субота, 16. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Занимљива историја српског стрипа - Мики Маус против Карађорђевића и Јосипа Броза
Културна политика

Занимљива историја српског стрипа - Мики Маус против Карађорђевића и Јосипа Броза

PDF Штампа Ел. пошта
Марко Радовановић   
среда, 13. мај 2015.

Појава стрипа у Југославији

Како је протекла година прошла у знаку обележавања разних значајних јубилеја и јубилејчића из читавог спектра различитих догађаја и околности, десила се помало неуобичајена ствар, а то је да се готово потпуно неприметно навршила 80-та годишњица од рађања самосвојног домаћег – српског стрипа.

Наиме, иако су са самом формом „Девете уметности“ Срби преко илустрованих и хумористичких часописа били упознати и знатно раније, стрип је код нас као посебан израз препознат тек 20. октобра 1934. године, када је у најави пред сутрашње објављивање „Тајног агента X-9“ Алекса Рејмонда и Дешајела Хемета уредник „Политике“ Душан Дуда Тимотијевић, између осталог, написао: „Сутра се почиње са објављивањем романа потпуно непознате врсте код нас, који се чита и у сликама, или како кажу Американци, у стриповима“.

Убрзо након објављивања „Тајног агента X-9“ у овом новом медију су почели да се опробавају и домаћи аутори, и за релативно кратко време су у томе су постали толико вешти да је у року од свега неколико година у Београду формиран читав низ врхунских цртача и сценариста (тзв. „Београдски круг“), у чијим су делима, иначе врхунског квалитета за то време, уживали читаоци целе Европе. Додуше, то се дешавало без знања самих аутора, али прича о томе како је до тога дошло би изискивала простор за макар још један текст, који би се само тиме бавио.

Мики Маус ућуткан

По свему судећи, стрип је у тадашњој јавности наишао на изузетно плодно тло, а интресовање за овим новим начином приповедања је рапидно скакало све до почетка рата, када је нажалост развој овог израза популарне културе нагло прекинут.

О томе колико су стрипови у другој половини тридесетих код нас постали популарни можда најбоље сведочи једна необична епизода из нашег културно-политичког живота тог периода, када је 1937. године Дизнијев стрип „Мики Маус и његов двојник“ (Mickey Mouse as the Monarch of Medioka) цензурисан - након чега је и престао да излази, што је довело и до одређених политичких последица које нису биле занемарљиве.

Наиме, у том стрипу Мики Маус, због изузетне физичке сличности, опонаша краља Михаила из измишљене земље Медиоке, и то на наговор краљевих саветника и министара, јер пошто се Медиока нашла у великим финансијским проблемима, пре свега због преобимне администрације и бирократије, али понајвише због небриге самог краља, њено руководство долази на идеју да на неко време свог краља пошаљу на дуже путовање ван земље, док се ситуација не поправи, а како у исто време морају да створе утисак да је краљ ипак све време ту, како никоме не би пало на памет да краљево одсуство злоупотреби у ионако нестабилном стању, за тај посао ангажују Микија.

Сам Мики, након што је преузео улогу краља, убрзо схвата да ће морати да преузме ствари у своје руке јер министри нису довољно способни да се носе са проблемима, па тако започиње бројне економске реформе које наилазе на позитиван пријем становништва, што резултује тиме да у једном тренутку краљев стриц, који је све време уверен да је Мики заиста Михаило и коме нови развој догађаја ни најмање не одговара, решава да изврши пуч потпомогнут побуњеним народом који још увек живи под тешким наметима.

Трагично-комични сплет околности је условио да су у исто време у Југославији кружиле гласине да намесник кнез Павле Карађорђевић (брат од стрица убијеног Александра I Карађорђевића) има намеру да изврши пуч и тако преузме престо уместо малолетног престолонаследника Петра II, што је цензора „Политике“ натерало да прекине излазак овог стрипа управо у тренутку када у њему долази до покушаја пуча.

Испоставиће се да је цензура Микија Мауса доста озбиљнија ствар него што се чинило на први поглед, па су прилике у земљи убрзо измакле контроли. Наиме, након што је дописник „Њујорк тајмса“ и агенције „Ројтерс“ Хјуберт Харисон о целом случају обавестио своју матичну кућу, и након што је цео свет је сазнао да се из Краљевине Југославије Мики Маус протерује јер не говори „политички коректним језиком“, југословенска влада се одједном нашла у поприлично незавидној ситуацији, будући да је практично одмах постала предмет подсмеха са разних страна, па је у (рекло би се, ипак претераној) реакцији Харисона прогласила за непожељну особу, након чега је он морао да напусти земљу.

На одлуку о протеривању америчког новинара су, по природи ствари, најоштрије реаговале амбасаде Велике Британије и САД, и то званичним протестима који су упућени на адресу југословенске владе, но, и поред свих протеста који су уследили, чак и од удружења страних дописника из Југославије, влада је остала при томе да се Харисон „огрешио о југословенске интересе“ па му је наложено да земљу мора да напусти до краја месеца.

Ипак, и поред свих непријатности, амерички дописник је из Београда отишао у атмосфери која је више личила на испраћај народног хероја него на протеривање непожељне особе. Поред масе окупљених грађана, њега су са Железничке станице испратили представници студената Београдског универзитета, члан Синода СПЦ владика Иринеј Грегоровић и изасланик начелника Министарства одбране. Посебну занимљивост представља чињеница да је тадашњи лидер опозиције Влатко Мачек позвао Харисона да, пре но што напусти земљу, посети и накратко се задржи у Загребу, „како би му Хрвати изразили своју наклоност“, што је овај глатко одбио, одговоривши да „нема намеру да ствара антивладину демонстрацију“, чиме се, истина, показао као политички одговорнија особа од будућег потпредседника југословенске владе. Додуше, Загрепчани су неколико година касније са великим одушевљењем дочекали неке друге странце, али је вероватно боље да се о томе овде не говори.

На самом крају је цео случај стигао и до самог Волта Дизнија, који је „Политици“ послао лично писмо ироничног садржаја, извињавајући се листу и осталима због тога што се радња стрипа из његове продукције дешава у земљи чије политичке прилике сувише подсећају на ситуацију у Југославији. Након што је Дизнијево писмо, у ком је он ипак пружио подршку „Политици“ да настави са објављивањем стрипова, стигло, читава хистерија око овог „Мики Маус-скандала“ је полако почела да јењава, те су се и прилике стишале, а приче о Микију и осталим јунацима су се брзо вратиле на киоске. Разуме се, стрип „Мики и његов двојник“ ипак није настављен, тако да је у целости и без икаквих преправки објављен тек 40 година касније.

Мики Маус преваспитан

Нема никакве сумње да је Краљевина Југославија цензуром Микија Мауса показала да је у другој половини тридесетих година практично била политички озбиљна отприлике исто толико колико и садржај Дизнијевих стрипова. Међутим, у том погледу се ни нова Југославија није показала као много боља, будући да је послератна „Политика“ успела чак и да превазиђе поступак свог предратног издања. „Политикин забавник“ је, наиме, исти стрип поново објавио 1953. године, али са потпуно измењеном причом, која је очигледно морала да буде у складу са новим, „пролетерским“ вредностима нових власти.

Овог пута је Мики Маус, између осталог, након што је омогућио да се у Медиоки формира република, јер се пред окупљеном масом, и даље представљајући се као краљ, одрекао престола, на крају стрипа јасно поручио краљу Михаилу и његовим министрима да сад могу да „беру кожу на шиљак“ јер ионако „ниједан краљ никада ништа није добро учинио“.

Није до краја познато како би овај Мики, који је у новој Југославији доживео просвећење „нашег јединственог система друштвене самоуправе свих народа и народности“, реаговао да се краљ Михаило прогласио за маршала и доживотног председника, а његови саветници за секретаре Централног комитета Комунистичке партије Медиоке, но, са ове временске дистанце се чини да би да би тако нешто ипак прихватио са огромним одушевљењем. На срећу, или на жалост, политичке прилике у земљи педесетих година нису биле толико запаљиве као 1937, тако да на овај „Политикин“ потез нико није обратио претерану пажњу.

Испоставило се да је један обичан дечији стрип (са, истина, нешто озбиљнијом радњом како би могли и одрасли да га прате макар са делимичним интресовањем) био проблематичан за обе велике Југославије, јер ако га је цензор у време кнеза Павла сматрао неприкладним због тога што је превише подсећао на прилике на краљевском двору, више је него јасно да га је и цензор у СФРЈ видео као опасност по нове власти и маршала Тита, јер је и сама помисао да се нека краљевина и њен монарх помиње у позитивном контексту сматрала за издајничку и реакциону.

Било како било, верзија овог стрипа која је објављена педесетих је показала да се чак и комунистички режим прибојавао Микија, можда и у већој мери него што је то био случај са намесништвом кнеза Павла. Истина, постоји и не толико мала вероватноћа да је овај стрип својим објављивањем и цензуром која је уследила, можда чак и спречио неки пуч усмерен против престолонаследника Петра II који је био у припреми, али тако нешто, чак и да то јесте био случај, тешко да ће икада моћи да се докаже. У сваком случају, два идеолошки потпуно различита режима су се променила, али домаћој јавности није било дозвољено да у оригиналу и целости прочита овај стрип све до смрти Јосипа Броза.

Кад је Мики коначно проговорио, нестало је Југославије...

Тако се, опет необичним стицајем околности, десило да је стрип „Мики и његов двојник“ објављен у целини и без икаквих преправки тек 1980. године у књизи пробраних стрипова Жике Богдановића „Златне године Микија Мауса“, чији су примерци непосредно након изласка на тржиште били напросто разграбљени.

Што се „Политике“ тиче, она се за оба своја поступка искупила тек 1992. године, када је у посебном издању „Микијевог забавника“ стрип коначно објавила у целости, уз одговарајуће пропратне текстове из 1937. године који су били посвећени целом случају. Иронијом судбине, ово специјално издање, којим се „Политика“ искупила за пређашње грешке и малициозне поступке, одштампано је свега неколико месеци пре него што ће компанија „Дизни“, у оквиру међународних санкција против СРЈ, забранити објављивање свих својих стрипова и цртаних филмова, што се у првом реду односило на Микија Мауса и остале јунаке из његове дружине.

После свих ових догађаја, да се уочити да су заправо све Југославије имале своје проблеме са Микијем Маусом, јер док је КЈ Микија покушавала да ућутка, а СФРЈ да преваспита, из СРЈ је Мики сам побегао, вероватно јер му је већ било доста свих тих Југославија. На томе му, ипак, не треба превише замерити, будући да су догађаји који су уследили јасно показали да у томе није био ни најмање усамљен.

Дуда Тимотијевић – наш луцидни преводилац

„Политикин“ уредник и чувени новинар Душан Тимотијевић је, због позиције коју је обављао током тридесетих година прошлог века, заправо несвесно извршио велики утицај на југословенску и српску културу. Између осталог, он је једини човек на свету који је од оригиналног енглеског назива за стрипове „comic strip“ за нашу реч која би означавала нови медиј усвојио другу од те две, тако се данас стрип тим именом зове само у земљама бивше Југославије, док је остатак света усвојио прву реч и њене варијанте.

Иако то често збуњује стручњаке и ентузијасте у међусобној комуникацији, реч „стрип“ („трака“, односно „каиш“, која се односи на низ повезаних слика или кадрова) је заправо подеснија и прецизнија од речи „комик“ будући да најбоље означава саму форму ове уметности, чији циљ је још у Дудино време престао да буде везан само за пуко засмејавање читалаца, односно комику.

То и није једини пример у ком је Дуда Тимотијевић показао изузетно умеће да на најбољи начин српској јавности представи појмове, јунаке и наслове који су долазили из иностранства. Заправо, само захваљујући њему су разни цртани ликови добили више него подесна домаћа имена, а Дуда је у томе ишао и тако далеко да је често превазилазио машту и самих креатора. Између осталих, због његових интервенција је Donald Duck код нас познат као Паја Патак, Goofy као Шиља а Clarabelle Cow као Белка...

Мика Миш и Мики Маус – два различита лика

Мику Миша ипак треба разликовати од Микија Мауса, иако се радило о домаћој копији славног Дизнијевог јунака, који је и поред тога што је био копија био по много чему самосвојствен и независтан у односу на свог америчког двојника. Заправо, Мика Миш се, због непостојања уговора Дизнија са домаћим издавачима, на нашим киосцима нашао нешто пре Микија Мауса, и то на страницама часописа „Весели четвртак“ давне 1932. године, а на њему су радили цртач Иван Шеншин и сценаристи Божидар Ковачевић и Светислав Лазић.

Он је био рођени Београђанин и пустолов који је обилазио читав свет, а чак је забележено и да је једном приликом, приликом посете Вашингтону, отишао у биоскоп како би одгледао филм где је главну улогу тумачио његов амерички алтер-его - Мики Маус! С друге стране, треба разликовати и Мику Миша као јунака од часописа „Мика Миш“ који је нешто касније почео да излази, а који осим преузетог имена (које је очито у међувремену постало јако популарно) није имао превише везе са Ковачевићевим и Шеншиновим ликом.

Цензура стрипа у новој Југославији – уобичајена појава

Ако је Краљевина Југославија спала на лош глас због једне цензуре, по тим критеријумима ФНРЈ/СФРЈ би требала да се „вечно стиди“, будући да су се непосредно после рата стрипови сматрали за „отров капиталистичке индустрије“ (чувена кованица Јована Поповића, колумнисте послератне „Борбе“), тако да су наредних година практично нестали са домаћег тржишта, све негде до средине педесетих година, а делимични изузеци су се могли видети у листовима попут „Јежа“, који су за понеке карикатуре користили и „стриповске“ форме.

Тако прва цензурисана штампана јединица у „ослобођеној“ Југославији није била ни књига, ни памфлет, ни неки текст – већ стрип „Три угурсуза за време окупације“ цртача Милорада Добрића и Славка Мишића, док је причу потписао Војин Ђорђевић.

Од руку нових власти неки аутори су и животом платили своје занимање. Наиме, непосредно након ослобођења Београда Војни суд Народноослободилачке војске је Вељка Коцкара осудио на смрт зато што је „својим радом и карикатурама подупирао фашистичку тиранију чиме је изругивао напоре слободољубивих народа“, иако треба напоменути да његове карикатуре и стрипови из периода окупације нису имали никакве везе с политиком, док су на сличан начин завршили и Иван Шеншин, а највероватније и Себастијан Лехнер.

Такви догађаји су врхунског цртача Константина Кузњецова (иначе, једног од предратне „велике руске четворке“, коју су осим њега чинили Ђорђе Лобачев, Никола Навојев и Сергеј Соловјев) навели да побегне из земље, будући да га је као аутора који се за разлику од осталих осуђених, отворено ставио у службу Недићеве владе, готово сасвим сигурно чекала иста судбина, те је остатак живота провео у САД.

(Сведок)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер