четвртак, 26. јануар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Полемика о (не)оправданости студентског протеста некад и сад
Полемике

Полемика о (не)оправданости студентског протеста некад и сад

PDF Штампа Ел. пошта
Чедомир Антић, Филип Балуновић, Филип Шаћировић, Ратибор Тривунац   
среда, 19. новембар 2014.

Чедомир Антић

Блокада

У амфитеатру Филозофског факултета у Београду никада се прво не присетим неког од многобројних предавања која сам ту слушао... Чак и данас, осамнаест година касније, сетим се првог дана Студентског протеста из 1996. године. Сећања умеју да зaварају, човек како стари постаје све сентименталнији...

Ипак, извесно је да се тада једна генерација наших студента подигла да одбрани демократске изборе, универзитетске слободе и национално достојанство. Велика већина тадашњих студената претпоставила је идеале и опште добро личним интересима и ускогрудом разумевању живота који су наметали тадашњи ауторитарни режим, искварена опозиција, шовинистички ратови, издајничке елите и на крају, мада не најмање важно, грамзиви и агресивни национализми неколико европских и једне прекоокеанске силе. Нисам заборавио ни мање дражесне моменте. Ситне лопове који су некако добили индекс, а онда крали компјутере, прилоге грађана... Ни паметне и способне гладнице које су још тада хтеле да буду министри и посланици, па данас својим празним, крезовским и лукуловским животом играју улогу преситих и пребогатих вођа сиромашног и несрећног народа. Тада су их одавали само погледи – живи, грамзиви, на сваку наивну честитост подсмешљиви.

Пре неколико дана ушао сам у исти амфитеатар. Нисам дошао да држим предавање, мада сам већ неку годину запослен на факултету. Заједно са малобројним професорима присуствовао сам студентском збору. Факултет jе већ готово месец дана под блокадом. Група студената забравила је учионице и избацује студенте и професоре који би можда желели да држе наставу. Легитимитет су потражили у „збору”, домаћој верзији анархоидног пленума. Тамо неколико стотина студената самовласно одлучи о томе да ли ће факултет радити или не, а онда ту своју одлуку проведу силом уверени да факултетска управа никада неће позвати полицију и нарушити аутономију универзитета (ту „грађанско-буржоаску шараду и атавизам из средњег века”), а ако неки студенти покушају да прекину блокаду сместа ће бити проглашени за фашисте.

У Србији никада није било суочавања с комунистичком прошлошћу и истинске демократизације. Зато овде добар део елите верује да злочини по дефиницији не морају бити лоши ако их „напредни” људи спроводе ради „доброг” циља. Зато је анархоидни активиста који је неуспешно покушао да изврши терористички напад доспео на насловну страницу једних новина и то као „заточеник савести”, који је узгред нешто раније рекао како је оправдано да радници саспу киселину у лице другим радницима...

У таквој атмосфери Филозофски факултет је већ осам година игралиште разних анархистичких и неокомунистичких група. Наравно студентски захтеви немају никакве везе са идеологијом. Реч је о захтевима исподпросечних студената, кандидата за будуће транзиционе губитнике, за неким додатним правима, олакшавањем студирања или смањењем неких од материјалних давања. Свака од блокада показала је слабост факултета, његових установа, државе, али и наших демократских и парламентарних традиција. Анархисти су вежбали своје револуционарне активности, управе и остали студенти су им попуштали уверени да тако штите нека своја незаслужена права, а систем универзитетске наставе на Филозофском факултету неповратно опада и пропада.

Док сам слушао говорнике на збору, који су се подсмевали демократији, традицијама, драмили о напуштању факултета зато што им после осам година студирања неће бити омогућено да наставе по старом програму, зато што пријава испита после два падања неће коштати 100, већ 480 динара, зато што ће морати нешто да плате пошто су се изборили да им и када имају 20 одсто бодова мање од прописаног броја и даље буде признато право да упишу наредну годину...

Посматрао сам студенте који су немо пратили модераторе збора. Њихови погледи били су препознатљиви, блистали су сјајем који памтим код мојих успешних сабораца данашњих милионера... Мојих искварених вршњака било је истина мало, а желели су да постану српски политички Рокфелери: да украду 50 милиона евра од неке цементаре или реформе неке гране власти, па да зароне једно 500 метара у океанску дубину или приме МТВ награду (мада певају само кад су пијани). Када су им анархистичке поглавице предложиле да „револуцију” извезу и повежу се са радницима (адвокатима) и сељацима (просветарима), већина „блиставих” очију их је хладно одбила... Какве су то глупости, револуција, елитизам, Че Гевара (који је студирао редовно и вредно као нека елитистичка протува...), дајте ви нама ово што тражимо и топлу учионицу са интернетом да наставимо револуцију докле год студирамо... И наравно – као у познатој песми – јарца печеног.

***

Филип Балуновић

Студентска свест о потчињености

Поводом текста Чедомира Антића „Блокада”, од 6. новембра

У првом делу свог текста, господин Антић се са сетом присећа својих студентских дана и исправно констатује да су се многи и те како окористили о студентске протесте 1996–1997. Каже још и то да су се студенти тих година успротивили „ускогрудом разумевању живота”, национализму великих сила, шовинистичким ратовима, ауторитарном режиму, али и у сврху одбране „националног поноса”. Ако претпоставимо да се „ускогрудост живота” може подвести и под маркузеовску категорију „једнодимензионалног човека”, онда смо још од Маркузеа научили да се од те ускогрудости или једнодимензионалности, може побећи само ако се претходно достигне свест о потчињености, а онда и крене у борбу против потчинитеља. С обзиром на то да је Чедомир Антић јавно декларисани монархиста, овде се као проблематично појављује то што се он борио против ускогрудости тако што је спознао да је потчињен, али као монархиста није могао сматрати да је потребно напустити односе доминације, већ их само модификовати и поставити на другачије основе. То је у време Милошевића сматрала и опозиција, па се тако ни господин Антић у том погледу не разликује од наведене опозиције, од које безуспешно покушава да направи отклон. Једнодимензионалност је тако из угла аутора текста у реду, али не према туђем већ према сопственом моделу. Није било речи о борби против ускогрудости, већ о тежњи ка њеној (реконструисаној) репродукцији. Осим тога, његова квалификација студентског покрета коме је и сам припадао, као покрета који је устао како би „одбранио национални понос”, стоји у најоштријој контрадикцији с његовим противљењем ускогрудости. Другим речима, наметање националног јединства (у условима економског нејединства) као узвишене политичке категорије представља управо отелотворење једнодимензионалног друштва.

Као такав, (легитимни) заговорник успоставе другачијег сета односа потчињености, аутор текста „Блокада” стоји насупрот тенденцијама на Филозофском факултету које, како он исправно примећује, већ годинама уназад попримају одлике блиске идејама комунизма и анархизма. С тим у вези, надовезује се и опаска да у Србији никада није дошло до суочавања с комунистичком прошлошћу и истинске демократизације. Нажалост, Србија се с комунистичком прошлошћу разрачунала већ крајем осамдесетих година. Осим ако господин Антић не мисли да националистичка реторика и измењени закон о својинским односима нису база за разрачунавање с комунистичком прошлошћу, а ратови међу нацијама уз наметање националног јединства у условима класно подељеног друштва њен коначни погреб. С друге стране, што се демократизације тиче, сагласан сам да до тога није дошло, али пре да није дошло до редемократизације. Осим ако господин Антић не мисли да унутар Савеза комуниста Југославије није постојало више идеолошких разлика него што их данас имамо у парламентарном животу у Србији. Демократија је, наравно, реч са вероватно највише могућих значења, али онако како је ја видим, о њој се не може говорити у условима владавине односа доминације, већ само кооперације. Та „домаћа верзија анархоидног пленума”, како Антић описује студентски збор, управо је заснована на начелима кооперације и једнакости. Они који покушавају да дискредитују или оспоре легитимитет таквом једном студентском телу наравно имају право да то чине. Међутим, како то обично бива, у борби за хегемонију имамо победнике и губитнике. Државу су насилно преузели либерални националисти, Филозофски факултет се и даље држи боље од остатка друштва у борби за идеје демократије и једнакости. Ако је држава насилно експроприсана, наведени факултет има право да од тога покуша да спасе једну образовну институцију. Спочитавање комунизма или анархизма студентском збору тако не значи његову дискредитацију, напротив. Када помиње то да људи у Србији и даље мисле да је злочин оправдан ако га почине „напредни људи” у име „доброг циља”, онда господин Антић антиципирајући политичку и идеолошку борбу на Филозофском факултету као „злочин”, заправо дискредитује себе као доцента на том факултету.

У закључном делу свог ауторског текста, Чедомир Антић у каузалну везу доводи Филозофски факултет као „анархистичко игралиште” и пропадање универзитетске наставе. Нажалост, универзитетска настава и то не само на Филозофском факултету пропала је са свеопштом комодификацијом у коју је насилно увучено и образовање. У каузалном односу тако стоје отклон према критичкој мисли у време старе Југославије и пропадање образовања. Осим ако господин Антић не мисли да су данас Мочник, Буден, Жижек, Долар међу најцењенијим критичким мислиоцима због тога што су се школовали на лошим или лошијим универзитетима од ових данас. Уважени доцент је тако на позицијама заговорника демократије, док се истовремено противи демократским друштвеним тенденцијама. Феномен је одвећ познат и можемо га пронаћи у једном од бројних читања Камијевог „Странца”, у ком се између осталог наводи и да „друштво које подржава етику објективности, искрености и поштења, није спремно да у свом средишту допусти некога ко савршено одговара таквој етици”.

***

Филип Шаћировић

Блокада и тирада

Поводом текста Чедомира Антижа ,,Блокада“, од 6. новембра

Студентска блокада Филозофског факултета улази у шесту недељу. Блокадери су непоколебљиви, упркос умору и стресу услед притисака, у које спада и прљава кампања коју води њихов факултет, место на којем сваке године остављају огромне суме новца у замену за образовање, које је у време када је генерација њихових родитеља студирала било бесплатно.

Један вид притисака је и онај где се разне умне главеналазе позване да са материјално обезбеђених пиједестала куде студенте због недовољне количине идеала у захтевима. Тако се Чедомир Антић, доцент Филозофског и учесник студентских протеста деведесетих, нашао позван да напише тираду у којој блокаду карактерише као протест „испод просечних студената, кандидата за будуће транзиционе губитнике”, који постављају захтеве „за неким додатним правима, олакшавањем студирања или смањењем неких од материјалних давања”. Насупрот њима, помиње своју генерацију која се „подигла да одбрани демократске изборе, универзитетске слободе и национално достојанство.”

Чак и ако прихватимо романтично виђење студентских протеста деведесетих; ако заборавимо да се иза „демократских избора” крила одбрана интереса искварене опозиције, а иза одбране „националног достојанства” одбрана интереса агресивних национализама светских сила, које су упумпавале новац у организације попут Отпора; када бисмо здраво за готово узели национал-академске идеале његове генерације, свеједно бисмо морали истаћи да су студенти у то доба имали услове студирања какве студенти данас могу само да сањају –релативно безбедна буџетска места или барем суфинансирајући статус. Они су могли да лебде по висинама јер су приликом слетања на својим факултетима имали већ доступне ствари заделић којихсе боре студенти данас.У том лебдењу су били понесени шареним лажама „националног интереса” и „европејства”, зарад којих су подржали неолибералну опозицију и допринелистварању садашње ситуације у образовању, здравству,привреди.

Можемо полемисати о томе да ли су захтеви студентског протеста уски илинесрећно срочени. Крајњу реч у тој полемици имаће сами студенти. Оно што јејасно свакоме ко је свестан стварности јесте да су егзистенцијални и академски проблеми студената још један симптом суноврата животног стандарда већине становништва погођеног антицивилизацијским процесом који се назива транзицијом. Стога је борба за њихово решавање уједно борба против тог процеса, ма колико она била можда неспретно артикулисана. Као таква, она је у општем интересу.

Блокадери себоре за хлеб за данас и сутра. Страни су им „национални” циљеви јер осећају да многи који говоре о националним, мисле на приватне интересе. Они не глуме геополитичке „трустове мозгова”, не заносе се офуцаним фразама о „демократији”, „традицији”, „Српству”, „Европи”. Њих не прате донације, ни подршка политичких странака. Они се након победе не надају функцијама – у идеалном случају, нормално ће наставити студирање, уз минимум побољшања. Зато је борба данашњих студената зрелија, пожртвованија и поштенија од борбе Антићеве генерације.

Антићу сметају „кандидати за губитнике транзиције”. Данашњим студентима транзиција није ни игра, ни коцка, па да говоре о победницима и губитницима. Њима је транзиција сурова стварност, која свакодневно притиска њих и њихове родитеље. И Антић и данашњи студенти памте „паметне и способне гладнице”, које одају погледи, „живи, грамзиви, на сваку наивну честитост подсмешљиви”. Антић те погледе памти у лицима тадашњих студената.Данашњи студенти их гледају у лицима професора.

***

Чедомир Антић

Самовлашће групе студената

Поводом текста Филипа Балуновића ,,Студентска свест о потчињености” и Филипа Шажировића ,,Блокада и тирада”

Постигао сам циљ који сам пред себе ставио објављивањем текста „Блокада” посвећеног недемократском, противзаконитом и суштински штетном самовлашћу групе студената Филозофског факултета. Скренуо сам пажњу јавности на неистине, лењост и лицемерје малог броја студената и неколико опскурних организација које кризу нашег друштва и државе употребљавају ради сoпствене промоције. Указао сам и на тужну чињеницу да велики број студената и професора не маре за догађаје на Филозофском факултету и да им нису важне последице једне лоше политике. Политике која уместо оправданих захтева за реформом, модернизацијом универзитета и социјалном правдом, за циљ има одбрану интереса мањине – и то оне мањине коју чине неуспешни и лењи, који желе да њихов нерад буде награђен. Показало се, судећи према коментарима на текст у електронском издању „Политике”, и до сада пристиглим писмима, да је подршка блокади изузетно слаба и да у идеолошком смислу она изван факултета окупља десетак неокомуниста и анархиста. Ти коментари су већином или бесмислени или смешно лични или је под више псеудонима могуће препознати једног аутора. Чини се да је такав случај са два текста која су пристигла у редакцију „Политике”.

Наравно да сам под именом и презименом спреман да говорим о времену студентског протеста из 1996–1997, да без било каквог оклевања укажем на мане и слабости, и да пажљиво прочитам клевете и бесмислице групе анонимних савременика или садашњих студената-лењиваца... О протесту из 1996. може се рећи много тога доброг и понешто лошег, али кључна разлика је у циљевима и легитимности. Протест је избио спонтано на више факултета, циљ му је била одбрана народне воље исказане на изборима. Циљеви протеста су коначно у потпуности остварени. Већина студената је тада одлучила да бојкотује наставу, никога нису присиљавали да им се придружи, о свему су одлучивали демократски... После протеста били су организовани избори за Студентски парламент и на њима је учешће узело више од 50 одсто свихстудената Филозофског факултета који су тада већински подржали управо организације настале у време протеста. Насупрот томе, током протеклих седмица група од тридесетак студената рачуна на подршку аморфне групе која не прелази 300 од чак 6.000 (дакле пет одсто) студената Филозофског факултета.

Филозофски факултет спада међу јефтиније факултете Београдског универзитета. Једна од бесмислених тврдњи коментатора је да професори на њихов рачун избегавају да им зараде буду смањене. То једноставно није тачно – зараде професора су умањене и остаће такве. Овде је реч о принципима. Овде није реч о протесту већине студената који би чак и са оваквим циљевима заслужио толеранцију и поштовање. Блокада на Филозофском факултету за повод има захтеве само неколико стотина већином слабих студената. Треба бити заслепљени фанатик и тврдити да је стандард студената био бољи 1996. него данас. Такође, треба бити заробљеник неких давних времена и захтевати статус социјалних случајева за све грађане Србије. Свака идеја о социјалној правди на универзитету обесмишљена је када њен централни циљ постане захтев да привилегију бесплатног студирања задрже слаби, лењи и вечити студенти.

Коначно... Да, ја сам присталица демократије, родољуб сам и подржавам рестаурацију монархије. Безрезервно подржавам и аутономију универзитета, за коју су погинуле стотине студената и професора широм света, да би данас била злоупотребљена за спровођење насиља изразите мањине над већином. Немам проблем да будем у мањини, али и те како се противим недемократском и насилном деловању разних ауторитарних особа којима су студенти добри само када им дају безусловну подршку, а демократске и парламентарне процедуре своде на знаке рукама. Природи је требало милион година да усправи човека – комунизму и фашизму неколико деценија да га поново озвере. Ови анархоиди желе да читаву генерацију студената претворе у колонију алги која безгласно, координисаним покретима руку даје „легитимитет” њиховој бесмисленој и штетној политичкој играрији и малодобној фантазији.

***

Ратибор Тривунац

Блокада или варварство

Поводом текста Чедомира Антића ,,Блокада”

Kада неко покуша да вас више пута на истоветан ,,успутан” начин дискредитује, у релативно кратком року, као што то са мном већ неко време покушава да учини Чедомир Антић у својим написима у „Политици” („Малагурски”, 17. 4. и „Блокада”, од 6. 11. ове године), реакција постаје нужна. Фигуру о стављању анархистичког терористе на насловницу једног недељника, Антић у својој недавној пашквили проширује фантазијом о просипању киселине у лице радницима. Да нема таквих попут Антића, као и нпр. неких истакнутих филозофа покојне Друге Србије, који тај догађај коментаришу у сличном духу, потпуно бих заборавио да сам пре четири године освануо на насловници недељника „Нин”. Поменутом недељнику дао сам интервју о условима живота у Централном затвору, пошто сам са још петоро пријатеља пуштен на слободу, након пола године проведене у притвору, под намештеном оптужбом за подстрекивање на међународни тероризам. То је, иначе, поступак који је након ослобађајуће пресуде покренут још два пута, и још увек траје, паралелно са још неколико процеса који се против мене воде из политичких разлога.

Међутим, док је узбуђење око појављивања анархисте на насловници угледног недељника само симптом провинцијалне малограђанштине, поставља се питање контекста другог Антићевог напада, те острашћености којом иступа против студентског покрета, и посебно у њему активне левице. Антићева скандалозна реакционарност примећују се у ширем пољу његовог деловања, па није неочекивано да реагује против зрнца разума које симболизује студентски протест у мрачној жабокречини српске данашњице. Такође,као доцент, Антић је директно заинтересован за наплату школарина и других намета на Филозофском факултету, што га чини веома пристрасним и лично заинтересованим за дискредитовање студентских захтева. Индиректни интереси шовинистичке интелектуалне нише коју заступа Антић, као и његови директни материјални интереси, несумњиво су надопуњени и једном епизодом са историјске блокаде Филозофског факултета 2006. године, познатом из литературе. Сплетом бизарних околности, та блокада, која је покренула нову фазу студентских борби код нас, али и у региону, отпочела је на дан обележавања десетогодишњице студентских протеста који су у своје време у политички живот пласирали двојицу Чедомира – Јовановића и Антића. У симболичном акту раскида са дотадашњим политикантским праксама, а у контексту инаугурисања нове политике, први изнуђени потез студената блокираног факултета 2006. године било је удаљавање са истог обојице Чедомира, уз повике: ,,Лопови – напоље”.

Раскидајући са неолибералним, конзервативним и ултранационалистичким карактером студентских покрета деведесетих, та блокада несумњиво је озваничила појаву новог политичког феномена код нас – нове левице, старог кова – антикапиталистичке и антидржавне левице као фактора који активно покреће и учествује у социјалним покретима. Од тада, покрет је еволуирао и залазио у различите меандре социјалних токова, но његова утемељеност на истински самоуправним зборовима и у директној акцији као методу борбе, даје му чврсту основу, потребну за даље ширење на остале сегменте система. Студентском покрету данас се може много тога приговорити, али увек са свешћу да за стање у коме се налази одговорност пре свега имају професори, који су сви некада студирали бесплатно, а данас недовољно масовно и ангажовано учествују у протестима, затим полиција која шаље фашистичке хулигане да нападају и саботирају протесте, као и читав спектар каријеристичких бирократа – а тек на крају збуњени студенти, убачени у воденицу болоњског студирања, препуштени сами себи и колегама левичарима који су перманентно демонизовани у јавности. Студентском покрету понајмање могу приговарати заговорници опскурних монархистичких и ревизионистичких идеја, који већ веома дуго чине управо онај слој који читавом друштву пљује киселину у лице.

(Политика)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер