljam po strani):

1. monetarna politika sa osnovnim zadatkom da se doprinese porastu bruto društvenog proizvoda i zaposlenosti bez bilo kakvog uticaja stranog faktora (MMF i sl.) i uz potpunu koordinaciju sa fiskalnom politikom i finansijskim sektorom - to će reći vladom NR Kine. Mala digresija: da bi na primeru bilo razumljivije - ni slučajno ciljevi monetarne politike ne mogu biti jak juan, odbrana kursa po cenu zaduživanja i trošenja deviznih rezervi i niska inflacija - što sve MMF ultimativno zahteva od svih „država u tranziciji“,

2. jačanje vojske i bezbednosnih sistema, a to znači povećano finansiranje, tehnološko osavremenjivanje i kadrovsko jačanje. Važan segment u slučaju Kine (pored ogromnog povećanja vojnog budžeta) jeste razmeštanje najboljih vojnih kadrova nakon ranog penzionisanja u ključne civilne sektore,

3. očuvanje i izgradnja nacionalnog identiteta,

4. jačanje univerziteta i naučnih kadrova uz povećano ulaganje sredstava, ali i uz postavljanje visokih kriterijuma naučnoj zajednici koje moraju da ispune kako bi Kina izdržala svetsku konkurenciju,

5. nikakva privatizacija energetskih, infrastrukturnih sistema, ni finansijskog sektora. U planu za period 2014-2020. Kina otvara mogućnost da privatni kapital bude angažovan samo u malim i eventualno srednjim bankama (dakle u suštini samo domaći privatni kapital u lokalnom nivou koji vidi potrebe malih preduzeća bolje nego veliki finansijski sistemi i istovremeno koristi stečeno bogatstvo produktivno, a ne na dalje razbacivanje na luksuz),

6. državna kontrola spoljne trgovine,

7. oslonac na sopstvene investicije uz napore da se privuče što više stranih direktnih investicija. Tim redosledom,

8. otvaranje široke rasprave o svim ključnim problemima društva, uz rigorozne mere prema svim pokušajima medijske destabilizacije sa Zapada,

9. oštra borba protiv kriminala i korupcije uz rigorozno kažnjavanje,

10. razvoj kvaliteta i dostupnosti obrazovnih i zdravstvenih usluga najširim društvenim slojevima.

11. stroga kontrola demografske politike koja je zahtevala da porodica ima jedno dete (kako bi se uhvatio zamajac rasta ličnog standarda, a sve sa ciljem da više niko ne umire od gladi u Kini), a koja je sada ublažena mogućnošću da se ima i drugo dete (ali i dalje kontrolisano),

12. omogućavanja privatne inicijative i privatnog vlasništva u svim ostalim oblastima i obezbeđivanje oštre konkurencije na tržištu u svim oblastima (i tamo gde su državna preduzeća).

Tim sredstvima (naravno da nabrajanje nije iscrpno, ali je sasvim dovoljno za potrebe ovog teksta) Kina je postigla da ima prosečan rast bruto društvenog proizvoda 9,8% godišnje u proteklih 30 godina. Cilj je mnogostruko prevaziđen, a sposobnost Kine da zaštiti svoj teritorijalni integritet je veća nego bilo kada prethodno u poslednjih 200 godina. Ukratko, ne može se sporiti da su sredstva bila sasvim odgovarajuća cilju. I dosledno tome, svaka kritika Kine koja bi htela da u osnovi dovede u pitanje njenu politiku je ili bespredmetna ili zlonamerna.

Za razliku od Kine, Rusija je lutala.

Od razgradnje Sovjetskog Saveza do kraja veka, Rusija nije imala jasan cilj. U tom političkom vakuumu, kao najšire prisutni, pojavili su se ciljevi neoliberalnog koncepta: ljudska prava, lično blagostanje, vera da tržište sve rešava na najbolji način, da država treba da se povuče ne samo iz medija, privrednog sektora, nego i iz monetarne politike, bankarstva, osiguravajućih društava, obrazovanja, zdravstva itd.

Važno je primetiti da se o razvoju društva uopšte nije raspravljalo, niti su se analizirali postavljeni ciljevi, a još manje sredstva kojima je ona trebalo da budu ostvarena. I ciljevi i sredstva su „u paketu“ uvezeni u Rusiju kao „naučna dostignuća“, a u stvari kao čista ideologija dovedena na nivo nove religije.

Šta se dogodilo znamo, ovde ću samo navesti da je u toj deceniji Rusija doživela veći industrijski pad nego za vreme Oktobarske revolucije ili Drugog svetskog rata i da je bio ugrožen sam teritorijalni integritet države.

Drugi period je od 2000. do danas.

Sa početnom konsolidacijom sistema koji označavamo kao erom Putina, počeli su da se postavljaju jasni ciljevi. Prvo u pogledu teritorijalnog integriteta u više faza, od stabilizovanja Čečenije, preko privrednih - pre svega energetskih ugovora sa južnim susedima, razvojem odnosa i sa Kinom i sa Nemačkom, do uključivanja Krima u sastav Ruske Federacije i završne faze modernizacije vojske (pre svega svih raketnih sistema). Kako su primenjena odgovarajuća sredstva koja su nesumnjivo zaštitila i učvrstila teritorijalni integritet Rusije, tako je učvršćen i politički legitimitet.

Međutim, Rusija u drugim oblastima ima neujednačeno postavljene ciljeve. Ili preciznije rečeno, u nekim oblastima su ciljevi jasno postavljeni (demografska politika, nacionalni i konfesionalni odnosi, privlačenje direktnih stranih investicija, energetski sektor, borba protiv krupne korupcije), u nekima se upravo postavljaju (obrazovanje, nauka, mediji, kultura), a u nekim oblastima uopšte nisu jasno postavljeni (monetarna politika, finansijski sektor, prerađivačka industrija, srednja i niža korupcija).

Ako tome dodamo neusklađenost sredstava koja su neminovna kod ovakvog stanja u pogledu ciljeva, problemi pred kojima se Rusija nalazi nikako nisu za potcenjivanje.

U skladu sa naslovom ovog teksta i pogledu problema (u EU-NATO transkriptu to se zovu „izazovi“) Rusija ili Putin ako personalizujemo, nemaju mnogo izbora u početnim potezima:

1. jasno definisati ciljeve u svim oblastima i odrediti kumulativni cilj koji je merljiv i preko koga građani jednostavno mogu da ocenjuju vlast,

2.odlučno zaokružiti lepezu sredstava kojima će se ciljevi ostvarivati,

3. biti spreman da će se u određenim oblastima neoliberalni koncept (čitaj uticaj SAD) i njihovi protagonisti snažno odupreti - i definisanju ciljeva i neophodnim sredstvima za njihovo sprovođenje i da će slamanje otpora verovatno zahtevati brze represivne mere,

4. još jednom proveriti kvalitet kadrova na najosetljivijim segmentima sistema,

5. otvoriti najširu raspravu o ciljevima i sveobuhvatnu stručnu raspravu o sredstvima. Osim što je to pravi način da se dođe do najkvalitetnijih rešenja, široka rasprava o ciljevima je najbolje sredstvo za rušenje mitova neoliberalne ideologije i isterivanje njihovih piona na čistinu.

Rusija je praktično postigla punu zaposlenost, demografska politika je dala zavidne rezultate, značajno je podignut lični standard građana, ojačan je međunarodni položaj i bitno učvršćen teritorijalni integritet, ogromna ulaganja u nauku i modernizaciju vojske takođe daju željene rezultate, makroekonomski finansijski pokazatelji su dobri. Drugim rečima, uprkos komplikovanim istorijskim okolnostima, Rusija ima veliku šansu da mudrim potezima u naredne dve godine obezbedi sebi stabilan i intenzivan razvoj u deceniji nakon toga. Opasnost je u odlaganju poteza i potcenjivanju problema koji nastaju ako se mere ne preduzimaju sveobuhvatno i jednovremeno.

Kada je Srbija u pitanju, raspravu na ovu temu „cilj-sredstva“ razmotriću prvo na zvaničnom-vladajućem stavu, da „EU nema alternativu“, a zatim ću razmotriti šta bi mogao biti jasno postavljeni cilj i koja bi to bila odgovarajuća sredstva, ako pođemo od stava da politika Srbije treba da ostvari srpski interes.

Kod zvaničnog stava odmah se vidi da je sredstvo (ulazak u EU) predstavljeno kao cilj. Ne samo da je izbegnuta rasprava o cilju, nego je potpuno potisnuto i samo njegovo definisanje, a ono bi neizbežno moralo da glasi „da Srbi kao Srbi (kulturni identitet i bezbednost) žive što bolje (obrazovanje, zdravstvo, lični standard, kvalitet stanovanja, ekologija itd.)“. Naravno, pošto je eventualno sredstvo (eventalno, zato što ulazak u EU nije sredstvo kojim se cilj uopšte može ostvariti - ali to je tema drugih rasprava) proglašeno za cilj, potpuno je isključena rasprava i o tome „kako će nam to biti dobro ako uđemo u EU“.

Na taj način Srbija uopšte nema definisan cilj, svaka rasprava i o cilju i o sredstvima je isključena i jedino što preostaje je „uvoz sredstava“ od trojke (MMF, Evropska centralna banka, Brisel).

Pošto je kao cilj označeno potčinjavanje Srbije političkoj organizaciji EU, onda moram da priznam da su sredstva za potčinjavanje sasvim odgovarajuća:

1. Srbija nema svoju monetarnu politiku. Ona je nema u sadržinskom smislu dvojako: zato što ne podržava privredni razvoj Srbije i zato što je to koncept MMF (SAD-EU), a nema je ni operativno zato što postoji fizički monitoring ljudi iz MMF i Brisela u kancelarijama Narodne banke Srbije. Rezultat takve politike je poguban za privredu Srbije, ali je sasvim odgovarajući potrebama potčinjavanja Srbije,

2. ne postoji carinska politika Srbije, ona je potpuno potčinjena interesima EU,

3. bankarski sektor je 75% u rukama stranaca koji sasvim izvesno ne brinu o boljitku Srbije,

4. zagovara se i sprovodi sveobuhvatna privatizacija, uključujući i sektore energetike, telekomunikacija, poljoprivrednog zemljišta, prirodnih monopola kao što su aerodrom ili cementare, kompletne farmaceutske industrije, prehrambene industrije uključujući i vode, duvanske industrije, trgovinskih lanaca itd.,

5. obara se kvalitet visokoškolskog obrazovanja (uz konstataciju da su naučni kadrovi na prirodnim naukama Univerziteta u Beogradu uspeli da taj univerzitet rangiraju na visoko mesto na Šangajskoj listi (350-400) kao izuzetak koji potvrđuje pravilo),

6. smanjuje se kvalitet zdravstvene usluge, a istovremeno veliki broj lekara napušta zemlju i odlazi da leči građane drugih zemalja,

7. bitno je smanjena vojska u situaciji u kojoj je Srbiji dramatično ugrožen teritorijalni integritet, a na modernizaciji naoružanja i obuci građana se ništa ne radi,

8. ne postoji konzistentna poljoprivredna politika, niti postoje ni približno odgovarajući fondovi za razvoj poljoprivredne proizvodnje,

9. demografska politika ne postoji, a demografski pokazatelji su veoma zabrinjavajući,

10. mediji su u pogledu uređivačke politike gotovo sasvim pod kontrolom neoliberalne ideologije,

11. ne postoji srpska kulturna politika Republike Srbije, a ono što se kao državna politika sprovodi usmereno je na razgradnju srpskog identiteta,

12. pravosudni sistem se sistemski razgrađuje i on je danas mnogo gori nego što je bio pre 15 godina, a taj je bio bitno gori od onoga koji smo imali deset godina ranije,

13. bezbednosne službe su ili u rukama stranaca ili u rukama privatnih interesa (uključujući i privatne interese političara na vlasti).

Na žalost, ni ovo nabrajanje nije iscrpno, ali je više nego dovoljno.

Ako pođemo od jednostavne konstatacije da je Srbija danas u neokolonijalnom položaju, onda je cilj koji treba postaviti i učiniti ga dostupnim svim građanima „oslobađanje Srbije iz neokolonijalnog statusa“.

Na osnovu ovako jasno definisanog cilja, nužno slede odgovarajuća sredstva:

1. sve međusobne razlike postaju nebitne. Svi koji se bore za oslobađanje od modernog neokolonijalizma su u jednoj koloni (nema veze da li je neko iz četničke ili partizanske porodice, monarhista ili republikanac, partizanovac ili zvezdaš, vernik ili ateista, Srbin, Bošnjak, Rom ili Mađar, mlad ili star, strejt ili LGBT, seljak, radnik ili intelektualac, privatnik ili službenik itd),

2. neophodno je osvojiti vlast, zbog toga što borba ni protiv modernih kolonizatora bez poluga nacionalne države nije moguća (u smislu da ne može biti uspešna),

3. u svim segmentima razgraditi mehanizme (odstraniti sredstva) kojima kolonizator vlada - od monetarne politike, medija, do poljoprivrede i vojske,

4. u svim segmentima razraditi mere i sredstva usklađena sa ciljem i na tom poslu uključiti najširu stručnu javnost,

5. umesto radikalnog individualizma (koji je drugo ime za nihilizam) razviti uverenje da sloboda bez lične žrtve nije moguća.

Stanje u Srbiji je takvo da se ne može isključiti potreba da se pojedina sredstva i opravdaju, a ne samo odrede.

Za razliku od Kine koja je potpuno trasirala put stabilnog razvoja i Rusije koja je na dobrom putu da to učini, Srbija je na početnim pozicijama borbe za slobodu.

Kao i svakoj koloniji i nama je dozvoljeno da menjamo vlade, ali ne i politiku. A onda se na kulturnom planu sve pogubne posledice politike, koja je po svojoj suštini u interesu modernih kolonizatora, predstavljaju kao sudbinske loše strane srpskog karaktera. Ubeđuju nas da smo mi lenji, lažljivi i korumpirani, neznalice i samoživa stvorenja i da ništa ne može da se promeni, a kao najbolje rešenje mladima se sugeriše odlazak iz zemlje. A istina je da se sa drugačijom politikom nije ni pokušalo, da sve stranke u parlamentu veličaju kolonizatora i da zbog toga izgleda kao da izlaza nema.

Istina je da je jedino rešenje da mi ovde i za nas uredimo društvo i državu koja će nam obezbediti da Srbi kao Srbi žive dobro, a to je moguće jedino ako dobar život omogućimo i svojim sugrađanima koji nisu Srbi.

(Fond strateške kulture, 20.7.2014.)