петак, 13. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Одговор Војиславу Коштуници - Евроазијска унија уместо политичке и војне неутралности
Полемике

Одговор Војиславу Коштуници - Евроазијска унија уместо политичке и војне неутралности

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Тешић   
субота, 18. јануар 2014.

Повод за овај текст је објављивање делова из књиге Војислава Коштунице Политичка неутралност или Европска унија, који су се појавили у више средстава јавног информисања (Политика, званични сајт ДСС, пренели су НСПМ, Нови стандард). Опширно Коштуничино образлагање ћу свести на једну изјаву која сублимира његов предлог:

Коштуница: "Зато сматрам да би било најбоље, да би било неопходно организовати слободни референдум о напуштању европских интеграција најкасније почетком 2015. године. Период од годину дана сасвим је довољан да се у Србији поведе одговорна расправа између присталица Европске уније и присталица политичке неутралности."

Коштуничина понуда о политичкој и војној неутралности Србије, у даљем тексту - неутралности, носи много слабости које када се све саберу, представљају веома лош спољнополитички став, који би Србији могао да нанесе много штете. Ево зашто.

1. Потпуно је нејасно довођење у везу избора између чланства у Европској  унији и неутралности, јер у самој ЕУ постоји пет земаља које су неутралне, а то су: Аустрија, Финска, Шведска, Ирска и Малта. За све неутралне државе чланице Европске уније постоји посебна одредба у којој се каже да се неће прејудицирати специфичан карактер политике безбедности и одбране појединих држава чланица. Ту се мисли управо на ових пет земаља. Ова чињеница јасно ставља до знања да се може бити неутралан паралелно са чланством у Европској унији, тако да Коштуничино супротстављање чланству у Европској унији и неутралности нема смисла. А заговорници уласка Србије у Европску унију би једноставно могли да кажу - Па добро, нема проблема, и ми смо за то да Србија буде неутрална, али и да буде чланица Европске уније као горепоменутих пет земаља и зато не видимо колизију између ове две ствари, па је самим тим и референдум по том питању илузоран. Дакле, избор који Коштуница предлаже није заснован на стварном антагонизму, па тиме остаје само напуштање европских интеграција. Међутим, ту долазимо до тачке 2.

2. У Коштуничином виђењу спољнополитичког пута Србије фигурирају само две могућности: чланство у Европској унији и неутралност. Иако смо у тачки 1. показали бесмисленост супротстављања чланства у Европској унији и неутралности, ипак ћемо прокоментарисати овај двојни избор. Зашто само две могућности за избор? А где је трећа - евроазијске интеграције? Евроазијске интеграције су формат у коме би Србија могла да уђе у директан спасоносни савез - интеграцију са Русијом и њеним савезницима. Зашто Коштуница из спољнополитичког избора елиминише огроман део популације који је не само за сарадњу, већ и за савез са Русијом у оквиру евроазијских интеграција?

Евроазијске интеграције имају две компоненте: економску (Царински савез, будући Евроазијски економски савез) и војну (Организација договора о колективној безбедности - ОДКБ).

Економска компонента не носи директан политички карактер, али само њено постојање има политичку конотацију јер се односи на стварање мултиполарног света које се огледа и у економији. Постојање политичког контекста се најбоље види управо у последње време на примеру украјинске кризе и самита "Источног партнерства" одржаног у Вилњусу, који је доживео дебакл. У позадини ових догађаја стоји опредељивање за Европску унију или за евроазијске интеграције, а за шта је доказ да је једна од држава кандидата за потписивање уговора о приступању Европској унији у Виљнусу била и Јерменија, која је одбила да потпише тај уговор и определила се за евроазијске интеграције. Политички контекст и у случају украјинске кризе и у случају избора који је направила Јерменија је управо у томе да се не може бити у исто време и чланом Европске уније и Царинског савеза, што представља прави антагонизам, а не Коштуницин предлог. Подсетимо при томе да Јерменија нема заједничку границу са земљама Царинског савеза (као и Србија) и да се налази у не баш пријатељском окружењу Азербејџана, Грузије и Турске. Али, Јерменија није сматрала да је боље бити неутралан као што сматра Војислав Коштуница, већ је дубоко у евроазијским интеграцијама и то као пуноправни члан војног савеза ОДКБ који је штити од могућих напада Турске и Азерјбејџана, а сада улази и у евроазијске економске интеграције који су виши степен економског повезивања са Русијом и њеним партнерима у Царинском Савезу.

Значи, Јерменији није био довољан досадашњи повлашћени положај у економској сарадњи са Русијом, већ иде корак даље. Зашто? Зато да би имала још више економске користи и да би народ Јерменије живео боље. Војислав Коштуница не мисли тако. Он је за неутралност. Јерменија се управо због окружења у коме се налази обезбедила. Јерменија врло добро зна да међународно право практично не постоји и да је уместо њега на снази право које се заснива на сили и да је један од фактора одвраћања од могуће агресије на њену територију поседовање моћног наоружања. А Јерменија је управо од Русије купила одбрамбени ракетни систем С-300. Да, Јерменија има овај систем, а не папир на коме пише - ми смо неутрални. Изгледа да Војислав Коштуница планира да у случају неке нове агресије на Србију маше папиром на коме пише "Србија је неутрална". Не, тај папир не помаже. Али помаже С-300 и пуноправно чланство у ОДКБ. Сматрамо да је пример Јерменије и те како добар за Србију, јер се Србија налази у сличном, па чак можда и лошијем геополитичком положају од Јерменије, јер је много грабљивица које већ грабе свој плен од слабе Србије или које се спремају да грабе. У данашњем свету неутралност, несврстаност или било која друга неприпадајућа опција значе само једно, а то је да земља која има неприпадајући статус може у било ком тренутку бити нападнута од стране светских силника ако се нађе на путу њихових интереса. Зар нам недавни примери Југославије, Ирака, Авганистана и Либије нису довољни?

Србији би и те како одговарало пуноправно чланство у ОДКБ јер чланство у ОДКБ гарантује помоћ свих чланица огранизације земљи чланици која би се нашла под претњом напада споља. Ево само два примера:

- Из Договора о колективној безбедности (члан 2):

"У случају појаве претњи за безбедност, стабилност, територијалну целовитост и суверенитет једне или више земаља-чланица (мисли се на чланство у ОДКБ) или претњи међународном миру и сигурности држава - учесници (мисли се у ОДКБ) одмах ступају у међусобне консултације са циљем координације својих позиција, разрађују и примењују мере за указивање помоћи државама-чланицама са циљем одстрањивања постојећих претњи."

Замислите да је Србија, то јест тада несврстана Југославија, 1999. године била у ОДКБ, да ли би уследио напад НАТО пакта. Практично искључено.

- 23. септембра ове године у Сочију на редовном заседању Савета ОДКБ донета је одлука да земље-чланице ОДКБ пруже војно-техничку помоћ пограничним јединицама Таџикистана са циљем јачања контроле таџикистанско-афганистанске границе јер се и сада, а посебно после најављеног напуштања Афганистана од стране НАТО трупа очекују појачане активности талибана у правцу Таџикистана које би могле да доведу до дестабилизације ове земље.

Замислите да је Србија чланица ОДКБ и да добије овакву подршку на србско-албанској граници.

Дакле, војна компонента евроазијских интеграција - ОДКБ итекако носи политички контекст, јер се ради о војном савезу независном од НАТО пакта. Али, за разлику од НАТО, ОДКБ није агресивна организација, већ има изразито одбрамбени и одвраћајући каракатер, тако да војници из Србије не би учествовали у агресивним војним кампањама, већ у заједничким маневрима са другим чланицамам ОДКБ, као у и операцијама заштите мира на евроазијском простору. Овде је врло важно то да би војска Србија имала и могућност да се обучава по руском моделу.

За Србију би било од велике важности да уђе у процес пуних економских евроазијских интеграција, то јест да почне преговоре за приступање Царинском савезу (будућем Евроазијском економском савезу) који би јој донео велике могућности за економски опоравак и развој. Уместо да буде трећерезредна земља Европске уније гурнута у нову регионалну Југославију Србија би у Царинском савезу била пуноправни прворазредни члан. Улазак у Царински савез би био корак даље за Србију која већ сада има бесцарински трговински режим са Русијом, јер би економски маневарски простор био проширен на све земље чланице Царинског савеза и јер би проток робе, капитала, услуга и радне снаге био слободан. Према томе, интегративни ниво је виши од билатералне економске сарадње и даје веће могућности за економски развој.

Дакле, евроазијске интеграције, и економске и војне су далеко боље решење од неутралности и зато предлажемо одржавање референдума са питањем где би се грађани Србије опредељивали између три опције: евроатланских интеграција, евроазијских интеграција и неуласка у било какве интеграције. Рок за кампању би био годину дана од одређивања датима референдума уз услов да заговорници све три опције имају подједнаке услове за промоцију својих ставова у свим медијима уз могућност сучељавања ставова. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер