понедељак, 09. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Мали и средовечни вук, или како се постаје "прво перо" сарајевских магазина
Полемике

Мали и средовечни вук, или како се постаје "прво перо" сарајевских магазина

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
уторак, 23. јул 2013.

(Пресс РС)

“Као дјечак од 9 година био сам свједок застрашивања и малтретирања властите породице, којој је као и многим комшијама и пријатељима “погрешне” етничке припадности јасно стављено до знања, да су, унаточ декларативним залагањима за мултиетничност, у новом систему непожељни, или, у најбољем случају, грађани другог реда ... И то је једна од многих табу тема о којој ће се у Сарајеву свакако морати озбиљније расправљати када за то сазрију политички услови, јер то свакако још увијек нису ... Непобитно је да и Сарајево крије многе мрачне тајне.”

Овим ријечима је Вук Бачановић, замјеник глодура сарајевског недељника “Дани”, стидљиво потврдио наводе из мога интервјуа сарајевском “Ослобођењу” од 13. јула о.г. “да су Срби у ратном Сарајеву истјеривани са посла и из станова, пљачкани и затварани, пребијани и убијани”. Кажем “стидљиво” јер у наставку свог коментара на мој интервју “хвата равнотежу” тако што ме оптужује због поштовања које сам изразио према предратним угледним сарајевским српским интелектуалцима, попут Екмечића, Леовца и др. “Они су”, како вели он, ”несумњиво саучествовали у спровођењу масовних ратних злочина и злочина против човјечности ...”

Милорада Екмечића је, међутим, већ почетком рата, приликом упада Зелених беретки у његов стан на Бреки, Ћело тако тешко озлиједио да је хитно превезен на операцију у Београд, гдје је након опоравка наставио да живи и ради као професор. Славко Леовац је недуго касније кренуо истим путем након што је три дана, заједно са супругом, држан у приватном затвору у подруму хотела “Загреб”. Тада је Вук био мали па није знао да се насиље над Србима у Сарајеву догађало и изван круга његове уже породице. И то и до данас за њега представља “мрачну тајну коју крије Сарајево”, јер “још нису сазрели политички услови да се о томе озбиљно проговори”. Али зато се Вук, пошто је у међувремену стасао у новинара и уредника Дана, сада присјетио: док је он као дијете у сарајевском стану дрхтао због упада “ћела”, професори Екмечић и Леовац су у београдском избјеглиштву “несумњиво саучествовали у спровођењу масовних злочина”.

За такве клевете за које би се у свакој правној држави и аутор текста и одговорни уредник нашли на суду, а новина банкротирала због високе одшетете, и Вук и његова в.д. шефица Џенана, очито мисле да нема шта да се чека јер су “политички услови” да се Срби не само малтретирају него и клевећу у Сарајеву “сазрели” још почетком 90-их. Можда ове антисрпске измишљотине треба Вуку ипак опростити као цијену коју је морао да плати да би јавно проговорио о својим антимуслиманским траумама из дјетињства и о политичкој незрелости муслиманског Сарајева да се суочи са својим “мрачним тајнама”. Шта ћемо, међутим, са непријатним догађајима који нису ни прошлост, ни тајна ...

“Зашто Бабићи заувек одлазе из родног Сарајева”, гласи наслов репортаже дописника београдске “Политике” са лица мјеста (16. јули о.г.). Гордан Бабић, који са супругом и троје дјеце живи у сарајевском насељу Грбавица, одлучио је да напусти родни град. У њега се био вратио 2003, послије десетогодишњег избјеглиштва, а сада одлази дефинитивно. Чашу је прелило реаговање средине на његов протест на локалном радију против антисрпске индоктринације основаца. “Не могу више да поднесем свакодневно малтретирање, застрашивање, привођење у полицију. Ако имате ишта српско, у Сарајеву сте и 17 година послије рата, аутоматски грађанин другог, трећег реда, или сте нека пета колона. Заувијек одлазимо јер сам забринут за безбједност моје три ћерке. Немамо повјерење у власт и полицију у федералном Сарајеву. Наше искуство потврђује да за Србе нема мјеста у Сарајеву и да у граду не влада мултиетничност већ мржња према другом и другачијем”, објаснио је Бабић своју одлуку.

Бабић очигледно није умио да, као Бачановић, уз мало критике муслиманско - бошњачког шовинизма дода мало више српског аутошовинизма. Зато је Гордан морао да напусти Сарајево, док је Вук постао прво перо водећег сарајевског политичког магазина.

А онда мени приговара што констатујем “да у Бањалуци данас живи мање Бошњака и Хрвата, зато што и у Сарајеву и Мостару готово и нема Срба”, јер тако, наводно, пристајем “уз један монструозан концепт.” Да ли је можда требало да кажем да у средњовјековној Босни није уопште било муслимана, да су Срби између два свјетска рата били већина у БиХ и да би монстртуозне посљедице турске окупације, аустроугарске анексије и ендехазијског геноцида требало коначно отклонити, односно вратити претходно стање? Или да, како то воле у Сарајеву, кажем да је монструозно што се Бошњаци и Хрвати не враћају у Бањалуку, али да прећутим да Срби још увијек одлазе из Сарајева?

Вук је, иако тада још мали, добро схватио да је његова породица током рата била “застрашивана и малтретирана баш као српска, унаточ декаративном залагању СДА власти за мултиетничност”. А сада се као већ одрастао наивно пита: “Зашто једноетничке странке не могу да граде мултиетничке државе?” Ево, да му помогнем, ако му заиста треба: зато што се ипак није нашла критична маса толико блесавих ни Срба ни Хрвата да повјерују да се СДА, СДП, СБиХ и сл. искрено залажу за мултиетничку државу, тим прије што ни Алија, Харис, Златко и др., у својој практичној политици нису ни крили да хоће БиХ као искључиво своју националну државу. И да му додам: има ту међу преосталим Србима и средовјечних вукова којима је све то јасно, али су се још као вучићи међу “сарајевском рајом” извјештили да се праве невјешти - из егзистенцијалне нужде, локалпатриотизма, конформизма, аптрактног идеализма, опортунизма или користољубља. Могу да то схватим као једини излаз или индивидуални избор, али треба да имају на уму да комшије то добро препознају и да им иза леђа шапућу: “Ма сви су они исти ... Није им никад вјеровати ...” 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер