Autoritarne prečice najčešće vode u provaliju - potrebno povezivanje svih suverenističkih snaga

Jedna od najpotrošenijih tema u političkom životu Srbije dugo je bila "kriza levice", odnosno nepostojanje ovih snaga na političkoj sceni. No, sa parlamentarnim izborima 2013. i rezultatima tih izbora postalo je jasno da imamo i "krizu desnice", pre svega zbog činjenice da Demokratska stranka Srbije nije prešla cenzus. Danas, ovaj deo političkog spektra nema svoje predstavnike u parlamentu. S obzirom na to da su dobar deo, ako ne i sav svoj politički sadržaj, ove stranke crpele iz protivljenja ulasku Srbije u Evropsku uniju, došli smo do paradoksa: po pitanju Evropske unije, odnos snaga u Skupštini je takav da ono nema protivnike, dok u biračkom telu istraživanja variraju između 40 i 50 procenata građana koji su protiv ili ravnodušni. To znači da gotovo polovina biračkog tela nema svoje predstavnike u parlamentu, ili da nije glasala za one koji bi zastupali njihov politički stav.

O jadnom stanju desnice u Srbiji govori i to da poslednjih dana, u jeku priprema za Paradu ponosa, u javnosti nema naročito glasnog protivljenja ovom događaju, na kakvo smo ranijih godina navikli. Desnica se vraća u javni prostor, međutim, drugim kanalima: pre svega zbog najavljenih izbora u Demokratskoj stranci Srbije, a potom i zahvaljujući najavama doskorašnjeg funkcionera DSS-a Nenada Popovića o osnivanju nove partije. Slična najava stigla je i od dramskog pisca Siniše Kovačevića.

Slobodan Antonić, sociolog i urednik časopisa "Nova srpska politička misao", kao dobar poznavalac i zastupnik ideja desnice, u razgovoru za "Vreme" kaže da ovaj deo političke scene mora da prođe kroz ozbiljnu promenu.

"VREME": Kako ocenjujete trenutnu situaciju na konzervativnom delu političke scene u Srbiji, u pogledu snage, uticaja i dominantnih vrednosti koje su tu zastupljene?

SLOBODAN ANTONIĆ: Ne znam koga nazivate "konzervativnim", verovatno PUPS? Hajde da se držimo onoga kako ljudi ili grupe sebe nazivaju. Nijedna stranka i nijedna grupa se kod nas ne smatra "konzervativnom". Oni na koje mislite sebe nazivaju "nacionalnim", "patriotskim" ili "suverenističkim" snagama. Zovimo ih tako. Njihova aktuelna snaga je mala, mada potencijalna ide i do 40 posto biračkog tela. Toliko ispitanika, recimo, kaže da ne bi žrtvovalo Kosovo za ulazak u Evropsku uniju i da između Rusije i Evropske unije treba izabrati Rusiju.

Ali, između potencijalnog i realnog čitava je provalija. Neka ženska stranka ima potencijalno 50 posto birača, ali realno, na ženskom pitanju kod nas se ne može ući u parlament. Isto je danas i sa pitanjem Kosova ili Briselskog sporazuma. Poslednji izbori su pokazali da samo na tome ne možete zasnivati politiku.

Glavna tema danas je novčanik. Naprednjaci, a pre njih demokrate, povezali su svoje strateško opredeljenje za EU sa novčanikom. Uspeli su da građani poveruju da će im evrointegracije napuniti buđelar. Isto moraju da urade i suverenisti, ako hoće da imaju izborni uspeh. Njihova osnovna ideja je da je Srbiji bolje bez EU. Koliko je to dobro za novčanik? Kad na to odgovore, ući će u parlament.

Koji sve politički akteri spadaju u taj blok?

Nema bloka, to su samo ideje o organizovanju ili grupisanju, koje kruže gradom. Osnovna ideja je, koliko ja razumem, da se uradi ono što je propušteno na izborima 2012. i 2014. – da se napravi patriotski DOS.

Ko bi taj patriotski DOS napravio, ako kažete da nema bloka?

Misli se, prvo, na uvezivanje krhotina nekadašnjih parlamentarnih stranaka: najpre ono što je ostalo od Demokratske stranke Srbije, zatim grupa oko Nenada Popovića, a i Siniša Kovačević je najavljivao novu stranku, pa ono što je ostalo od Srpske radikalne stranke. Od neparlamentarnih stranaka pominju se Dveri, možda Treća Srbija, a računa se i na pojedine predstavnike nacionalne inteligencije ili na njihove klubove. Vidim da se tu računa i na "Novu srpsku političku misao". Zapravo, to ne bi bio novi DOS, već novi DEPOS.

Ali, sve je to još uvek na dugom štapu. Kod nas se i inače teško prave blokovi. Pitanje je da li bi DOS, kao antimiloševićevski blok, 2000. godine uopšte i nastao da stranci nisu pritisli lidere opozicije. Osim toga, i vlast više voli podeljenu nego ujedinjenu opoziciju.

Da li je ta ideja o formiranju "patriotskog DOS-a" makar delimično motivisana teškim porazom koji su ove stranke pretrpele na poslednjim parlamentarnim izborima?

Istina, katastrofa suverenista na izborima 2014. suzbila je mnoge sujete. Kod mnogih je sazrelo uverenje o nužnosti povezivanja suverenističkih snaga. Daleko je još do izbora, ali imam utisak da će se u narednim mesecima raditi na tome.

Gde je tu mesto "Nove srpske političke misli", pošto nije politički pokret?

Grupa intelektualaca oko NSPM sebe vidi kao suvereniste, ali i kao građanske demokrate. Po privrženosti parlamentarizmu, bliski smo DSS-u i njegovim novim rukavicama, ali imamo i distancu prema toj stranci zbog njene saradnje sa SNS-om u Beogradu. Ne možete biti u opoziciji režimu i istovremeno biti deo režima.

Kada govorite o suverenistima, čini se da mnogo više mislite na Demokratsku stranku Srbije i "Novu srpsku političku misao". Šta je sa Srpskom radikalnom strankom, Dverima ili Trećom Srbijom? U čemu se oni razlikuju?

Otvoreni smo za saradnju sa svima. Ali u odnosu na SRS, Dveri ili Treću Srbiju nismo sasvim sigurni u njihovu privrženost demokratiji i parlamentarizmu. Srbija ne treba da dobije suverenost tako što će usput izgubiti demokratiju. Nažalost, demokratija je u Srbiji sve manje cenjena, zahvaljujući zajedničkom radu gotovo svih parlamentarnih stranaka, pa i onih koje sebe nazivaju demokratskim. Ali, demokratija je danas izobličena ne samo u Beogradu već i drugde po svetu. Zbog toga su mnogi počeli da je preziru. Imam utisak da smo, globalno gledano, u situaciji sličnoj onoj koja je bila tridesetih godina 20. veka. Elita sve manje veruje u demokratiju jer misli da nije dovoljno efikasna. To je pogrešno. Demokratija jeste komplikovana i spora, ali je osnov svakog pristojnog društva. A na duže staze, autoritarne prečice najčešće vode u provaliju.

Poslednjih nedelja imamo nekoliko tema u vezi sa ovim delom političkog spektra – od izbora u DSS-u, preko odlaska Nenada Popovića i osnivanja nove stranke, do najave Siniše Kovačevića da će osnovati Srpski otadžbinski front.Da li, s obzirom na sve navedeno, možemo da govorimo o nekakvom "previranju na desnici" ili ipak samo o previranju u DSS-u?

Kakva desnica, zar vam je ova vlast levica? Ti pojmovi su neupotrebljivi i više služe za diskvalifikaciju nego da bi se razumela naša politika.

Da, na delu je previranje u tom delu političkog spektra, ne samo u DSS-u. Sve stare suverenističke firme bankrotirale su na izborima 2014. To su firme koje su izgubile svoje kupce. Zato se sada ubrzano prave nove firme, sa idejom da se uoči izbora napravi konzorcijum, sa novim privlačnim brendom. Ta strategija nije neinteligentna i ima svoje šanse.

Ovaj deo političke scene često označavamo kao desni i kao konzervativan. Sa druge strane, imamo blok partija koje su na vlasti, kao i parlamentarne opozicione stranke, čiji je vrednosni koncept teško precizno identifikovati. S obzirom na vrednosti koje trenutno zastupa, kako bi današnja Srpska napredna stranka mogla da bude svrstana na ideološkoj ravni? Jednostavnije rečeno – koje političke vrednosti i ciljeve zastupaju recimo SNS i, sa druge strane, DS?

Ideološke i političke razlike između SNS-a i DS-a su praktično nestale. Ostale su samo marketinške razlike, ka spolja, i nešto intelektualnih razlika, iznutra. SNS ima Vučića, a DS nema nikog. To je marketinška razlika. Što se tiče ovog drugog, SNS, uz samo par izuzetaka, čini intelektualni lumpenproletarijat. Pogledajte njihove skupštinske korifeje i sve će vam biti jasno.

DS još ima nekakvu inteligenciju, mada sve više drugorazrednu. Iako intelektualna razlika ide u korist DS-a, njihova prednost se politički ne vidi. Jer Vučić kao brend, kao motor, donosi superiornost SNS-u.

Što se tiče ideja, SNS ima samo jednu ideju – Aleksandra Vučića. Njegova politička formula je jednostavna. Žali se kako su žuti sve pokrali, kako te stranci neprekidno pritiskaju, kako ti tajkuni rade o glavi i kako ti je beskrajno teško. Zatim, stalno najavljuj bolne mere, ali kad dođe do njih, ne diraj u svoje glasače iz donjeg sloja, već udri u srednju klasu. Šta te briga, ionako glasaju za žute. I kontroliši medije, ne daj da slučajno neko disonantno mišljenje dođe na TV.

Aleksandru Vučiću ide naruku i to što je Demokratska stranka slaba...

Kada je reč o DS-u i njegovim frakcijama, oni su najsmešnija opozicija od 1992. godine. Otprilike na nivou skupštine posle izbora 1990. Puka dekoracija. Osim toga, više se udvaraju stranim ambasadorima i Briselu nego ovdašnjim biračima. Da su zbilja demokratska stranka, ne bi, kao prvo, priznali legitimitet prošlih izbora. Sa ovakvim medijima i tretmanom opozicije to teško i da su bili demokratski izbori. DS je dobio četiri puta manje minutaže na televiziji od SNS-a, a kada su ih tamo pominjali, zvali su ih "korovom" i "semenom zla". Ali, pošto su stranci rekli da su ovo bili demokratski izbori, onda ih je i DS priznao za demokratske.

Drugo, da je DS zbilja demokratska stranka, odricala bi, stalno i uvek, demokratski karakter vlasti. Jer, koliko su naši veliki mediji slobodni toliko imamo demokratije. A kad ste poslednji put na TV-u čuli kritiku Aleksandra Vučića? Čak se ukidaju i marginalizuju emisije u koje eventualno mogu biti pozvani kritičari Vučića. Ali, DS se ne usuđuje da propita SNS o demokratiji jer se ni sam, dok je bio na vlasti, nije pokazao kao šampion medijskih sloboda. Mada ovakvog utrnuća pluralizma u medijima nije, valjda, bilo još od Dobrivoja Vidića.

Koliko je ideološka, a u slučaju nekih partija na desnici i, da tako kažemo,finansijska bliskost sa Rusijom važan faktor za ovdašnje konzervativne snage?

Faktor ruskog novca nije beznačajan, ali je ipak sekundaran. Tog novca, realno, ima sto puta manje od onog koji se ovde upumpava iz Brisela i Vašingtona za razne političke projekte. Imajući u vidu simpatije javnosti, sa malim povećanjem ulaganja Rusi bi ovde mogli da naprave čudo. Ali oni u Srbiji ne vode "proaktivnu" politiku. Oni to, po mom mišljenju, nisu radili ni u Ukrajini. Zato su je sada većim delom izgubili. Pa kad to nisu radili u Ukrajini, neće ni u Srbiji. Suverenisti se ne mogu nadati nekoj većoj pomoći odatle. Nego "u se i u svoje kljuse".

Kada govorimo o pasivizaciji biračkog tela, čini se da ona naizmenično pogađa"liberalni" ili "građanski" deo i ovaj konzervativniji deo glasača. Čime bi se te mene mogle objasniti?

Celo naše biračko telo je umorno, smušeno i uplašeno. Umorno je jer stalno glasa, a živi sve gore. Smušeno je jer je zatrpano medijskom mećavom, koještarijama koje služe za skretanje pažnje. A uplašeno je jer mu je jasno da naš ekonomski sistem nema budućnost, pošto sve manje toga proizvodimo. Ali, za pasivizaciju birača uvek je kriva elita. Kod nas nema artikulacije alternative, samo se ponavljaju stare mantre. Te mantre sadrže nekad i dobre ideje, ali njihova forma više nije privlačna. Potrebne su, tako da kažem, nove sinapse, nove asocijacije, nova imaginacija. Potrebno je pokrenuti emocije. Upravo to je zadatak elite, i one iz građanske opcije i one iz suverenističke.

Da li bi, usled najavljenih ekonomskih mera i porasta socijalnog nezadovoljstva,snage o kojima govorimo mogle da ojačaju?

Ne automatski, samo ako se iznađe odgovarajuća politička formula. Jezgro te formule treba da bude građanski otpor. U Srbiji je na delu uništenje jezgra građanskog sloja, pošto je prethodno uništeno industrijsko radništvo. Nas ubrzano pretvaraju u pomoćnu radnu snagu, slabo plaćene opslužioce stranog kapitala. Čak se to i propagira kao društveni ideal. A kad nestane nezavisnog građanskog sloja, nestaće čak i potencijal za našu stvarnu nezavisnost. Suverenisti moraju da smisle način kako da u glavama ljudi uspostave vezu između nezavisnosti i alternativne ekonomske politike.

Otprilike – da bismo živeli bolje, moramo da povedemo drugačiju ekonomsku politiku, a da bismo smeli da imamo drugačiju ekonomsku politiku, moramo da budemo suverena demokratija. To znači da se o našoj budućnosti odlučuje u Beogradu, ne u Briselu i Vašingtonu. I da se odlučuje glasačkim listićima u Somboru i Ivanjici, a ne brojem nula na računima briselskih i vašingtonskih birokrata i lobi grupa.

Ako ovu ideju suverenisti uspeju da objasne biračkom telu, mogu da se nadaju nekom uspehu.

Jovana Gligorijević

(Vreme, 25. septembar 2014)