четвртак, 14. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Полемика између Владана Миланка и Мариа Калика
Полемике

Полемика између Владана Миланка и Мариа Калика

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 10. мај 2008.

Владан Миланко: Апокалипса заувек

Има нечег симптоматичног у тексту Милорада Вучелића "Пале 1993." (објављеног у часопису Печат бр. 9) у ком се Слободан Милошевић приказује као потпуно неупућен у дела паравојних организација по Босни и Републици Српској. Милошевић – наводи се ту – није знао шта раде Караџић и Младић, а кад је једном сазнао, онда је над тиме био потпуно згрожен. У антрфилеу текста пише: „'Никада мања група неодговорних Срба није донела тежу и погрешнију одлуку против интереса читавог српског народа. Ово што сте ви урадили јесте криминогени чин', Милошевићева порука Радовану Караџићу и Ратку Младићу.“ Слободан Милошевић се ту и тако појављује затечен ратним збивањима, баш као и било ко други у то време у Србији, и овим се покушава са њега скинути свака одговорност за ратне злочине, која му се, популарно, приписује. Што је, успут треба запазити, нова стратегија, будући да се до сада порицало да је злочина уопште и било, док се сада признаје да је злочина било, али да су их чинили „они други“.

Када нам Милорад Вучелић овако представља Милошевића, он као да рачуна с тим да нисмо гледали филм Апокалипса сада Френсиса Форда Кополе (који је, иначе, био приказиван на РТС-у и у време када је Вучелић био директор ове медијске куће). Зашто Апокалипса сада? Па, у том филму имамо једног одличног војника, пуковника Валтера Е. Курца, одличног по мерилима политичара, идеологије, војног врха САД, који га, на првом месту и ангажују за ратне кампање по Вијетнаму и Камбоџи. Пуковник Курц је, прво, од политичког и војног врха САД био послат на тајну мисију у Камбоџу (јер је Америка чувала у тајности да је војно интервенисала тамо). Међутим, пуковнику је врло брзо, после иницијалних успеха у ратовању, почело да смета то што је његова мисија тајна, па је почео да прижељкује да се ратовање америчке војске у Камбоџи обзнани, због чега почиње да се супротставља надређенима. Како успех интервенције војне, политичке, итд. никад не зависи само од добијања битака на бојном пољу, надређени шаљу на тајни задатак агента са задатком да елиминише Курца, и тако га спречи да објави њихову тајну. Курц када је једном остао без подршке оних у чијем је интересу веровао да ради, проналази мотиве и апологију за то што ради у „вишим инстанцама“, у природном поретку, у провиђењу, итд. Он је, како каже један од ликова у филму, „песник-ратник“, баш као и Радован Караџић (а треба видети како делује оно што Славој Жижек назива „војно-поетским комплексом“, што се и може на You Tube -у ако се потражи видео-снимак под називом Russian Writer Shooting at Sarajevo , где Караџић свом колеги песнику из Русије на обронцима Сарајева прича о томе како „Сарајево гори као тамјан у цркви“, као у његовом сну, за који се испоставило да је „пророчки“).

Када агент послат да убије Курца на крају филма то стварно и уради, он то не чини зато што су га послали да уклони „полуделог одметнутог војника“, већ га убија баш зато што је Курц скривена тајна, „срце таме“, оних који су га тада напустили. Не убија га јер се успротивио овима, већ баш зато што – иако тако изгледа – он то није урадио, већ и даље, ефективно, ради за њих. А они су одлучили да га убију јер је Курц радио сувише добро оно што су га послали да ради, и тако је тај Курцов „претерани труд“ почео да прети да се изроди у објављивање истине о томе шта војни и политички врх САД заиста ради. Када се овако присетимо Апокалипсе сада , не можемо а да не повучемо паралеле које се саме намећу, паралеле између песника-ратника, Радована Караџића и Валтера Курца, те између режима Ричарда Никсона и Слободана Милошевића, режима који се дистанцирају од својих „срца таме“ иако та „срца“ јесу њихова.

Треба се, успут, присетити и чувеног Милошевићевог говора на Газиместану, који – далеко од тога да позива на рат, убијање, мржњу – јесте пример једног просветитељски настројеног, мултикултуралног и либералног говора, где се позива на достигнућа науке, као што су пут на Месец и сл., а онда на братство међу људима и на очување Југославије. При томе, треба се сетити и шарене публике коју је тај просветитељски говор успео да споји, од четника са брадама, кокардама и сликама Драже Михајловића, преко бивших партизана, све са црвеним петокракама, све до становника Косова којима је стало само до пуког преживљавања. Треба се сетити те сцене, јер она добро илуструје „либералност“ Слободана Милошевића, која није зазирала од мобилисања било које групе, без обзира на идеологију исте, само ако би се та група могла употребити у сврхе које им његова политика одређује. Па кад Вучелић данас пише о Милошевићевом згражавању над злочинима Младића и Караџића, онда би га требало питати да ли је Милошевић имао ту дистанцу кад је улазио у савезе, прво са СРС-ом, а онда са разним другим ултранационалистички настројеним групама?

Лако је рећи да је Милошевић прао руке од тога-и-тога, или му сада прати руке, а теже је глобалније сагледати ситуацију у којој се Милошевићева политика појављује као политика, с једне стране, комунисте и браниоца Југославије, али истовремено и као политика онога ко уводи приватизацију, која пада у руке криминалним организацијама, те као политика онога ко намерно жмури на оно око које може да види разбуктавање најцрње опијености националним. Па ако Милорад Вучелић и Печат хоће да сада играју на карту неке „неиспричане приче“ која ће да баци „ново светло на стара збивања“, онда би требало да зађу иза хињења контингенције појављивања Караџића и Младића као оних који чине ратне злочине, и Милошевића као „лепе душе“ која ништа о томе не зна. Јер сувише су дуго и сувише добро уиграно радиле те струје заједно да бисмо тек тако могли да пристанемо да их посматрамо као сасвим одвојене.

Питање је до чега је стварно часопису као што је Печат стало. Јер то је часопис на чијој насловној страни, која изгледа као насловна страна било ког часописа који се бави „жутом штампом“, стоје следећи наслови (а сада их дословно преписујем са броја 9): „Лов на српске главе“, „Коалиција за окупацију Србије“, „Војводина постаје мађарска регија“, „Мост на Ади угрозиће безбедност грађана“, „Србији прете нови пожари“, „Додик укида српску полицију“, „Проевропске демократске снаге спремне да прихвате окупацију наше земље“, „Филозоф Младен Козомора тврди: демократија води у апатију“. Све једна за другом катастрофичне поруке које треба да нам сугеришу да опасност прети са свих страна, где се хоће рећи баш исто оно што нам, иначе, данас све политичке позиције које су у Србији заступљене јасно поручују: „Немој да мислиш, ради, јер смо сада усред одлучујућег тренутка!“ Па било да је реч о Европи која нема алтернативу, или Русији која нема алтернативу, или отпору Русији, или отпору Европи који немају алтернативу, налазимо се у ванредном стању.

Кад смо већ код катастрофичности, Србија није посебан случај. Пре неку годину је Ал Гор примио Оскара за документарац о еколошкој катастрофи која нам прети, и та прича све више служи у свету исто тако добро као што код нас служе ове малопре поменуте приче. Тако се и Печат , који се макар номинално декларише као пролевичарски часопис, појављује као ни бољи ни гори представник те и такве моде катастрофичности и сатирања свега другог у други, трећи план, услед претње која захтева ванредно стање. То показују и примери као што су они где Печат оне које узима за саговорнике уопште ни најмање не уважава, па уместо Ведране Рудан имамо Ведрану Руден, и уместо филозофа Младена Козомаре имамо Младена Козомору. Зар је битно, на крају крајева, кад је све већ у расулу и кад нам прете са свих страна, како се ко зове и ко шта стварно мисли, ако му се може прилепити то да заступа интересе које заступа Печат ?

Посебно је занимљиво како је филозоф Младен Козомара (који је, поменуто је малопре, прекрштен у „Козомора“) стављен на насловну страну уз наслов „Филозоф Младен Козомора тврди: демократија води у апатију“, чиме се, све са помпезношћу наслова, добија оно што имамо у западној штампи, где се нађе неко кога може да краси титула експерта (у овом случају, игра се на то да се филозоф мора разумети у теорију друштва), па онда шта год он да каже, то мора да има неку тежину. Било би то исто као да су ставили нпр. неког генетичара и онда написали „генетичар тај-и-тај тврди: мутирамо у бића која ће имати анус тамо где су нам сада уста“. И онда читалац, тај за ког Печат претпоставља да постоји, каже себи: „Види, стручњак, ваљда он зна о чему прича, зато, боље да се брже-боље побринем да ми се не замене ови органи, или да брже-боље видим ко је крив за то што се мени дешава, па да му се осветим на време пре него што катастрофа наступи.“

Успут, катастрофичност је нешто што је одвајкада красило десницу, па је тешко прихватити Печат као иоле левљу од свих оних новина које нам указују на „демонске силе које прете са Запада“, које би и по свом признању западале на крајње десничарске антиглобалистичке позиције. На крају, није ли глобализација пре свега пројекат у ком се тежи ка универзалности, што је par excellence левичарски идеал, за разлику од атомизације коју налаже десничарски дискурс? Није ли мултикултурализам, на који овде, и не само овде, сви наседају као на неку левичарску причу, баш оно што је од левичарског пројекта глобализације учинило то да се тај пројекат осујети, успори и преметне, па уместо да се обавља глобализација, обавља се некаква „глобална антиглобализација“, тј. осујећују се леви потенцијали тог пројекта? И није ли катастрофичност баш то што пре свега и нагони да се вратимо оном старом, сигурном, оном што је ту и чему те најављиване катастрофе, којима нас свакодневно плаше, прете, уместо да и по цену катастрофе завршимо с нечим што – било да ваља или не ваља – просто гуши баш тиме што је одвајкада ту, и да се онда упустимо у нешто ново? То је прави левичарски гест, када се не спасава старо, не спасава се чак ни оно што је у прошлости било ослобађајуће и револуционарно (као што се тврди да је Милошевић спасавао тековине Народно ослободилачке борбе), а што је из револуционарног догађања прерасло у чисто формално одржавање, већ се иде ка новоме чак и по цену пропасти. Или пре свега по цену пропасти, јер револуција јесте катастрофа, катастрофа традиционалних вредности. И баш ту би се наишло на прави задатак левице данас, а то је како у свету који тврди да се, и који чак изгледа као да се револуционаризује из тренутка у тренутак, видети да се не одвија права промена, већ „вечно враћање истога“, те онда у том и таквом свету наћи могућност за праву промену и за право ново?

Пре неког времена неко је коментарисао један мој текст и написао да му се чини да је потпуно протофашистички, ваљда зато што сам инсистирао на колективизму, дисциплини, раду. Међутим, није ли управо слобода, која би се у једној таквој претпостављеној опозицији нашла с друге стране, значи, слобода с једне, ред, дисциплина, рад, с друге, била баш она слобода на коју Лењин каже: „У реду, слобода, али слобода за кога, слобода да се ради шта?“ Није ли та и таква слобода која се налази у опозицији с дисциплином она слобода на партикуларизацију, слобода анархолиберала и фашиста који су слободни да уживају у свом појединачном, самооствареном, изворном, хировитом, природном, итд? Није ли баш таква слобода то Једно које поново уводи теолошке категорије којима Једно обједињује све различито (као горепоменути мултикултурални либерални говор Слободана Милошевића на Газиместану), уместо да се увиди неотклониви расцеп у Једном, оно што Једноме не дâ да буде конзистентно Једно, расцеп због кога је универзализација, чак у извесном, али прилично јаком смислу униформност, оно што једино може да се снађе с тим расцепом, али не као оно што ће да га зашије и споји у Једно, већ баш као оно што ће да рачуна с тим да је Једно расцепљено, и да онда баш из самог тог расцепа следи униформност расцепљености. А униформност расцепљености је оно што не дозвољава оним „истинама иза истине“ (нпр. какав је стварно био Милошевићев став према Караџићу и сл.) да се укотве, те је то оно што одговара: „Катастрофа? Да, наравно, катастрофа је наш специјалитет, наша свакодневица, наш посао; чему журба и узбуђивање због тога?“

 

Марио Калик: Машта ради свашта

(коментар на текст Владана Миланка “Апокалипса заувек”)

Те шко је сасвим поуздано рећи у који жанр спада овај артефакт Владана Миланка. Чини се, ипак, да је најближи научној фантастици. Са нагласком на ово друго. Има ту свега што се иначе уклапа у овај жанр, од пуких измишљотина, преко произвољних тумачења, до надреалних токова (не)свести. И то само по себи није проблем. Проблем постаје када се таква фантастична проза објави на сајту који претендује на какав-такав теоријски, аналитички ниво. Ако је и Миланкова претензија слична, онда са жаљењем морам приметити да му је изведба у крајњем нескладу са намерама. Јер, оно што је у научној фантастици врлина, у теоријско-политичкој анализи је мана.

Пођимо од пуких измишљотина. Миланко започиње свој текст навођењем једног „симптоматичног“ места из недељника „Печат“. По њему, главни уредник тог недељника покушава на том месту да ослободи Слободана Милошевића одговорности за „злочине Младића и Караџића“ тако што наводи оштре замерке које је Милошевић, сазнавши за те злочине, упутио руководству босанских Срба. Међутим, да је бар мало бацио поглед на текст који критикује, пре свега на наслов и поднаслов, схватио би да се Милошевићева примедба да су ови починили „криминогени чин“ односи на њихово одбијање Венс-Овеновог плана. О некаквим ратним злочинима над којима се Милошевић наводно згражава уопште нема речи у самом тексту. Тако нешто постоји само у Миланковој машти. Следећа ствар коју је Миланко измаштао односи се на филм „Апокалипса сада“. По њему, одбегли амерички пуковник (кога у филму глуми Марлон Брандо) нашао се на удару виших војних инстанци зато што је желео да се јавност упозна са мисијом америчке војске у Камбоџи која је наводно била тајна, пре свега, мотивисан тиме што је у тој мисији постигао значајне успехе. Међутим, у самом филму се ово уопште не спомиње. Нити се наводи да је реч о некаквој тајној мисији, још мање, да је мотив пуковника славољубивост. Пуковник се просто одметнуо од своје команде, и почео да ратује „на своју руку“, првенствено мотивисан разочарањем у „дисцилинованост“ и „одговорност“ америчке војске (у погледу хладнокрвног убијања). А нарочито киван на „лажан морал“ (коме, по пуковнику, нема места у ратним активностима). Његова исповест је занимљива, али она сама овде није битна. Довољно је констатовати да је цео заплет у филму далеко другачији и сложенији од онога како га представља Миланко. Имајући у виду ова два крупна фалсификата, морам закључити да Миланко као да рачуна да нисмо читали текст нити гледали филм које коментарише.

Али, зашто се Миланко упустио у ова груба измишљања? Вероватно да би некако поткрепио свој основни став, а то је наводна „паралела“ између Караџића и пуковника из филма, односно „режима“ Ричарда Никсона и Слободана Милошевића који се „дистанцирају од својих 'срца таме' иако су та 'срца' њихова“. Биће да је ова „паралела“ његов првобитни неум. Пардон, наум. Отприлике по принципу онога што ми на-ум-прво-падне. Миланку се изгледа, из само њему знаних разлога (ако о таквима уопште може бити речи), допала ова аналогија. Па је брже-боље пожурио да је изведе, успут вршећи насиље над чињеницама. Утолико горе по чињенице! Зар је битно, на крају крајева, о чему је реч у самом тексту и филму ако им се може прилепити то да поткрепљују тезе које заступа Миланко?

Ако узмемо у обзир ова два места на којима Миланко заснива своју аналогију, јасно је да је она крајње произвољна. Јер су сама ова места обичне заумне конструкције. Али, без обзира на ово, узмимо да је Миланко у праву, да је, на пример, у „Печату“ заиста било речи не о ономе о чему је само било речи, него о некаквим злочинима од којих се Милошевић наводно ограђивао. Миланко је уверен да је такво Милошевићево ограђивање неискрено, у крајњем, неморално. Њега води уверење да су „сувише дуго и сувише добро уиграно радиле те струје заједно да бисмо тек тако могли да пристанемо да их посматрамо као сасвим одвојене“. Осим ове убеђености (која иначе, сама по себи, није никакав аргумент) Миланко не наводи никакав аргумент за то што тврди. Он подлеже очигледности за коју је у једном свом ранијем тексту, позивајући се на Леви-Строса, сам рекао да представља препреку. На овом месту он као да није свестан ове очигледности (препреке). За њега су руководство босанских Срба и Милошевић чинили једну компактну, можда чак монолитну, групу која мора подједнако да сноси одговорност за почињене злочине, јер су их били свесни, чак их и чинили (бар Младић и Караџић). Наравно да не мислим да су ове две „струје“ биле „сасвим одвојене“ (ту се слажем са Миланком). Али, да ли то значи да су биле сасвим заједнички „уигране“? По мојим скромним сазнањима, нису. Чак је период њиховог трвења био дужи од периода координисаног деловања. Уосталом, каква је то „добро уиграност“ ако сам Милошевић оштро напада њихово одбијање Венс-Овеновог плана, након чега следи блокада на Дрини?! О томе је Миланко могао да прочита у самом тексту који олако критикује. Чак би такав Милошевићев став ишао у прилог тезе коју заступа. Јер, да је Скупштина Републике Српске прихватила предложени план, рат би трајао две године краће, самим тим, не би се десили многи злочини и трагедије које су задесиле све народе у БиХ. Ако Миланко има нека друга сазнања, ако мисли да је Милошевић заиста знао, а затим и могао да спречи, злочине које он има у виду, нека их слободно наведе. У том случају можда треба да размисли да се придружи иницијативи наших врлих и преподобних боркиња за „људска права“ да се „преиспита ослобађајућа пресуда Србији за геноцид“. Чак ни Међународни суд правде у Хагу није могао да осуди Србију за учествовање или саучесништво у „геноциду“. Али, то што је „промакло“ овом суду неће промаћи Миланку! Што и не треба да чуди, јер га видимо како нас гледа строгим погледом, са једним рендгенским оком које изгледа непогрешиво продире у „срце таме“, било у дубинама наше душе, било у реалном историјском и политичком животу. На то око он не жмури, вец жмири. То му вероватно омогућава да види оно „разбуктавање најцрње опијености националним“ на које неки, као рецимо Милошевић, по њему, „намерно жмуре“. Успут разоткривајући „симптоме“ у нечијем писању или деловању.

Суочен са оваквим погледом, осећам се помало нелагодно, као да сам се нашао на психоаналитичком каучу. Нелагода је још већа када са оне стране није неко за кога знам да има сертификат из психоанализе, или бар Миланков идол, Славој Жижек, већ сам Миланко. Отприлике као кад неко оде на операцију, а уместо искусног хирурга поставе неког његовог студента који га, успут, невешто имитира. Па у жаркој жељи да личи на свог ментора изгуби присебност и почне да витла хируршким ножем где стигне. Као овде, по Вучелићу, Милошевићу, Караџићу, Младићу, „Печату“ итд. Мада нисам сигуран колико бих се осећао пријатно и да је у питању сам Жижек. Нешто ми не импонује да ми о „војно-поетском комплексу“ држи придике неко ко је припадао војно-филозофском комплексу. Бар у време агресије НАТО-а на Југославију. Сетимо се само који је тада био крајњи домет његове „анализе“: „Дакле, управо као левичар, ја на питање 'бомбе или не?' одговарам: још нема довољно бомби, и оне су закаснеле“?! Миланко се у својим текстовима, бар декларативно, опредељује за левицу, и наводи разна искушења са којима се она данас суочава. Било би лепо да и овај став свог теоријског гуруа има у виду и о њему се изјасни. Чини ми се да је он такође „камен кушње за сваког правог левичара“, а не само „Војислав Шешељ и Српска Радикална Странка“, како Миланко наводи у свом тексту о Шешељу. У Србији, наиме, има много „левичара“, а неки од њих сасвим сигурно не би имали ништа против овог Жижековог става, иако га можда не би изрекли тако јасно и гласно.

За разлику од Миланка, ја признајем да нисам толико обучен да уочавам „симптоме“. Али, кад он већ толико инсистира на томе, уз наду да бар елементарно познајем теоријско-политичке стратегије, морам да приметим да у његовом досадашњем писању има неке доследности која ми делује „симптоматично“. Упркос свим његовим маштаријама и произвољностима. Када се на улицама Београда протествовало против независности Косова, уз очајничке покушаје каквог-таквог озбиљнијег отпора, Миланко критикује те покушаје. У тренутку када суђење Шешељу добија већи простор у нашој јавности, он напада самог Шешеља. У овом последњем тексту он напада недељник „Печат“, а такође и Милошевићеву политику, и то онда када овај недељник покушава да се афирмише у нашој јавности, а Милошевићева политика, бар у погледу горућих националних проблема, показује своју исправност. И све те критике иду с декларативно радикално левих позиција. Наравно, није ми намера да оспоравам његово право на критику. Сам мислим да у свему овоме има места за критику. Али, нагласак и крајња поента његове критике је оно што је спорно. Када глобалне и домаће либерално-капиталистичке елите подређују овај простор својим интересима, имајући у томе изразиту доминацију, Миланко наглашено критикује оне који пружају какав-такав отпор тој доминацији. Наравно да овај отпор није артикулисан као аутентично, сам тим, радикално леви, али да ли то значи да је он безвредан? Шта је уопште радикално у томе оспоравати оне које иначе оспоравају империјалне снаге и њихови домаћи промотери, борити се против оних против којих се иначе боре евроатлантски империјалисти, који ваљда треба да буду главни противник „сваког правог левичара“? Ове превиђање ко је у актуелној борби главни, а ко споредан противник, сматрам главним Миланковим пропустом. Мада ми се чини сасвим разумљивим ако се има у виду његова фантастична „паралела“ између Никсоновог и Милошевићевог „режима“. Када се ова надреална асоцијација некоме привиди, онда је свашта могуће. Онда неко може да води своју заумну борбу против свих оних који имају некакве везе са Милошевићевом политиком, видећи у њима вероватно заступнике америчког империјализма. Револуционарна фраза коју Миланко зна да користи, нажалост, није довољна да спречи ову конфузију. Она је само чини још већом. Позивајући се на самог Миланка из једног претходног текста, могу рећи: Миланкова позиција личи на левичарски усмерену по неким својим елементима, али не упркос томе, већ баш зато, она то није. Јер, осим декларативног позивања на радикално леву политику, потребно је још нешто да би се неко озбиљно узео за левичарски оријентисаног. Потребан је, пре свега, онај увид у распоред снага на теоријском и политичком “бојном пољу” и исправно разумевање ко је на том пољу главни, а ко споредан противник. Без тог увида, лако се може постати објективним савезником оног главног противника, упркос радикално левој самосвести. Миланку би, иначе, требало да буде позната историјско-материјалистичка критика (само)свести, која показује да неко у објективно историјском, друштвеном, политичком погледу, може да чини, па чак и најчешће чини, нешто супротно од онога што мисли и у шта верује. Нечија самосвест не чини, самим тим, нечије друштвено или политичко биће таквим каква је та самосвест. Јер, самосвест може бити, и најчешће јесте, илузорна. А таквом ми се чини Миланкова “левичарска” самосвест. Имајући у виду остале илузије које смо навели, то ме не чуди. Због свог погрешног нагласка, његова критика често се претвара у обично критизерство, јер се ослањања на увелико познате и отрцане стереотипе и квази-аргументе из арсенала владајуће либералне деснице, која има империјалистичке амбиције у погледу наше државе и народа. Од некога ко претендује да има дубље разумевање историјских и политичких процеса (бар се надам да је таква Миланкова претензија), очекује се нешто више од површног позивања на излизани снимак Караџића и Лимонова, или непосредованих оптужби на рачун Милошевићеве политике (“уводи приватизацију”, “сарађује са ултра-националистима” и слично) које треба да нас оставе без речи и одговара управо због своје непосредности и очигледности. Зар не видимо да Караџић надахнуто говори о “Сарајеву у пламену”, зар се не сећамо ко је све био на Газиместану, зар не знамо за “мрачне деведесете”, када се спроводила “приватизација”, “која пада у руке криминалним организацијама”? И шта против тога има уопште да се каже? На ове идеолошке очигледности Миланко пада. Али, ми не дозвољавамо да њихова очигледност паралише нашу критичку свест. Баш зато што ствари нису толико очигледне какве се чине Миланку, али и свима онима који иначе у њих слепо верују, а који најчешће немају никакве везе са левом политичком позицијом, а камоли њеном радикалном верзијом. Ово су њихове заједничке очигледности, упркос разликама у њиховој политичкој самосвести. Та идеолошка (кон)фузија “левице” и либералне деснице је, по мени, највеће искушење за левицу у Србији данас. А не политика Шешеља и његове странке, како мисли Миланко.

Ово промашивање нагласка у критици у вези је са тежиштем и крајњом поентом Миланкове критике. Чини се да се она концентрише на “национализам”, као и обично, само српски. Али, када смо непрестано изложени тирадама евроатлантских моћника о “национализму” као “мрачној прошлости” које треба што пре да се ослободимо да бисмо закорачили у “светлу будућност” евроатлантских интеграција, требало би да постанемо бар мало сумњичави у погледу ове острашћене критике “национализма”. Ако се уопште боримо против евроатлантског империјализма. Нажалост, Миланко овде изгледа нимало не сумња, већ само понавља, у крајњој линији, она општа места која смо толико пута чули, и која никако да престану да се експлоатишу, упркос својој офуцаности и похабаности након свих ових година. Нападати Караџића у тренутку када се не зна да ли је уопште жив, Шешеља док се брани пред скаредним Хашким трибуналом, Милошевића и његову политику која се све више с правом рехабилитује, по мени, није нарочито интересантно. Али, Миланку јесте. Његова апстрактна самосвест не мари за историјски контекст и његове промене. Он не увиђа да на дневном реду историје није револуционарна класна борба у свом директном облику, већ је просто реч о томе да се преко одбране нације од напада контрареволуционарних, либералних елита, домаћих и страних, уопште очувају потенцијали за будућу непосредну класну борбу. Иза напада на нацију данас стоји истовремено напад на еманципаторске потенцијале развијане у историји социјалистичких револуција. Снаге империјализма се једнаком жестином обрушавају на нацију као некада на социјализам/комунизам. Зато одбрана нације у том контексту има леви карактер. Претпоставка социјалног ослобођења је национална слобода у односу на империјалне, окупаторске пројекте. Револуционарни потенцијали биће знатно ослабљени у случају интегрисања овог простора у западни империјалистички блок. И до сада су социјалистичке револуције на Западу биле само краткотрајни пропламсаји. Оне су далеко трајније облике имале у простору неинтегрисаном или непотпуно интегрисаном у капиталистички поредак. Стога, због самих интереса левице, данас ваља бранити нацију. И ово је чворно место којег Миланко изгледа није довољно свестан.

У таквој одбрани нације пресудан тон је давала Милошевићева политика. Она је била патриотска, а не националистичка, још мање, шовинистичка. И онолико левичарска колико су у том тренутку омогућавале објективне историјске околности. Када Миланко критикује ту политику, он опет фалсификује ствари. Милошевићев говор на Газиместану није био “либералан” и “мултикултуралистички”, већ социјалистички и интернационалистички. Надам се да су Миланку познате разлике између либералног и социјалистичког, осносно мултикултуралистичког и интернационалистичког. У том говору се нигде не спомиње “пут на Месец”, то је још једна Миланкова фантазмагорија. Миланко даље замера да та политика “није зазирала од мобилисања било које групе, без обзира на идеологију исте, само ако би се та група могла употребити у сврхе које им његова политика одређује”. Не види се шта би овде било спорно, улазити у савезе са неким и истовремено чувати своју хегемону политичку позицију у том савезу. Миланко изгледа прижељкује да Милошевић није улазио у савез са “ултра-националистима” (примећујем да у њих убраја и Шешеља и СРС, иако је у тексту о Шешељу експлицитно рекао да они нису “ултра-националисти”). Али, нажалост, то није била објективна историјска могућност. Јачање националне традиције, па чак и национализма, након слома социјалистичког пројекта крајем 80-тих година прошлог века, заједничка је карактеристика свих некадашњих социјалистичких земаља. Тај процес био је увелико објективна историјска тенденција. Тако се десило и у Србији, односно Југославији. Милошевић није могао да не изађе у сусрет овој тенденцији, нарочито када су у Хрватској и БиХ победиле националне странке у оквиру српског националног корпуса. Остале странке нису показале довољно разумевања за опстанак Југославије, и правично решење српског националног питања. Зато с правом нису наишле на довољан одзив међу Србима. Милошевић је морао да сарађује са овим снагама и њиховим водећим представницима, али је настојао да очува хегемону позицију своје политике у том савезу. И у томе је у великој мери успео, бар што се тиче Србије. У националном погледу у Србији је доминирала левичарска политика. И у социјално-економском погледу постојао је напор да се очувају елементи такве политике. Више о тој теми Миланко може прочитати у једном мом тексту у “Печату”. У сваком случају савез Милошевића са онима које Миланко назива “ултра-националистима” био је историјски неминован, али далеко да је он представљао јединствену, хомогену групацију. Сукоб између Милошевића и Србије, с једне, и руководства босанских Срба, с друге стране, био је стваран и тежак. На политичкој сцени Србије он је довео до сукоба између Милошевића и Шешеља, и пада тадашње Владе Србије. Озбиљан сукоб између владајуће леве коалиције и радикала поново се десио уочи избора 2000. и био је један од важних елемената у победи ДОС-а. Док су се странке које су сарађивале у тадашњој влади спориле (СПС је чак мислио да су му у том тренутку радикали већи политички противник од ДОС-а), сам ДОС је све више јачао. Радикали су тада готово нестали са политичке сцене, али је са власти отишла и владајућа лева коалиција. Данас у одбрани државе и народа хегемонију више нема лева опција, радикали су јачи него икада, а то је највећим делом последица лоше политике СПС-а који је правио превише компромиса са владајућим друштвеним и политичким кретањима након октобарске контрареволуције из 2000. Ни данас СРС и СПС нису у толико добрим односима како вероватно мисли Миланко. Значи, историјска дешавања на овим просторима у последње две деценије су знатно сложенија од онога како нам их Миланко представља. Чини се да он уопште не познаје ове елементарне ствари. Уместо да се баци на њихово упознавање, он рупе у знању попуњава својим фантазијама. Уосталом, и у прошлости су се дешавали савези или бар пактови између левих и десних, па чак и екстремно десних политичких снага снага, јер је тако налагао историјски тренутак, и тактика политичке борбе која зависи од процене односа снага на историјском “бојном пољу” и разликовања главног и споредног политичког противника. Са споредник противником се улазило у извесне аранжмане како би се у том тренутку лакше савладао главни противник. Рецимо, Стаљин је склопио пакт о ненападању са Хитлером, а партизани савез са четницима у првим месецима борбе против окупатора. За Стаљина је било важно да се капиталистичке силе што више ослабе у међусобном сукобу, док је за партизане одбрана отаџбине била изнад идеолошких подела. Да ли овде има ичег спорног? Следећи Миланкову “лепу душу”, морали бисмо да осудимо ову “компромитацију” левичарске политике, да је чак оптужујемо и чинимо одговорном за злочине нациста, односно четника. Оно што Миланко, из своје апстрактне, а(нти)историјске позиције, не зна, јесте да је историја готово све време “компромитација” идеје, да идеја мора да улази у многе компромисе са историјском стварношћу како би се остварила. Историја није играчка у рукама наше појединачне или колективне (само)свести, са којом можемо по својој вољи располагати. Па би неки “проблематичан” историјски аранжман био некаква “грешка” или “издаја” идеје коју можемо моралистички осуђивати (што Миланко све време чини). Људи стварају своју историју, али је стварају у оконостима које нису сами бирали, и које представљају објективну препреку на путу реализације идеје. Миланку, дакле, нису познати ни Хегелова критика Кантовог етичког формализма, ни Марксов историјски материјализам. Добро, у студијама још није стигао дотле, па на неки начин има оправдање. Али, зато нема оправдање да се петља у ствари које недовољно познаје, и да надмено дели пацке и етикете шта јесте, а шта није права левичарска политика. И да све време упире прстом у радикале и остале “ултра-националисте” као некакво страшило, фантастично “срце таме”, оваплоћење ваљда суштаственог Зла. Левица нема никакве везе са овим псеудорелигиозним опскурантизмом. Он је карактеристичан за десницу - данас управо домаћи либерали користе овај опскурантизам у нападу на радикале. Миланко се либералима у том погледу опасно приближио. Радикали бране државу и нацију од агресије западног империјализма. Национална слобода је услов и саставни део социјалне слободе. Левица је заинтересована, пре свега, за социјалну слободу. У чему је онда, Миланко, проблем?

Миланко посвећује већи део свог текста нападу на “Печат”. Има ту опет свачега, од тенденциозног подметања, до неутемељених поређења и разликовања. Рецимо, када коментарише грешку у навођењу презимена проф. Козомаре, он инсинуира да тиме “Печат” своје саговорнике “ни најмање не уважава”?! Волео бих да ми објасни како се то “ни најмање не уважава” неко ко у самом листу има интервју. Када изриче овако тешке речи, Миланко показује мени неразумљив вишак некоректности. То важи и за његов коментар наслова тог интервјуа, упркос жељи да буде духовит. На пример, познати филозоф Ален Бадју који је тренутно у медијском успону сматра да се “данашњи непријатељ зове демократија”. То је оштрија, провокативнија теза од оне које имамо у наслову Козомариног интервјуа. Да се којим случајем негде појави интервју са Бадјууом под тим насловом (а можда се већ појавио), да ли би Миланко имао сличну примедбу? Ово не значи да наслов Козомариног интервјуа није проблематичан, напротив. Али, он је такав не због “разлога” које наводи Миланко. С друге стране, његово супротстављање “глобализације” и “атомизације” је неутемељено, јер се данашња (капиталистичка) глобализација спроводи управо као растућа атомизација друштва, што је последица неолибералне инвазије која је у средишту тог процеса. То су само две стране једног истог процеса.

Но, Миланку највише смета “мода катастрофичности” коју он проналази у “Печату”. Као, “катастрофичност је нешто што је одвајкада красило десницу”. Не знам, можда је ово последње тачно, не познајем толико десницу као Миланко. Али, да ли то значи да “катастрофичност” краси само десницу? Оно што свакако знам је да се катастрофичност спомиње и у левом теоријском дискурсу. Катастрофичан је сам капиталистички систем, онако како га схвата левица, он у свом развоју све више угрожава сам живот, губећи механизме саморегулације. О томе говоре Роза Луксембург и Бењамин, Маркузе у раним списима говори о “катастрофи људске суштине” у капитализму, Хоркхајмер износи дијагнозу савремености као “помрачења ума”, а Лукач као “разарања ума”. Бењамин, суочен са разобрученом, неконтролисаном динамиком капиталистичке (репро)продукције, изриче једну мисао која ми је посебно драга: “Маркс је рекао да су револуције локомотиве светске историје. Нису ли, оне, међутим, кочница за спас?”. На крају, у Француској се појављује часопис “Социјализам или варварство”, са тезом да само социјализам може спасити човечанство од потонућа у варварство. Дакле, имамо прегршт примера из левог регистра који упућују на катастрофичност постојећег система. А Миланку ово смета. То је као кад би неко кривио огледало за оно што се види у њему. Јер, у левој теорији се капитализам огледа, у њој бива сагледана његова суштина. “Печат” само јавља о овим катастрофичним појавама у нашој средини, он је печат (отисак) овог времена, и свако ко је иоле опозиционо оријентисан (чак не обавезно лево), увиђа да владајући тренд води у катастрофу. И да се, баш због те претеће катастрофе, мора зауставити. Оно што је проблем није, дакле, сама катастрофичност о којој “Печат” говори, већ чињеница да смо на њу огуглали, да су потенцијали отпора сасвим могућој катастрофи веома ослабили, и да се можда ради о последњим тренуцима у којима нешто треба предузети да би се катастрофа предупредила. Ето, и Миланко мисли да се налазимо у регуларном стању, само неки тамо беспотребно призивају ванредно стање. Као да већ годинама нисмо у ванредном стању! Миланку смета ова принуда на делање, јер се њоме блокира мишљење, што је иначе теза његовог гуруа. Међутим, док овај ту принуду везује за делање у корист система, којом се истовремено паралише критичко мишљење о том систему, Миланко препознаје ту принуду у позиву на делање против система. Јер, он не може истовремено да критички мисли и да критички дела! Али, то је већ његов проблем. Прави левичари могу истовремено да раде обе ствари, и чак сматрају да једне нема без друге. Миланко нам уместо пароле “Немој да мислиш, ради!” подмеће њену лажну алтернативу “Немој да радиш, мисли!”, лажну, јер обе остају унутар хоризонта раздвојености теорије и праксе. Чак ми се чини да се унутар тог хоризонта креће и сам Миланков учитељ. Биће да је нешто ипак добро научио.

Нажалост, познати су ми неки назови левичари којима су пуна уста револуционарног жаргона и патоса, али којих нигде нема у јавности, у пољу практичке борбе за остварење левичарске политике. Учаурени у свој свет у којем теорија, а не пракса, има примат, они илузорно мисле да представљају (радикалне) левичаре. А када се одлуче да некако изађу из те потаје, из самољубиве самодовољности, они углавном непогрешиво нападају какве-такве покушаје артикулације леве политике. Јер, дуго навикли на чистоту оне револуционарне идеје и заслепљени њеним сјајем, све време одсутни из реалних друштвених и политичких борби, они првенствено атакају на оно што, по њима, представља “прљање”, “компромитацију” такве апсолутне идеје. Такви су били и остали (ситнобуржоаски) идеалисти, без обзира на ватрено позивање на Маркса, револуцију, материјализам и остало. Они су камен кушње за сваког правог левичара. А све их погађа друга Марксова теза о Фојербаху: “Питање да ли је људском мишљењу својствена предметна истинитост - није питање теорије, него питање праксе. Човек мора да у пракси докаже истину, тј. стварност и моћ, овостраност свог мишљења. Спор о стварности или нестварности мишљења које је изоловано од праксе, чисто је схоластичко питање”. Дакле, изван праксе, односно практичног ангажмана, њихове расправе су чисто схоластичке, чак и када говоре о револуцији. А када се појаве у пракси, може се видети колико је истинита њихова левичарска самосвест. Јер, на крају, није важно шта неко мисли о самом себи, већ шта он објективно чини својим мишљењем и делањем.Да ли своју мисаону и практичну енергију троши на критику владајућег либерално-капиталистичког поретка или на обрачунавање са критичарима тог поретка на левици.

“Печат” покушава да понуди критику постојећег поретка. Левица је на овим просторима прошла кроз тешка историјска искушења, и готово да је сасвим нестала. Она у великој мери тек треба поново да се роди. И зато треба имати разумевања за њене “порођајне муке”. У “Печату”, у том смислу, има ствари које треба поправљати, то нико не спори. За почетак је довољно ако јавност препозна било какав леви импулс. Верујем да ће и Миланко уочити такве тонове ако с више стрпљења и добре воље прочита досадашње бројеве. Надам се да ће, након тога, без обзира на овај мој критички коментар, желети да пружи свој допринос у побољшању и јачању тог пројекта. Да не би узалуд расипао своју енергију и таленат које поседује.

 

Владан Миланко: КАД РЕАЛИСТА УЗВРАЋА УДАРАЦ, ИЛИ КАКО ИЗГЛЕДА КАДА СЕ ПОЗИВАЊЕМ НА РЕАЛИЗАМ КРПИ НЕДОСТАТАК ПОЛИТИЧКОГ ПРОМИШЉАЊА

Текст Мариа Калика "Машта ради свашта" пружа низ егзотичних погледа на левицу. На пример, каже Марио Калик да је Милошевићева политика била "онолико левичарска колико су у том тренутку омогућавале објективне историјске околности". Што значи - шта? Да је Милошевић, као у неком лошем вицу, баратао са левицом и десницом као са робом на ринфуз, дакле, одмерио је мало левице, таман колико се могло, а онда остало узео десницу, колико је морало. Али, то није политика, то је опортунизам. А то што се често једно замењује другим јесте један велик проблем, но чини се не толико велик да би Марио Калик на исти обратио пажњу.

Даље, Марио Калик пише о националистичком отпору глобализацији: "Наравно да овај отпор није артикулисан као аутентично, сам тим, радикално леви, али да ли то значи да је он безвредан? Шта је уопште радикално у томе оспоравати оне које иначе оспоравају империјалне снаге и њихови домаћи промотери, борити се против оних против којих се иначе боре евроатлантски империјалисти, који ваљда треба да буду главни противник 'сваког правог левичара'?"

Шта је радикално у оспоравању противника модерног капитализма (не пристајем на Каликов народњачки жаргон у ком се модерни капитализам идентификује са "империјалним снагама" јер се ту прелако и прекратко хоће изједначити нешто што се не може изједначити, империјализам и капитализам)?

Већ Карл Маркс (а то би Калик требало да зна ако хоће да се представља као левичар) има одговор на то у Капиталу : капитализам се до сада најуспешније сукобио са идеологијом "крви и тла", са традицијом, са обичајима.

Већ је довољно индикативно што један такав самопрокламовани "борац против империјализма" какав је Марио Калик замењује "капитализам" са "империјалне снаге", чиме већ пада на пред-капиталистички ниво, да онда уопште не чуди његово идентификовање сваког анти-американизма или анти-капитализма са левицом. Али се онда ту јасно помаља оно што Калик мисли кад каже "левица". А то илуструје и следећи део из његовог текста: "Он (Владан Миланко, оп. В.М.) не увиђа да на дневном реду историје није револуционарна класна борба у свом директном облику, већ је просто реч о томе да се преко одбране нације од напада контрареволуционарних, либералних елита, домаћих и страних, уопште очувају потенцијали за будућу непосредну класну борбу."

Тако, Марио Калик је одвагао, и израчунао да је од једног глобалистичког пројекта ипак бољи овај повратак на идеологију "крви и тла", на партикуларизам, јер некако, каже Калик, она чува потенцијал за будућу класну борбу. Само, није јасно како га чува, ако уопште не пристајемо на овај глобалистички пројекат, већ се враћамо на пред-модерни пројекат који заступају националистичке струје?

Занимљиво је и како Марио Калик прво пише против мог идентификовања Милошевићеве политике као низа опортунистичких гестова, да би онда оправдавао исти тај опортунизам: "Али, нажалост, то није била објективна историјска могућност. Јачање националне традиције, па чак и национализма, након слома социјалистичког пројекта крајем 80-тих година прошлог века, заједничка је карактеристика свих некадашњих социјалистичких земаља. Тај процес био је увелико објективна историјска тенденција. Тако се десило и у Србији, односно Југославији. Милошевић није могао да не изађе у сусрет овој тенденцији, нарочито када су у Хрватској и БиХ победиле националне странке у оквиру српског националног корпуса."

И онда се на ово надовезује Каликова одбрана катастрофичности, где се он позива на левичарску традицију (на коју се позива крајње опортуно, јер му, на пример, измиче да је Лењинова политика водила до тога да Русија изгуби рат), и то му служи као аргумент. Што исто не чуди, не чуди Каликова неаргументативност, јер он ту показује и то да не успева да мисли теорију као теоријску праксу, већ каже да "прави левичар и мисли и ради истовремено", па испада да је, по Калику, јединство теорије и праксе нешто што није прожето, већ се просто обавља упоредо. И читав Каликов текст, кад се мало боље погледа, врви од ових здраворазумских, "реалних" процена. А то је нешто чему нема места у једној, па да се позовем на Бадјуа, инвенцији политике каква би требала да се обавља у једној правој политичкој анализи.

Да се позабавим и оним што сам, по Калику, "измаштао". Калик каже да нисам довољно обратио пажњу на текст Милорада Вучелића о ком сам претходно писао, јер у том тексту (који у антрфилеу има следеће: „'Никада мања група неодговорних Срба није донела тежу и погрешнију одлуку против интереса читавог српског народа. Ово што сте ви урадили јесте криминогени чин', Милошевићева порука Радовану Караџићу и Ратку Младићу.“) се не говори о злочинама које су починили Младић и Караџић, већ о потписивању Венс-Овеновог плана.

Када сам писао о овоме, писао сам о тактици која се променила, тактици која је до сада налагала да се поричу злочини, а сада хоће да каже да је Милошевић неко ко није имао никакве везе с њима, да су Младић и Караџић на своју руку чинили злочине сасвим независно од Милошевићевог режима. Па нека се ради и о потписивању Венс-Овеновог плана или о нечему трећем, кад се у антрфилеу има ово, што сам још једном овде навео, онда се зна куда се иде; није потребно да нам неко црта било шта, јер јасно је да се сугерише Милошевићево разилажење с Младићем и Караџићем које онда имплицира Милошевићеву потпуну неодговорност за злочине ових.

Ради се ту о тактици, баш као што је и тактички потез то што се у наставку овог Вучелићевог текста, у новом броју Печата , пише о Милошевићу као о некоме ко, иако је, каже се ту, био комуниста итд., није био противник цркве. И шта је то онда друго него једно, додуше слабо због тога што је нескривено опортунистичко у свом додворавању разним струјама, тактизирање којим се хоће приказати Милошевић као неко ко ипак није био толико лош као што се иначе сматра.

Затим, Марио Калик има примедбе на моје разумевање филма Апокалипса сада Френсиса Форда Кополе. Калик пише да сам погрешно детектовао да пуковник Курц хоће да се његова тајна мисија у Камбоџи појави као јавна, и да о томе нема речи у филму. Наравно, када Вилард, војник послат да уклони Курца, обавештава војнике који су му додељени да иду у Камбоџу, они су изненађени и преиспитују његово наређење, и онда га прихватају тек кад им он стави до знања да су његова наређења дошла од самог војног врха. Значи, Курц је у Камбоџи, и Курц ратује са комунистима у Камбоџи, али Америка не сме себи да дозволи да се америчке снаге јавно појаве у Камбоџи, што им прети ако Курц настави своје успешне кампање.

Даље, да се присетимо и оног дела када се на почетку филма слуша глас пуковника Курца са траке, када Вилард добија мисију, а где Курц говори како мрзи лажи ових на врху. И ту мисли на лажи и на лицемерје од онога да војницима не дозвољавају да напишу fuck на хеликоптерима а дају им наређења да пале и убијају, до највеће лажи, што је у филму то да војном врху не одговара Курцов ангажман, као што им одговара, само не у толикој мери.

Треба се сетити и краја филма где Вилард каже да је убио Курца, али не зато што су ови то од њега тражили. Не знам шта Марио Калик мисли, зашто Вилард то говори, зашто је Вилард убио Курца не зато што су од њега тражили да то уради већ баш упркос томе што су то тражили, ако не баш зато што је Курц истина тог и таквог реда и поретка коју ови хоће да "гурну под тепих".

На овом трагу, поменуо бих још, јер није јасно из Каликовог текста да "срце таме" није неки мој песнички излет, већ се ради о наслову романа Џозефа Конрада по ком је рађен Кополин филм. И код Конрада и код Кополе "срце таме" је управо мрачна истина поретка.

На крају, да се још осврнем на лажирање које Калик спроводи када пише о томе што сам писао поводом интервјуа са Младеном Козомаром у Печату . Калик се прави да није јасно из мог текста да нисам ја приговарао Козомариним ставовима (а њима се заправо нисам уопште ни бавио), већ да сам писао о томе како је интервју с професором Козомаром пласиран у Печату, као крајње несувисло кокетирање с једним филозофом. Тако да, и да су Бадју или Жижек у питању, имао бих исти приговор. Али нећу пуно о овом лажирању, да не бих кварио репутацију реалисте Мариа Калика.

Напоменућу још да би много интересантније било полемисати са неким као што је Марио Калик не о томе да ли је и како је Милошевић умешан у злочине Караџића и Младића, да ли је заблуда да СРС има леви потенцијал (sic!), да ли је недељник Печат оправдан у својој катастрофичности, већ о томе колико такве као што је Калик чини срећним ангажман разних невладиних организација, све заједно са Б92 телевизијом, јер, ефективно, они су, чувајући у свом лепом сећању Милошевићеву политику, као нешто од чега нису могли да се отргну и да се идентификују на други начин осим преко опозиције Милошевићевој политици, чак и када је прошло скоро десет година од пада Милошевићевог режима, допринели томе да се појави у друштву место за тако нешто као што је Печат . Сада су ваљда сви срећни, јер НВО сектор је показао да нас је оправдано плашио тиме да ће се СПС-СРС вампир вратити или да никад заправо није ни отишао, док је "левичарско-патриотска" коалиција СПС-СРС-... (кога већ неко као Марио Калик ту убраја), срећна што се неко њима бавио све ово време, сада још срећнија јер се, чини им се, враћа на сцену, макар преко гласила као што је Печат . О томе би вредело причати, о симбиози анти-милошевићевских и милошевићевских струја, о симбиози анти-глобализма и глобалног капитализма, те о левом дискурсу ком, како Калик каже, "објективно није време", а ком "није време" баш зато што, уместо да имамо левицу, имамо "патриотску", "анархо-либералну" итд. "левицу", која се јако лепо сналази с једном од оне две струје.

Никад није време, рекао би неко као Калик, иако се зна да per definitionem (опет се позивам на Бадјуа) револуционарни догађај никад "није на време"; увек дође или прерано или прекасно, и баш зато јесте догађај који успева да дезинтегрише постојеће структуре и да стварно буде револуционаран.

 

Марио Калик: Дечја болест “левичарства” у служби либерализма

Миланку се моје разумевање левице чини “егзотичним” . Међутим, мени се његово разумевање левице чини езотеричним. Јер, имајући у виду оба његова текста, ми знамо шта, по њему, левица није, али не знамо шта јесте. Он врло (о)лако негира сваки леви карактер одређених политика, али нигде не нуди, бар у минималним назнакама, шта би било аутентично лева политика, онако како је он разуме. Ако је уопште разуме. Зато о томе можемо (и морамо) само да наслућујемо, вероватно све дотле док не доживимо некакво мистично надахнуће које ће нам пружити јасан, непосредан поглед у то шта јесте истинска лева политика. Дакле, иста метода као у негативној теологији. А да код Миланка има одвећ превише теологије довољно говори његово упорно позивање на „срце таме“ као „мрачну истину (Милошевићевог) поретка“. Тада езотерик, сасвим логично (и у мистицизму, ако нисте знали, има неке логике) постаје егзорцист, који пробада ово „ђаволско“ срце, и истерује демоне из нашег политичког бића. Све зарад оздрављења левице. Алелуја!

Леви карактер Милошевићеве политике

Милошевићева политика, каже он, и није политика, већ „опортунизам“. Он је „одмерио мало левице, таман колико се могло, а онда остало узео десницу, колико је морало“ (тако Миланко тумачи моје позивање на објективне историјске околности, поредећи то са „лошим вицем“). Проблем је, међутим, у томе што је ово поређење лоше. Ствар је, наиме, обрнута. Да је Милошевић био опортуниста, искористимо Миланкову конструкцију, он би одмерио левице, таман колико се морало, а за остало узео десницу, колико се могло (а у то време је деснице било напретек). То би у том тренутку био истински опортунизам (у погледу левице). Како год, Миланко је мишљења да се могло (и морало) урадити (много) више за леву ствар од онога што је чинио Милошевић. Можда је могло. Али, Миланко нам не пружа аргументе за то. Остаје нам само његова вера. И часна реч.

Погледајмо сада које сам то објективне историјске околности имао на уму. После пада Берлинског зида долази до инвазије капитализма на простор до тада социјалистичког (европског) Истока. Боље речено, Зид (и све оно што је симболисао) се срушио под овом инвазијом. Тековине социјализма се готово преко ноћи урушавају, а капитализам се рестаурира у свом огољеном облику. Бивше социјалистичке земље, без икаквог озбиљнијег унутрашњег отпора, улазе у евроатлантске интеграције. Укратко, западна капиталистичка машинерија бритко продире кроз тај геополитички простор, не наилазећи ни на какве веће препреке. Размере суноврата највидљивије су у „првој земљи социјализма“. СССР се врло брзо распада, а Русија за свега пар година постаје у економском и политичком погледу слабија него у царско време. Њен председник, претходно високи функционер Комунистичке партије, након неупелог пуча који је за циљ имао да се на самом почетку заустави тај негативни процес, доноси декрет о забрани деловања Комунистичке партије и конфискацији партијске имовине. Његова владавина обележена је изузетно „конструктивним“ односом према западним силама. У још неким земљама се забрањује рад Комунистичке партије, а у готово свим се доноси закон о лустрацији којим се свим припадницима некадашње комунистичке власти забрањује политичко деловање на пет и више година. Дакле, од социјализма, а нарочито комунизма, у овим земљама није остало готово ништа. Шта се у исто време десило у Југославији? Слом социјалистичког поретка у Источној Европи утицао је и на ерозију социјализма у Југославији, оптерећену још властитим, унутрашњим проблемима. Након распада СКЈ, јачају дезинтеграциони процеси на државном, а затим војном, нивоу. У Хрватској и БиХ побеђују националистичке снаге, и врло брзо долази до рата због оспоравања права српском народу да остане да живи у Југославији. Шта за то време ради Милошевић? Он се до краја бори за очување СКЈ, и Југославије у целини. Предлаже БиХ и Македонији да остану у Југославији, али ове то одбијају. Партију чији председник постаје проглашава наследником Савеза комуниста Србије (а не да забрањује његов рад), док у земљи несметано делују разне комунистичке партије и организације. Државу састављену само од Србије и Црне Горе назива Југославијом, сматрајући је легитимним наследником некадашње СФРЈ. Због политике очувања Југославије, пре свега, неприхватања решења која су наметана споља, а која су била потпуно неприхватљива за српски народ, долази у сукоб са западним силама. Овај сукоб је био толико дубок да СРЈ постаје једина земља у Европи која је након Другог светског рата била изложена санкцијама и бомбардовању. Све време се залаже за принцип суверенитета и самосталности наше државе, и за равноправну и мирољубиву међународну сарадњу. На унутрашњем плану успоставља сарадњу са национално оријентисаним странкама и представницима Срба са простора Републике Српске Крајине, Републике Српске и Србије. Ове снаге свакако нису биле левичарске, можемо чак рећи да су већим делом биле националистичке (као десничарска реакција на иницијални национализам код других народа). Али, Милошевићева партија и он сам за све време успевају да очувају хегемонију у том савезу, бар у Србији, не дозвољавајући свој и пад читаве државе и друштва у национализам. Дакле, у погледу односа према западним силама, његова политика је била анти-империјалистичка, а у погледу односа према националном питању, интернационалистичка, и на спољњем и на унутрашњем плану. А то су елементи сваке левичарске политике. Што се тиче економско-социјалне политике, свакако да је дошло до социјалног раслојавања, али се оно дешава у специфичним околностима санкција и ратова. Приватна својина постаје један од облика својине, али не и доминантан облик (свега 25% својине је приватно у овом периоду). Либерално оријентисани економисти и интелектуалци критикују Милошевића због „блокиране“, односно „замрзнуте“ „транзиције“ (због заустављања приватизације критикује га и Шешељ). У сваком случају, нема институционалног аранжмана који подразумева појам модерног капитализма, на који се Миланко толико позива. Он се састоји у доминацији приватне својине, и постојању правног поретка који је штити. Пуко богаћење, стицање профита, још није капитализам у свом правом облику, оно постаје капиталистичким тек када добије рационалан и законски облик. И у томе се слажу и Маркс и Вебер. А до таквог процеса долази тек након октобарске контрареволуције из 2000. Тек тада започиње истинска и убрзана транзиција ка капитализму.

Ово су отприлике обриси Милошевићеве политике. Миланко каже да то и није била политика. Али, шта је, по њему, уопште политика? О томе можемо само да нагађамо, као што нагађамо и о томе шта је, по њему, лева политика. Можда путоказ може бити следећи његов став, у коме он критикује мој наводни „здрав разум“, и позивање на реалност: „А то је нешто чему нема места у једној, па да се позовем на Бадјуа, инвенцији политике каква би требала да се обавља у једној правој политичкој анализи“. Што би значило - шта? Миланко мисли да је довољно избацити једну асоцијацију везану за Бадјуа, и да је тиме решена ствар. Међутим, политичка анализа је нешто више од пуког декламовања одређених синтагми, нерефлектовано преузетих из специфичних теоријских оквира, а које су код њега и сличних увелико постале мантре. Кад смо већ код (здравог) разума, (Миланков) ум без разума је ништа, а разум без ума је ипак нешто. Шта је „инвенција политике“, а посебно леве политике, у Милошевићевом случају, ако већ није оно што сам горе навео? Миланко нам дугује одговор на то питање. И док не понуди тај одговор морамо га сматрати само једним револуционарним мистиком чија је идеја водиља искључиво ствар његове властите интуиције. О политичком промишљању, до кога му је наводно стало, ту не може бити речи.

Милошевићева политика није опортунистичка

И док се Миланко не пребере око овога, погледајмо како стоји ствар са Милошевићевим „опортунизмом“. Опортунизам је ваљда потпуно предавање и подређивање објективним околностима. С тим у вези су и „реализам“ и „прагматизам“. Међутим, Милошевићева политика није била опортунистичка у овом погледу. Она се није предала пред постојећим трендовима, дозвољавајући да они потпуно владају њоме и да је воде. Напротив, она је с њима ушла у сукоб. У периоду њеног јачања, опортунистичка политика је била заправо она Стамболићева, и са њом се Милошевићева политика сукобљава (и добија назив „анти-бирократске револуције“). То се најбоље види из каснијих Стамболићевих изјава и књига, и уопште политичких снага које се на њега позивају. Они су били начисто с тим да је са социјализмом готово, и да је неопходно неизоставно, што пре, прећи на либерални капитализам, односно постати део „новог светског поретка“, насталог након пада Берлинског зида. Владајућа тенденција у Источној Европи била је, као што смо видели, убрзана интеграција у евроатлантске структуре које су биле ударна снага капиталистичке глобализације. У свим бившим социјалистичким земљама нове власти у потпуности прихватају ову тенденцију. Оне су у том смислу биле опортунистичке. Насупрот њима, Милошевићева политика се сукобљава са овом тенденцијом, не дозвољавајући да Југославија, а затим Србија, изгубе своју сувереност и самосталност спрам ових трансатлантских структура. Да је он био опортуниста, не би улазио у овај сукоб, поготово не по цену санкција и бомбардовања, већ би на овај или онај начин пактирао са њим, сасвим слично Јељцину. Шта би му сметало да постане још један балкански властодржац, слично неким другима, који развија врло коректне односе са тријумфалним Западом, боље речено, потпуно служи његовим интересима, заузврат обезбеђујући своју стабилну владавину? Због сукоба са „новим светским поретком“ Милошевић је од либерала био оптуживан за „аутизам“, „засплепљеност идеологијом“, „неразумевање нове историјске реалности“. Тако су они називали сваки, макар минимални, отпор новим односима доминације на глобалном нивоу (слично је и данас у погледу противљења Србије независности Косова). Али, Милошевићева политика није била опортунистичка не само на спољњем, већ и на унутрашњем плану. Видели смо да је бивше социјалистичке земље захватио тренд анти-комунизма. Код нас се тај тренд појавио у облику рестаурације националне и верске традиције југословенских народа, укључујући и појаву национализма, па и шовинизма. На простору где је већином живео српски народ врло снажна је постала десничарска реакција на глобалистички процес. Али, Милошевић се не препушта овом тренду, дозвољавајући (велико)српским националистима да преузму доминантну улогу. Он није могао да избегне савез са њима (објаснио сам у претходном тексту зашто), али је унутар њега обезбедио доминантни положај своје интернационалистичке политике. СРС није никада била водећа снага у том савезу. Са њом је Милошевић, видело смо, имао врло сложене односе, који се никако не могу свести на „додворавање“. Црква јесте ојачала (као свуда са падом комунизма), Милошевић заиста није био противник Цркве, али није ни дозволио њен утицај, и уопште јаче уплитање, у државну политику (до чега долази након октобарске контрареволуције). Чак је Црква у овом периоду више критиковала Милошевића, него што га је подржавала. Слично је било са осталим националним институцијама (САНУ, Универзитет, културна удружења итд.). На крају су се против Милошевићеве политике окренули и „тајкуни“ које је он наводно створио и био с њима у хармоничним односима, јер је продужавање сукоба са Западом, праћено даљим санкцијама и забраном њиховог пословања у иностранству, почело озбиљно да штети њиховим пословним интересима. У једном тренутку су се све ове унутрашње снаге ујединиле у широк фронт који је за циљ имао свргавање Милошевића на власти. Након десет година исцрпљујуће борбе против империјалистичких западних сила, и њихових домаћих промотера и помагача, Милошевић је поклекнуо. Док је огромна већина, и на некадашњем социјалистичком Истоку, и код нас, врло брзо дигла руке од одбране било каквих тековина социјализма, и левице уопште, он је настојао, у тим изузетно неповољним условима за левицу, да спаси бар нешто од тих тековина, да бар успори снажан налет глобалистичког капитализма. И било шта да се постигне на том плану, у тако тешким околностима, представља историјски успех. Када се ствари размотре из те перспективе, са узимањем у обзир објективних историјских околности, онда почињемо да се питамо како се та политика толико дуго одржала, а не више зашто је уопште, на крају, била поражена (бар у том тренутку). Када сви одустају од отпора доминантном историјском тренду, требало би да имамо више разумевања за оне који му се опиру. Бар онда када је тај тренд према коме се пружа отпор глобалистички капитализам, а себе сматрамо истинским левичарима.

Миланко, међутим, нема нити жели да има разумевања за све ово. Он просто сматра да се у горе изложеној историјској ситуацији могло урадити много више за ствар левице. Он, у крајњем, не мари за објективне околности, он их презире. Све је то ништавно у поређењу са његовом узвишеном вољом и вером у револуционарне идеале. И лепо је што Миланко има добру вољу и што верује. Нажалост, то није довољно за било какву историјску, самим тим и револуционарну, акцију. Потребно је, осим тога, и познавање историјске реалности, увиђање тешкоћа које се налазе на путу остварења ових идеала, разматрање питања да ли и како је уопште могуће њихово остварење у датом објективном склопу. Тек је то озбиљна политичка анализа. И то је оно што сам сматрао под узимањем у обзир реалности. На Миланкову жалост, ту уопште није реч о „реализму“, „прагматизму“, „опортунизму“, са тим ће он лако изаћи на крај (што и није неки нарочити проблем). Не, реч је о реалистичности у анализи, што је нешто друго него реализам. Та реалистичност одваја марксистички, историјски материјализам од свих облика ситнобуржаоске идеологије (идеализма), па и оне која се увија, као код Миланка, у револуционарне фразе и жаргон. Било је таквих и у Марксово време, и након њега, они су стални пратилац свих покушаја историјске реализације левичарске политике. И увек су ти покушаји били жигосани под оптужбама за скретање са „правог пута“ левице, са упадљиво моралистичких позиција (као код Миланка). И никада ти самопрокламовани посвећеници у тај „прави пут“ нису рекли ништа сувисло о томе у чему би се он састојао. Као и сада Миланко, они су „знали“ само шта он није, на основу некаквог езотеричног искуства о томе шта би требало да буде. Зато ту никада и није било речи о правој критици, већ о пуком критизерству.

Један пример дечје болести „левичарства“

Погледајмо конкретно како функционише та псеудореволуционарна езотерија. У тексту у коме критикује протесте до којих је дошло након проглашења независности Косова, Миланко каже: „ Замисливо (курзив-М.К.) је да Србија прекине односе са ЕУ, замисливо је да се ослонимо само на своје ресурсе и на ресурсе пријатељски настројених земаља. Замисливо је да се произведу нове институције које би регулисале отцепљење Србије од непријатељских земаља. Замисливо је да, једном кад се нађемо одсечени од богатијег дела света, министри, народни представници, итд., имају плате колико и просечан радник у самопослузи, и да се ТУ И ТАКО покаже солидарност са српским народом, а не тако што ће се излазити са фразама и са обећањима које је лепо чути али која се никада не остварују. Било би то ванредно, револуционарно стање, ЈЕДИНО стање које би могло на дуже стазе да одржи Србију. Куба се одржала и одржава се до данас, упркос санкцијама које трају више од пола века, упркос губитку савезника који је трајао преко десет година, упркос близини непријатеља. Али се одржала. Замисливо је да се и Србија тако одржи. И не само да је замисливо, већ је и оствариво . Али, да ли су на то спремни они који бацају камење на амбасаде и на МекДоналдс, или је у питању само парада која је бучна и спектакуларна само зато да би се прикрило да се том и таквом парадом не ради баш ништа?“ Дакле, Миланку је замисливо једно револуционарно стање у Србији у овом тренутку, које се успоставља преко радикалног раскида са процесом „европских интеграција“. Њему се јавља Куба са својом револуцијом, он прави поређење са њом. Након свега пар реченица, то стање није више само замисливо, већ је и оствариво. То се просто констатује, као код сваког интуитивног увида. Дакле, у Миланковој свести револуција је ту, пред нама, вероватно „само“ треба да будемо обдарени његовим мистичним погледом како би то схватили. Нажалост, историја је нешто више и друго од Миланкове свести, она стоји знатно испод његовог узвишеног погледа. Њој треба много више да дође до замисливости, а затим и остваривости револуције. Тај пут у реалном историјском животу, ако се њиме уопште иде (што је редак случај у историји), траје деценијама, па и вековима. Миланков мистични поглед га преваљује за пар секунди, што не треба да чуди, јер је овај поглед увелико ван времена. Тамо где ја видим опседнутост „Европом“, која се у колективно (не)свесном своди на ЕУ, Миланко види могућност сасвим супротне имагинације. По мени, до ове могућности тек треба да се дође, кроз дугу и мукотрпну праксу, по њему, она је просто дата, непосредна, видљива не само њему, већ и целокупној јавности. А затим и врло брзо, такорећи одмах, остварива. Како је решење лако, како смо слепи пред блискошћу револуције! Довољно је „само“ да променимо, изоштримо свест! Шта значе објективне околности кад имамо јасну револуционарну свест и вољу! Када Миланко из ове, нама профанима неприступачне позиције, критикује свако кварење свог мистичног увида као „опортунизам“, он показује да је дубоко забраздио у утопизам и волунтаризам. Такве увек погађа она Марксова примедба: „Није довољно да мисао стреми ка стварности, и сама стварност мора да стреми ка мисли“. Миланко не хаје за ову стварност, свако позивање да се она мора имати у виду, он одмах одбацује као „реализам“. Њему је довољна његова мисао и жеља да ту мисао оствари. Све остало ће онда ићи спонтано, само од себе! Лењин је ово назвао „дечјом болешћу 'левичарства'“. Замените у следећем цитату „парламентаризам“ са „европским интерграцијама“ или било којим другим владајућим идеологемом, и добићете Миланкову позицију: „Парламентаризам се 'историјски преживео'. То је тачно у пропагандном смислу. Али свак зна да је одатле до практичног (курзиви-В.И.Л) превазилажења још врло далеко. Капитализам се још пре много деценија могао, и то с пуним правом, прогласити 'историјски преживелим', али то ниуколико не одстрањује потребу врло дуге и врло упорне борбе на тлу капитализма. Парламентаризам се 'историјски преживео' у смислу светскоисторијском , тј. епоха буржоаског парламентаризма је завршена, епоха диктатуре пролетеријата је почела . То је неоспорно. Али светскоисторијско мерило мери деценијама; 10-20 година раније или касније, то је с гледишта светскоисторијског мерила индиферентно, то је – с гледишта светске историје – ситница коју није могуће чак ни приближно узети у рачун. Али баш зато је то позивање на светскоисторијско мерило у питању практичне политике страховита теоретска погрешка...Како се може говорити да се 'парламентаризам преживео политички', кад се 'милиони' и 'легиони' пролетера још залажу не само за парламентаризам уопште него су и директно 'контрареволуционарни'!? Јасно је да се парламентаризам у Немачкој још није преживео политички. Јасно је да су 'леви' у Немачкој узели своју жељу , свој идеолошко-политички став за објективну стварност. То је најопаснија погрешка за револуционаре. У Русији, где је надасве брутални и свирепи јарам цезаризма дуго и у нарочито разноврсним облицима рађао револуционаре разних праваца, револуционаре невероватне оданости, ентузијазма, хероизма, снаге воље, у Русији смо ту погрешку револуционара нарочито изблиза посматрали, нарочито пажљиво изучавали, нарочито је добро познајемо, и зато је нарочито јасно видимо и код других. За комунисте у Немачкој парламентаризам се, наравно, 'политички преживео', али је ствар баш у томе а не узмемо оно што је преживело за нас као да је преживело за класу , као да је преживело за масе . Баш ту опет видимо да 'леви' не умеју да стварају закључке, не умеју да се понашају као партија класе , као партија масе . Ви сте дужни не да се спуштате на ниво маса, на ниво заосталих слојева класе. То је неоспорно. Ви сте дужни да им говорите горку истину. Ви сте дужни да њихове буржоаскодемократске и парламентарне предрасуде називате предрасудама. Али истовремено ви сте дужни да трезвено пратите стварно стање свесности и припремљености баш читаве класе (а не само њене комунистичке авангарде), баш читаве радне масе (а не само њених најнапреднијих људи)“. (1) Миланко се позива не чак ни на „светскоисторијско мерило“, већ само на властиту интуицију, и зато је његова погрешка још тежа. Он узима своју жељу за објективну стварност (или бар објективну могућност), што је „најопаснија погрешка за револуционаре“. Другим речима, он узима оно што је преживело за њега као да је преживело за масе. И баш ту се види да он не уме да ствара закључке, да не уме да се понаша на нивоу партије масе. Он не прихвата дужност да трезвено прати стварно стање свесности и припремљености читаве (радне) масе. Због свега тога Миланко показује типичне симптоме „дечје болести 'левичарства'“ која врхуни у псеудореволуционарном критизерству. Када прележи ову болест, суочиће се са потребом да озбиљно размотри објективне околности и објективно стање друштвене свести, што је незаобилазан моменат у осмишљавању револуционарне акције. Тада ће, надамо се, схватити колико је непосредована оптужба за „опортунизам“ површна и прекратка. И тек тада ће моћи оправдано да се позива на политичко промишљање.

О капитализму и „национализму“

Погледајмо сада како Миланко тумачи сукоб између наше државе и нације и „транснационалних“ структура глобалистичког капитализма. Он ми приписује „народњачки жаргон у ком се модерни капитализам идентификује са 'империјалним снагама'“, а ту се „прелако и прекратко хоће изједначити нешто што се не може изједначити, империјализам и капитализам“. Не знам ни за једну изјаву „народњачких снага“ у којима се спомињу „империјализам“ или „империјалне снаге“. Али, Миланку се привиђају не само такве изјаве, већ и читав жаргон. Његова машта опет ради пуном снагом. Друго, из Миланкових примедаба као да произлази да капитализам нема никакве везе са империјализмом. Да то говори некакав декларисани заступник либералног капитализма, могао бих да разумем. Али, када то говори врли „радикални левичар“ Миланко, онда то очигледно превазилази границе мог непосвећеног (раз)ума. Претпостављам да је опет реч о неком мистичном увиду доступном само посвећенима. Ја сам некако наивно мислио, у складу са Лењином, да је „империјализам највиши стадијум капитализма“. Али, Миланко је ту да исправи и самог Лењина (у таквој гигантомахији ја нисам битан). У сваком случају, као раније са појмом левице, овде је нејасан Миланков појам капитализма (бар нама ограниченима „здравим разумом“). Опет сазнајемо шта капитализам није, али не и шта јесте. Говорећи о снагама које се противе глобалистичком пројекту, он их назива „пре-модерним“, „пре-капиталистичким“, чак огрезлим у „идеологији 'крви и тла'“. Из самих његових ставова разумљиво је зашто их он овако идентификује. Јер, по њему, „капитализам се до сада најуспешније сукобио са идеологијом 'крви и тла', са традицијом, са обичајима“. А пошто се он још успешније обрачунава са капитализмом (видели смо да тај посао завршава у свега пар реченица), онда је логично да ће се још лакше обрачунати са капитализму недораслим противницима. Али, ако се капитализам тако успешно бори против „идеологије 'крви и тла'“ (без Миланкове помоћи), зашто се сам Миланко додатно сукобљава са том идеологијом, зашто помаже капитализму у тој борби? Па зато што његов главни противник није сам глобалистички капитализам, већ онај „националистички“ отпор, кога он части горе споменутим изразима. Тог противника треба по сваку цену савладати, те није наодмет да се припомогне самом глобалистичком капитализму. Што је сигурно, сигурно! А да бисмо га лакше савладали, дословце ћемо преузети читав репертоар етикета којим либерали нападају своје противнике на нашој политичкој сцени. И Миланку то уопште не смета, напротив, он као да ужива у овом дискурсу. Присуствујемо тако тужном паду до сада узвишеног посвећеника у најприземније плићаке либералне идеологије, у коме не остаје ништа од његове претходне раскошне имагинације. Када убедиш већину људи да је одбрана нације од инвазије „транснационалних“ економских, политичких и војних структура исто што и нацизам, онда си обавио посао, глобалистички капитализам може мирно да настави да меље. Јер, против нацизма постоји глобални консензус. И, наравно, ово последње није спорно. Спорно је оно изједначавање патриотизма са национализмом, а још више шовинизмом и нацизмом. Миланко уопште не диференцира ове појмове, што му омогућава да олако одбаци сваку националну борбу против глобалистичког капитализма. Основно подметање које стране и домаће либералне елите, скупа са Миланком, врше у својој недиференцираној критици „национализма“ јесте његово обележавање као некаквог ретроградног, „пре-модерног“, „пре-политичког“ друштвеног пројекта. Видимо да Миланко нема нимало стрпљења да уђе у озбиљнију анализу овог проблема, него одмах избацује етикету „идеологија 'крви и тла'“. Потпуно исто као кад домаћи либерали, познати по својој острашћености, на прво спомињање „националног“, одмах реагују оптужбом за „наци-дискурс“. За све њих, патриотизам је „последње уточиште за ниткове“, скоро сам видео да и ово исправљају (пошто није довољно „радикално“), па кажу, није последње, него прво. Међутим, сукоб између наше државне политике и политике западних империјалистичких сила уопште није сукоб између ретроградног, „пре-модерног“, етнички схваћеног национализма, с једне, и модерног капитализма, с друге стране, како би желео Миланко, већ је реч о сукобу између пројекта модерне нације (и на њој заснованог патриотизма) и „транснационалних“ капиталистичких структура које само прикривају империјалистички национализам западних сила. Вредности на које се наше политичко руководство позивало и позива признате су у свим највишим међународним актима насталим као резултат жеље да се фашизам више никада не понови. Дакле, нема говора о неким „пре-модерним“ вредностима. Након пада Берлинског зида, победнички блок је предузео агресивну ревизију постојећег глобалног поретка, насталог на тековинама антифашистичке борбе. Вредности националне суверености и самосталности постале су препрека западном империјализму у његовом походу на територије и материјалне ресурсе мањих и слабијих држава и народа. Фашистички методи постали су поново актуелни, овог пута упаковани у флоскуле о „либералној демократији“. У том сукобу одбрана нације има еманципаторски карактер, јер пружа отпор ретроградном национализму западних сила који се маскира „транснационалним“ рухом. У случају Милошевићеве политике то је потпуно јасно. Држава коју је он бранио била је дефинисана као држава свих њених грађана, дакле, бранио се модерни, републикански модел нације. Не само у Уставу, него и у свим осталим званичним државним и партијским документима, на крају, у самој политичкој пракси, постоји јасно опредељење за равноправност међу различитим нацијама, и на међународном и на унутрашњем плану. То је била она већ спомињана левичарски артикулисана политика у погледу нације. Данас, у случају одбране Косова, односно саме Србије, њене суверености и самосталности у односу на евроатлантске империјалистичке структуре, нагласак у националној политици је померен удесно, захваљујући историјском преокрету из октобра 2000. који је леве политичке снаге гурнуо на маргину политичког живота. Србија је дефинисана као држава српског народа и свих њених грађана. Код СРС-а је наглашена одбрана „српства“, и мање пажње се поклања припадницима других нација. Код ДСС-а је такође наглашена одбрана српског народа, овог пута са истакнутијим местом верског, и уопште културног, него етничког момента. Али, иако се може говорити о њиховом национализму, никако се не може говорити о њиховом шовинизму, поготово расизму који је основа нацистичке идеологије „крви и тла“. Шовинистички испади су код СРС-а били чешћи за време Шешељевог вођења партије него данас. У сваком случају, упркос њиховом постојању, они се углавном завршавају на вербалном нивоу, док су примери физичког прогањања или других облика малтретирања на националној основи од стране припадника СРС-а врло малобројни, и махом изнесени у облику пропагандне активности њихових противника. Што је занемарљиво с обзиром на масовност и дуготрајну снагу ове странке. Да је СРС била истински шовинистичка странка, ови испади би били далеко бројнији, и превазилазили би вербални ниво. СРС у том смислу није показивала обележја систематски спровођеног шовинизма, што је било видљиво нпр. у деловању ХДЗ-а или СДА. Код ДСС-а нема шовинизма ни у каквим облицима и количинима. А кад је реч о односу ових странака према „модерном капитализму“ о коме Миланко говори, оне потпуно преузимају основне елементе овог друштвеног модела, парламентарну демократију и тржишну економију. СРС је чак од свих странака најизразитије парламентаристички оријентисана, док у социјалној политици показује извесну егалитаристичку оријентацију, тако да се у овом погледу не може сматрати класичном либерално-капиталистичком снагом. Дакле, код ове две странке нема говора о некаквом повратку на „пре-модерни“, „пре-капиталистички“ стадијум о коме Миланко фантазира.

Смисао савеза са десним националистима

Нећемо се посебно бавити Миланковом тезом да се “капитализам до сада најуспешније сукобио са идеологијом 'крви и тла'“, која поставља оштру разлику између нацистичке идеологије и капитализма. У једној значајној струји леве филозофске мисли нацизам се, супротно овом ставу, схвата управо као облик одбране капитализма у посебним историјским условима који су задесили немачко друштво након Првог светског рата. Но, већ смо могли видети да је Миланко левичар sui generis , толико својствен да је потпуно нејасно у ком смислу је левичар. Без обзира на ово, овде је важно истаћи да друштвене снаге окупљене око СРС-а и ДСС-а јесу десничарске (то се види из горе наведеног), али да оне учествују у једној легитимној борби за националну слободу против евроатлантског империјализма. Дакле, нико њих није идентификовао са левицом, то је још једно Миланково измишљање. Оне нажалост, за разлику од периода 90-тих, имају хегемону позицију у тој борби у односу на левичаре. Али, та борба је легитимна чак и када није превасходно артикулисана као лева. И о тој оправданости борбе за националну слободу постоји сагласност у читавој марксистичкој теорији, и историјској пракси револуционарних покрета. Она изазива (конфузну) реакцију само оних самозваних левичара за које се врло брзо може открити да су под јаким утицајем либералне идеологије. Рецимо, Маркс говори у прилог националног ослобођења Ирске од енглеског колонијалног поретка, Енгелс преузима овај став и додаје да је „искрена међународна сарадња европских нација могућа само ако свака нација буде потпуно аутономна у својој кући“, и да је „интернационални покрет пролетеријата могућ само међу самосталним нацијама“. Лењин каже да би се појам „одбране отаџбине“, односно „борбе против угњетача“, могао „применити у рату против империјалистичких великих сила“. У процесу деколонизације револуционарни покрети у земљама Трећег света воде борбу за национално ослобођење , а многи од њих су се с правом позивали на Маркса, Лењина и друге. Парола латиноамеричких револуционара постаје „Отаџбина или смрт! Победићемо!“, а данас тако своја обраћања завршава Чавез. Партизански покрет код нас себе назива „народно-ослободилачким покретом“. Дакле, све су ово примери који показују да истински лева теорија и пракса немају никаквих дилема у погледу значаја и смисла борбе за националну слободу. Али, Миланко не хаје за њих, њему су очигледно важнији конструкти и квазиаргументи које је покупио из данас доминантне либералне идеологије. А зашто ову борбу треба подржати чак и онда када је, као код нас, предводе десно оријентисани националисти, а не нападати је, као што чини Миланко, чини ми се да сам довољно објаснио. Али, пошто је понављање мајка знања, још једном ћу поновити аргумент како би Миланко боље схватио. Револуционарна класна борба, који је дугорочни циљ радикалне левице, имаће више шанси за успех у случају да се наша држава не интегрише потпуно у евроатлантски капиталистички поредак. Другим речима, овом интеграцијом знатно ће опасти потенцијали за револуционарну борбу. Досадашње историјско искуство потврђује овај став. Социјалистичке револуције у друштвима развијеног капитализма само су краткотрајне историјске епизоде, оне су имале далеко већу снагу и дуже време трајања у друштвима која нису била интегрисана, или су бар била непотпуно интегрисана, у глобални капиталистички поредак. И увек су настајале у контексту борбе против империјализма. Такве револуције затим су подстицале револуционарна кретања на самом капиталистичком Западу. Данас се код нас ради о преломним, кризним историјским тренуцима борбе против доминантних друштвених снага које желе да наше друштво насилно, и до краја, интегришу у евроатлантске капиталистичке структуре. И зато, због саме преспективе левице, треба подржати актуелну борбу за националну слободу, чак и када је предводе десни националисти. Они нам, као левичарима, јесу дугорочни политички противник, али су нам краткорочни савезник, све док се води та борба. То је кључна ствар коју Миланко очигледно не разуме. Он, без обзира на своју самосвест, нападајући (десничарски) отпор глобалистичком капитализму, објективно ради за тај капитализам. И то се увек дешава када критика „национализма“ постане главна ствар у мишљењу и делању, и потпуно потисне у други план критику капитализма. Нажалост, Миланко није усамљени пример такве „левице“, има их још, лепо распоређених по тзв. невладином сектором. Својом борбом за „денацификацију“, која је код њега везана за разоткривање и пробадање оног „срца таме“, Миланко им се опасно приближио. Толико опасно да се већ налази с њихове стране барикада.

Смисао јединства теорије и праксе

Када се ове претходне ствари око „опортунизма“ и „национализма“ (себи) довољно разјасне, остало су већ ситнице. Миланко оцењује да је интервју са професором Козомаром (дакле, не више само наслов интервјуа) „крајње несувисло кокетирање с једним филозофом“. Наравно, опет остајемо ускраћени за аргументе, и препуштени Миланковим импресијама. Ипак назирем да овде можда посреди Миланково несувисло бркање „Печата“ и некаквог стручног филозофског часописа. Овај први, због самог свог профила, мора имати неопходну црту „атрактивности“ у медијском погледу, која код другог заиста може бити непримерена. А поводом онога што сам говорио о теорији и пракси, ништа не помаже Миланкова примедба да „не успевам да мислим теорију као теоријску праксу“. Ја сам говорио управо о проблему раскида, нејединства између теорије (макар и као теоријске праксе) и политичке праксе, тако упадљивом код самопрокламованих радикалних левичара које сам споменуо на крају свог текста. Њихов основни проблем је баш у томе што су, сазнавши да је теорија један облик праксе, вероватно одушевљено помислили да је пракса један облик теорије, да се читава пракса може свести на теоријску праксу. Одушевљено, јер су тиме задовољили своју жељу да се не ангажују у политичкој пракси, уз истовремено очување уверења да се код њих ипак ради о јединству теорије и праксе (у оквиру и облику теоријске праксе), тако важном за сваког левичара. Или, ако не задовољили жељу, онда бар тиме оправдали неспособност за политички ангажман. Тако би им савест била мирна, чак и онда када се политички не ангажују. Наравно, ради се о самообмани. Када Маркс и марксисти говоре о потреби јединства теорије и праксе, и примату праксе унутар тог јединства, он под праксом не мисли на теоријску праксу, већ на политичку праксу. Марксизам није толико политика у теорији, колико теорија у политици, теорија револуционарне политичке праксе. И Маркс и сви значајни марксисти успевали су да се истовремено баве и теоријском праксом и политичком праксом, да јачају једно друго у њиховом прожимању. Овима о којима сам говорио то не успева, или то не желе, сасвим свеједно, учинак је исти. И зато су безначајни марксисти. Ако су уопште марксисти.

Фантазам Милошевићевог (зло)духа

Миланко даље показује невероватну дозу ароганције када говори о Милошевићевој „одговорности за злочине Младића и Караџића“. Ухваћен у фалсификовању, са којим започиње свој почетни текст, он бахато поручује - ма какве везе има да ли се ради “ о потписивању Венс-Овеновог плана или о нечему трећем“. Кад је неко овако заслепљен, заиста „није потребно да му неко црта било шта“, ту је Миланко у праву. Обневидео, ионако неће ништа видети, ма шта му „нацртали“. Он је вођен својом суманутом идејом да је час Милошевић, час „Милошевићев режим“, „одговоран за злочине Младића и Караџића“. То је тако, јавља ми се, и тачка! Немојте да ми кварите ову идеју, неће вам вредети! Видели смо на почетку да Милошевића он ставља потпуно изнад објективних околности, па на његову политику пребацује сву одговорност за „изневеравање“, или бар „скретање“, са само њему (Миланку) знаног правог пута (левице). Зато је сасвим „логично“, кад је већ толико свемоћан, да је Милошевић морао знати и за „злочине Младића и Караџића“. А онда бити и одговоран за њих. Када себи умислимо неког свевидећег, свезнајућег и свемогућег (зло)духа, онда очас посла такав (зло)дух постаје крив за све. Одавно сам код некадашње опозиције, а садашње власти, уочио овај опсесивни фантазам у погледу Милошевића. Када се он користи у манипулативне сврхе, када постоји субјективна дистанца у односу на њега, онда остајемо у сфери политике. Међутим, када нема ове дистанце, када озбиљно почнемо у њега да верујемо, онда смо увелико забраздили у сферу (психо)патологије. Дијагноза: параноја. Искрено се надам да Миланко још увек чува дистанцу у односу на оно што пише, да заиста не верује у фантоме о којима говори, и да само манипулише њима. Када ставља „срце таме“ под наводнике, онда ме држи ова нада. Али, када при крају помиње некаквог „ СПС-СРС вампира” без наводника, ова нада ми је озбиљно уздрмана. Тада већ бринем за Миланкову психу.

Симбиоза „левичарства“ и либерализма - највеће искушење за левицу

На крају, тужно изгледа како Миланко на крају текста сам себи ускаче у уста када говори о „симбиози анти-милошевићевских и милошевићевских струја“, о „симбиози анти-глобализма и глобалног капитализма“. Као, Милошевићева политика је нешто од чега невладине организације „нису могли да се отргну и да се идентификују на други начин осим преко опозиције Милошевићевој политици, чак и када је прошло скоро десет година од пада Милошевићевог режима“. Па и Миланко ради исту ствар, ни он не може да одреди своју позицију другачије него само као (тоталну) опозицију Милошевићевој политици!. Бити „анти-противан“ овој политици, то Миланко демонстрира на сваком кораку као једини садржај својих идеја. Ми знамо само да је он против Милошевићеве политике, и да на себе гледа као на „радикалног левичара“. Али, нажалост, не знамо ништа више од тога. Све остало код Миланка је сасвим непрозирно. И не треба да чуди овакав његов крај. Већ смо видели да се он континуирано налази у гравитационом пољу либералне идеологије. Када напада Милошевића и његову политику, он бива пуким реалистом, преузимајући најотрцаније флоскуле из арсенала либералних елита, оне идеолошке фабрикате који су му непосредно при руци. Нимало се не трудећи да их диференцира, преиспита, а камоли да понуди властито промишљање. И управо је ова опсцена симбиоза „радикалних левичара“ и екстремних (нео)либералних десничара највећи „камен кушње“ за левицу код нас. Истински и искусни левичари знају да одоле том искушењу.

http://levica.blogspot.com/

Фусноте:

(1) В.И.Лењин, Дечја болест „левичарства“ у комунизму, Изабрана дела том 13, Култура Београд 1960., стр. 443

 

Владан Миланко: "Кад порастем бићу полицајац"

Господин Марио Калик по други пут пише коментар на мој текст. Како је већ у првом тексту навео да зна која сам година студија, да прати и да чита све што сам до сада објавио, да зна чак ко је мој гуру, па на крају и да зна шта ја хоћу још боље него што ја сам то знам, а како сам господина Калика упознао пре неког времена и то онако успут, уписао сам у интернет претраживач његово име, како бих видео о коме се заправо ради, ко је то кога ја не познајем, а ко мене зна толико добро. Наишао сам на подужи низ резултата, и сви су били линкови за полемике. И то полемике, где неко напише шта мисли да треба да буде казано јавно, а онда господин Калик на то одговара крајње непријатним тоном, пише дугачке пасусе, у којима нема реда и смисла, те у којима се опсесивно понављају исте ствари, као да мисли да ће некога да убеди у нешто само ако довољно пута то исто понови.

Битно је да је господин Калик неко ко стално има примедбу на текст неког другог, пре свега зато што у својим приговорима Калик не зазире од изношења личних података, па се већ ту да лоцирати неко ко није у стању да разграничи јавно од приватног, а ко наступа са потпуно приватних позиција. Као да неко пише текстове зато да би Калик на њих износио његове личне примедбе.

Битно је и да господин Калик не зазире од дрипачких ствари, као што су ово мешање приватног и јавног, па у јавност износи приватне податке о свом "саговорнику" како би покушао да унизи "противника" на ког се, па скоро буквално, "закачио".

Битно је и то да постаје прилично страшно када се види да неко прати твоја како јавна тако и приватна појављивања.

У комбинацији с овим, кад се још види његов смисао за хумор, његове досетке које су на нивоу рашчлањивања речи по појединим слоговима (нпр. "(за)умно", "(не)разумно", итд.) добије се профил једног немаштовитог (јер шта ће му машта за то што ради), сировог (јер само сировошћу може да добије оно за чим трага) провокатора par excellence, какав у полицијским уређењима провоцира, да би од провоцираног добио довољно разлога да га ухапси.

Треба само прочитати (иако је то јако тешко, због опсесивног понављања, неартикулисаности и дужине) оно што Калик пише, па видети како Калик не дозвољава да се појаве више од две опције. То је оно, "или јеси или ниси лав".

То је као кад те полицијски иследник пита "јеси то или си ово? Немој да врдаш, знам те ја!" Па, по Калику, или си националиста или си либерал. Ако му кажеш "па знате, ипак...", он ће одма' да удари пендреком о сто, и да викне да престанеш да мутиш.

Али, на крају крајева, није законом забрањено бити либерал а ни националиста, па не видим чему ова Каликова провокација, у име чега он мисли да ово ради, осим у случају да се ту ради тек о фантазији, у којој господин Калик живи у некој измаштаној полицијској држави.

Занимљиво је, затим, оно место из првог "примедбеног" текста на мој текст, где господин Калик просто отписује Славоја Жижека као филозофа јер се овај изјаснио против Србије, као да је Србија камен кушње за филозофа. Просто, бркање нивоа, које би, ако би у неком од могућих светова постало гесло, водило у то да се отпишу и Хајдегер и Хабермас и ко зна ко још. Опет, пандур на делу, који зна где је тачно линија која се не сме прећи.

Треба видети неке од увреда које су многобројни Каликови "противници" њему упутили у тим "полемикама" (противници, јер далеко од тога да Калик разговара; он саспе бујицу речи и на крају буде јасно ко је са које стране нишана), као на пример то да му је неко рекао да је нешто измаштао, да је нешто фалсификовао, да није довољно добро схватио ово или оно, да би се онда виделе скоро или најчешће потпуно идентичне формулације које Марио Калик упућује другим својим "противницима", очигледно по систему "пренеси даље". Има Марио Калик и свој блог (ставио је адресу на крају овог што је писао), па се тамо може наћи нешто од овога о што сад помињем, а искрено, мрзи ме сада да сам поново по томе пребирем.

Има нечега и у томе што се господин Калик константно потписује као "наставник филозофије". Ја бих га пре потписао као "ортопеда", па сад, да ли филозофије или нечег другог. Јер све његове интервенције у служби су неког њему знаног пројекта "враћања на прави пут". Опет, фантазија о полицајцу...

Упркос овој одређеној фантазији, изгледа ми морбидно када неко покушава да коинцидира са својим симболичким мандатом. Знате оно, када краљ мисли да је краљ, још је луђи од просјака који мисли да је краљ. Зашто? Па, зато што је "бити краљ" функција, није "бити краљ" нешто што се може бити ван краљевског поступања. Тако је и с Каликом, који се потпише као наставник, да би онда већ решио проблем који је за њега огроман, а то је проблем разликовања приватног и јавног. Ако се он не понаша као неко коме би уопште могло да буде поверено задужење да неког образује, није довољно да се потпише као онај који образује.

У свом другом "примедбеном" тексту Марио Калик (а морам да почнем с тим у овом осврту), који није добро читао мој одговор њему, каже да сам ја мистик, јер за мене фигуришу такве ствари као што је "срце таме". Али, баш зато што сам знао да Марио Калик (јер јасно је из самог стила писања колико је неко начитан) не зна за ову новелу Џозефа Конрада, и зато што, некако спонтано, нисам хтео да га излажем срамоти, још раније сам рекао да је Срце таме ово Конрадово дело. Али, како нити је чуо за Конрадову новелу, а није ни пажљиво читао мој текст, на који притом одговара, сада то морам да поменем.

Затим, Калик каже: "Тада езотерик, сасвим логично - и у мистицизму, ако нисте знали, има неке логике...". Већ ту поново ступа на сцену као "ортопед" и као неко немогуће "оно" у чему коинцидира он сам са својим симболичким мандатом.

Па онда, у једном квази-бекетовском пасусу, Калик поново прича "исто о истоме", наиме, како је Слободан Милошевић просто морао да се снађе, да одвага мало левице а мало деснице, иако је већ то раније рекао. Ваљда мисли да се понављањем иде до савршенства?... Опет, "ортопедија". Али да је само то у питању, већ опет Калик ненамерно испада смешан, јер причајући о Милошевићу, који је морао да направи овај па онај компромис, он заправо прича онај виц где се народ буни јер им недостаје тога-и-тога, а вођа им каже "немате то-и-то, истина, али зато имате ово-и-ово", а кад народ поново каже "али ми ни тога немамо!" вођа им одговара да имају нешто друго, и тако све док народ вођи не каже "али, ми немамо ништа!". Тако је и са Милошевићевим комунизмом; фали овог-и-овог али је зато било нечег другог, али мало после, ни тога није било...

Успут, та стратегија, то "немате то-и-то али имате ово-и-ово" јако добро служи данашњем капитализму, где се, као, поштују културне, националне итд. разлике, а онда се не смеју носити фереџе у Енглеској. "Имате право на свој овакав и онакав идентитет али..." Тако да Калик покушава да потпуно преузме реторички апарат који се користи у С.А.Д.-у и у западној Европи, али му то не полази за руком, јер то ради толико буквално и зато неспретно.

Урнебесно је када Марио Калик, после најмање пар хиљада речи (!), у којима покушава да се позове на некакву "историјску нужност" (стаљинистички гест par excellence, који је потпуно супротан регистру левице због баратања са предетерминисаностима), наведе Лењина, који каже: "...Али баш зато је то позивање на светскоисторијско (курзив В.М.) мерило у питању практичне политике страховита теоретска погрешка...." Не знам да ли је овакав Каликов гест просто глупост или крајњи цинизам, или је и једно и друго? У сваком случају, не ваља.

А онда, кад се остане без аргумената, опет се почиње с личним увредама најниже врсте; онако, сирово, без духовитости, без самоироније која је потребна да би штос радио: "Кад смо већ код (здравог) разума, (Миланков) ум без разума је ништа...".

Па онда, увреде, али сада све заједно с ликовањем: "И док се Миланко не пребере око овога...". Калик као да зна да се тешко ико може наједном прибрати после оваквих испада, јер после оваквог нечега, само се очекује нешто још бизарније и скарадније.

Затим, опсесивно, следи још неколико хиљада речи (!!!) у којима се, опет, крајње симптоматично, апологетски прича о "објективним историјским околностима" под којима је несретни херој левице, нико други до Слободан Милошевић, морао да поклекне... Ту на памет, сваком ко је гледао Клинт Иствудов вестерн Одметник Џоузи Велс, пада она реплика: "don't piss on my beck and tell me it's raining".

После оволико писања, Марио Калик не може а да на крају свог текста не покаже шта му стварно лежи на срцу. Па каже: "Нажалост, историја је нешто више и друго од Миланкове свести, она стоји знатно испод његовог узвишеног погледа. Њој треба много више да дође до замисливости, а затим и остваривости револуције. Тај пут у реалном историјском животу, ако се њиме уопште иде (што је редак случај у историји), траје деценијама, па и вековима." Е, ту постаје свакоме јасно да господин Калик пише о еволуцији, а никако о револуцији.

Наравно, није то неочекивано, јер имамо пред-пубертетска маштања о моћи и контроли (цензура, ортопедија, полицијска држава, партијски провокатор, итд.) па на крају, зашто код Калика не бисмо имали још и еволуцију као пресудни фактор? Није да је страно Каликовом фону...

Па онда, још мало, да се Калик и сам прибере, пише опет о мојим "грешкама", каже, "империјалне снаге" тј. "империјализам"... А, не, господине Калику, неће бити да империјализам има империјалне снаге. Пре има империјалистичке претензије, а империјалне снаге имамо негде око средњег века.

Одмах после овога (релативно "одмах" - у Каликовим мерилима, то је после хиљаду речи, у којима се поновило оно што је већ неколико пута рекао...), имамо нешто што иде јако лепо са фантазијама о полицијском уређењу и еволуцији. Каже Марио Калик: "Социјалистичке револуције у друштвима развијеног капитализма само су краткотрајне историјске епизоде, оне су имале далеко већу снагу и дуже време трајања у друштвима која нису била интегрисана, или су бар била непотпуно интегрисана, у глобални капиталистички поредак." Значи, Калик је она врста правог традиционалисте који воли невине, неискварене, неупрљане разним искушењима и знањима. Воли ове што се држе по страни.

И не мислим овде на неке личне склоности господина Калика, већ мислим баш на њега као некога ко се представља као левичар, а који опет потврђује да никада није био у стању да мисли универзално. Калик воли изузетке, оне неукључене, а по овоме би се рекло, и оне који су "ближи природи", ономе "изворноме". Па, тако је потврдио оно чему није заправо ни требало да се још једном потврђује (да не кажем, "да му се да печат", јер "печат" ме увек асоцира на нешто с чим је једном заувек завршено, на полицију, на јасне стране где се зна ко је ко и ко је шта), а то је да Марио Калик говори искључиво с једне десничарске позиције per se.

На крају да поменем и оно чиме Калик почиње своје друго "коментарисање" мојих текстова: "Миланку се моје разумевање левице чини 'егзотичним'. Међутим, мени се његово разумевање левице чини езотеричним. Јер, имајући у виду оба његова текста, ми знамо шта, по њему, левица није, али не знамо шта јесте. Он врло (о)лако негира сваки леви карактер одређених политика, али нигде не нуди, бар у минималним назнакама, шта би било аутентично лева политика, онако како је он разуме. Ако је уопште разуме."

Шта је ово него један школски пример хистерикове провокације господара? Оно, типа, "ово моје не ваља? Па 'ајде ти онда! 'Ајде ти онда, боље, ако умеш!" Па кад још после тога следи ништа до понављање свега што је већ рекао и мени и многима другима, постаје јасно да нам се - свима нама са којима господин Калик "полемише" - он заправо обраћа за помоћ.

Толико се понавља зато да би свој случај учинио нама јасним (али, да ли је неко од њега то тражио?), а онда, кад му неко добронамерно каже да "проба то мало друкчије", или да се "обрати на другу адресу", он неће да размисли, него одмах тражи све да му се да практично на послужавнику.

Па каже " ' ајде онда ти! 'Ајде ти онда то реши!" Али ту постаје јасно да Марио Калик о свима нама, којима се обраћа, мисли у суперлативима, као да ми баратамо бог зна чиме, и још горе, као да имамо времена и воље да се бавимо баш њим.

Нити ми сви знамо све (бар верујем да већина нас, Каликових "противника", тако мисли о себи), нити се понашамо као да све знамо (значи, Калик, сам са собом а не са нама, треба да види шта је то због чега се он нама обраћа као "субјектима за које верује да знају"), а онда треба и да поведе рачуна о ономе чиме сам и почео овај текст, а то је да постоје границе између приватног и јавног, те да личне фантазије Мариа Калика, о еволуцији и полицијској држави и којечему још, на срећу, нису проблеми којима јавност сада треба да се бави.

На крају, свестан сам да се овде "амбис" макар мало "загледао у мене док сам ја гледао њега", па се зато извињавам читаоцима због оваквог текста, за који, све до ове тачке, не видим јасно да има икакве везе са јавношћу. Али сам га написао и дао да се објави јер је Каликов текст представљен јавности, па је зато овај мој рад овде извесна "негација негације" Каликовог приватизовања јавног простора.

Осим тога, још један мотив - а чини ми се да је у питању добар мотив - за објављивање овог текста јесте и тај што се из случаја као што је овај, са господином Каликом, да видети да су они који најгласније вичу о неком партикуларизму итекако већ прозвани унутар једног глобалног поретка, и да му потпуно, без икаквог остатка који би био спољашњи том систему, припадају.

Тако, има на Западу оних који, када иду у продавницу или обављају било које друге уобичајене радње, носе костиме суперхероја из стрипова, има и оних који не раде ништа друго у животу него скупљају постере, фигурице ди-ви-дијеве и све друго што има везе са Господаром прстенова, а има и оних који у позориштима гледају Фантома опере по неколико стотина пута, и увек плачу на крају представе. Како не постоје српски Господар прстенова , Супермен или Фантом опере, али постоји, баш као и свугде данас, онај императив да се "ужива до краја", да се остваре "скривени лични потенцијали", да се "просто - Најки - уради!", да се "остваре све своје фантазије", онда такви у Србији, као господин Калик, уместо да сакупљају постере или се облаче као Супермен, манично покушавају да остваре неке своје "српске фантазије". Структура је иста и код овог који се облачи као Супермен, и код господина Калика. Ту је измешано јавно и приватно, измешана је фантазија и свакодневица.

Али, овај што се облачи у Супермена зна да је у питању његова инфантилна фантазија, па не покушава да, гледајући у челик, истопи тај челик. А чини ми се да Марио Калик ради баш то - гледа у челик и онда се нервира што се челик не топи кад га он тако жучно гледа, то јест, на сва уста виче пароле о некој изворности, неукључености, посебности, и онда се нервира јер некако, никако да се оствари то о чему фантазира, никако да сви виде да треба да живимо у полицијској држави, да Марио Калик треба да буде плаћени провокатор, и да за паре опструира оног ко покуша да артикулише неке своје погледе пред јавношћу (мада Марио Калик већ сада има каријеру која личи на оне "каријере-после-каријере" неких старијих људи, који немају шта да раде, досадно им је самима кући, па иду на трибине о свему и свачему, и тамо до миле воље запиткују; само, док они то раде онако успут, Марио Калик седи кући и опсесивно пише примедбе чему год стигне).

У таквој буквалној рецепцији тог императива да се "остваре све своје најличније фантазије", неко као Калик баш зато наступа хистерично, значи провоцира господара, провоцира оног за кога верује да зна, или да има већу моћ од њега, баш зато што је сам негде направио "кратки спој". И ту се не ради случајно о Мариу Калику, симпатизеру режима Слободана Милошевића, јер смо баш то исто имали под Милошевићем, тај позив да се директно остваре све наше фантазије.

Добар пример тога је видео-пиратерија у Србији под Милошевићем. Са пиратеријом, имали смо Запад-без-Запада, где се од Холивуда покушавало узети само оно што прија, забавни холивудски хитови, али се одбијало да се за њих плати. Дакле, одбијало се да се уз нешто пријатно узме и нешто непријатно, што ово пријатно увек мора да прати. А зато што се увек мора, да би се имало нешто пријатно, прегурати уз то и нешто непријатно, зато је одбијање да се уз пријатно узме и непријатно произвело много веће непријатности од оних првих, које иначе прате то пријатно. Тако смо, на примеру дистрибуције филмова, имали потпуну пропаст српског видео-издаваштва већ на самом његовом почетку, осим оног које је знало да се снађе, тј. да се бави пиратеријом.

На другом плану, на плану осталих друштвених збивања, Србија је такође имала своје сувише буквално схватање императива да се "морају остварити све наше фантазије". И због тога плаћа још увек. "Плаћа" је добра реч, јер управо зато што није пристала на поредак размене, да се нешто узме и да се то узимање нечега нечим то надокнади, Србија је изгубила, и још увек губи. Е, а ти који хоће да узму а одбијају да плате, као што је Марио Калик, који хоће да се њихова фантазија директно задовољи, па зато што се per definitionem фантазија не може задовољити директно, јер да може, не би на првом месту ни била фантазија, баш зато изазивају много више непријатности од оне количине непријатности која би им следила да су на првом месту пристали да од себе дају нешто за оно што су узели. Оно што се искључује из симболичког поретка, поретка размене, враћа им се вишеструко увећано, али и враћа се "са осветом" у реалном. А из тог повратка "са осветом" у реалном следе симптоми, загушења, симптоматска понављања, опсесије, итд.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер