Početna strana > Rubrike > Politički život > Anatomija Vučićevih kvazipatriotskih apologeta
Politički život

Anatomija Vučićevih kvazipatriotskih apologeta

PDF Štampa El. pošta
Nenad Pivaš   
subota, 11. jun 2016.

 Politika Vučića, koju je on krenuo da sprovodi u delo nakon što je 2012. godine preuzeo apsolutnu vlast u državi (iako je prethodno ubedljivo poražen na gradskim izborima?!) svakako nije ništa novo. Održavanje kursa na kome, za razliku od teritorijalnog integriteta Srbije, EU nema alternativu, a MMF predstavlja našeg prijatelja koji nam deli dobronamerne savete sa ciljem da nam ekonomija bude snažna, svakako predstavlja kontinuitet sa prethodnim i Vučić tu zaista nije izmislio toplu vodu. Međutim, ako ideologija naprednjaka (u onoj meri u kojoj se to uopšte može nazvati ideologijom) nije nešto novo, način njenog sprovođenja, koji između ostalog podrazumeva i ucene, prebijanja, pa i pokušaje izborne krađe, svakako jeste.

Ranije smo imali jasnu situaciju gde oni koji su anti-nacionalistički nastrojeni glasaju za otvoreno proevropske i pro-NATO partije, a oni koji na prvo mesto stavljaju suverenost za evroskeptične partije. Sa Vučićevom vlašću smo dobili režim koji sprovodi politiku ovih prvih oslanjajući se velikim delom na glasače koji pripadaju ovoj drugoj opciji. Kao vrlo bitan činilac tu se javljaju i lažne patriote i kripto-analitičari koji premijeru, bivšem nacionalisti, a sadašnjem evrofanatiku, čuvaju „patriotski oreol“ u očima građana Srbije. Tu ima različitih ljudi, od glavnog urednika Informera, koji cilja pre svega na one sa niskim IQ-om, pa do istoričara koji žele da ostave utisak "ozbiljnih", kao što su Branko Radun i Dragomir Anđelković. Međutim, posebno mesto i poseban značaj pripada Željku Cvijanoviću, glavnom uredniku Novog Standarda. Dok se Vučićević obraća onima koji već veruju da Vučić može, poput Isusa, da hoda preko vode i da sa dve ribe nahrani 5 hiljada ljudi, Cvijanović je suptilniji i cilja na one koji, s vremena na vreme i razmisle.

„Ipak  je on dobar, samo čitajte između redova, sačekajte još samo malo i videćete“. To je otprilike poruka koju glavni urednik Novog Standarda širi o Vučiću već godinama. Stalnu su tu neki trenuci „nakon kojih više ništa neće biti isto“. Dok je SNS još bio u opoziciji, a oni malo racionalniji su već počeli da ih sumnjiče da su prevara, Cvijanovićeva poruka je bila kako se oni eto pretvaraju zato što moraju, jer drugačije se, zaboga, ne može doći na vlast, a kada dođu videćemo pravo i patriotsko lice. No nakon Kurte je došao Murta a tog patriotskog lica nešto nije bilo što je objašnjavano time, kako u državi, iako je SNS došao na vlast, ima mnogo zlih „žutih“ kadrova zbog kojih ne može da se sprovede politika koja se želi. Onda se tokom jeseni 2013. krenulo sa pričom da bi prava stvar bili vanredni izbori jer bi nakon njih Vučić izašao ojačan što bi mu omogućilo da pruži veći otpor Zapadu. Ne znam samo većim od čega jer, sa kojim god brojem da pomnožimo nula, ona ostaje nula. No nakon izbora u martu 2014. SNS je osvojio tu natpolovičnu većinu i nikakve promene nije bilo. Tu je i sam Cvijanović malo ostao bez materijala tako da bio primoran na takvu besmislicu da stravične poplave iz maja iste godine proglasi za svoj novi „trenutak nakon čega više ništa neće biti isto“ (1). Posle je aktuelna bila poseta Putina Srbiji koja je srpsku politiku izmenila taman koliko i ona 2011. za vreme Tadića i ona iz 2001. manje od godinu dana nakon 5. oktobra, dakle ništa. Zatim je nastupila serija tekstova gde su prelomne tačke pronalažene u Novoj godini, sukobu u Siriji, ukrajinskom „Majdanu“... generalno, za razliku od Vučićeve politike, te tačke su se menjale - ali ne i Cvijanovićeva poenta: "Dobar je on, samo se pravi".

Međutim, nasilna smena vlasti u Ukrajini dala je Cvijanoviću nove ideje za zaluđivanje javnosti. A to je priča o pokušaju nasilne smene vlasti u Srbiji koji samo što nije, navodno, Zapad hoće da sruši Vučića. I zato sve patriote moraju biti za Vučića, ili ako ne za njega onda makar ne protiv njega. Inače, ispaćemo korisni idioti Vašingtona u rušenju sopstvene zemlje. A zbog čega bi stranci rušili onoga koji im ispunjava sve naloge? Zato što (još) nije uveo sankcije Rusiji iako to od njega (još) nije ni zahtevano? Ovo pitanje Željko Cvijanović ne postavlja, niti na njega daje odgovor, „srpski majdan“ je već postao aksiom koji se podrazumeva o kome se ne raspravlja, bavi se jedino „jasnim signalima“ koji ukazuju da „samo što nije“. I tako je žuta patkica na protestima protiv rušenja Savamale jasan dokaz da su Amerika i sam Soroš protiv Vučića. Dok to što je Sonja Liht, koja je godinama bila na čelu Soroš fonda u Srbiji, nakon pokušaja izborne krađe optužila DSS i Dveri zbog njihovog protestovanja da podižu tenzije i stvaraju političku klimu koja ne odgovara razvoju demokratije (2) to ne znači ništa. Kao što ništa ne znače ni pohvale koje Vučiću izriču mnogi koji su ispekli zanat na antisrpskoj politici od Mila Đukanovića (3) do Danijela Servera (4). Ne, mnogo je jači signal to što protiv Vučića govori Vesna Pešić. Naravno, kada je ta ista Vesna Pešić 2012. godine pozvala da se glasa za Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora to nikako za Cvijanovića nije bio dokaz da Amerikanci ruše Tadića, tada je to bio dokaz njenog poštenja.

Posebno se ostrvio na Đorđa Vukadinovića, koga naziva i „jednim od proroka revolucije“. A zašto? Pa zato što Cvijanoviću smeta sama pomisao da bi se opozicija, što leva što desna, mogla baviti Vučićem a ne međusobnim prepucavanjem, a Đorđe Vukadinović upravo na to ukazuje. „U okupaciji ne tražiš demokratiju, već slobodu“ poručuje glavni urednik Novog Standarda. I u pravu je, država zaista prethodi demokratiji, samo Vučić tu nije deo rešenja već deo problema. Tačno problem nije nastao sa njim, ali je sa njim povećan i on je taj koji ga trenutno personifikuje.

Kroz Cvijanovićeve tekstove se provlači nova fraza o Vučiću „kao čoveku dve paradigme“ što bi trebalo da bude odgovor na to zašto ga vole na Zapadu. U Srbiji, navodno, na vlasti ne može biti neko ko nije dobar i sa Rusijom i sa Amerikom. I tu takođe nastaje kontradiktornost tvrdnji u Cvijanovićevim tekstovima. Sa jedne strane premijer mora biti kooperativan jer bi inače slomili i njega i državu, a sa druge strane, iako je kooperativan oni ipak ruše (?!). Ako se o Vučiću može govoriti kao o „čoveku dve paradigme“ onda je to prvenstveno zato što on ima i svoje atlantiste i svoje patriote. No to nikako ne znači da je on novi Sveti Sava koji miri zavađanu braću, niti da je predstavnik zlatne sredine, iako bi on voleo da ga vide tako. Vrlo je jasno ko je sa kojim motivima tu. Atlantisti su oko njega jer prepoznaju da je suštinski prešao na njihovu stranu i da sprovodi njihovu politiku, dok su patriote tu zbog svojih ličnih interesa i da bi mu čuvali imidž.Tako da su Vuk Drašković, Petar Luković i Zorana Mihajlović tu gde jesu sa poštenijim motivima od Nenada Popovića,  Miroslava Lazanskog i Vladimira Đukanovića. Dakle, potpuno suprotno tvrdnjama Željka Cvijanovića, nije ni najmanje bitno koliko će u budućoj vladi biti „proruskih“ a koliko „prozapadnih“ ministara jer je jasno da politika Srbije nije rezultate nekog ishoda njihove borbe već pre svega volje jednog čoveka. Čak držim da bi bilo bolje da prvih bude što manje a drugih što više jer bi suština stvari bila ogoljenija.

Što se pak tiče obojene revolucije kao Damoklovom maču koji nam navodno visi nad glavom tu valja reći sledeće. Zaista, njih svugde gde su se dešavale tj. gde su izazivane jeste pratio savez liberala i prozapadnih nacionalista. I kao rezultat toga, na ulicama, gde je drugih bilo više nego prvih, rušeni su neposlušni režimi, a uspostavljana je vlast gde je prvih bilo više nego drugih. Tako je bilo u Srbiji 2000. gde su protiv Miloševića ustali i ne samo građanisti već i mnogi nacionalisti koji su ga krivili što nas je „posvađao sa tradicionalnim saveznicima iz svetskih ratova“. Tako je bilo i u Gruziji 2003. i u Ukrajini 2005. i 2014. dakle u dve zemlje gde usled rusofobije postoji snažno prozapadno raspoloženje u značajnom delu naroda. Sa druge strane, mi danas ne samo što nemamo suverenističke lidere kao što su bili Milošević i Janukovič već, za razliku od 90ih, nemamo više ni prozapadne nacionaliste. Tako da je jasno da „ukrajinskog scenarija“ neće biti u Srbiji.

Naravno, Cvijanović je u pravu kada kaže da su stranci veći problem od Vučića i da se treba i njima baviti. Međutim, oni koji tako misle previđaju jednu činjenicu, a to je da strance niti smo birali niti možemo promeniti, za razliku od vlasti u Srbiji. I drugo, da je neiskrena i lažna svaka kritika stranaca koja se ne bori protiv njihovog eksponenta u Beogradu - a danas je to premijer. Samim tim, kao sastavni deo antiglobalizma u Srbiji i kao njegov lakmus papir stoji i raskrinkavanje vučićevskih lažnopatriota. Da, raskrinkavanje  je prava reč jer to nisu prosto „korisni idioti“, kako oni vole da nazivaju nas, već ljudi koji često ni sami ne veruju u ono što pišu i govore i koje ni jedna Vučićeva izdaja ne bi mogla osvestiti. Sve i da se otvoreno založi za ulazak u NATO Cvijanović bi smatrao da ga ne smemo rušiti jer eto „otpor postoji i u NATO zemljama i kako je bolje da nas tamo vodi „čovek dve paradigme“ nego ideološki atlantisti“. Možda ćemo to od Cvijanovića videti i čuti mnogo pre nego što se nadamo.

(1) http://www.standard.rs/politika/29213-%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D0%B5-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B5,-%

D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%B0.html

(2) http://www.nspm.rs/hronika/sonja-liht-stranke-na-granici-cenzusa-podigle-tenziju-i-stvorile-politicku-klimu-koja-ne-odgovara-razvoju-demokratije.html

(3) http://www.nspm.rs/hronika/milo-djukanovic-od-kada-je-vucic-dosao-na-vlast-on-je-hrabro-otvorio-razna-pitanja-od-kosova-do-regionalne-saradnje-i-evrointegracija.html

(4) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/nekome-ko-ide-u-pravom-smeru-poput-vlade-aleksandra-vucica-treba-pomoci-a-ne-otezavati-mu-taj-put.html

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner