Početna strana > Rubrike > Politički život > "Ciganska posla" sa Romima, vizama i ulaskom u EU
Politički život

"Ciganska posla" sa Romima, vizama i ulaskom u EU

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Lazić   
subota, 29. decembar 2012.

Obaveštajni uvod: Krajem 2003. godine e-poznanik, tada blizak zapadnim obaveštajnim strukturama, meni za ljubav raspita se Tamo Gde Znaju o onome što bi se najkraće formulisalo kao KUDA IDE SRBIJA a zapravo je ŠTA PLANIRATE SA ZEMLjOM SRBIJOM (tada delom "Državne zajednice Srbije i Crne Gore"). I, reče mi on, "vidi se svetlo na kraju tunela za Srbiju, ali Crna Gora i Kosovo idu". Malo je reći da sam ja, neobaveštajan kakvim me Bog dao, odbio s gnušanjem takve ideje i, shodno tome, u neverici dočekao referendum o nezavisnosti Crne Gore (2006) i proglašenje nezavisnosti Kosova (2008). Ako krenemo na utvrđivanje gradiva, lako ćemo videti da je ono što je trebalo da ide (dobrim delom, ako ne i skroz) otišlo – ali gde je to "svetlo na kraju tunela"?!

Obaveštajna razrada: U decembru 2004. jedna američka skraćenica (NIC) u svom predviđanju "Globalne budućnosti 2020" (Maping the Global Future 2020) koristi mapu druge, nama mnogo poznatije, američke skraćenice (CIA) o tome kako će izgledati EU 2020. Kad tu, ovde priloženu mapu, uporedite sa tekućim EU stanjem – ne možete da ne pomislite da 1) ovi mnogo dobro predviđaju ili 2) oni mnogo dobro ispunjavaju proročanstva ovih prvih. Bilo kako bilo, Srbije – tj. cele teritorije koja se tada zvala DZ SiCG – na mapi Evropske uniji 2020. godine nema. I onda nas je sve, tri godine kasnije, iznenadio počivši nemački ambasador Andreas Cobel izjavom da je, "umesto insistiranja na tome da granice Kosova budu deo granice Srbije, bolje raditi na tome da i Srbija i Kosovo budu za 20 do 25 godina u Evropskoj uniji".

Sabiranje koje oduzima dah (i pamet): Operacija sabiranja iz naslova ovog odeljka ne odnosi se toliko na dodavanje godina Cobelove procene (20-25) na datum kad je to izjavio (2007) koliko na uključivanje u priču poznate rečenice iz još čuvenijeg pisma Vilija Vimera nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu: "Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja" (datum pisanja je 2.5.2000, datum objavljivanja u NIN-u je 8.2.2007). Zaključak koji se iz gornjih premisa lako izvodi jeste da nas EU i SAD (ne obavezno tim redom) ne žele za člana ali nas žele za poslušnika: za potonje nema boljeg dokaza od činjenice da je nesrećni (i bolno iskreni) Cobel doživeo kritiku nemačkog Ministarstva spoljnih poslova i brzo povlačenje iz Beograda. Naravno, nije fini čovek iz Nemačke Cobel bio najgori ni najnevaspitaniji zastupnik u Srbiji – niti je ijedan, ma koliko se kaubojski ponašao, zbog toga opozvan – već je vraćen jer je razgolitio politiku prema nama, najkraće opisanu kao udaranje čežnje. A kad nekome dugo udarate čežnju, taj se često zaljubi i spreman je, ma koliko svestan činjenice da će šargarepu možda samo liznuti, na poslušnost do mazohizma. Drugima rečima, Evropska unija (i oni koji preko nje vladaju) žele Srbiju van EU ali ne i van svoje zone uticaja: nikako ne bi, na primer, voleli da "mali Rusi na Balkanu" postanu zaista i ruski igrači.

Nauči mačku taman toliko da ulovi donaciju: Nedavno objavljeni podatak o ukupnim donacijama Srbiji (sa dražesnim naslovom "EU najviše, Rusi ništa") podseća na to potkupljivanje kao važan mehanizam ostvarivanja uticaja i obezbeđivanja poslušnosti. Govoreći o nepoštenom odnosu zapadnih sila prema Africi, Bodrijar navodi upravo sistem donacija: da se afričkim narodima zaista htelo pomoći, ne bi im se (parafrazirano rečeno) davala riba da ne umru od gladi već bi se obučili da ribu love sami. Nije teško uočiti da bespovratna pomoć bespovratno vodi u lenjost i zavisnost: kad prvi potpredsednik Vlade Srbije Vučić izjavi da bez EU ne bismo preživeli ("ako neko misli da možemo bez Evrope, ja vam kažem da mi ne možemo da preživimo, nećemo imati od čega da isplatimo penzije") on se od afričkih kolonijalnih upravnika razlikuje samo po svetlijem tenu.

Kakve sve ovo ima veze s vizama: Ma šta o tome mislili/pisali pripadnici "Nikad u EU" dela Srpstva, bezvizni režim je bitna stvar, posebno narodu (tj. nama) koji nikako da prežali "Titin" pasoš za koji su se svi grabili. I to nužno nema veze sa ostvarenim putovanjima (i sâm sam tek nedavno skinuo mrak rođenom mi biometrijskom pasošu) već sa osećajem slobode (sećam se reči starog Rumuna koji je rekao da se, posle ukidanja viza Rumuniji, oseća mnogo bolje iako je svestan da niti će putovati niti to smera). Uostalom, da je pitanje (bez)viznog režima tako nebitna stvar ne bi se Vladimir Putin, na briselskom samitu EU-Rusija, tako ljutito osvrnuo na EU vize ruskim građanima i podsetio da "Evropska unija ne izdaje vize zemljama koje su hiljadama kilometara udaljene od njenih granica, na primer, Venecueli ili Hondurasu". S tim u vezi, kada fajonke, sesilije i pakovke "upozoravaju" na moguće novo uvođenje viza Zapadnom Balkanu (čitaj: Srbija i, možda, Makedonija) one se ne oslanjaju na "histeriju" (kako je to, u inače dobrom tekstu, krstio M. Kalik) već na realnu pretnju s više nego realnim dejstvom. Tu leži i odgovor na pitanje ovog odeljka: ako je sistem bespovratne pomoći prvi uslov ostvarivanja zone uticaja, onda je svakako drugi vid pritiska/potkupljivanja omogućavanje putovanja bez viza.

Žal za vize: Iako je naš osećaj da je bezvizni režim Srbije sa EU stupio neopravdano kasno (19.12.2009), sva je prilika da su se u EU gadno pokajali. Jer činjenice iz prvog dela teksta ne navode ni na jednu drugu pomisao sem da je režim bez viza najviši nivo odnosa onoga što ostane od Srbije i Evropske unije. Tako da ove pretnje uvođenjem (za koje pretpostavljam da se neće ostvariti) jednim delom pokazuju i žal što se tako rano Srbiji dodelila ta polubožanska milost.

A kakve sve ovo ima veze sa (srpskim) Romima: Oni su prvaci discipline trbuhom za lažnim azilom. (Lično poznajem dve porodice uspešnih i jednu porodicu neuspelih azilanata koji to nisu postali.) A zašto to rade najbolje je objasnio Nenad Banović: "Meni se više isplati da budem lažni azilant – i da imam 1500 evra mesečno, tri obroka, smeštaj i nešto odeće – nego da budem načelnik Uprave granične policije". Dakle, zakoni u pojedinim evropskim zemljama omogućavaju zloupotrebe, ovi naši jadničci – organizovano ili neorganizovano, ali svakako U OČAJU – to koriste na jedini način koji umeju. Pošto EU (ipak!) ne može da okrivi nas za nesavršenost njihovih zakona, onda nas optužuje što nismo u stanju da sprečimo broj lažnih azilanata. Izvedeno do krajnjih konsekvenci, ispada da EU traži da budemo multietnička zemlja, a da nas (na neki način) kažnjava kad to stvarno jesmo. Oni koji nisu naklonjeni Evropskoj uniji mogli bi, čak, da zaključe da se takvim stavom favorizuju oni koji su problem Roma (i potencijalnih lažnih azilanata) drugačije rešili još 1941. godine.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner