Hronika opstipacije

Jedna lična karta, jedan lik, ali dve ličnosti. Doktor Đurković i Mister Miško. Jedan piše za režimsku Politiku, gde objavljuje kastrirane, sterilisane, dezinfikovane i destilovane tekstove u rubrici „Hronika opstipacije“, a drugi za ljute opozicione internet medije, poput Standarda, i tamo piše još „ljuće“ tirade (kolumna „Hronika okupacije“) u kojima nema nevinih. U svom pravdenom gnevu Mister Miša abolira jedino Doktora Đurkovića. Mister Miško i Dr Đurković su nadahnuli pisca Čaka Palahnjuka da napiše knjigu Borilački klub po kojoj je snimljen istoimeni film. Dr piše za Politiku jer mu je Bujošević mnogo bolji od Smajlovićke, koja ga je, navodno, cenzurisala. Zapravo, Dr Đurković smatra da je gori ali pošto je Dr prigrlio filozofiju „Što gore, to bolje“, onda je Bujošević okej, a Smajlovićka je fuj. Ne razumete vi to. Đurković je doktor filozofije, naučni saradnik Instituta za evropske studije, a Mister Miško je LIDER u potenciji, vođa Centra za borilačke i konzervativne studije (Fight club center), protostranke koju čine uglavnom bivši članovi DSS-a.

Dr Đurković je bio savetnik predsednika vlade, Koštunice, a Mister Miško je žestoki kritičar Vojislava, predsednika DSS-a. Mister Miško napada sve redom. Svi su (mu) krivi i isti, i Milošević i Vojislav i Tadić. Isti i krivi su i novi srpski politički mislioci i stari antisrpski politički izdajnici. Drugačiji je jedino Mister Miško. I, naravno, Dr Đurković, koga Mister obožava i kome utire put da postane centralni konzervativni studiolog. Kada bi se spojili kvaliteti obojice, umesto što su podvojeni, i kada bi, nekim čudom, odbacili mane – Dr Đurkovića, da piše o „taštini praznine“, i Mister Miška – umišljenost, nadobudnost i paranoju, dobili bismo parekselans kritičara, analitičara i hroničara. Kada bi...

Kada bi se spojili kvaliteti obojice, umesto što su podvojeni, i kada bi, nekim čudom, odbacili mane – Dr Đurkovića, da piše o „taštini praznine“, i Mister Miška – umišljenost, nadobudnost i paranoju, dobili bismo parekselans kritičara, analitičara i hroničara. Kada bi...

Povod za ovo moje reagovanje je najnoviji tekst Doktora DŽ. i Mistera H. objavljen u Standardovoj[1] kolumni. Svi opozicioni tekstovi Mister Miška uvek nekome drže lekciju (ovaj put Koštunici i usput, navodno, moralni čas kompradorskoj eliti). Ovaj tekst se prividno bavi Božidarom Đelićem i Ratkom Markovićem, izuzev početka i kraja teksta koji zasenjuju navodnu temu, skarednim tvrdnjama o sasvim drugoj temi. Na početku i na kraju teksta, kao i u mnogim svojim člancima, Dr Đurković se bavi svojom zatomljenom opsesijom, pljuvanjem po Koštunici (čime se opasno približava svom kolegi, doktoru Stprotiću, multiambasadoru, čija opsesija nije bila zatomljena i čime se ozbiljno preporučuje za neku diplomatsku sinekuru – ako ne može ambasadorsku, može konzulsku u Nikaragvi).

Na početku članka autor vispreno, sve gledajući u kalendar, kaže: „Danas je ponedeljak, 20. septembar 2010. godine. U petak, 24, biće tačno deset godina otkako su održani izbori na kojima je NAVODNO Vojislav Koštunica pobedio u prvom krugu Slobodana Miloševića...“ Dr Đurković me ozbiljno brine. Prvo, ima simptome Stprotića, a potom ima i simptome najzagriženijih slobista, koji su se godinama upirali da dokažu da je Koštuničina pobeda lažirana.

Naš mislilac, s pozom (foto za opstipacionu, pardon okupacionu kolumnu, prikazuje ga kao „intelektualca“ i načitanog čoveka, sa naočarima tankih okvira, sa junačkom desnicom ovlaš naslonjenom na bradu, sa džemperom sa visokim okovratnikom i sa pozadinom prepunom debelih, svakako, umnih, pročitanih knjiga. „Jedna od fotografija“ – stajaće u budućoj, autorizovanoj biografiji predsednika Dr Đurkovića – „iz ranih kolumnističkih dana predsednika Srbije“. Zašto da ne? Pa pametniji je od Borisa – dobro, lepši nije, ali to nije bitno – fotografija je inače, pravi vatromet mensolike IQ. Elem, ovaj veliki konzervativni mislilac otkriva da Koštunica nije pobedio Miloševića 2000. godine (izgleda da tvrdi obrnuto, da je 2000. Milošević pobedio Koštunicu), odnosno da je Koštunica pokrao izbore 2000. godine, pokrao Miloševića, odnosno narod, preinačio volju naroda i postao predsednik SRJ. I posle deset godina veliki filozof Miško otkriva istinu i blagosilja nas njome. To što je u međuvremenu bio savetnik istog tog Koštunice, nema veze. Tad mu je Koštunica bio dobar i tada, 2004. i 2005. godine, nije bio „navodni“ pobednik, već pravi pobednik. Danas kada je Miško samoproglašeni desničarski guru, lider CKS, stranke u nastajanju i nemogućnosti, on ima VIZIJE, JAVLjA MU SE, da je Milošević pobedio 24. septembra 2000. godine.

Miško nam to uzgred saopštava, kao činjenicu opštepoznatu, koju valjda ne treba dokazivati, koju, eto, ON, veliki hronični opstipator, može da nam frljne kad mu se prohte. I ko nam to saopštava? Ko nam mrtav ’ladan kaže da je Koštunica NAVODNO pobedio Miloševića? Doktor Đurković ili Mister Miško? Da li nam zaista tako istorijski krupnu stvar, stvar faktografije, saopštava doktor filozofskih nauka, autor više knjiga, naučni saradnik Instituta za evropske studije, ili nam to saopštava ljuti lider CKS, Mister Miško?

Na kraju članka, zaista ničim izazvan, Miško kaže: „E, pa braćo, srećan vam 24. septembar. Nekako je sasvim u redu i logično da se 5. oktobar proslavi pederskim maršem kroz Beograd, a da na platformi u halterima zajedno prođuskaju Boris i Ivica. Iako se Voja trenutno duri zbog nekih pravnih sranja, RED JE DA SE I NjEMU NAĐE MESTO PORED NjIH. NIJE U REDU DA SE ZABORAVI NjEGOV SUŠTINSKI DOPRINOS DA DEMOKRATIJA NA OVAKAV NAČIN POBEDI U SRBIJI“. Očigledno veruje da su Koštunica, Tadić i Dačić isti i želi da i mi u to verujemo. CKS doktor lider veruje u besmislicu da je Koštunica suštinski (da li misli i formalno?) doprineo da pobede mnoga zla u Srbiji, pa i to da ultraagresivne seksualno i psihološki ometene osobe mogu da paradiraju, tražeći veća prava od ostalih, i lažno se predstavljajući kao žrtve.

CKS doktor lider veruje u besmislicu da je Koštunica suštinski (da li misli i formalno?) doprineo da pobede mnoga zla u Srbiji, pa i to da ultraagresivne seksualno i psihološki ometene osobe mogu da paradiraju, tražeći veća prava od ostalih, i lažno se predstavljajući kao žrtve.

Dr Lider nam duguje nekoliko odgovora. Na primer, zašto tako pitomo piše za režimsku Politiku a na opozicionim sajtovima se izdaje za velikog i beskompromisnog opozicionara? Zašto se priključio klubu mrzitelja Koštunice? Čime mu je Koštunica naudio? Zašto je pristao da bude Koštuničin savetnik? Zašto je prestao da bude Koštuničin savetnik? Čime potkrepljuje tvrdnju da je „Koštunica NAVODNO pobedio Miloševića...“? U čemu se sastoji Koštuničin „suštinski doprinos“ da pobedi zlo u Srbiji?

Ako su Dr Đ. i Mr M. zainteresovani za edukaciju i istinu, mogu pogledati tekst koji sam napisao o 24. septembru i obilje originalnih dokumenata koje sam priložio.

Imajući u vidu mnoge ranije tekstove Podvojenog, posebno dva o Slobodanu Antoniću i jedan o Bosiljki Medić, prepoznajem, osim paranoje, narcisoidnu, samozaljubljenu ličnost, koja je počela da veruje u sopstvenu „veličinu“ i „misiju“, zabludelu opštim padom društva i nedostatkom kritičke reči, te mogućnošću da objavljuje svoje tekstove. Kratko rečeno, čovek je odlepio. Ne znam kada je to počelo, ali definitivno je odlepio onog trenutka kada je u snu odlepio nalepnicu ispod koje je stajalo ime budućeg predsednika Srbije – Miša Đurković! Odlepio je i pridružio se blejadi patoloških mrzitelja Koštunice.

Kratko rečeno, čovek je odlepio. Ne znam kada je to počelo, ali definitivno je odlepio onog trenutka kada je u snu odlepio nalepnicu ispod koje je stajalo ime budućeg predsednika Srbije – Miša Đurković! Odlepio je i pridružio se blejadi patoloških mrzitelja Koštunice.

Koštunica i DSS su već devet godina, zbog opiranja diktatu SAD i ostalih američkih slugu, sistematski satanizovani, ocrnjivani, i postali predmet najgorih stereotipa i predrasuda, koje su ogranizovano širili i šire politički protivnici, a još više proamerički petokolonaši i kvislinzi, dobro uhlebljeni u delu NVO sektora i medija. I na sve to smo navikli. Međutim, od silaska sa vlasti 2008. godine Koštunica i DSS su postali predmet istih takvih napada, s desna, od likova poput lidera CKS. Oni prvi napadi su veoma opasni, ali manji deo građana u to veruje. Smatram da je još opasnije kada istovetni napadi dođu sa suprotne, desne strane, na kojoj se nalazi i DSS. Siguran sam da je dužnost svih nas da se opiremo svim obmanama, lažima i bestijalnostima ma sa koje strane došli, s one stare, leve, ili ove nove, navodno desne. Ne može izgovor da nam bude „pa nećemo valjda da se spuštamo na Đurkovićev nivo“. Tim pre što u svojoj opsesivnoj samozaljubljenosti on verovatno umišlja da je to što mu niko ne protivreči najveći i „krunski“ dokaz ispravnosti njegovih konfuznih stavova i njegove „argumentacije“.