.jpg)
| Polemike | |||
Doživljaj na turneji |
 |
 |
 |
| petak, 31. oktobar 2008. | |
|
Danas, 30.10.2008.  Da li ste gledali film „Turneja“ Gorana Markovića? Da li ponekad čitate Republiku Nebojše Popova? Da li čitate sajt NSPM? Znate li za ulice Srđana Aleksića?Tri teksta na sajtu Nove srpske političke misli navela su me na pomisao da nama nema pomoći. Vest da ulice u Sarajevu i Novom Sadu nose ime Srđana Aleksića, mladića iz Trebinja ubijenog 1993, jer je pokušao da zaštiti svog prijatelja Alena Glavovića, Bošnjaka, koji danas živi u Malmeu, govore suprotno. Šta će prevagnuti? Dva teksta na sajtu NSPM odnose se na film „Turneja“ Gorana Markovića, a treći tekst, tačnije paškvila nazvana „O bezizlazu Republike“, posvećen je tekstu Nebojše Popova, urednika lista Republika. Za sve one koji ovaj sajt i otvaraju da bi se smejali - te kojima su autori samog časopisa NSPM, koji je izrodio kliku neprikosnovenih srpskih državnih analitičara, odavno već zakleti neprijatelji - možda navedeni sadržaji i nisu neki utisak. Onima koji su samo zatečeni čitaoci, utisak je - zastrašujući. Da bih objasnila vlastiti doživljaj, vratiću se na jedan drugi kojem sam prisustvovala lično. Radnja se odvija 1997. u autobusu kojim je u Sarajevo, na manifestaciju LUR, krenula šarolika družba ljudi iz Beograda, Novog Sada, Prištine i Podgorice (izvinjavam se ako sam neki grad zaboravila), uglavnom umetnika i novinara. U autobusu je bilo prijatno, kao na turneji nekog umetničkog teatra po dragim gradovima zajedničke nam prošlosti. Čulo se mnogo različitih akcenata. Mnogo prijatelja srelo se tu prvi put posle rata.Tako smo prešli Drinu i stigli do graničnog prelaza u Zvorniku, Republika Srpska. Ako ko i jeste, potpisnica ovih redova tu nije očekivala ništa. Mislila sam, prelaz k’o prelaz. A onda je autobus zaustavljen. Kod nekih ljudi oko mene, sa nevericom, primećivala sam ogromnu uznemirenost, gotovo strah. Zaboga, pa 1997. je, mislila sam, rat je okončan. U autobus je ušao čovek u maskirnoj sa oznakama. Pogranični policajac RS. Možda nešto po činu. Ali, smesta je ostavio utisak. Nažalost, nečeg neprijateljskog i tuđeg. Nakon neprijatne kontrole dokumenata, saopštio je da ne možemo dalje, osim ukoliko tu, na prelazu Karakaj, ne ostavimo slikare iz Prištine. Razumela sam samo, iako je govorio mojim, srpskim jezikom, mada neljubaznim, ničim izazvanim tonom, da ti slikari, Albanci, nemaju zadovoljavajuće putne isprave. Kosovo je tada bilo skroz u Srbiji, i ne umem da objasnim ni danas šta je falilo njihovim ličnim kartama, ili pasošima, šta su većimali. Mislim da se taj uniformisani lik doslovno iživljavao. Naravno, nije dolazilo u obzir da se ljudi tu ostave, pa je usledila duga epizoda uzaludnog pozivanja na ljudskost. Kad to nije upalilo, na razum. Kad to nije upalilo, e, onda je na scenu morala - insistiram na reči „morala“, jer se njome ilustruje kako to čovek „iz čista mira“ mora da pribegava raznim sredstvima, pa eto, mora kad ga primoraju - da stupi Borka Pavićević, u funkciji, recimo „vođe puta“, i s jednom mlađom ženom iz autobusa pređe do Zvornika i potraži pomoć. Intervenisao je neki lik tamošnjeg Sfora, mislim da je bio Bugarin, i doslovno naredio „našoj pograničnoj straži“ da pusti naš autobus na tlo Republike Srpske. O, kako me je bilo stid. Insistiram na reči „stid“. Zar da me spasava bugarski vojnik od uniformisanih, mržnjom ispunjenih ljudi, koji govore mojim jezikom? Kad smo pored opustelih sela stigli do Sarajeva, noćje većpala, i domaćini LUR-a strepeli su da nam se na putu desilo nešto loše. S nama u autobusu bio je i jedan poznati beogradski režiser, a nije Goran Marković. Na sajtu NSPM u dva prikaza Markovićeve „Turneje“ preporučuje se Srbima da ne gledaju taj film, jer je „pun stereotipa o Srbima“. A onda kritičar NSPM doslovno dopisuje: „...srpski vojnik koji ih (glumce u „Turneji“) zaustavlja na granici i pita da nema u autobusu neki Musliman, prostački se odnoseći i neuko, itd., itd.“ Na kraju teksta, autor zaključuje da „braniocima sloboda i prava na izražavanje“ ostaje da nepreporučivanjem ovog filma nastave da brinu „za očuvanje mentalnog zdravlja i ličnog ponosa sviju nas“ (!?). Na istom sajtu, o Nebojši Popovu zbog uvodnika pod naslovom „(Bez)izlaz“, napisano je u najkraćem, da je: „neumoljiv, nepopustljiv, nemilosrdan i ne oprašta nikome ko ne misli kao on“. Na kraju teksta zagovara se teza da je sve „zlo i odsustvo ljubavi“ kod Popova „motivisano ateizmom“(!) Inkriminisani tekst „(Bez)izlaz“ Nebojše Popova (Republika, avgust 2008, br. 434-435) u svega nekoliko rečenica bavi se slučajem Davida Dabića, zapravo R. Karadžića. Popov zaključuje: „Reč je o primeni civilizacijske norme da su zločini kažnjivi i da ratni zločini ne zastarevaju... Šta će prevagnuti - izlaz ili bezizlaz - ne zavisi samo od odlučnosti vlasti da sankcioniše zločine i od moći onih koji se tome suprotstavljaju - veći od javnosti ukoliko su u njoj izoštrenija merila za razlikovanje dobra i zla...“ Rat traje. U glavama koje i te kako kroje sudbinu Srbije. |
Od istog autora
Ostali članci u rubrici
- Aleksandar bez Kosova (zlo)upotrebljava slučaj novosadskog novinara i profesora Filozofskog fakulteta - Nije Gruhonjić kriv za naš nacionalni sunovrat
- Pljuvanje po Srbiji kao unosan posao
- „Titoizam“ protiv nauke
- O igri brojevima i neprimerenom zamajavanju o Jasenovcu - Neće valjda đavo pobediti u ovoj đavolskoj raboti
- Odgovor Sinodu ili kako sam postao "posebno žalostan primer"
- Polemika o „lažnim Laurama“, „lažnoj opoziciji“ i (ne)kompetenciji
- Nova afera na Filozofskom - ko (ne) ispunjava kriterijume i ko neće u penziju?
- O dužnosti i mudrosti protivljenja imperijalističkim ultimatumima - odgovor Branku Milanoviću
- Zastani malo, Milane St. Protiću
- Marinko Vučinić i "jasenovački identitet"
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
