Polemika o (ne)opravdanosti studentskog protesta nekad i sad

Čedomir Antić

Blokada

U amfiteatru Filozofskog fakulteta u Beogradu nikada se prvo ne prisetim nekog od mnogobrojnih predavanja koja sam tu slušao... Čak i danas, osamnaest godina kasnije, setim se prvog dana Studentskog protesta iz 1996. godine. Sećanja umeju da zavaraju, čovek kako stari postaje sve sentimentalniji...

Ipak, izvesno je da se tada jedna generacija naših studenta podigla da odbrani demokratske izbore, univerzitetske slobode i nacionalno dostojanstvo. Velika većina tadašnjih studenata pretpostavila je ideale i opšte dobro ličnim interesima i uskogrudom razumevanju života koji su nametali tadašnji autoritarni režim, iskvarena opozicija, šovinistički ratovi, izdajničke elite i na kraju, mada ne najmanje važno, gramzivi i agresivni nacionalizmi nekoliko evropskih i jedne prekookeanske sile. Nisam zaboravio ni manje dražesne momente. Sitne lopove koji su nekako dobili indeks, a onda krali kompjutere, priloge građana... Ni pametne i sposobne gladnice koje su još tada htele da budu ministri i poslanici, pa danas svojim praznim, krezovskim i lukulovskim životom igraju ulogu presitih i prebogatih vođa siromašnog i nesrećnog naroda. Tada su ih odavali samo pogledi – živi, gramzivi, na svaku naivnu čestitost podsmešljivi.

Pre nekoliko dana ušao sam u isti amfiteatar. Nisam došao da držim predavanje, mada sam već neku godinu zaposlen na fakultetu. Zajedno sa malobrojnim profesorima prisustvovao sam studentskom zboru. Fakultet je već gotovo mesec dana pod blokadom. Grupa studenata zabravila je učionice i izbacuje studente i profesore koji bi možda želeli da drže nastavu. Legitimitet su potražili u „zboru”, domaćoj verziji anarhoidnog plenuma. Tamo nekoliko stotina studenata samovlasno odluči o tome da li će fakultet raditi ili ne, a onda tu svoju odluku provedu silom uvereni da fakultetska uprava nikada neće pozvati policiju i narušiti autonomiju univerziteta (tu „građansko-buržoasku šaradu i atavizam iz srednjeg veka”), a ako neki studenti pokušaju da prekinu blokadu smesta će biti proglašeni za fašiste.

U Srbiji nikada nije bilo suočavanja s komunističkom prošlošću i istinske demokratizacije. Zato ovde dobar deo elite veruje da zločini po definiciji ne moraju biti loši ako ih „napredni” ljudi sprovode radi „dobrog” cilja. Zato je anarhoidni aktivista koji je neuspešno pokušao da izvrši teroristički napad dospeo na naslovnu stranicu jednih novina i to kao „zatočenik savesti”, koji je uzgred nešto ranije rekao kako je opravdano da radnici saspu kiselinu u lice drugim radnicima...

U takvoj atmosferi Filozofski fakultet je već osam godina igralište raznih anarhističkih i neokomunističkih grupa. Naravno studentski zahtevi nemaju nikakve veze sa ideologijom. Reč je o zahtevima ispodprosečnih studenata, kandidata za buduće tranzicione gubitnike, za nekim dodatnim pravima, olakšavanjem studiranja ili smanjenjem nekih od materijalnih davanja. Svaka od blokada pokazala je slabost fakulteta, njegovih ustanova, države, ali i naših demokratskih i parlamentarnih tradicija. Anarhisti su vežbali svoje revolucionarne aktivnosti, uprave i ostali studenti su im popuštali uvereni da tako štite neka svoja nezaslužena prava, a sistem univerzitetske nastave na Filozofskom fakultetu nepovratno opada i propada.

Dok sam slušao govornike na zboru, koji su se podsmevali demokratiji, tradicijama, dramili o napuštanju fakulteta zato što im posle osam godina studiranja neće biti omogućeno da nastave po starom programu, zato što prijava ispita posle dva padanja neće koštati 100, već 480 dinara, zato što će morati nešto da plate pošto su se izborili da im i kada imaju 20 odsto bodova manje od propisanog broja i dalje bude priznato pravo da upišu narednu godinu...

Posmatrao sam studente koji su nemo pratili moderatore zbora. Njihovi pogledi bili su prepoznatljivi, blistali su sjajem koji pamtim kod mojih uspešnih saboraca današnjih milionera... Mojih iskvarenih vršnjaka bilo je istina malo, a želeli su da postanu srpski politički Rokfeleri: da ukradu 50 miliona evra od neke cementare ili reforme neke grane vlasti, pa da zarone jedno 500 metara u okeansku dubinu ili prime MTV nagradu (mada pevaju samo kad su pijani). Kada su im anarhističke poglavice predložile da „revoluciju” izvezu i povežu se sa radnicima (advokatima) i seljacima (prosvetarima), većina „blistavih” očiju ih je hladno odbila... Kakve su to gluposti, revolucija, elitizam, Če Gevara (koji je studirao redovno i vredno kao neka elitistička protuva...), dajte vi nama ovo što tražimo i toplu učionicu sa internetom da nastavimo revoluciju dokle god studiramo... I naravno – kao u poznatoj pesmi – jarca pečenog.

***

Filip Balunović

Studentska svest o potčinjenosti

Povodom teksta Čedomira Antića „Blokada”, od 6. novembra

U prvom delu svog teksta, gospodin Antić se sa setom priseća svojih studentskih dana i ispravno konstatuje da su se mnogi i te kako okoristili o studentske proteste 1996–1997. Kaže još i to da su se studenti tih godina usprotivili „uskogrudom razumevanju života”, nacionalizmu velikih sila, šovinističkim ratovima, autoritarnom režimu, ali i u svrhu odbrane „nacionalnog ponosa”. Ako pretpostavimo da se „uskogrudost života” može podvesti i pod markuzeovsku kategoriju „jednodimenzionalnog čoveka”, onda smo još od Markuzea naučili da se od te uskogrudosti ili jednodimenzionalnosti, može pobeći samo ako se prethodno dostigne svest o potčinjenosti, a onda i krene u borbu protiv potčinitelja. S obzirom na to da je Čedomir Antić javno deklarisani monarhista, ovde se kao problematično pojavljuje to što se on borio protiv uskogrudosti tako što je spoznao da je potčinjen, ali kao monarhista nije mogao smatrati da je potrebno napustiti odnose dominacije, već ih samo modifikovati i postaviti na drugačije osnove. To je u vreme Miloševića smatrala i opozicija, pa se tako ni gospodin Antić u tom pogledu ne razlikuje od navedene opozicije, od koje bezuspešno pokušava da napravi otklon. Jednodimenzionalnost je tako iz ugla autora teksta u redu, ali ne prema tuđem već prema sopstvenom modelu. Nije bilo reči o borbi protiv uskogrudosti, već o težnji ka njenoj (rekonstruisanoj) reprodukciji. Osim toga, njegova kvalifikacija studentskog pokreta kome je i sam pripadao, kao pokreta koji je ustao kako bi „odbranio nacionalni ponos”, stoji u najoštrijoj kontradikciji s njegovim protivljenjem uskogrudosti. Drugim rečima, nametanje nacionalnog jedinstva (u uslovima ekonomskog nejedinstva) kao uzvišene političke kategorije predstavlja upravo otelotvorenje jednodimenzionalnog društva.

Kao takav, (legitimni) zagovornik uspostave drugačijeg seta odnosa potčinjenosti, autor teksta „Blokada” stoji nasuprot tendencijama na Filozofskom fakultetu koje, kako on ispravno primećuje, već godinama unazad poprimaju odlike bliske idejama komunizma i anarhizma. S tim u vezi, nadovezuje se i opaska da u Srbiji nikada nije došlo do suočavanja s komunističkom prošlošću i istinske demokratizacije. Nažalost, Srbija se s komunističkom prošlošću razračunala već krajem osamdesetih godina. Osim ako gospodin Antić ne misli da nacionalistička retorika i izmenjeni zakon o svojinskim odnosima nisu baza za razračunavanje s komunističkom prošlošću, a ratovi među nacijama uz nametanje nacionalnog jedinstva u uslovima klasno podeljenog društva njen konačni pogreb. S druge strane, što se demokratizacije tiče, saglasan sam da do toga nije došlo, ali pre da nije došlo do redemokratizacije. Osim ako gospodin Antić ne misli da unutar Saveza komunista Jugoslavije nije postojalo više ideoloških razlika nego što ih danas imamo u parlamentarnom životu u Srbiji. Demokratija je, naravno, reč sa verovatno najviše mogućih značenja, ali onako kako je ja vidim, o njoj se ne može govoriti u uslovima vladavine odnosa dominacije, već samo kooperacije. Ta „domaća verzija anarhoidnog plenuma”, kako Antić opisuje studentski zbor, upravo je zasnovana na načelima kooperacije i jednakosti. Oni koji pokušavaju da diskredituju ili ospore legitimitet takvom jednom studentskom telu naravno imaju pravo da to čine. Međutim, kako to obično biva, u borbi za hegemoniju imamo pobednike i gubitnike. Državu su nasilno preuzeli liberalni nacionalisti, Filozofski fakultet se i dalje drži bolje od ostatka društva u borbi za ideje demokratije i jednakosti. Ako je država nasilno eksproprisana, navedeni fakultet ima pravo da od toga pokuša da spase jednu obrazovnu instituciju. Spočitavanje komunizma ili anarhizma studentskom zboru tako ne znači njegovu diskreditaciju, naprotiv. Kada pominje to da ljudi u Srbiji i dalje misle da je zločin opravdan ako ga počine „napredni ljudi” u ime „dobrog cilja”, onda gospodin Antić anticipirajući političku i ideološku borbu na Filozofskom fakultetu kao „zločin”, zapravo diskredituje sebe kao docenta na tom fakultetu.

U zaključnom delu svog autorskog teksta, Čedomir Antić u kauzalnu vezu dovodi Filozofski fakultet kao „anarhističko igralište” i propadanje univerzitetske nastave. Nažalost, univerzitetska nastava i to ne samo na Filozofskom fakultetu propala je sa sveopštom komodifikacijom u koju je nasilno uvučeno i obrazovanje. U kauzalnom odnosu tako stoje otklon prema kritičkoj misli u vreme stare Jugoslavije i propadanje obrazovanja. Osim ako gospodin Antić ne misli da su danas Močnik, Buden, Žižek, Dolar među najcenjenijim kritičkim misliocima zbog toga što su se školovali na lošim ili lošijim univerzitetima od ovih danas. Uvaženi docent je tako na pozicijama zagovornika demokratije, dok se istovremeno protivi demokratskim društvenim tendencijama. Fenomen je odveć poznat i možemo ga pronaći u jednom od brojnih čitanja Kamijevog „Stranca”, u kom se između ostalog navodi i da „društvo koje podržava etiku objektivnosti, iskrenosti i poštenja, nije spremno da u svom središtu dopusti nekoga ko savršeno odgovara takvoj etici”.

***

Filip Šaćirović

Blokada i tirada

Povodom teksta Čedomira Antiža ,,Blokada“, od 6. novembra

Studentska blokada Filozofskog fakulteta ulazi u šestu nedelju. Blokaderi su nepokolebljivi, uprkos umoru i stresu usled pritisaka, u koje spada i prljava kampanja koju vodi njihov fakultet, mesto na kojem svake godine ostavljaju ogromne sume novca u zamenu za obrazovanje, koje je u vreme kada je generacija njihovih roditelja studirala bilo besplatno.

Jedan vid pritisaka je i onaj gde se razne umne glavenalaze pozvane da sa materijalno obezbeđenih pijedestala kude studente zbog nedovoljne količine ideala u zahtevima. Tako se Čedomir Antić, docent Filozofskog i učesnik studentskih protesta devedesetih, našao pozvan da napiše tiradu u kojoj blokadu karakteriše kao protest „ispod prosečnih studenata, kandidata za buduće tranzicione gubitnike”, koji postavljaju zahteve „za nekim dodatnim pravima, olakšavanjem studiranja ili smanjenjem nekih od materijalnih davanja”. Nasuprot njima, pominje svoju generaciju koja se „podigla da odbrani demokratske izbore, univerzitetske slobode i nacionalno dostojanstvo.”

Čak i ako prihvatimo romantično viđenje studentskih protesta devedesetih; ako zaboravimo da se iza „demokratskih izbora” krila odbrana interesa iskvarene opozicije, a iza odbrane „nacionalnog dostojanstva” odbrana interesa agresivnih nacionalizama svetskih sila, koje su upumpavale novac u organizacije poput Otpora; kada bismo zdravo za gotovo uzeli nacional-akademske ideale njegove generacije, svejedno bismo morali istaći da su studenti u to doba imali uslove studiranja kakve studenti danas mogu samo da sanjaju –relativno bezbedna budžetska mesta ili barem sufinansirajući status. Oni su mogli da lebde po visinama jer su prilikom sletanja na svojim fakultetima imali već dostupne stvari zadelić kojihse bore studenti danas.U tom lebdenju su bili poneseni šarenim lažama „nacionalnog interesa” i „evropejstva”, zarad kojih su podržali neoliberalnu opoziciju i doprinelistvaranju sadašnje situacije u obrazovanju, zdravstvu,privredi.

Možemo polemisati o tome da li su zahtevi studentskog protesta uski ilinesrećno sročeni. Krajnju reč u toj polemici imaće sami studenti. Ono što jejasno svakome ko je svestan stvarnosti jeste da su egzistencijalni i akademski problemi studenata još jedan simptom sunovrata životnog standarda većine stanovništva pogođenog anticivilizacijskim procesom koji se naziva tranzicijom. Stoga je borba za njihovo rešavanje ujedno borba protiv tog procesa, ma koliko ona bila možda nespretno artikulisana. Kao takva, ona je u opštem interesu.

Blokaderi sebore za hleb za danas i sutra. Strani su im „nacionalni” ciljevi jer osećaju da mnogi koji govore o nacionalnim, misle na privatne interese. Oni ne glume geopolitičke „trustove mozgova”, ne zanose se ofucanim frazama o „demokratiji”, „tradiciji”, „Srpstvu”, „Evropi”. Njih ne prate donacije, ni podrška političkih stranaka. Oni se nakon pobede ne nadaju funkcijama – u idealnom slučaju, normalno će nastaviti studiranje, uz minimum poboljšanja. Zato je borba današnjih studenata zrelija, požrtvovanija i poštenija od borbe Antićeve generacije.

Antiću smetaju „kandidati za gubitnike tranzicije”. Današnjim studentima tranzicija nije ni igra, ni kocka, pa da govore o pobednicima i gubitnicima. Njima je tranzicija surova stvarnost, koja svakodnevno pritiska njih i njihove roditelje. I Antić i današnji studenti pamte „pametne i sposobne gladnice”, koje odaju pogledi, „živi, gramzivi, na svaku naivnu čestitost podsmešljivi”. Antić te poglede pamti u licima tadašnjih studenata.Današnji studenti ih gledaju u licima profesora.

***

Čedomir Antić

Samovlašće grupe studenata

Povodom teksta Filipa Balunovića ,,Studentska svest o potčinjenosti” i Filipa Šažirovića ,,Blokada i tirada”

Postigao sam cilj koji sam pred sebe stavio objavljivanjem teksta „Blokada” posvećenog nedemokratskom, protivzakonitom i suštinski štetnom samovlašću grupe studenata Filozofskog fakulteta. Skrenuo sam pažnju javnosti na neistine, lenjost i licemerje malog broja studenata i nekoliko opskurnih organizacija koje krizu našeg društva i države upotrebljavaju radi sopstvene promocije. Ukazao sam i na tužnu činjenicu da veliki broj studenata i profesora ne mare za događaje na Filozofskom fakultetu i da im nisu važne posledice jedne loše politike. Politike koja umesto opravdanih zahteva za reformom, modernizacijom univerziteta i socijalnom pravdom, za cilj ima odbranu interesa manjine – i to one manjine koju čine neuspešni i lenji, koji žele da njihov nerad bude nagrađen. Pokazalo se, sudeći prema komentarima na tekst u elektronskom izdanju „Politike”, i do sada pristiglim pismima, da je podrška blokadi izuzetno slaba i da u ideološkom smislu ona izvan fakulteta okuplja desetak neokomunista i anarhista. Ti komentari su većinom ili besmisleni ili smešno lični ili je pod više pseudonima moguće prepoznati jednog autora. Čini se da je takav slučaj sa dva teksta koja su pristigla u redakciju „Politike”.

Naravno da sam pod imenom i prezimenom spreman da govorim o vremenu studentskog protesta iz 1996–1997, da bez bilo kakvog oklevanja ukažem na mane i slabosti, i da pažljivo pročitam klevete i besmislice grupe anonimnih savremenika ili sadašnjih studenata-lenjivaca... O protestu iz 1996. može se reći mnogo toga dobrog i ponešto lošeg, ali ključna razlika je u ciljevima i legitimnosti. Protest je izbio spontano na više fakulteta, cilj mu je bila odbrana narodne volje iskazane na izborima. Ciljevi protesta su konačno u potpunosti ostvareni. Većina studenata je tada odlučila da bojkotuje nastavu, nikoga nisu prisiljavali da im se pridruži, o svemu su odlučivali demokratski... Posle protesta bili su organizovani izbori za Studentski parlament i na njima je učešće uzelo više od 50 odsto svihstudenata Filozofskog fakulteta koji su tada većinski podržali upravo organizacije nastale u vreme protesta. Nasuprot tome, tokom proteklih sedmica grupa od tridesetak studenata računa na podršku amorfne grupe koja ne prelazi 300 od čak 6.000 (dakle pet odsto) studenata Filozofskog fakulteta.

Filozofski fakultet spada među jeftinije fakultete Beogradskog univerziteta. Jedna od besmislenih tvrdnji komentatora je da profesori na njihov račun izbegavaju da im zarade budu smanjene. To jednostavno nije tačno – zarade profesora su umanjene i ostaće takve. Ovde je reč o principima. Ovde nije reč o protestu većine studenata koji bi čak i sa ovakvim ciljevima zaslužio toleranciju i poštovanje. Blokada na Filozofskom fakultetu za povod ima zahteve samo nekoliko stotina većinom slabih studenata. Treba biti zaslepljeni fanatik i tvrditi da je standard studenata bio bolji 1996. nego danas. Takođe, treba biti zarobljenik nekih davnih vremena i zahtevati status socijalnih slučajeva za sve građane Srbije. Svaka ideja o socijalnoj pravdi na univerzitetu obesmišljena je kada njen centralni cilj postane zahtev da privilegiju besplatnog studiranja zadrže slabi, lenji i večiti studenti.

Konačno... Da, ja sam pristalica demokratije, rodoljub sam i podržavam restauraciju monarhije. Bezrezervno podržavam i autonomiju univerziteta, za koju su poginule stotine studenata i profesora širom sveta, da bi danas bila zloupotrebljena za sprovođenje nasilja izrazite manjine nad većinom. Nemam problem da budem u manjini, ali i te kako se protivim nedemokratskom i nasilnom delovanju raznih autoritarnih osoba kojima su studenti dobri samo kada im daju bezuslovnu podršku, a demokratske i parlamentarne procedure svode na znake rukama. Prirodi je trebalo milion godina da uspravi čoveka – komunizmu i fašizmu nekoliko decenija da ga ponovo ozvere. Ovi anarhoidi žele da čitavu generaciju studenata pretvore u koloniju algi koja bezglasno, koordinisanim pokretima ruku daje „legitimitet” njihovoj besmislenoj i štetnoj političkoj igrariji i malodobnoj fantaziji.

***

Ratibor Trivunac

Blokada ili varvarstvo

Povodom teksta Čedomira Antića ,,Blokada”

Kada neko pokuša da vas više puta na istovetan ,,usputan” način diskredituje, u relativno kratkom roku, kao što to sa mnom već neko vreme pokušava da učini Čedomir Antić u svojim napisima u „Politici” („Malagurski”, 17. 4. i „Blokada”, od 6. 11. ove godine), reakcija postaje nužna. Figuru o stavljanju anarhističkog teroriste na naslovnicu jednog nedeljnika, Antić u svojoj nedavnoj paškvili proširuje fantazijom o prosipanju kiseline u lice radnicima. Da nema takvih poput Antića, kao i npr. nekih istaknutih filozofa pokojne Druge Srbije, koji taj događaj komentarišu u sličnom duhu, potpuno bih zaboravio da sam pre četiri godine osvanuo na naslovnici nedeljnika „Nin”. Pomenutom nedeljniku dao sam intervju o uslovima života u Centralnom zatvoru, pošto sam sa još petoro prijatelja pušten na slobodu, nakon pola godine provedene u pritvoru, pod nameštenom optužbom za podstrekivanje na međunarodni terorizam. To je, inače, postupak koji je nakon oslobađajuće presude pokrenut još dva puta, i još uvek traje, paralelno sa još nekoliko procesa koji se protiv mene vode iz političkih razloga.

Međutim, dok je uzbuđenje oko pojavljivanja anarhiste na naslovnici uglednog nedeljnika samo simptom provincijalne malograđanštine, postavlja se pitanje konteksta drugog Antićevog napada, te ostrašćenosti kojom istupa protiv studentskog pokreta, i posebno u njemu aktivne levice. Antićeva skandalozna reakcionarnost primećuju se u širem polju njegovog delovanja, pa nije neočekivano da reaguje protiv zrnca razuma koje simbolizuje studentski protest u mračnoj žabokrečini srpske današnjice. Takođe,kao docent, Antić je direktno zainteresovan za naplatu školarina i drugih nameta na Filozofskom fakultetu, što ga čini veoma pristrasnim i lično zainteresovanim za diskreditovanje studentskih zahteva. Indirektni interesi šovinističke intelektualne niše koju zastupa Antić, kao i njegovi direktni materijalni interesi, nesumnjivo su nadopunjeni i jednom epizodom sa istorijske blokade Filozofskog fakulteta 2006. godine, poznatom iz literature. Spletom bizarnih okolnosti, ta blokada, koja je pokrenula novu fazu studentskih borbi kod nas, ali i u regionu, otpočela je na dan obeležavanja desetogodišnjice studentskih protesta koji su u svoje vreme u politički život plasirali dvojicu Čedomira – Jovanovića i Antića. U simboličnom aktu raskida sa dotadašnjim politikantskim praksama, a u kontekstu inaugurisanja nove politike, prvi iznuđeni potez studenata blokiranog fakulteta 2006. godine bilo je udaljavanje sa istog obojice Čedomira, uz povike: ,,Lopovi – napolje”.

Raskidajući sa neoliberalnim, konzervativnim i ultranacionalističkim karakterom studentskih pokreta devedesetih, ta blokada nesumnjivo je ozvaničila pojavu novog političkog fenomena kod nas – nove levice, starog kova – antikapitalističke i antidržavne levice kao faktora koji aktivno pokreće i učestvuje u socijalnim pokretima. Od tada, pokret je evoluirao i zalazio u različite meandre socijalnih tokova, no njegova utemeljenost na istinski samoupravnim zborovima i u direktnoj akciji kao metodu borbe, daje mu čvrstu osnovu, potrebnu za dalje širenje na ostale segmente sistema. Studentskom pokretu danas se može mnogo toga prigovoriti, ali uvek sa svešću da za stanje u kome se nalazi odgovornost pre svega imaju profesori, koji su svi nekada studirali besplatno, a danas nedovoljno masovno i angažovano učestvuju u protestima, zatim policija koja šalje fašističke huligane da napadaju i sabotiraju proteste, kao i čitav spektar karijerističkih birokrata – a tek na kraju zbunjeni studenti, ubačeni u vodenicu bolonjskog studiranja, prepušteni sami sebi i kolegama levičarima koji su permanentno demonizovani u javnosti. Studentskom pokretu ponajmanje mogu prigovarati zagovornici opskurnih monarhističkih i revizionističkih ideja, koji već veoma dugo čine upravo onaj sloj koji čitavom društvu pljuje kiselinu u lice.

(Politika)