субота, 20. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Благостање Запада у великој мери је остварено пљачкањем колонија и читаве планете - које је трајало вековима
Политички живот

Благостање Запада у великој мери је остварено пљачкањем колонија и читаве планете - које је трајало вековима

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Путин   
недеља, 08. октобар 2023.

Председник Русије Владимир Путин одржао је говор на пленарној седници Међународног дебатног форума „Валдај“. Говор преносимо у целости.

Поштовани учесници пленарне седнице! Колеге! Даме и господо!

Са задовољством вас све поздрављам на јубиларном, као што је рекао наш модератор, двадесетом, годишњем заседању Међународног дебатног клуба „Валдај“.

Наш, или може се рећи, ваш форум, који је по традицији окупио политичаре и научнике, експерте и јавне делатнике из многих земаља света, поново потврђује високи статус неопходне и интелектуалне платформе. Валдајска дискусија је увек одраз најважнијих процеса светске политике 21. века у свој укупности и сложености. Уверен сам да ће тако бити и сада, тако је већ било, сигурно, и ранијих дана када сте међусобно дискутовали, тако ће бити и у будућности, јер је пред нама, очигледно, задатак изградње новог света. А у таквих пресудним етапама улога и одговорност таквих интелектуалаца као што сте ви, изузетно је велика.

Током година рада клуба, и у свету и у нашој земљи, као што је речено, одиграле су се озбиљне, ако не и огромне, колосалне промене. По историјским мерилима рок од 20 година и није тако велики, тако дуг. Али када он пада у епохи слома читавог светског система, време се сажима.

Мислим, сложићете се, да се за тих двадесет година одиграло више догађаја него што се у другим временима деси за много деценија, и промене су суштинске, захтевају корените измене самих принципа међународних односа.

Почетком 21. века сви су се надали да су државе и народи извукли поуке из разорне војно-идеолошке конфронтације прошлог века која нас је скупо коштала, схватили колико је кобна, осетили крхкост и узјамну повезаност наше планете, уверили се да глобални проблеми човечанства захтевају заједничко деловање, потрагу за колективним одлукама. А егоизам, сујета, игнорисање стварних изазова неизбежно нас воде и водиће нас у ћорсокак, баш као и покушај јачих да осталима наметну сопствене представе и интересе. То је требало да свима буде очигледно – требало је, али испоставило се да то није тако.

Када смо се први пут срели на заседању клуба пре скоро двадесет година, наша земља је почињала нову етапу развоја. Русија је превазишла најтежи период обнове после распада СССР. Са максималном енергијом и добром вољом укључили смо се у процесе изградње новог, како нам се чинило, праведнијег светског поретка. Тим пре што је наша земља способна да томе да огроман допринос, јер имамо шта да предложимо пријатељима, партнерима, читавом свету.

На жалост, нашу спремност за конструктивну сарадњу неки су схватили погрешно – схватили су је као понизност, као сагласност да ће нови светски поредак градити они који су себе прогласили победницима Хладног рата, очигледно, као признање да је Русија спремна да иде туђим путем, да се руководи не својим сопственим националним интересима, већ туђим интересима.

Све ове године смо више пута упозоравали: такав приступ не само да води у ћорсокак, него и ка јачању опасности од војног сукоба. Али нико није намеравао ни да нас слуша ни да нас чује, нико није желео. Ароганција наших тзв. партнера на Западу, знате, просто је шокантна, другачије се то не може рећи.

САД и њихови сателити чврсто су се определили за хегемонију – војну, политичку, економску, културну, чак моралну, вредносну. Нама је од почетка било јасно да су покушаји да се успостави монопол осуђени на пропаст

САД и њихови сателити чврсто су се определили за хегемонију – војну, политичку, економску, културну, чак моралну, вредносну. Нама је од почетка било јасно да су покушаји да се успостави монопол осуђени на пропаст. Свет је сувише сложен и разнолик да би га било могуће потчинити једној схеми, па чак иако је иза ње моћ, огромна моћ Запада, акумулирана кроз вековну колонијалну политику. Па и ваше колеге – многи су овде одсутни, али не негирају да је благостање Запада у великој мери остварено захваљујући пљачкању колонија које је трајало вековима. То је чињеница. Практично је тај ниво развоја постигнут пљачкањем читаве планете. Историја Запада је заправо хроника бесконачне експанзије. Западни утицај у свету – то је огромна војно-финансијска пирамида којој је стално потребно ново гориво како би опстала – природни, технолошки, људски ресурси који припадају другима. Због тога Запад једноставно не може да се заустави и није ни планирао да то уради. Наше аргументе, упозорења, апеле на здрав разум, предлоге су једноставно игнорисали.

Већ сам о томе јавно говорио – и нашим савезницима, нашим партнерима. Постојао је тренутак када је моја маленкост изнела предлог: а можда треба уђемо и у НАТО? Али, не у НАТО таква земља није потребна. Не. Питање је, шта друго онда? Ми смо сматрали да смо ми своји, извините, како код нас кажу, да смо западњаци. Шта још? Идеолошког сукоба више нема. У чему је проблем? Очигледно је да је проблем у геополитичким интересима и надменом односу према другима. Ето у чему је проблем, у уображености.

Благостање Запада у великој мери остварено захваљујући пљачкању колонија које је трајало вековима. То је чињеница. Практично је тај ниво развоја постигнут пљачкањем читаве планете. Историја Запада је заправо хроника бесконачне експанзије. Западни утицај у свету – то је огромна војно-финансијска пирамида којој је стално потребно ново гориво како би опстала – природни, технолошки, људски ресурси који припадају другима

На војно-политички притисак који стално расте мора да се одговори . Више пута сам говорио да нисмо ми започели тзв. „рат у Украјини“. Напротив, ми покушавамо да га завршимо. Нисмо ми организовали државни преврат у Кијеву 2014. године – државни преврат, крвави, антиуставни. Ма где да се то деси, увек слушамо све медије потчињене пре свега англо-саксонском свету: тако се не сме, то је немогуће, антидемократски. А овде може. Чак су рекли и колико новца су потрошили на тај преврат. Све може.

У исто време ми смо се бавили подршком Кримљанима и Севастопољцима. Нисмо организовали ни државне преврате, нити смо застрашивали Кримљане и Севастопољце етничким чисткама у нацистичком духу. Нисмо ми покушали да присилимо Донбас да се покори под кишом метака и бомбама. Нисмо ми претили да ћемо се обрачунати са онима који желе да говоре на свом матерњем језику. Чујте, овде су све информисани, образовани људи. Извините на изразу, може се испрати мозак милионима људи који стварност доживљавају преко медија. Али, ви знате шта се догађало: девет година су бомбардовали, пуцали, користили тенкове. Рат, прави рат је покренут против Донбаса. И нико није бројао децу која су погинула у Донбасу. Нико није у другим земљама, посебно на Западу, плакао за погинулима.

Рат који је покренуо кијевски режим уз активну, директну подршку Запада траје већ десет година, а циљ специјалне војне операције је да га прекине. И он нас подсећа на то да ће једнострани кораци, ко год да их предузима, наићи на одговор. Акција, као што је познато, рађа реакцију. Тако поступа свака одговорна држава, суверена, самостална и држава која сама себе поштује.

Свако је свестан да у међународном систему где влада самовоља, где све решава онај ко је замислио да је изузетан, безгрешан и да је једини у праву, на удару може да се нађе било ко, само зато што се нека земља није допала хегемону који је изгубио осећај за меру и осећај за реалност.

Морамо, нажалост, да констатујемо да супротна страна на Западу изгубила осећај за реалност, прешли су све границе. А није требало.

Алеја анђела на гробљу у Доњецку

Извините на изразу, може се испрати мозак милионима људи који стварност доживљавају преко медија. Али, ви знате шта се догађало: девет година су бомбардовали, пуцали, користили тенкове. Рат, прави рат је покренут против Донбаса. И нико није бројао децу која су погинула у Донбасу

Украјинска криза није територијални сукоб, желим то да нагласим. Русија је највећа земља по територији у свету. Немамо никакве интересе да освајамо неке додатне територије. Ми тек треба да искористимо и Сибир и источни Сибир и Далеки исток. То није територијални конфликт нити чак успостављање регионалне равнотеже. Питање је далеко шире и темељније. Реч је о принципима на којима ће се базирати нови светски поредак.

Трајни мир биће успостављен тек онда кад се сви буду осећали безбедно, кад буду видели да се њихово мишљење поштује и да у свету постоји равнотежа, кад нико не може да по сопственој жељи натера, принуди остале да живе и да се понашају онако како то жели хегемон, чак иако је то у супротности са суверенитетом, истинским интересима, традицијама, темељним начелима народа и држава. У таквој поставци, сам појам било каквог суверенитета једноставно се негира и баца, извините, на сметлиште.

Очигледно је да је приврженост блоковским приступима, тежња да се свет сатера у ситуацију сталне конфронтације „ми-они“ ─ изопачено наслеђе 20. века. То је производ западне политичке културе, у сваком случају, њених агресивних манифестација.

Понављам, Западу је увек потребан непријатељ – одређеном делу Запада, западних елита. Потребан им је непријатељ борба против кога се може објаснити неопходношћу борбених дејстава и експанзијом. Али, он је нужан и ради очувања унутрашње контроле у одређеном систему самог тог хегемона, унутар блокова, унутар НАТО или других војно-политичких блокова. Непријатељ постоји – сви се морају окупити око шефа.

Нас не занима како живе друге државе. Али, ми видимо како у многима од њих владајуће елите приморавају друштва да прихватају норме и правила која сами грађани, у сваком случају, велики број грађана, а у неким земљама је могуће апсолутно прецизно рећи, већина грађана, не желе да прихвате. Али, њих приморавају, стално измишљајући разлоге за то, налазећи спољње кривце за растуће унутрашње проблеме, измишљајући и надувавајући непостојеће претње.

Нас не занима како живе друге државе. Али, ми видимо како у многима од њих владајуће елите приморавају друштва да прихватају норме и правила која сами грађани, у сваком случају, велики број грађана, а у неким земљама је могуће апсолутно прецизно рећи, већина грађана, не желе да прихвате

Истовремено, Русија је омиљена тема оваквих политиканата. Ми смо се, несумњиво, на то већ навикли, привикли кроз историју. Али, покушавају да од свакога ко није спреман да слепо следи те западне елите направе непријатеља. Од кога год: од Кинеске Народне Републике, у одређеним ситуацијама, у одређеним моментима и од Индије су то такође покушали, а сада кокетирају, наравно, ми то одлично схватамо, осећамо и видимо ситуацију у Азији, све је јасно. Желим да кажем да је индијско руководство самостално, веома национално оријентисано. Сматрам да ови покушаји немају никаквог смисла, али, без обзира на то, настављају се. Од арапског света, такође, селективно покушавају да направе непријатеља, труде се да делују опрезно, али истовремено, на то се све, генерално, своди – чак и од муслимана покушавају да обликују неко непријатељско окружење. И тако даље. Практично, свако ко се понаша независно, следи своје интересе, моментално се за те западне елите претвара у препреку коју треба уклонити.

Свету се намећу вештачке геополитичке структуре, стварају затворени блоковски формати. Видимо то у Европи где се већ деценијама спроводи дрска линија ширења НАТО-а, као и у азијско-пацифичком региону и на југу Азије, где покушавају да сломе отворену и инклузивну архитектуру сарадње. Блоковски приступ, назовимо ствари правим именом, представља ограничење права и слобода држава на сопствени развој, покушај да се сатерају у одређени „кавез“ обавеза. То је у одређеној мери – и то је очигледна ствар – отимање дела суверенитета, а затим и веома често – наметање одлука у другим областима поред безбедносне сфере, и пре свега на пољу економије, као што се то тренутно дешава у односима између Сједињених Држава и Европе. Не треба објашњавати – ако је потребно, онда ћемо током дискусије, након мог уводног говора, попричати о томе детаљније.

Због тога, међународно право покушавају да замене „поретком“ – каквим „поретком“? – заснованим на неким „правилима“. Каквим правилима, каква су то „правила“, ко их је створио – потпуно је нејасно. То је једноставно нека глупост, бесмислица. Али, то покушавају да имплементирају у свест милиона људи. „Треба живети по правилима“. По каквим то правилима?

Mеђународно право покушавају да замене „поретком“ – каквим „поретком“? – заснованим на неким „правилима“. Каквим правилима, каква су то „правила“, ко их је створио – потпуно је нејасно. То је једноставно нека глупост, бесмислица. Али, то покушавају да имплементирају у свест милиона људи. „Треба живети по правилима“. По каквим то правилима? Све је то само манифестација колонијалног размишљања

Генерално, ако дозволите, наше западне колеге, посебно из САД, не успостављају само произвољно таква правила, већ и уче притом, ко и како треба да их испуњава, ко и како треба да се понаша. То се све чини и говори, по правили, у отворено безобразној форми. Све је то само манифестација колонијалног размишљања. Све време слушамо, све време чујемо: ви морате, ви сте обавезни, озбиљно вас упозоравамо…

Ко сте ви уопште? Одакле вам право да некога упозоравате? То је једноставно зачуђујуће. Можда, они, који тако говоре, можда они сами морају да се ослободе своје бахатости, престану да се тако понашају према светској заједници, која одлично разуме своје задатке, своје интересе и да се, истина, ипак ослободе тог размишљања из ере колонијалне владавине? Може се и овако рећи: протрљајте очи, та епоха се одавно завршила и никада се више неће вратити, никада.

Рећи ћу још: током столећа овакво понашање водило је једном те истом – великим ратовима, ради чијег оправдавања су смишљани различити идеолошки или псеудоморални изговори. Данас је то нарочито опасно. Човечанство има средства која су способна, како је познато, да лако униште целу планету, а манипулација свешћу која је невероватна по својим размерама, води губитку осећаја за реалност. Из овог зачараног круга, безусловно, треба изаћи, треба тражити неки излаз. Колико схватам, поштовани пријатељи и колеге, ради тога се и окупљате на Валдају.

У Концепцији спољне политике Русије, усвојеној ове године, наша земља окарактерисана је као оригинална држава-цивилизација. У тој формулацији прецизно и јасно је одражено то како ми поимамо не само наш лични развој, већ су у њој главни принципи светског поретка, у чију се победу уздамо.

Ми разумемо да је цивилизација вишестрани феномен. Он се, наравно, тумачи различито. Постојала је и отворено колонијална интерпретација: постоји неки „цивилизовани свет“ који служи као модел осталима, сви морају да следе те стандарде, примере, а ко није сагласан, њега ће потерати у „цивилизацију“ батином „просвећеног“ господара. Та времена су, као што сам малопре рекао, прошла и наше поимање цивилизације је потпуно другачије.

Пре свега, цивилизација је много и ниједна од њих није боља ни лошија од друге. Оне су равноправне као експоненти тежњи својих култура и традиција, својих народа. За сваког од нас је то нешто другачије. За мене, на пример, то су надања нашег, мог народа, чији сам имао срећу да постанем део.

Постојала је и отворено колонијална интерпретација: постоји неки „цивилизовани свет“ који служи као модел осталима, сви морају да следе те стандарде, примере, а ко није сагласан, њега ће потерати у „цивилизацију“ батином „просвећеног“ господара. Та времена су, као што сам малопре рекао, прошла и наше поимање цивилизације је потпуно другачије

Истакнути мислиоци у целом свету, поштоваоци цивилизацијског приступа, размишљали су и настављају да размишљају о појму „цивилизација“. То је појава која се састоји из више компоненти. Без удубљивања у филозофске дубине, јер овде, наравно није ни време ни место за то, пробаћемо да га опишемо у односу на данашњи дан, покушаћу да то урадим детаљно.

Главне одлике државе-цивилизације су различитост и оригиналност. То су, по мом мишљењу, две основне компоненте. Савременом свету страна је свака унификација, свака држава и друштво желе да самостално створе свој развојни пут. У његовом темељу су: култура и традиција, које почивају на географији, историјском искуству, како прошлом, тако и савременом, и на вредностима народа. То је сложена синтеза у чијем процесу и настаје оригинална цивилизацијска заједница. Њена хетерогеност и разноликост су кључ одрживости и развоја.

Русија се током векова формирала као земља различитих култура, религија, националности. Руска цивилизација се не може свести на само једног општег именитеља, али се не може ни делити, јер постоји само у својој целовитости, у духовном и културном богатству. Одржавање чврстог јединства такве државе није лак задатак.

Током векова, суочавали смо се са најтежим искушењима. Увек смо их превазилазили, понекад по веома високој цени, али смо увек извлачили поуке за будућност, јачајући наше национално јединство и целовитост руске државе.

Данас је ово искуство заиста непроцењиво. Свет постаје све разноврснији. Једноставним методама управљања, стављањем свих у исти кош, како ми кажемо, на шта су неке државе навикле, не може се изборити са свом сложеношћу процеса.

Шта је, истовремено, веома важно додати? Прави ефикасан и отпоран државни систем не може се наметнути споља. Он природно израста из цивилизацијских корена држава и народа, а Русија је у том погледу пример како се то дешава у животу, у пракси.

Цивилизацијски ослонац је неопходан услов за успех у савременом свету, у свету који је хаотичан, нажалост и опасан и који је изгубио своје смернице. Све више држава долази управо до овог закључка, освешћујући сопствене интересе и потребе, могућности.

Уверен сам да се човечанство не креће ка фрагментацији на конкурентне сегменте, не ка новој блоковској конфронтацији, ма шта је мотивисало, не ка бездушном универзализму нове глобализације – већ, напротив, свет је на путу синергије држава-цивилизација, великих пространстава, заједница које су свесне да су такве.

Истовремено, цивилизација није универзална конструкција, једна за све – то се не дешава. Свака од њих разликује се од других, свака је културно самодовољна, црпи своје идеолошке и вредносне принципе из сопствене историје и сопствене традиције. Поштовање самог себе произилази из поштовања, наравно, према другима, али значи и поштовање других

Истовремено, цивилизација није универзална конструкција, једна за све – то се не дешава. Свака од њих разликује се од других, свака је културно самодовољна, црпи своје идеолошке и вредносне принципе из сопствене историје и сопствене традиције. Поштовање самог себе произилази из поштовања, наравно, према другима, али значи и поштовање других. Стога, цивилизација никоме ништа не намеће, али исто тако и не дозвољава да јој се ишта намеће. Ако се сви буду придржавали управо овог правила, то ће обезбедити складан суживот и креативну сарадњу свих учесника у међународним односима.

Наравно, заштита свог цивилизацијског избора је огромна одговорност. Тиче се реаговања на спољне нападе, успостављања блиских и конструктивних односа са другим цивилизованим заједницама и, што је најважније, одржавања унутрашње стабилности и хармоније. Јер сви видимо да је међународно окружење данас, као што сам већ говорио, нажалост и нестабилно и прилично агресивно.

И још једна веома важна ствар. Наравно, никоме се не сме издати своја цивилизација. То је, такође, пут ка општем хаосу, то је неприродно и, рекао бих, одвратно. Са своје стране, ми смо се увек трудили и трудимо се да понудимо решења која би водила рачуна о интересима свих. Али наши саговорници на Западу као да су потпуно заборавили да постоје појмови као што су разумна самоограничења, компромиси, спремност да се у нечему попусти како би се постигао свима прихватљив резултат. Не, они су буквално опседнути само једним: да прогурају, управо да прогурају, и то по сваку цену, овде и сада своје интересе. Ако је то њихов избор, видећемо шта ће из тога произаћи.

И још једна веома важна ствар. Наравно, никоме се не сме издати своја цивилизација. То је, такође, пут ка општем хаосу, то је неприродно и, рекао бих, одвратно

Парадокс је да се већ сутра ситуација може променити – то је проблем. На пример, после наредних избора доћи ће до унутрашњих политичких промена. Држава инсистира на нечему, по сваку цену прогуравају нека своја дејства – а сутра се дешавају унутрашње политичке промене, и истим притиском и бестидно се прогурава нешто сасвим друго, понекад сасвим супротно.

Најупечатљивији пример је ирански нуклеарни програм. Једна администрација (САД) је прогурала једну одлуку, дошла је друга – све обрнула и све је кренуло у супротном смеру. Како радити у таквим условима? Где су оријентири? На шта се ослонити? Где су гаранције? Да ли су то та „правила“ о којима нам говоре? То је просто глупост.

Зашто се све ово дешава и зашто то никоме не смета? Зато што је стратешко размишљање замењено праћењем краткорочних себичних интереса чак не ни држава и народа, већ променљивих утицајних група. Одатле и невероватна, по некадашњим мерама Хладног рата, неодговорност понашања политичких елита, које су често заборавиле и страх и стид и које себе сматрају апсолутно безгрешним.

Цивилизацијски приступ се одупире таквим трендовима, јер је заснован на фундаменталним, дугорочним интересима држава и народа. Интересима које не диктира тренутна идеолошка конјунктура, већ целокупно историјско искуство, наслеђе прошлости, на коме се заснива представа о хармоничној будућности.

Ако се сви буду руководили управо овим, по мом мишљењу, биће много мање сукоба у свету, а методе за њихово решавање постаће много рационалније, јер свака цивилизација поштује, као што сам већ рекао, друге и не покушава никога да мења према својим представама.

Драги пријатељи, са интересовањем сам прочитао извештај који је припремио клуб „Валдај“ за данашњу седницу. У њему се наводи да данас сви покушавају да схвате, замисле слику будућности. То је сасвим природно и разумљиво, посебно за интелектуалну средину. У ери кардиналних промена, када се цео познати начин живота урушава, веома је важно да се схвати куда идемо и шта желимо да постигнемо. И, наравно, будућност се ствара данас, не само пред нашим очима, већ нашим рукама.

Наравно, када је реч о овако гигантским, невероватно сложеним процесима, тешко је или готово немогуће предвидети исход. Шта год сви радили, живот ће сигурно уносити своје корекције. Али, у крајњем случају, морамо бити свесни онога чему тежимо и шта желимо да постигнемо. А у Русији постоји такво схватање.

Русија је била, јесте и биће један од основа светског система, спремна на конструктивну сарадњу са свима који теже миру и просперитету, спремна на оштро супротстављање онима који проповедају принципе диктатуре и насиља. Уверени смо да ће прагматизам и здрав разум тријумфовати и да ће се успоставити мултиполарни свет

Прво. Желимо да живимо у отвореном, међусобно повезаном свету у коме нико никада неће покушати да подигне вештачке баријере за комуникацију, креативност и просперитет људи. треба да постоји окружење без препрека – то је оно чему треба тежити.

Друго. Желимо да се различитост света не само очува, већ да буде темељ свеопштег развоја. Наметање било којој земљи или народу како треба да живе, како треба да се осећају, требало би да буде забрањено. Само истинска културна и цивилизацијска разноликост обезбедиће добробит људи и равнотежу интереса.

Треће. Ми смо за максималну заступљеност. Нико нема право и не може да влада светом уместо других или у име других. Свет будућности је свет колективних одлука које се доносе на оним нивоима на којима су најефикасније и од оних учесника који су заиста способни да дају значајан допринос решавању конкретног проблема. Не одлучује један за све и не одлучују сви о свему, већ се они, који су директно погођени овим или оним питањем, договарају шта и како да раде.

Четврто. Ми смо за свеопшту безбедност и трајни мир, изграђен на поштовању интереса свих: од великих држава до малих земаља. Главно је ослободити међународне односе блоковског приступа, наслеђа колонијалне ере и Хладног рата. Деценијама говоримо о недељивости безбедности, о томе да је немогуће осигурати безбедност једних на рачун безбедности других. Заиста, хармонија у овој области је достижна. Само треба оставити по страни понос, ароганцију и престати да се гледа на друге као на другоразредне партнере или као на изгнанике или дивљаке.

Пето. Ми смо за правду за све. Време експлоатације било кога, то сам већ рекао два пута у прошлости. Државе и народи свесни су својих интереса и могућности и спремни су да се ослоне на себе – и то повећава њихову снагу. Свима би требало да се омогући приступ благодетима савременог развоја, а покушаје да се он ограничи било којој земљи или народу, сматрати актом агресије, управо тако.

Шесто. Ми смо за равноправност, за разлику у потенцијалима различитих земаља. Ово је апсолутно објективан фактор. Али ништа мање објективно није то што више нико није спреман да се потчињава, да учини своје интересе и потребе зависним од неког, а пре свега богатијих и моћнијих.

То није само природно стање међународне заједнице, то је квинтесенција целокупног историјског искуства човечанства.

Ово су принципи којих и сами желимо да се придржавамо и којима позивамо све наше пријатеље и колеге да нам се придруже.

Поштоване колеге!

Русија је била, јесте и биће један од основа светског система, спремна на конструктивну сарадњу са свима који теже миру и просперитету, спремна на оштро супротстављање онима који проповедају принципе диктатуре и насиља. Уверени смо да ће прагматизам и здрав разум тријумфовати и да ће се успоставити мултиполарни свет.

На крају, желео бих да изразим захвалност организаторима форума, као и увек, на темељној, квалитетној припреми, а свим учесницима јубиларне седнице желим да кажем (речи) захвалности на пажњи.

Хвала вам.

(Спутњик)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер