Početna strana > Rubrike > Politički život > Bilans katastrofe
Politički život

Bilans katastrofe

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
nedelja, 04. januar 2015.

Unapred se izvinjavam što ovo nipošto neće biti „veseo“ i prigodan novogodišnji tekst, i to kako po tonu, tako i po stilu i sadržaju. Zapravo, nemoguće je praviti bilo kakav realan bilans aktuelnog srpskog političkog, ekonomskog i društvenog trenutka, a da to bar pomalo ne deluje kao parastos i opelo.

Kada se krećete pogrešnim putem, sve stanice duž njega biće takođe pogrešne. Ta stara istina važi i za aktuelnu srpsku vlast koja, plašim se, ubrzano ulazi u fazu potpunog gubitka osećaja za realnost i upada u sve drastičniji raskorak između sumorne stvarnosti i ružičaste slike koju vlast o sebi emituje. I čini se da što je stvarnost ružnija i sumornija, to je slika u čarobnom TV ogledalu lepša i ružičastija.  

***

Najiskrenije ne mogu da shvatim kako je moguće da već dve i po godine idemo u dobrom pravcu, korupcija se iskorenjuje, više se ne krade na nabavkama, nemački, arapski i kineski investitori se prosto guraju i sapliću na ulazu u vladu, neprestano se sklapaju dobri poslovi o kojima nas neprestano obaveštavaju mediji i premijer lično –  a stanje je sve gore i gore. Budžetski deficit je na astronomskom nivou, privredna aktivnost zamire, javni dug neprestano raste, a plate i penzije se neprestano smanjuju, kako u apsolutnom, tako i u relativnim iznosima.  (Pri čemu je to smanjenje, pogotovo ako uzmemo u obzir i aktuelno klizanje dinara, realno još mnogo veće od ovih nominalnih deset odsto.)

A da, znam. To klipove pod točkove bacaju tajkuni i pristalice bivše vlasti. Kao i oni ljubomorni što je ova vlada (čitaj, Premijer – jer on je jedina vlast i sva vlada) „priznata i na Istoku i na zapadu“, što je (ga) „poštuju i ruski i američki predsednik“ i što preduzeti reformski zahvati daju „najbolje rezultate u novijoj srpskoj istoriji“. Mislite da karikiram? Ne, nažalost. Samo verno citiram ono što se poslednjih dana moglo čuti iz usta premijera i njegovih medija.

Tu skoro vlast je trijumfalistički, na sav glas i preko svih medija saopštila da je (prema „anketi o radnoj snazi“) broj nezaposlenih opao sa nekadašnjih (iz vremena „žutih“) 25 na 17 odsto. Ne razumem baš tačno o kakvoj se tu „anketi“ radi i ne znam koliko je ona validna. Ne znam da li se htelo reći, ili sugerisati, kako je tih osam procenata – a to bi, prevedeno u realne brojeve, značilo najmanje nekoliko stotina hiljada duša – u međuvremenu našlo posao (što bi uzgred rečeno, bio apsolutni svetski rekord u brzini zapošljavanja), ili su se možda neki u međuvremenu odselili iz zemlje, neki možda umrli, a neki naprosto skinuti sa evidencije nezaposlenih. Ali znam da je prema egzaktnim, pedantnim i svima dostupnim podacima o broju zaposlenih iz meseca u mesec, a koji se mogu naći na sajtu Narodne banke, broj zaposlenih lica od maja 2012. do danas OPAO za oko 40 000. I to uprkos otprilike isto tolikog broja zaslužnih SNS kadrova koji su u međuvremenu našli uhleblje u državnoj upravi i javnim preduzećima.

Znam i da će, posle svih u međuvremenu preduzetih „sjajnih reformskih poteza“, svih „bolnih rezova“ i svih mera štednje, računskih hokusa-pokusa, balansa i rebalansa, budžetski deficit za 2014. godinu iznositi oko 7,5 odsto bruto društvenog proizvoda, dok je 2011., u poslednjoj godini vlasti onih groznih prethodnika, iznosio 3,9 odsto (u 2012. 5,4 odsto). Znam da je, u dinarima, te 2011. deficit bio 132 milijarde dinara, da je u 2013. bio 174 milijarde, a da je za narednu, već skoro sasvim „stabilizovanu i konsolidovanu“ 2015. predviđeno da iznosi 191 milijardu. 

Znam da je javni dug krajem te 2011. bio 14,8 milijardi evra, juna 2012. (kada „žuti“ odlaze sa vlasti) 15,4 milijarde, a da je na kraju novembra 2014. iznosio 22,286 milijardi evra – i da je od početka 2014. porastao čak za 2,1 milijardu. I sve su to egzaktni i takođe javno dostupni podaci, ali koji se retko probijaju na naslovne strane srpskih novina i udarne vesti srpskih televizija.  

I da ne bude nesporazuma, ili zlonamernog tumačenja. Nije ovde namera da se dokaze kako su oni prošli bili „super“ (naravno da nisu), već samo da se pokaže koliko su ovi sadašnji nesposobni i loši.

***

Šta bi sa Radulovićem? Kud se denu čudotvorni Lazar Krstić? Sećate li se tog „čuda od deteta“ čije lice i ne baš preterano suvisle izjave su pre samo godinu dana krasili sve naslovne stranice i ekrane svih srpskih medija? Hajde da zajednički pokušamo da se setimo i pobrojimo imena ministara finansija, privrede, poljoprivrede i obrazovanja za poslednje tri godine. A u pitanju su strateški resori, gde ne bi smelo biti mesta improvizaciji i gde bi moralo da se radi i planira na dugi rok. Ko je odgovoran za toliku neozbiljnost? Je li i tu u pitanju tajkunska zavera? Kome je palo na pamet da nacionalne finansije stavi u ruke jednog pripravnika, za koga je od početka bilo jasno da je tu samo na proputovanju i da je svestan da se ništa neće pitati, ali da će mesto ministra finansija lepo delovati u si-vi-ju kada bude aplicirao za neki budući posao?

U suštini, postoje samo dve mogućnosti, obe nepovoljne za nosioca vrhovne vlasti. Ili on, naime, ne ume da nađe kvalitetne saradnike, ili, ako se i pojave, oni od njega beže kao đavo od krsta čim shvate gde su došli i kako stoje stvari.

Sav srpski politički pluralizam se sveo na povremeno zatezanje konopca između predsedničkog i premijerskog kabineta, kao i nekoliko satiričnih rubrika, portala i blogova. Medijske slobode i istraživačko novinarstvo se hrabro demonstriraju na opoziciji i supruzi predsednika države, a društvena kritika je svedena na stepen koji je postojao u vreme „Vesele večeri“ (i tek u retkim trenucima dobacuje do nivoa „Ošišanog ježa“), kada su se takođe mogli kritikovati „bivši“, kao i neke „retrogradne“ društvene pojave (nakupci i prekupci“, „birokrate“ i „tehnomenadžeri“). Važno je samo da se ne dira u „zenicu oka“: bratstvo-jedinstvo, rukovodeću ulogu partije – i naravno Tita.

I kad smo već kod Tita, Aleksandar Vučić bi očigledno hteo da u sebi objedini simboličke figure Broza i Zorana Đinđića, a ne zna se koja mu od njih manje pristaje. S jedne strane, on nastupa kao osvetnik i „božja kazna“ za petooktobarsku političku klasu („lopove i izdajnike“) i iz toga crpe znatan deo svoje političke podrške. A istovremeno – naročito prema Zapadu i jednom delu ovdašnje javnosti – sebe pokušava da predstavi kao autentičnog nastavljača Zorana Đinđića, koji je bio lider upravo tog petooktobarskog prevrata.

Naravno da, čak ni teoretski, nije moguće biti i jedno i drugo. Ali realnost i logika nisu od velike pomoći u virtuelnom svetu tabloida i beskonačne niske ekonomskih uspeha i diplomatskih trijumfa koji prestižu jedan drugog. A za to vreme se građani ubrzano pretvaraju u „puk“ i  „svetinu“, željnu „hleba i igara“ i golog preživljavanja. A to, po svoj prilici, i jeste cilj. Jer politički aktivan otpor mogu pružiti samo oni koji u nešto veruju i koji se nečemu nadaju. Zato je potrebno ubiti svaku perspektivu i svaku nadu. Samo tako se od jednog politički svesnog naroda može napraviti ideal, sličan onome kojim se Vlada Srbije ovih dana reklamira na SI-EN-EN-u: zemlja jeftine i ropski pokorne radne snage, koja će za nadnice niže („konkurentnije“) od onih azijskih, raditi po fabrikama i poljima u vlasništvu „stranih investitora“.

***

Važan instrument, možda čak najvažniji, tog pokoravanja jesu mediji. Zato priča o stanju u medijima, cenzuri i autocenzuri nipošto nije samo tema od puko „akademskog“ značaja i nešto što treba da zanima samo novinare i one koji u medijima i od medija žive. Naprotiv. Mediji i medijska kontrola predstavlja danas ono ono što su nekada bili tenkovi, bombe i haubice. A nekad su čak i mnogo efikasniji – i nanose više štete. Dokaze za to možemo videti širom sveta – od Kijeva i Odese, pa do Bliskog Istoka i Beograda.

Tu ubojitu moć kontrolisanih tabloidnih medija i efekat usresređene paljbe koji se time postiže Vučić je odlično shvatio i upotrebio još bolje i brutalnije od svojih prethodnika. (Mada nikada ne treba zaboraviti da je u pitanju vrlo problematično oružje, koje ume da se otrgne i eksplodira u lice onome ko ga je lansirao.) Njegov poduhvat „promene svesti“ srpskog naroda ne bi imao nikakve šanse da uspe (nadam se da neće uspeti ni ovako, ali, nažalost, mora se priznati da nije bez šanse) da nije te apsolutne medijske torture koja se sprovodi brutalno i sistematski. I to uz prećutni blagoslov, ili bar toleranciju onih kojima je praćenje „stanja demokratije, ljudskih prava i medijskih sloboda“ u opisu radnog mesta. (Ja, lično, tim licemerjem uopšte nisam iznenađen, ali znam mnoge koji su verovali u te bajke, a koji se sada osećaju izdanim i ne mogu da se čudom načude kako su ostavljeni na cedilu.

Jedino mu malo internet sreću kvari, ali, bez obzira što uticaj pomenutog medija iz dana u dan raste, većinska Srbija, a pogotovo većina glasača, ipak se i dalje informiše sa RTS-a i Pinka, njihovih vesti i – naročito – njihovih jutarnjih programa. A tu, bukvalno, više ne može ni ptica da proleti. Oni koji to ne gledaju ne mogu da shvate razmere i posledice te torture. Zato se ponekad (ne)opravdano čude „otkud mu toliki rejting?“ pitaju kako je to moguće i pomalo olako zaključuju da je demokratija loša, a narod „pokvaren“. No, iako nemam ništa protiv da se priča o manama demokratije i naroda, treba biti pošten i priznati da ovo što se u Srbiji dešava nema veze ni sa demokratijom ni sa slobodnom javnošću. Ko ne veruje, neka samo tri dana zaredom pokuša da prati pomenute novine i emisije, na čelu sa, na primer, „minut-dva“ vestima na Pinku (iako u tom pogledu ni drugi ne zaostaju previše), pa će shvatiti da je čudo što mu rejting nije još i mnogo veći.     

Brutalno kontrolisani mediji, pored ostalog, Vučiću trebaju i da bi mogao da prikrije sopstvenu metamorfozu, od mladog Šešeljevog jurišnika koji preti osvetom „sto Muslimana za jednog Srbina“, u velikog poštovaoca Tonija Blera i Alistera Kembela (idejnih arhitekata „milosrdnog anđela“ i lažnog opravdanja za rat protiv Iraka). I od gorljivog zagovornika „Velike Srbije“ koji se obračuvao sa „domaćim izdajnicima“ svih boja, u čoveka koji izjavljuje da bi želeo da u svom timu ima Čedu Jovanovića, Sonju Liht i Ivana Vejvodu, razmenjuje uzajamne komplimente sa Svetislavom Basarom, i kojeg na sva usta hvale i brane Petar Luković i E-novine.

U tu svrhu, a da bi pomenuta evolucija prošla što bezbolnije i bez štete po rejting u – još uvek – ne do kraja skuvanom biračkom telu, iz taktičkih razloga, privremeno mu je potrebna i jedna osobena vrsta kvazipatriotskih novinara i analitičara (pa i stranaka) koji, uglavnom iz interesa, ali bar jednim delom i iz želje da ni sebi ne priznaju koliko su ispali lakoverni i glupi, trube ili bar seju smutnju o njegovom latentnom i lukavom „patriotizmu“ i plaše narod „ukrajinskim scenarijem“ koji mu zlikovci, navodno, spremaju. 

Jer sve dok se ne dovrši projekat „promene svesti“, tj. dok ružičasta veš-mašina za ispiranje mozga ne odradi posao, Vučiću je potrebna ova družina kvazi-patriotskih dobošara koji će glasačke mase, još uvek u tragovima relativno patriotski orijentisane (prema Kosovu i Rusiji, a protiv NATO i rasprodaje državnih resursa) zaluđivati i anestezirati pričama o „ambasadorima koji mu, jadničku, rade o glavi“ i „pripremaju mu novi 5. oktobar“. Iako ti isti ambasadori, kao i njihovi šefovi, hvale upravo njega i njegove „hrabre reformske poteze“, a naročito njegovu kukavnu predaju severa Kosova i nameravanu prodaju Telekoma, čijim parama bi Vučić sledeće godine trebalo da popuni budžetske rupu svoje nesposobne vladavine, a Dojče-telekom da popuni jedinu belinu na regionalnoj karti i zaokruži svoju telekomunikacionu dominaciju i kontrolu na Balkanu i jugoistoku Evrope.

Zato će ga ambasadori podržavati i hvaliti (nemački zbog Telekoma i „promene svesti“, američki zbog Briselskog sporazuma i Kosova) i zato će trpeti njegove povremne kerefeke, ispade i prenemaganja, dok im ne odradi posao i dok se oni ne presele na neku drugu, prijatniju diplomatsku destinaciju.

Druga je stvar to što oni, po svoj prilici, znaju sa kim imaju posla. Ali baš ih briga. Oni su tu u prolazu, da obave ono što njihove vlade od njih očekuju, a ne da brinu o tome kakav je kvalitet demokratije u Srbiji. Ili Saudijskoj Arabiji,  uostalom.  

***

„Dobro, možda i jeste sve to tako, ali šta sad da se radi“, pitate se vi. Kao prvo, ne samo da je „možda tako“, već je verovatno još i mnogo gore od opisanog. Jer u ovaj porazan bilans uopšte nisam uračunao režimsku „crnogorsku vezu“, niti onu sivu zonu između politike, biznisa i kriminala, koja nije tako egzaktna kao oni ekonomski pokazatelji o kojima sam govorio na početku, ali je itekako prisutna i deluje u raznim pravcima.

U tom kontekstu, a kada govorimo o 2014. paradigmatičan je slučaj atentata na Milana Beka i više nego očigledan pokušaj vlasti da, ako ne baš zataška, a ono svakako minimalizuje čitav događaj.

Ne radi se tu samo o napadu na jednog od najpoznatijih i najmoćnijih biznismena i mračnim asocijacijama na vreme kada su takvi slučajevi bili gotovo redovna i rutinska stvar. Mnogo više od samog događaja treba da zabrinu čudne izjave sa samog vrha vlasti – kako premijera, tako i ministra unuprašnjih poslova – kojima kao da je najvažnije bilo da naglase kako je napadač „očigledno amater“ i da „nije reč o profesionalcima“. (Zašto bi to bilo najvažnije i kome je to važno?) Udvorički mediji su ovu zadatu temu odmah razradili u „milion“ verzija i bizarnih podvarijanti teorije o smotanim atentatorima-amaterima i njihovim motivima (pri čemu je kod režimskih tabloida posebno popularna bila verzija koja je sugerisala da je tu pitanju neka „privatna“, švalerska varijanta, ili pak neraščišćene poslovne stvari iz vremena Bekovih „ranih radova“).

Na znam da li se razumemo? Tretirajte ovo kao digresiju koja nema veze sa glavnom temom – a i ja se nadam da je nema. Ipak, iako nisam stručnjak za ovu krimi problematiku, moram priznati da mi je sve to od početka bilo čudno, sumnjivo i pomalo jezivo. A naročito kad mi je urednik „Svedoka“ Vladan Dinić kategorički, odmah sutradan, kao iz topa, rekao da su to što se piše sve „gluposti“, da je napadač profesionalac – i da naručilac „neće nikada biti pronađen“.

 Još uvek se nadam da Dinja neće biti u pravu – premda mu za sada istraga, čini se, daje za pravo. Od smotanog atentatora („lepuškastog“, „sa crnogorski naglaskom“, „možda žene“, „pušača“, koji je „ostavio gomilu materijalnih tragova“) za sada ni traga ni glasa. A o naručiocu da i ne govorimo.

***

Dakle, šta da se radi? Ukratko, odmah, ali odmah i doslovno sve suprotno od onoga što radi sadašnja vlast.

- Umesto dalje neperspektivne i mazohističke priče o evro-integracijama, njihova hitna suspenzija, oslonac na sopstvene snage i ekonomsko-politički okret ka istoku.

- Umesto ubrzane rasprodaje preostalih državnih resursa, hitna re-etaatizacija, to jest, zabrana otuđenja i podržavljenje poslednjih nacionalnih zlatnih koka poput Telekoma (javna je tajna da je već obećan Nemcima) i EPS-a.

- Umesto potpunog uništenja domaće poljoprivrede i smanjenja subvencija koje je predviđeno aktuelnim budžetom, a i jedan je od glavnih zahteva Brisela u procesu pridruživanja, snažan akcenat na poljoprivrednu proizvodnju, prehrambenu industriju i energetiku.

- Umesto masovnih podsticaja „stranim investitorima“, otvaranje nacionalne investicione banke i generalna politika podsticanja domaćeg malog i srednjeg biznisa.

- Umesto kršenja i promene ustava, njegovo poštovanje i primena na svakom delu teritorije.

- Umesto prosjačke i jalove filozofije stranih kredita i novog zaduživanja radi vraćanja starih dugova – politika širenja prema guberu. („U se – i u svoje kljuse“.)

- Umesto kvaziopozicionog šmiranja, stranačke uskogrudosti i namigivanja prema vlasti u potrazi za „celzijusom“, ozbiljan, požrtvovan rad na stvaranju opštenarodnog pokreta otpora.   

- Umesto kulta ličnosti i diktature jednog čoveka – suverena demokratija. 

- Umesto kolonijalnog ropstva – Slobodna Srbija!

Srećna vam nova 2015.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će zajedno sa beogradskim biti raspisani i vanredni parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner