понедељак, 16. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Шта је све спорно у "Историји српске филозофије" Слободана Жуњића
Полемике

Шта је све спорно у "Историји српске филозофије" Слободана Жуњића

PDF Штампа Ел. пошта
Радомир Ђорђевић   
субота, 20. јун 2015.

Слободан Жуњић, ИСТОРИЈА СРПСКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ, друго допуњено и исправљено издање, Београд, 2014.

Четири године после првог издања појавило се ово, друго издање књиге за којом већ одавно постоји потреба, што сам констатовао и у приказу првог издања. Тада сам још напоменуо, на самом почетку, и да нисам припадао и да не припадам групама које су острашћене, међу којима одавно нема стручних расправа, дискусија, критика, што је једини подстицај у даљем трагању за потпунијим решењима многобројних филозофских проблема. Тако се, уосталом, током векова развијала философија, али и наука, људско знање и друштвена пракса уопште. Међутим, код нас се изрицање примедби најчешће сматра нападом.

По обиму је друго издање умногоме проширено, има 513 страница двостубачног текста, штампано је у тврдом повезу, тзв. луксузно. Али, нажалост, има још више разлога да се, макар укратко, размотре резултати истраживања изложени у овом издању. Очекивало се да се у ово ново издање унесу исправке пропуста на које је раније указано у мом приказу, објављеном у Филозофском годишњаку, Бања Лука, год. IX, бр. 9, 2011, стр. 235–243. Будући да се у том тексту залажем за повратак институције рецензирања у нашој академској пракси, путем које би се несумњиво повећао квалитет радова који се издају, ја сам исти текст штампао и у Србији, у нишком часопису Unus mundus, бр. 45, 2013, стр. 609–616.

Рецензент овог другог издања књиге Слободана Жуњића јесте професор Правног факултета и члан САНУ, стручњак за философију права и историју правних и политичких теорија. Већ сама чињеница да рецензент није философ по основном образовању, са Одељења за филозофију Филозофског факултета, које има највећу традицију, врло је индикативна и знак да је област истраживања занемарена. Али, ако је већ такав случај, онда се могло прибећи старој академској форми рада, која је увек обезбеђивала бољи квалитет: рукопис се могао поделити по поглављима и дати одговарајућим стручњацима на преглед и мишљења, размотрити у кругу компетентних колега. Тако се са оваквим делима одувек радило у свету, па раније и код нас. Овако се стиче утисак да је код аутора постојала превелика журба да се књига појави из штампе што пре, те су тако настали и бројни пропусти, грешке које су недопустиве за овакву књигу, која би требало да има и приручни карактер.

На почетку је предговор за прво издање књиге, што је за читаоца важно као информација о пишчевом раду у области историје српске философије, о мењању обима пројекта током времена, „интелектуалној подршци” коју су му пружале поједине колеге. У предговору за друго издање писац најављује дело о српској филозофији у више књига. У другом издању он истиче: „Проширења се стога тичу не само исправки ситнијих ‘погрешака’ (да њих има, у то не треба уопште сумњати), већ понајвише неколико најважнијих глава у књизи о којима уопште није било говора у ранијим приказима српске философије (критика, живот, постмодерна, субјект). Уз помоћ Илије Марића у вези израде Индекса и осталог пропратног материјала уз ову књигу, удео ових измена се сада очитује у давању додатне подршке мом приказу ‘философских догађаја’...”

Писац ових редова, на основу прегледа развоја философије у Србији у двадесетом веку, који је изучавао, констатује са жаљењем да су неке погрешке у односу на прво издање (у вези са Божидаром Кнежевићем итд.) исправљене – али да има других, рекао бих, озбиљних грешака када је реч о чињеницама и посебно о изразима, квалификативима који нису примерени академским философским књигама, поготово у делима која се користе не само у школским, универзитетским него и у другим срединама. Најпре о чињеницама. У поглављу 10.6. „Новокантовство и сродни правци” (стр. 250) о Светомиру Ристићу пише, поред осталог, следеће: „Оптерећен наставом нефилозофских предмета (физике, математике), растрзан између скопског Философског факултета и београдске Више педагошке школе, објавио је после Првог светског рата уз ново издање своје Логике свега две краће мада вредне филозофске расправе: ‘Целина, делови и стварност’ (Београд, 1922.) и ‘Филозофија и наука’ (Библиотека Карловачког универзитета, 1932).” Ристић је заиста радио кратко време у Скопљу, а изабран је за ванредног професора на факултету који је био огранак Философског факултета у Београду; сâм је поднео оставку 1921. године, те није био „растрзан” између рада у Скопљу и у београдској Вишој педагошкој школи, где је почео да ради 1925.

Студију „Философија и наука” објавио је 1933, а не 1932. године – она је настала из више предавања на Коларчевом универзитету, где је он и касније држао предавања, издата је у Библиотеци тог универзитета, а не Карловачког??? универзитета. Ристићу, који је међу зачетницима развоја филозофије науке у Србији, Бошковић је био извесна константа у интересовањима до краја живота, па је тако 1937. године објавио чланак „Бошковић и Фарадеј” на енглеском језику, у Београду у Anglo-Yugoslav Review, а тај рад штампан је и на српском за време II светског рата; затим расправу „Значај Бошковићевог разликовања разлога и узрока” у Југословенском часопису за философију и социологију, 1958. године; и најзад рад „Der Kausalitätsbegriff im Abendländischen Denken und Boscovichs punctuelle dynamische Atomistik”, Actes du symposium international R.J. Bošković, 1958, Београд, Загреб, Љубљана, 1959, 45–52.

Раније, 1920. Ристић је издао и мању књигу Душевни покрети у нашем народном песништву с обзиром на Хомера, Данта, Шекспира, у којој је изнео своја размишљања о мотивима из једног дела нашег народног песништва и цртама нашег националног карактера, доводећи их у везу са стваралаштвом тројице књижевника. Писац ових редова је на основу увида у лични архив, заоставштину Светомира Ристића, објавио рад о овом философу, а у припреми је и избор из његових дела са дужом уводном студијом. Илија Марић, као консултант Жуњића, пренебрегао је тај чланак, као и друге радове писца ових редова, па су тако наведене грешке у овој књизи остале.

Осим тога, Жуњић није навео ни мању, али веома значајну књижицу написану „против струје” Српско-хрватски језик пред Југославенском академијом знаности и уметности, која је објављена у Београду 1930. године као одговор на рецензију Томе Маретића на Ристићев и Кангргин Речник српско-хрватског и немачког језика, и други део Српскохрватског и немачког језика. Ова полемика није изгубила актуелност, штавише, из перспективе нашег времена реч стручњака била би свакако веома важна. У заоставштини, личном архиву Ристића има и неких других материјала, писама Николе Поповића, Николаја Велимировића, Ксеније Атанасијевић и Душана Недељковића из година пре Другог светског рата.

Затим, књига Живорада Радовића Философија Анри Поенкареа и њен значај објављена је 1941. године: реч је о дисертацији, а битно је констатовати и чињеницу да су у комисији за одбрану те дисертације, која је брањена 1940. године, били, поред редовних професора Николе Поповића и Драгише Ђурића, и ванредни професори, математичар Тадија Пејовић и физичар Сретен Шљивић. Ово напомињем јер данас није редак случај да се дисертације бране пред недовољним бројем одговарајућих стручњака за области које су предмет дисертације; у вези са докторатом Александра Бановића констатовано је: „Е. Бреје (ће) у ХХ веку преузети улогу коју је у XIX веку за српске философе имао В. Вунт; код Брејеа су затим докторирали Д. Недељковић, Е. Робев, А. Бановић и др.” Узгред, Срби су у тим периодима на разним местима бранили докторске дисертације.

Што се тиче доктората Александра Бановића (1908–1975), Жуњић на другом месту (стр. 308) пише да дисертација Бановића о религиозној философији у Југославији никада није била одбрањена. Писац ових редова, који је имао прилику да упозна Бановића, касније се заинтересовао за овај проблем и може констатовати да је дисертација поднета ментору Брејеу на Сорбони 1940, али је, због окупације Француске од стране нациста, одбрањена тек после рата. Бановић је био ожењен Францускињом и, захваљујући њеним везама, успео је да отпутује 1946. године, што је у то доба била реткост, и тамо одбрани дисертацију. Потом је нострификовао дисертацију код нас, и то у Загребу – видети: Андрија Стојковић „Филозофски и педагошки лик Александра Бановића”, Глас CCCXXXVI, САНУ, Одељење друштвених наука, књ. 23, Београд, 1983. Заоставштина Бановића чува се у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду и у Народној библиотеци Србије у Београду.

Одељци посвећени погледима Михаила Петровића Аласа сасвим су површни и, осим основних података, не садрже никакве анализе, нити приказ еволуције његових ставова од времена када је писао књигу Елементи математичке феноменологије (1911) до књиге Феноменолошко пресликавање (1933). Иако наводи постхумно приређену рукописну књигу Метафоре и алегорије, он не даје ни основне ставове до којих је дошао Петровић у својим значајним концепцијама, које су имале одјеке и добиле признања у иностраној литератури.

Исто такав, летимичан приказ схватања налазимо и о Ивану Ђаји, којем су, иначе, још пре Другог светског рата философи као Ксенија Атанасијевић и неки други посвећивали пажњу. Не даје ни основни преглед ставова из бројних Ђајиних списа. Ни не помиње последње његово дело синтетичког карактера, L’homme et la vie inventive, издато у Паризу 1954. На иницијативу писца ових редова књига је издата двојезично у Београду 1999. године, а Биолошки факултет је организовао и један симпозијум на којем је било речи и о доприносима Ивана Ђаје науци и философији чији су материјали објављени на енглеском језику. Главном консултанту и помоћнику Жуњића, Илији Марићу, тада сам уручио примерак Ђајине последње књиге, мислећи да ће га, као истраживача историје српске философије, заинтересовати (тада сам се још надао да ће код мог првог сарадника превагнути интересовање за филозофију над другим пословима којима се бави).

Иван Ђаја

Када је реч о том делу Ђаје, споменућу идеолошку борнираност тих година. Супруга Ивана Ђаје др Лепосава Ђаја, сарадник Одсека за биологију ПМФ-а, у мом присуству предлагала је Андрији Стојковићу да се издавање те књиге подржи или да се бар неки фрагменти објаве у часопису Дијалектика, па, пошто је предлог одбијен, она је дала рукопис уреднику београдског књижевног часописа Дело, који је, схвативши његов значај, објавио рукопис у више наставака у свом гласилу.

Као пример површности и непрецизности Жуњићевих приказа може послужити фуснота бр. 112 на стр. 287, која гласи: „Велику помоћ у том погледу пружа исцрпна библиографија философске и психолошке литературе објављене између 1918. и 1938. године (507 јединица). Њу је под насловом ‘Прилози југословенској педагошкој библиографији’ сачинио Бранко Милаковић (види у књизи ‘Педагошка Југославија 1918–1938’, Београд, 1939).” Реч је заправо о попису књига у којем је само мањи део књига из философије и при томе често без потпуних података о издањима, што не значи да она није од извесне користи, међутим, нипошто није исцрпна.

Индикативно је да Жуњић није упутио на први одељак овог зборника „Развитак философије у Југославији (од 1918. до 1938.)”, који је написао некадашњи асистент Петронијевића др Милан Јовановић (стр. 127–144, са фотографијом Јовановића, који је стрељан 1945. године). Јовановићев чланак може и данас да служи као образац објективности оцена философа и њихових списа; један неокантовац са великом прецизношћу представља основне идеје и марксиста, као што су Недељковић, Сима Марковић, помиње чак и Отокара Кершованија, радикалног марксистичког критичара Ксеније Атанасијевић. Иако Жуњић не наводи посебно Јовановићев преглед философије, мислим да му је он могао бити од користи да избегне неке произвољности у оцењивању.

Бранислав Петронијевић

Да још напоменем да се име Милаковића, састављача пописа књига, а не библиографије, не наводи у Индексу имена, који је саставио Илија Марић, главни помоћник писца. У том индексу се не наводе ни нека друга имена, нека не случајно.

У фусноти број 7 на стр. 324 стоји: „Зихерлов Институт друштвених наука је био партијска установа попут партијске академије, из које су на универзитет отпослати људи попут Вука Павићевића, Драгутина Лековића.“ Лековић није отишао на универзитет. Могуће је да је овај податак Жуњић преузео из краће књижице Богдана Шешића Мој животни пут, сећања и размишљања, издање Хегеловог друштва, Београд, 1993, где је омашком наведено да је Драгутин Лековић био професор Универзитета и члан САНУ. Лековић је заправо био члан ЦАНУ, али није био професор Универзитета у Београду.

Сасвим слободне, произвољне констатације налазимо на стр. 326. Излажући преглед списâ Недељковића, Жуњић пише, поред осталог: „Остали написи, почев од књиге Наша философија у борби за социјализам (Београд, 1952) па све до ‘дијаматовске суме’ [подвукао С. Ж.] Од Хераклита до Светозара (Београд, 1971) углавном не прелазе оквире шупље али по тону борбене агит-проповске фразеологије коју су развијали идеолози нове социјалистичке Југославије на њеном врху.” Жуњић очигледно није читао наведену књигу Од Хераклита до Његоша и Светозара – тамо су прештампани неки од Недељковићевих радова из периода пре Другог светског рата које је он на другим местима углавном повољно оценио; тек у другом делу књиге налазимо текстове који показују Недељковићево прилагођавање приликама/неприликама, јер је он добро знао шта значи идеолошки „бојкот”.

Ова врста паушалних оцена није реткост и у другим случајевима. Већ на наредним страницама, осврћући се на дискусије о одразу и пракси, као и поделе на следбенике тзв. теорије одраза и иницијатора праксис-групе, ова паушалност и површност у приказивању губи сваки смисао. Писац напросто није увиђао да су се идеје развијале у контексту општих друштвених околности, а пре свега идеолошких. Услед непознавања одговарајућег контекста, и други млађи аутори данас пишу с висине о праксис-философији, неки чак са отвореним омаловажавањем.

Они који су иступали у летњој философској школи на острву Корчула припадали су различитим школама, генерацијама, износили су врло разнолике погледе и тако се током више година развијала значајна дискусија. Суделовали су философи из разних земаља, па чак и неки из источноевропских. Од Ернеста Блоха, Херберта Маркузеа, Јиргена Хабермаса, Ојгена Финка до Лукачевих ученика, као што је Агнеш Хелер, Ериха Фрома, али и оних из наше земље. Писац ових редова може посведочити да је то за нас била озбиљна школа, да је за неке већ сáмо присуствовање раду те школе 1968. и 1970. био лични ризик, а после тога уследиле су дугогодишње оптужбе мојих „претпостављених” за непоузданост у марксистичким опредељењима. Ово наводим више због оних који данас без познавања ондашњих прилика говоре с висине о тзв. праксис-философима, али и због оних који нису тада смели да присуствују.

Запањује пренебрегавајући однос према доприносима прерано преминулог професора Одељења за философију Философског факултета у Београду Станише Новаковића (1930–1992). Овај изузетно марљиви стваралац остао је по страни од поделе између тзв. аналитичара и њихових противника – континенталаца – ако називи ових оријентација уопште имају неко оправдање. Он је свакако увидео да је тај спор заоштрен изузетном личном нетрпељивошћу појединих опонената и да посезањем за разноврсним средствима прелази у ставове који немају готово никакве стварне везе са суштинским питањима философије. То се може видети и по језику који је коришћен у полемикама, по карактеру међусобних јавних оптужби.

У сенци те климе остали су и прикази радова Јелене Берберовић, која се с правом држала по страни. Биле су то несрећне године – те поделе, са свом својом искључивошћу до произвољности, биле су злокобне за српску философију, што се види и данас; огледају се у екстремној острашћености, која је философију као дисциплину код нас изнела на прилично лош глас, погађајући пре свега наставу философије на универзитетима. Као пример „слободног израза”, тј. непрецизности и произвољности у карактерисању, навешћу фрагменте о Светозару Синђелићу, „који је преко Лакатошевог фалсификационизма, доспео до Фајерабенда и анархичне философије науке која не припада аналитичком покрету. Иако је социјално увек гравитирао ка аналитичкој групи, Синђелић је у њој остао маргинализован, уосталом као и Александар Гордић и Александар Пражић, ранији асистенти на методологији и философији науке, који су због својеглаве ‘хетеродоксије’ екскомуницирани из аналитичке заједнице. Станишу Новаковића је на Катедри за логику и методологију заменила Јелена Берберовић (избегла из Сарајева), која је са истим ограничењима као и њен претходник покривала философију науке да не остане на превазиђеним позицијама ригидне научне философије и да уместо тога реципира новији иманентни развој властите дисциплине.” (стр. 361.)

Овакве оцене, писане у некој чудноватој журби, али и острашћености, обележавају последње одељке књиге, где је реч о колегама са Одељења за филозофију Филозофског факултета у Београду. Анимозитет према већини њих онемогућио је писца да о томе пише академски, те „ружи” философију као струку и теоријску дисциплину. Пажљив читалац последњих одељака Жуњићеве књиге лако запажа необичне промене у расположењу писца идући од странице до странице, тако да се приказ претвара час у слободну причу, час у необразложене оштре критике, услед чега слика има мање или више „приватни” карактер, па остаје питање како је књига ове врсте могла да се штампа средствима из државног буџета.

Слободан Жуњић

Жуњић је подробно приказао установе где се философски проблеми истражују, катедре и департмане, наставно особље, карактеришући их у свом маниру, боље рећи, на крајње субјективан начин, по принципу: „најбољи и вредни спомена су они блиски мени”; они други се приказују фрагментарно, пренебрегавају се. Описујући никшићку катедру за философију Универзитета Црне Горе, он с правом истиче важне иницијативе Богољуба Шијаковића и Саве Лаушевића да се уведе предмет Философија код Словена, али, нипошто случајно, занемарује податак да су на тој катедри први пут у нашој (тадашњој) земљи руску философију предавали Никола Милошевић и Радомир Ђорђевић: први је одстрањен из политичких разлога, а други због одбијања да призна магистарски рад као докторски, што по закону тадашње СР Југославије није ни могао.

Никола Милошевић

Као нека врста ветерана у борби са тзв. аналитичарима на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду, он подробно описује те сукобе, који с гледишта философије као струке нису ни онда представљали неке важне догађаје – радило се о надметању група и појединаца за утицај. Такви проблеми нису ни могли да се реше нити се данас могу решити средствима која користе сукобљене стране, нити је то важно за философију као струку. Генерације се смењују, а поделе остају, свакако и због тога што су катедре хијерархијске институције. Иако је философија по својој суштини слободна мисао, она се развија у конкретним друштвеним и политичким приликама, те они који умују нису увек у прилици да износе своја схватања ни у правом тренутку, нити у потпуности. И ту су важне својеврсне „гериле”, езоповски речник, партизанска борба (Лукач), кетман итд. У томе је трагедија. Али мудраци осуђени на неки од оваквих удеса знају да се њихова реч ипак проноси кроз време на један или други начин.

Зачуђује Жуњићев приказ Богдана Шешића. Уместо да макар само помене наслове његових многобројних књига, готово из свих философских дисциплина, закључно са књигама Философија историје и Философија културе, наш историчар философије је, како изгледа, оцењивао Шешића више по извесним казивањима и ослањањем на туђе судове, што је чинио и у појединим другим случајевима, када се ослањао на Стојковићеве и Јеремићеве ставове. Несхватљиво је да Жуњић карактерише Шешића као аутора којем је стало највише до „става безбедне научности”. Да је пажљиво читао књижицу Мој животни пут, сећања и размишљања, коју иначе наводи, уверио би се да је његова оцена произвољна. За философа који је био отпуштан са Филозофског факултета и пре и после Другог светског рата, који у својој аутобиографији изоставља „епизоду” из 1968. године, када је погрешно проценио да је можда дошло време за слободан философски рад, те написао чланак у листу београдских студената и услед жестоких напада и са факултета и из највиших партијских форума – ућутао после разних неугодности.

Писац ових редова је, нажалост, имао разне тешкоће, почевши од те епизоде, када је од њега тражено да објави напад на Шешића. Одмазде према Шешићу су потрајале све до 1979. године, али и репресалије према мени због одбијања да објавим напад против Шешића. Надам се да ћу ту „историју” изнети подробно у својим сећањима како би се видело бешчашће какво је владало у круговима интелектуалаца који су „бранили” марксизам. О свему томе моћи ће да се чита са згражањем ако буду отворени извесни архиви.

Описујући чланове Одељења за филозофију Филозофског факултета, Жуњић их дели у ешалоне: првом ешалону припадају малобројни што имају философски ерос, који даје полет мисли и који је најважнији чинилац – то су углавном њему најближи: Кучинар, Козомара, Марић итд. Ерос је за философију без сумње необично важан, али ако поједини од њих, можда сувише занети тим еросом, не држе редовно наставу или пак кад је држе, тада понајвише говоре о свом значају и безвредности неких других, као што се често дешавало, онда је сасвим проблематичан рад таквих колега. Индикативно је, с друге стране, да су понеки, као Јован Аранђеловић, који је према Жуњићевој класификацији припадник другог ешалона, без поменутог ероса итд, заузели став арбитра који је идентичан Жуњићевом. У уводном тексту у Историји српске философије, књига трећа, коју је уредила Ирина Деретић, руководилац пројекта Историја српске философије при Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, поменути писац је изнео став да они који нису талентовани за философију, који су „залутали у философији”, „беже” у истраживања византијске, српске и руске философије. Дакле, претензије на статус судије у таквим питањима имају и други, а не само Жуњић; изнете у облику директивног манира, такве оцене откривају неку врсту прижељкивања да се командује у философском животу.

Може се констатовати да је све то за жаљење, али тај феномен морамо и да разјашњавамо. Људи те врсте вероватно осећају да њихови резултати нису посебно значајни, као што им повремено изгледају, па се онда труде да своју слику о властитом значају некако пренесу у будућност преко оваквих приказивања. Али, авај, други, у будућности, ако обрате пажњу на овакве наше савременике, гледаће их из сасвим друге перспективе, оцењивати другим мерилима, те су оваква „довијања” поменутих и сличних наших савременика трагикомична.

Жуњић у својим подробним излагањима о борби не само на поменутом одељењу за доминантан положај него и у Српском филозофском друштву користи језик политике, идеологије, понекад војне термине, заборавља да је оно стручно удружење свих философа у земљи, а не неке посебне групе, те да у свом програму има бројне активности, почевши од оних стручних и научних, па до програмâ за ученике и њихових такмичења из философије, и то не само у домаћим него и у међународним оквирима.

На крају неколико закључних ставова. Ни прво издање, као што сам раније у рецензији показао, нема оправдање за наслов „Историја српске философије”, а ни ово друго нема основ за то. Ово друго издање не може се назвати чак ни „Преглед развоја српске философије”, због тога што преглед претпоставља одговарајући избор материјала – прикладан кратак преглед садржаја итд. У овом издању, међутим, налазимо навођење разних књига без адекватног разматрања макар најкраћег пописа књига изашлих током последњих двадесетак година. Сигурно је да их писац није могао ни прегледати, јер је већи део тог периода провео изван земље. Они који су му пружили „интелектуалну подршку” (Кучинар, Марић, Козомара итд.) бирали су „по сродности”. Иначе, доприноси ових су детаљно приказани, други су помињани, кратко и махом непрецизно, а бројни аутори су прећуткивани.

Шокантна је Жуњићева оцена академика Михаила Ђурића, који је дао велики допринос, па чак за своје ставове и страдао. О њему Жуњић пише: „Ђурићево дело није само једно индивидуално постигнуће, већ резултат тесне сарадње са групом млађих философа (Жуњић, Баста, Козомара) која га је, после више година изолације и самоизолације, увела у епицентар филозофског живота, рад института, часописа, трибина, издавачких кућа. Тек у том интелектуалном садејству Ђурић је потпуно изградио свој мисаони профил...” (стр. 352.) Овде није потребан коментар. Писац овде настоји да промовише групу и истиче своје заслуге као најважније, потом прилоге оних који су му пружили „интелектуалну подршку” и на основу тога пледира да та група оствари и институционалну доминацију у философском животу, пре свега на београдском одељењу за философију, а онда и на другим катедрама и департманима у земљи, као и у Српском филозофском друштву.

Ако је у овој књизи допуштен велики број грешака у подацима, ми их не можемо овде све набрајати; поменимо тек да се Светислав Вуловић, некадашњи академик, књижевни критичар, помиње као Вулевић, у Индексу имена; Драгана Кандић-Дулић као Наташа Кандић (ова омашка је индикативна за преокупације писца, које нису само философске); писац помиње дисертацију Душана Стојановића, о Соловјову, за коју каже да се налази у библиотеци Оксфорда, али очигледно „по казивању”, јер не даје никакве податке о њој; ако су разматрања површна, субјективна, ако су у тим разматрањима и оценама пренебрегнути бројни принципи методологије историје философије као дисциплине, онда је јасно да ова књига није ни „Историја српске философије”, па чак ни „Преглед развоја српске философије”, јер преглед претпоставља неки избор из обимног материјала.

„Најгоре” су у Жуњићевим приказима прошле његове колеге са Одељења за филозофију Филозофског факултета, највећи број њих (безмало сви). У овом издању „боље” је прошао писац ових редова, јер је од шест његових књига поменута само једна (без осврта), уз два мала прилога, али је изостављено његово име у Индексу имена, што је специфична сугестија састављача Индекса да је поменути заправо непостојећи. То подсећа на дијалог двојице ликова из једне познате комедије Салтикова-Шчедрина када један јунак, посматрајући једно поље на географској мапи, пита другог: „Која је то земља?”, добија одговор да су то „Северноамеричке државе”, а на то мрзовољни јунак каже: „Прекријте ту земљу, нека не постоји.”

Нема сумње да српска философска традиција има још да се истражује и потом вреднује. Навешћу један пример неоправдано заборављене појаве, која је по мом суду значајнија него приличан број оних које Жуњић истиче у последњем делу своје књиге. Извора за изучавање те појаве има, писац је о релевантности те појаве могао да се информише и из библиографије Кјеркегор у Југославији, коју је објавио Добрило Аранитовић управо у часопису Филозофског друштва Србије Theoria, бр. 3–4, 1986, где је уредник био, поред осталих, и сâм Жуњић, као и рецензент овог издања Данило Н. Баста. Реч је о Милици Богдановић (1882–1973), која је била први тумач Кјеркегорове философије код нас. У часопису Савременик је у шест наставака (1914–1915) објавила своју студију о том зачетнику модерног егзистенцијализма. Осим ове студије, објавила је књигу Лав Толстој, у Загребу 1928. године, ћирилицом, у приватном издању, које запрема 713 страница (библиографски подаци: 701–713). У тој монографији размотрени су Толстојеви философски и религијски погледи. Била је и у посети том мислиоцу, а о њеном делу о Толстоју изнели су своје похвалне судове најугледнији ондашњи слависти, као Петар Митропан, Томо Маретић, Велимир Живојиновић-Масука, Алексије Јелачић, а од философа посебно Зденко Вернић у тексту на немачком језику.

Лав Николајевич Толстој

Преводила је Толстоја, Чехова, Леонида Андрејева и писала мање прилоге о тим писцима. Она је, поред овога, објавила и списе из других области и била врло активна такође као представник Југославије у разним асоцијацијама које су се бавиле наставом у средњим школама. Докторирала је 1907. на Свеучилишту у Загребу са тезом о Јулијану Апостати, а диплома доктора философије чува се у Педагошком музеју у Београду. Основни библиографски подаци наведени су у чланку о њој у Лексикону српских писаца, као и у Српској енциклопедији, том I, књига 2. Имајући ово у виду, ми смо још у фази прикупљања материјала о својој философској традицији, истраживања разних утицаја и тек потом вредновања и синтетичког приказа, те се утолико књига Жуњића у најбољем случају може назвати „Прилози за историју српске философије, пишчева слика”.

Кад је реч о онима који су запостављени или сасвим непотпуно приказани, као погодан пример се може узети Милорад Ванлић. Иако је фрагмент из његове магистарске дисертације, написане на енглеском језику почетком двадесетих година, док је он боравио у Британији, објављен у Филозофском годишњаку, Гласнику Института за филозофију Филозофског факултета у Београду, бр. 18, на иницијативу писца ових редова и уз свесрдну помоћ ауторове кћерке др Наде Ванлић-Разуменић, Жуњић није више оцењивао овог, иначе врло активног, плодног писца и преводиоца. Наслов магистарске дисертације, која услед разних околности тада није брањена у Енглеској, али је проблематика веома актуелна и данас, гласи – „Неприменљивост еволуције на етику”.

Услед наведених карактеристика, с пуном стручном одговорношћу предлажем да се растурање ове књиге обустави док се не приложе исправке у посебном прилогу или да се издање повуче у потпуности, без обзира на велику материјалну штету коју би то проузроковало. Рецензија академика Басте је очигледно дата „на поверење” – дакле, реч је о приватном чину, па утолико и зачуђује да се рукопис објављује на основу буџетских средстава. Ако се има у виду да ће кроз неколико година можда бити уведен предмет „Историја српске философије” – што је крајње време, јер такав предмет имају све друге земље, укључујући и оне из нашег окружења – онда ће, дугорочно гледано, бити веће штете ако се са нашом философском традицијом студенти, ђаци или шира јавност буду упознавали из овакве књиге.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер