недеља, 26. јануар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

Бегова чорба

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
недеља, 06. јануар 2013.

Зовем се Исмаил Кемал Бег. У ствари, тако сам се звао пре него што сам се определио, како ви то модерно кажете, за евро-атлантске интерације, од када сам Исмаиљ Ћемаљи. Моје име вама Србима не значи много, осим можда понеком љубитељу другоразредног албанског коњака, који га носи. А требало би да сте боље обавештени.

Ја сам онај који је 1912. из Лондона донео пројект албанске државе. Ма какви донео, реализовао. Наравно природне Албаније, коју Срби данас зову Великом, а не било какве. Природна се не може замислити без Косовског вилајета. Драго ми је што Срби чак и након ових 100 година нису схватили да Косовски вилајет не обухвата само Косово, већ се протеже на запад и граничи се са Босанским вилајетом.

Питате се откуд ја у Лондону?

Па лепо, рођен сам пре скоро 170 година у лепом приморском граду на крајњем југу јадранске обале, који је тада носио грчко име Авлона, кога су касније Италијани преименовали у Валона,а који ми данас зовемо Вљора. Био сам високо позиционирани државни службеник у Истанбулу крајем 19. и почетком 20. века. Султан Абдулхамид Други ме је чак поставио за гувернера Бејрута. Како то обично бива, политичке прилике, као и шаховске партије, јасније се сагледају са стране него из жаришта. Тако сам и ја врло јасно из Бејрута сагледао крај Отоманског царства. Много јасније него што се могао видети из самог Истанбула. Признаћете, било би глупо не искористити тако драгоцено сазнање.

Додуше, у том сагледавању политичких прилика, много ми је помогао енглески конзул у Бејруту, са којим сам често пио чај, и на чијој сам јахти 1900. године добио политички азил и упутио се у Британију.

Моме одушевљењу није било краја када сам спознао да Британци врло живо прате политичке прилике на Балкану, и не само да прате већ имају и планове за будућност. У тој будућности албанска племена виде као врло битан фактор. Толико битан да предвиђају формирање и развој државе која би све јачу Србију дефинитивно одбацила од изласка на море.

Све се одвијало по плану. Био сам веза између Младотурака и британске владе, и након револуције вратио се у Истанбул. Све се одвијало по плану. А онда, неочекивано српска војска код Куманова до ногу туче турску! Нема више времена за чекање. Нешто се морало хитно урадити.

Месец дана након турског пораза, 25. новембра 1912, представио сам у Букурешту декларацију о оснивању државе, коју сам добио од Британаца, некима од племенских вођа, које сам могао да сакупим. Ту смо за пола сата од три предлога изабрали и изглед заставе. И...

Ту заставу сам подигао 28. новембра 1912. у свом родном граду, и представио декларацију о оснивању државе.

Одмах сутрадан сам отпутовао у Беч, и тамо добио још једног моћног савезника коме су Срби били трн у оку. Том савезнику смо се врло брзо одужили, убијајући изнурене војнике и цивиле, који су се повлачили кроз, како би се то данас рекло, „најмлађу државу у Европи“. Поред савезника Британаца, добили смо и Германе.

Данас, 28.12.2012, након 100 година, са задовољством гледам стотине хиљада застава, идентичних оној коју смо у Букурешту изабрали а у Валони подигли, како се вијоре по читавом простору Албаније, и то не само оне која на географској карти слови као таква, већ по оном простору који сам пре једног века са Британцима одредио, и то у: Валони, Тирани, Призрену, Приштини, Бујановцу, Скопљу...

Но, ја не бих био Балканац, када не бих бацио поглед преко плота. Тек да видим шта комшије раде. Срби, пре свега.

Они, као да се стиде своје историје, стидљиво прослављају стогодишњицу велике историјске победе. Понегде понека застава. Понегде понека свечана академија. Централну прославу праве ван сопствене државе, у држави која је такође део мог пројекта, где посећују „ракијаде“; међусобно посвађани одају почаст својим јунацима; њихови политичари невештим изјавама изазивају мрштење природних балканских савезника- Грка.

Кад смо већ код савезника, наши савезници су и даље исти. Поштено се односе према нама, а да се не лажемо и ми се поштено односимо према њима. У њиховом решавању српског питања ми смо дали поштени допринос: 1915, 1934, 1941, 1945, 1974, 1999, а даваћемо и убудуће.

Српске вође свој народ убеђују да наши савезници могу бити и њихови. Може ли се то? Ја у то не верујем. Мада је са њиховог становишта то можда и могуће. Њихова деца, о догађајима од пре 100 година које описујем, током читавог школовања уче из уџбеника историје на читаве три странице!? Наша о томе уче по три странице сваки дан.

Како ја видим, мада већ дуго нисам жив, они играју на нашем терену, по нашим правилима, утакмицу коју суде наше судије, за резултат који је унапред договорен. Ако би желели да победе, или барем да изједначе, морали би нешто променити. Било шта: терен, правила, судије и, наравно, да са нама не договарају резултат.

Овако, неће бити потребно чекати нових 100 година за наше нове прославе. Основно својство догађаја у времену је да се убрзавају. Што је у моје време била година, данас је месец; што је био месец данас је дан; што је био дан, данас је и-меил порука... Ми нећемо ништа мењати.

*******

Ето тако би по мом виђењу, изгледала новинска исповест једног од креатора наше стогодишње несреће, да којим случајем није умро 1919. године. Свакако не главног, али оног кога историја бележи као таквог. При томе не мислим на уџбенике историје из којих уче наша деца, а које су учили и људи који воде нашу државу и народ. Не верујем да они и знају ко је био рахметли Кемал-бег, јер су презаузети „Сулејманом Величанственим“ и турбо-фолк супкултуром.

Не знају они, а не знамо ни ми какву су снагу некада Срби имали, због које је Кемал-бег морао да позове у помоћ тадашње, а и данашње евро-атлантске моћнике. Не знамо јер смо ми само по имену Срби, а сигуран сам да ни трунке данашњих проблема не бисмо имали када бисмо се само потрудили (не морамо успети) да спознамо снагу некадашњег секретара Српске краљевске академије, професора Љубомира Ковачевића чији је син-јединац погинуо на Куманову.

Сахрањујући свог јединца, саопштава суштину која је нама „бившим Србима“ далека: „Сине, иди мирно, јер си свој дуг отаџбини испунио. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом. Ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милиона других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Лазару и Душану, кажи свим косовским мученицима, да је Косово освећено!“

Питам се можемо ли ми овакви какви смо мирно изаћи пред Вечнога? Лазара? Душана?

Након свега, осећам се помало покисло (да се не изразим мало „српскије“). А ви?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер