недеља, 16. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Цена краткорочне политичке користи - шта се обећавало, а шта ће се спроводити
Политички живот

Цена краткорочне политичке користи - шта се обећавало, а шта ће се спроводити

PDF Штампа Ел. пошта
Боривој Рашуо   
среда, 09. април 2014.

Изборни резултати мартовских парламентарних избора 2014. у Србији, њихов (не)очекивани исход, у доброј мери код опрезнијих посматрача изазивају резерве у погледу даљих процена како ће се они одразити на живот у Србији. Међутим, то истовремено представља и изазов, утолико што све убедљиве победе траже и убедљиве резултате. Што се мене тиче, мислим да би и половично испуњавање широкоруких обећања која су набрајана у кампањи било равно чуду. Истина, стартна основа за рачунање тих резултата је несвакидашње мала, али и поред тога чини се да би могући успех нове владе представљао стварно чудо.

Претпостављам да неће проћи много времeна а да ће се јавност у Србији запитати шта смо бирали, а шта смо стварно изабрали. Обећања која су давана у овој кампањи до те мере су нереална, и утолико што су нереалнија, она су била, чини се, привлачнија. Уистину, само спектакуларне лажи не подлежу никаквој провери, а истовремено у себи имају довољну лажну заводљивост. Искрено се надам да они који су нам та обећања давали и на темељу њих задобили несхватљиво велику подршку не верују у то што су причали, јер уколико би они заиста веровали у то - забринутост нације требало да буде далеко већа од ове која постоји без те недоумице.

У кампањи су се помињале тако бизарне ствари, нпр. запосленост је услов развоја и бољег живота, борба против корупције и томе слично да се просто човек запита како је могуће да се неко ко претендује да се бави озбиљно политиком служи таквим триковима. При томе, није било ни речи о Косову и Метохији, о спољној политици, о геополитичком положају Србије, они који су се хвалили Бриселским споразумом у самој кампањи су се стидели тог свог успеха, што, ипак, даје неку наду да није баш све изгубљено. Изгледа да је, да се овде послужим једном инверзијом познате крилатице, сто пута поновљена истина постала лаж.

Ови избори остаће, верујем, упамћени и по томе што се једно обећавало, а сасвим нешто друго ће се, како се чини, спроводити. Промена устава није обећавана јер се зна колико је то осетљиво питање, пре свега у односу на статус Војводине у Србији, федерализацију Србије и њено враћање у поредак по Титовом уставу из 1974, што је главни циљ те промене и стварни политички циљ нове власти. Смањивање броја посланика у народној скупштини није због финансијске природе - да би парламент што мање оптерићивао буџет, него ради ускраћивања представничке покривености делова територије, пре свега Косова и Метохије, чиме ће се оно и правно изоставити из територијалног састава Србије. Јер нема те политичке штете коју себи, вођена од противно националним интересима опредељене политичке класе, не може нанети по демократским правилима квалификована, а стварно предметно неквалификована већина.

Ово спада у расправу о дометима и ограничењима демократије, што ћемо за ову прилику избећи. То су, како схватам политичку ситацију у Србији, данас приоритети нове власти, а не као што су галамили у кампањи о запослености, радним местима, борби против корупције и бољем животу. Осим тога, није неважно истаћи да морална корупција, која је запосела све секторе друштвеног живота, заправо представља кључни проблем српског друштва. Политичка класа која данас влада у Србији израз је и жртва моралне корумпираности више од свих. Отуда је тешко очекивати од тако оштећених људи да исту ту пошаст укину у самом друштву. Ватра се не гаси доливањем уља на њу, као што се ни ајкула не припитомљава храњењем.

Уосталом, наслушали смо се карлобагизације, карловацизације и вировитичења у српској политици, не тако давно, па зашто би они који су одустали од тога били истрајни у борби против корупције, запошљавању и отварању радних места. Када смо код радних места, мислим да ће пре него што се она отворе, бити неопходно да се обезбеди ко ће у њима радити и нарочито да се смисао тог рада учини презентним. Ко је једном одустао, други пут то ради много лакше, а нарочито када су ови други циљеви од мањег значаја, што је овде случај. Остаје питање како је могуће да је политика која је користила реторику двадесет првог века, модерно се изражавала, у основи победила са деветнаестовековном идејом о неприкосновеном вођи. Или је ту реч о узајамном лагању народа и вође, у смислу лажеш ти нас, лажемо и ми тебе.

Како је популизам преточен у популаризам једног човека, који је у себи апсорбовао толико моћи, верујем у то и искрено се надам да је он тек сада збуњен. Ако не осећа терет те популарности и вишка власти, а његова популарност је проистекла из естрадне политике, а не стварних резултата јер њих заправо и нема, и страшну одговорност, неће бити добро ни Србији ни њему, при чему то двоје никако не изједначавам. Србија се не да изједначити ни на Св. Савом, а некмоли са Вучићем. Да ли је Александар Вучић последњи експеримент у српској политици да је време вођа прошло, да најзад треба градити систем, институције, једном речју државу. Није ли он нека врста жртве лукавства српског народног ума и искуства, који је казнио његову наивну веру, не само политичку, да се најтежи проблеми најлакше решавају, што му је остало још из радикалског времена. Или може бити да представљам српски народ много зрелијим него што он заиста јесте, субјективизујем га, а да он то не заслужује. Уосталом, време ће то брзо показати.

Гледано споља, не са становишта заинтересованости, него са позиција недовољне обавештености о различитим утицајима који се преплићу у српској политици данас, изгледа да нам предстоји веома драматично време. Србија ће у овом мандату показати колико је способна да одговори непосредној будућности, да уважи своју историју и уједно ће се видети колико је заинтересована за своју судбину. Надам се да ће Србија схватити време у добром значењу те речи, да ће разумети да га више нема за расипање, да су јој многи рокови одавно истекли и да ће јој, уколико се не уозбиљи и као целина не буде опозиција будућој влади,  будућност бити одавно виђена прошлост пуна губитака, страдања и безнађа.

Србија данас плаћа високу цену непостојања опозиције у систему скупштинске власти и политичком животу. Изгледа да су све наше досадашње владе врло успешно сатирале опозицију, да би у овим околностима данас морали ићи чак дотле да је морају некакао направити ако ништа друго оно због саме форме. У Србији данас влада се по потпуно новом обрасцу вишестраначког једноумља које се, хтео то неко или не, по логици ствари претвара у једно (без)умље. Одавно је констатовано да је дошао крај идеологији, што би се могло узети као услов за долажење у стање у којем се Србија данас налази, где присуствујемо и крају политике као институционалног управљања државом.

Политика у Србији данас своди се на једног човека, вођу, и мање или више успешан маркетинг. А држава и живот у њој су ипак сасвим нешто друго. Представа о животу замењује сам живот. Верујем да главни протагониста српског усрећења полази од тога да када даје своја обећања, да уколико је он заборавио онолику националну иедологију Велике Србије, ваљда ће народ заборавити и оволико, што је неупоредиво мање, иначе би се сасвим другачије понашао.

У доба слепила нације, њеног слуђивања, није никакво чудо да су се појавили спасиоци, месије и у блажој форми накнадни визионари. Визионари нам не виде даље од сопственог носа, а месије не владају собом, а хтели би да владају нама. У победи нових победника препознао сам нешто што је сјајни српски писац Владан Десница окарактерисао „да нема ништа тужније од тужне среће“. У тој „тужној срећи“ новопобедника видео сам неки трачак наде за српски народ и Србију. Било је готово смешно на који су се начин они смејали те ноћи када је Србији, како су рекли, свануло. Изгледа да је било потребно да тријумфују да би осетили у чему су се задесили. Није лако у овом времену, после свега бити ишта у Србији, а некмоли бити власт од које све зависи, од које сви очекују чудо, а једино чудо које се евенутално може десити је да та власт опстане и половину предвиђеног мандата. Не може човек а да не постави питање самом себи: Зашто се уопште бавити свиме овим , општим пословима, јавном ствари када се то не тиче милиона, што би се то тицало њега?

Није ни културно ни упутно себе проглашавати за било кога, то увек треба оставити другима да чине, јер у тој оцени мање греше други када и ако промаше него ако ви погодите, али ипак ћу рећи - улога мислећих људи, а некако опрезно и уз све ризике који оваква оцена носи са собом, себе убрајам у њих, и јесте у томе да укаже ако већ види и да оно што види каже. Да све то стави на увид јавности и да се поведе расправа о питањима која се тичу свих, а не само неких. Нико нема тапију на Србију, ма како се он звао. Сувише је опасно да се судбина народа стави у руке једног човека, а да се о томе не би проговорило. Ако ништа друго, оно и због самог тог човека.

Србију данашњу видим оваквом и то што сам видео саопштавам. Овако описано стање упућује на то да се Србија налази у егзистенцијалној кризи. Држава, као и други живи организам, има своју егзистенцију. Њена егзистенција зависи од народа, територије и власти. Што се тиче територије, Србија је већ дуже време територијално нападнута, наиме, део њене територије Косово и Метохија је под окупацијом, народа је све мање, што због слабог наталитета, што због исељавања из ње. Што се власти, пак, тиче, ту ствари стоје најгоре. Власт у Србији је понајмање њена, она само црпе легитимитет из народа, али по свим својим одликама она се може сврстати у послушничке власти. Власт је до те мере зависна од страних утицаја да се она више и не труди да то оповргава, чак то сматра својом предношћу. Пометња у потезима власти, неретко контрадикторне одлуке које потиру једна другу у врло кратком временском року, најбоља су потврда о томе да се ту ради о испуњавању туђе воље.

Не треба сметнути с ума чињеницу да је Србија у својој садржајној и богатој историји имала многа искушења, налазила се она у веома тешким ситуацијама, али је у тим временима, чини се, имала способније и одабраније људе који су решавали те проблеме који су неретко имали историјски домашај, могли су наиме да се носе са њима. Оно што разликује некадашњу Србију од ове данашње јесте то да никада у својој новијој историји Србија није имала тежу ситуацију с обзиром на тежину стања у коме се налази и људи (човека) који би то требало да решава(ју). Тешко је и замислити постојање веће несразмере у том смислу. Усаглашавење ове неусаглашености једино је спасоносно за Србију. Тешко ми је да верујем у будућност која је заснована на празним паролама и дневнополитичким манипулацијама. Будућност ипак значи више и подразумева боље и много квалификованије људе да би била реална и да би се у њу могло веровати.

На крају, стиче се утисак да је споразум народа и власти на овим изборима био прећутан. Међутим, што се неспоразума међу њима тиче, који би могao уследити врло брзо, мислим да ће бити много гласан. Волео бих да ме време демантује, а резултати власти ућуткају.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер