недеља, 26. мај 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Руски великани о западу
Културна политика

Руски великани о западу

PDF Штампа Ел. пошта
Радојка Тмушић Степанов   
субота, 13. септембар 2014.

Данашња политичка сцена Србије мене лично неодољиво подсећа на рингишпил. Они који су шездесетих и седамдесетих година прошлог века одрастали у селима и паланкама СФРЈ, засигурно добро памте долазак рингишпила у њихово место. За многе је то био и једини културни догађај. Кроз топле августовске вечери, ветар је са периферије доносио добру рок музику, најчешће ону која се могла слушати ноћу око 11 сати на радио Луксембургу.

Скупљали су се ''гвоздењаци'' по креденцима (иза тањира), слушали се родитељи беспрекословно, (пара је било мало, а деце пуно), е не би ли се само одобровољили и дали ''барем за један круг''. Рингишпил је био и прилика да се покажу и искажу сеоски момци, како се то онда говорило ''развиотке'' (сви су хтели да имају мишиће као Тарзан). Они би хватали, са све летачем, седиште испред себе и у највећој брзини га љуљали, па онда снагом бицепса и трицепса, понекад се испомажући и ногом, на неки начин катапултирали свог храброг партнера. Сви они су били под светлом рефлектора, а посматрачи у мраку. Свако вече се, по завршетку овог својеврсног културног догађаја, препричавало ко је био најјачи и ко је најдаље летео. Ех, дивни дани безбрижног детињства ...

Политички рингишпил Србије се за разлику од оног из мог детињства зауставља веома ретко и на веома кратко време. Разлика  је и у томе што Тарзан више није у моди, па се не види како појединци бивају катапултирани. Око рингишпила је све тамнија ноћ, а ко покреће мотор, ко држи ручицу за убрзавање, кочење и заустављање јасно је сваком здравомислећем човеку и у Србији и Русији. Помињем овде Русију баш зато што се све чешће са тог истог рингишпила, нарочито из уста оних ''катапултираних'', изговара име ове суперсиле, која, узгред буди речено, заузима шестину наше планете.

Међутим, кад чујете изјаве наших летача са рингишпила, тон којим су изговорене, а нарочито садржај, стиче се утисак да је управо Србија велесила, која тапше по рамену своју сиромашну и заблуделу сестрицу Русију. Тешко је човеку и са најздравијим желуцем да чита, слуша и гледа ову параду дипломатског неваспитања, о кућном да не говорим. Ти наши политички (пре)летачи буквално теше Русију, као да су они богомдани заштитници ове државе. Сведоци смо свакодневних њихових изјашњавања ''за Русију'', а након тога трчања код власника рингишпила са све изјавама ''ма ја то онако, бићу добар''! У својој уображености они у оба случаја гледају камери у очи и са поносом изговарају оно чега би требало да се стиде.

Да су се барем мало припремали за посао политичара, или дипломате, имали би, верујем, какво такво осећање мере, а овако носећи са поносом диплому, под називом ''Не зна, а учити се не да'' они попут оне вране из народне приче, стоје на два коца, или час на једном, час на другом. Но, биће како ће бити, а ја бих овом приликом подсетила читаоце на изјаву школованог дипломате, амбасадора Руске Федерације у Србији Александра Чепурина. 

Он је недавно изјавио у Деспотовцу да између српског и руског народа постоји отворено и искрено пријатељство и да је на политичарима да га оперативно развијају.

Пошто се у руској дипломатији не ради ништа напамет и на брзу руку, они који су мало боље упознати са руско-српским историјским и књижевним везама су могли одмах уочити да овај господин из Русије добро зна шта се и раније догађало са Србијом када су њени политичари глумили да су за Русију, а са друге стране се приклањали западу.

Ова изјава руског дипломате ме је и инспирисала да се вратим неким својим забелешкама и напишем овај чланак у коме ћу те, драги читаоче, упознати са мишљењима руских великана о западу, али и о нама.

Сетимо се шта је о нама и западној демократији рекао добитник Нобелове награде за књижевност (1970) Александар Солжењицин којег је запад (1974) својевремено пригрлио као највећег совјетског дисидента. Он је, нема сумње добро упознавши принципе и вредност западне демократије, одлучио да се 1988. врати у своју отаџбину.

Александар Исајевич Солжењицин

Солжењицин се 21. фебруара 2008. године  обратио Србима са Косова и Метохије.

''У току недавних тешких година ви сте већ искусили разарања и уништења православних храмова и спаљивања српских школа и директне нападе са убиствима. Нека вам Бог да снаге и храбрости да останете на својим огњиштима и даље''

Још је страшне 1999. године аутор Архипелага ГУЛАГ изјављивао:'' Не треба гајити илузије да је главни циљ Америке и НАТО пакта – заштита Косовара. Да их је заштита угњетених барем имало озбиљно бринула и да су имали добру вољу, они би за 45 година свог постојања заштитили Тибет и Курде. Најужасније од свега је то што се дешава данас. Ма колико је страшно то изговорити – није најстрашније бомбардовање Србије, него то да нас је НАТО увео у нову епоху: владавину силе, а не права.''

У једном од интервјуа 2005. Солжењицин је за Сједињене Америчке Државе рекао следеће: ''У току десет година САД разрађују свој дрски и безочни план, чија је суштина у наметању милом, или силом такозване демократије на амерички начин'' и додао да се ''демократија не сме утеривати, нити доносити на бајонетима''.

Да до таквог политичког силеџијства западне културе и цивилизације, није дошло одједном, нити случајно говоре бројне анализе руских научника, филозофа и књижевника.

 

Денис Иванович Фонвизин

Велики руски писац, дрматург, оснивач руске комедије Денис Иванович Фонвизин пише 1778. године из Француске свом пријатељу; ''Божанство Француза је – новац… користољубље које је у невиђеној мери захватило све слојеве, не изузимајући ни филозофе. Иако имају право слободе, Французи живе у потпуном ропству. Некултура и необразованост племства се не може ни са чим поредити''.

Средином 19. века у Русији су и славјанофили и западњаци много говорили о кризи западне културе. Они су подвлачили да је западни човек у суштини заменио духовност – за рационалност, хришћански хуманизам – за секуларни ''волтеровски''. Западњак Херцен се ужасава ''духовне јаловости'' западног човека. '' завирио сам у душу буржуја и у душу радника и ужаснуо сам се… Куд год да погледаш – са сваке стране провејава варварство. Једини бог савременог поколења је – капитал. Овде се уздиже и доминира дух малограђанштине''.

Николај Јаковљевич Данилевски

Руски социолог, геополитичар, културолог, оснивач цивилизацијског прилаза историји, идеолог панславизма, Николај Данилевски за разлику од других руских мислилаца не критикује западни дух са опште тачке гледишта. У својој теорији о културно – историјским типовима он се супроставља европском месијанству које само своју културу сматра за једину истиниту и ''општечовечанску''. Европа то сматра за довољан разлог да буде агресивна и да милом или силом натура своју културу другим народима, да потчини и угуши туђе културе.

Ту теорију је касније развијао и Лав Толстој и Николај Берђајев.

Константин Николајевич Леонтјев

Писац и филозоф, Константин Леонтјев говори директно о изрођавању западне Европе. Он пише: ''просечан рационални европејац са својом пословном благонаклоношћу гмиже по земљи у својој смешној одећи, са пилећим уображеним умом.... Па је ли могуће волети такво човечанство?''

Познати руски лингвиста, филозоф и публицициста евроазијац Николај Трубецкој указује: ''...европска цивилизација изазива невиђену пустош в душама европеизираних народа и истовремено изазива немерљиву похлепу за земним благом, као и смртни грех – гордост, чинећи их верним сапутницима ове цивилизације''.

Да западна бољка према Русији одавно постоји и да се до данас није много шта променило у односу папског запада према Русији, подсећају многи руски ствараоци. Фјодор Иванович Тјутчев, танани лирик, али и, данашњим речником речено – и ангажовани песник, јесте 8. априла 1854. године писао да је Русија сада у сукобу са читавом Европом која се ујединила против Русије, што је и посебна врста завере. У свом чланку ''Русија и револуција'', Тјутчев је писао да у савременом свету постоје две силе: револуционарна Европа и конзервативна Русија. По његовом мишљењу, извори револуције су у тесној вези са папством и папство је покушало да организује царство Христово, као царство земаљско.

Фјодор Иванович Тјутчев

На великом Словенском базару 1876. године Руска царевина је угостила виђеније представнике свих словенских народа. За ту прилику Тјутчев је написао своју чувену посланицу ''Словенима'' коју је овај велики песник и лично прочитао. Издвајам четири стиха, која су до те мере политички актуелна као да су данас написана:

''Ипак смо ми браћа рођена!

И ево шта мрзе код нас!

Вама се не опрашта Русија,

Русији не праштају вас!''

Лав Толстој се од самог почетка формирао као антизападњак. Са Тургењевим се због тих својих уверења жестоко посвађао. Рат са Французима и Енглезима још више учвршћује Толстоја у својим уверењима. У једној од својих прича он пише како је у току једног свог путовања по Европи имао такав напад мржње према Европљанима да је зажалио што се тако нешто није десило у рату како би могао упасти у француске ровове…

Лав Николајевич Толстој

Не чуди нимало како је овај изванредни аналитичар одговорио једној Српкињи на питање шта мисли о припајању Босне и Херцеговине Аустрији: '' (...)У ствари догодило се оно што се обично и стално понавља. Једно од оних највећих разбојничких гнезда, названих великим државама, које помоћу свакојаких обмана, лажи, насиља и најразноврснијих злочина против основних захтева морала, држе у страху милионе и милионе људи, пљачкајући их, једно од тих гнезда, присвајајући све већу и већу власт, над њему потпуно туђим стотинама хиљада људи словенског племена, решило је да отворено учврсти ту своју власт и објавило да оно од сада сматра те народе потпуно својим поданицима. То разбојничко гнездо, које се зове Аустријска Царевина рачунало је да ће друга, иста таква разбојничка гнезда, заузета у датом моменту својим бригама, пропустити то освајање и неће потраживати право да и свако од њих учествује у тој пљачки. Али се десило да су шефови других сличних установа зажелели да учествују у тој пљачки, и већ неколико недеља расправљају на свом лоповском жаргону о разним врстама анексија, компензација, конгреса, конференција, декларација и слично… ''

Руске писце и мислиоце 19. и 20 века није могао а да не шокира контраст између индустријске моћи западних држава и сиромаштва духовне културе, инертност мисли просечног западног човека, као и његова малограђанска представа о срећи.

Тако је и Сергеј Јесењин у новинама Известија 1923. године писао: ''Онај ко зна Америку преко Њујорка и Чикага он познаје само ону празничну или боље рећи парадну Америку. Американци – и црнци и белци су сасвим примитивни, нарочито по питању духовне културе. Владавина долара је уништила код њих тежњу за било каквим сложенијим духовним питањима. Американац се у потпуности уноси у «Business» и не жели да зна ништа више. Уметност у Америци је на најнижем нивоу… Свет Америке понекад бива ужасан. Море светла са Бродвеја осветљава у Њујорку гомиле подмитљивих и непринципијелних новинара. Такве људе код нас ни пред кућу не пуштају, без обзира на то што ми живимо мал' те не уз керозинске лампе или често без светла… Огромне зграде и сила гвожђа и бетона, су притисле мозак Американца и сузиле његов поглед. Чујте – рекао ми је један Американац – ја знам Европу. Пропутовао сам Италију и Грчку. Видео сам Партенон, али то све за мене није ново. Знате ли ви да се код нас, у држави Тенеси налази Партенон много бољи и новији од оног у Грчкој. После таквих речи човек не зна да ли да се смеје, или да плаче. Ове речи изузетно карактеришу све оно што чини духовну културу Америке.''

Сергеј Александрович Јесењин

У писму пријатељу А. Сахарову, Сергеј Јесењин 1922. године пише о Европи: ''Шта да кажем о овом најужаснијем царству малограђанштине које се граничи са идиотизмом. Осим фокстрота овде нема скоро ничега, овде ждеру и пију и опет фокстрот. Човека овде још нисам сретао и не знам где бих га могао наћи. У највећој моди је господин долар, а за уметност им се фућка – највеће достигнуће им је мјузикл. Ја чак ни књиге нисам хтео овде да издајем, без обзира на ниску цену папира и превода. Па оне никоме овде и не требају… Душу овде на Западу због интереса лицемерно продају за долар или као непотребну робу мењају за бездушност. Нека смо ми и сиромашни, нека нас притиска хладноћа и глад … али зато имамо душу која није за продају.''

Када је руска филмска уметност у питању, руски аутори су се у многим својим делима обраћали проблему истока и запада, али не са политичке тачке гледишта, него управо са цивилизацијске. Андреј Арсењјевич Тарковски у свом филму ''Андреј Рубљов'' сваком ко хоће да види и ко хоће да чује и схвати – показује Русију, која је сва таленат, таленат који је и створио величанствену Русију. Показује руског човека ствараоца, у гуњу и поцепаној кошуљи испод које куца срце драгуљ

Андреј Арсењјевич Тарковски

У делу филма под називом ''Колокол'' (црквено звоно) он само сликом и без и једне једине руске речи, кроз понашање западних дипломата, показује сву јевтиноћу и тривијалност запада. У тренутку када се зачује звук који је настао повлачењем језика звона, сви Руси, од кнеза до просјака ћуте, сви до једног, јер их овај свети тренутак везује сећањем да смо пред Богом сви једнаки, док западне дипломате, већ одавно заборавивши на то, не престају да брбљају. Међутим, како се звук појачавао, да ли због страха од неизвесности, или од скривене жеље да звоно не зазвони, они су ућутали. Звон се ипак разлегао над руском земљом и дошао је тренутак радости. Цео филм, а посебно део ''Колокол'' чији је сваки кадар пун симболике је величанствена ода талентима који леже у руском народу, коме је Достојевски и одредио месијанску улогу у историји човечанства.

Мада бих радо наставила са анализом овог ремек-дела филмске уметности, ипак ћу се зауставити и са великом радошћу се обратити још једном великану руског филма. Један од незаобилазних стожера савремене филмске уметности, не само руске, него и светске је свакако и Никита Сергејевич Михалков. Он је својим даром и умећем у више својих дела указивао на различитости између западне и руске цивилизације и својим генијалним потезима потпуно ненаметљиво и сасвим природно открио дубину душе руског човека и висину његовог ума. По мом скромном мишљењу, Михалков је то најбоље урадио у филму ''Сибирски берберин''.

Ко није погледао овај филм, најтоплије му препоручујем да то уради, јер то уметничко дело спада у ред оних дела која вас чине богатијим, моралнијим и бољим. Када одгледате филм ''Сибирски берберин'', сигурно је да ћете осетити потребу да будете сами са собом и  одћутите, барем неко време.

Никита Сергејевич Михалков

У филму просто царује изрека Достојевског да ће ''Лепота спасти свет''.  и не мање прозорљиво објашњење Аве Јустина Поповића да ''Лепоте без љубави нема, јер једино љубав може открити оно божанско у човеку, а то је Христово порекло'' – тако и јунакиња филма тек након доживљене истинске љубави схвата где је истина и сама постаје истина. Ненаметљиво, али немилосрдно, Михалков показује до које мере су у западној цивилизацији урушене многе културне и социјалне институције, као што је породица и најважнија институција на свету, а то је мајка. Саслушавши језиву исповест своје вољене Џејн, млади официр Толстој сасвим спонтано поставља најприродније питање: ''А шта се догодило са твојом мајком?'', али авај! – мајка отишла својим путем и без детета. Финале филма показује да је управо љубав вратила тој лепој несрећници душу и веру. Она је постала мајка која није напустила своје дете и која га није оставила у лажи него у истини. У овом свом ремек-делу, уметник Михалков показује незнање,или, најблаже речено, збуњеност запада када је у питању систем вредности руског човека, од слуге, па све до самог цара.

Њима нису јасни руски празници, руски обичаји, витештво руског човека, нарочито како је могуће волети цара, као близак род? У делу филма који се условно може назвати ''Цар'', непоимање Русије од стране запада Михалков потпуно ставља у други план, слободно се може рећи, стреса, као трун са ревера официрског мундира, као нешто неважно, апсолутно небитно. Величанственом лепотом, сјајем и надасве природношћу свега што се види и што се чује у том делу филма, као да говори ''Русија је вечна''!

Лепа лица младих официра на величанствено лепомм сунцеем обасјаном Саборном тргу Московског Кремља, врабац, који се осећа сигурним поред чизме руског официра, долазак цара у парадној униформи, његов, не царски, него родитељски говор, све преливено величанственом звоњавом руских звона... Сва те величина и лепота истиноверујуће храни, а неврнике плаши. Током целог филма Михалков просто доказује колико је Достојевски био у праву када је констатовао да: ''Европски народи гледају са страхом на Русе. Њихов страх потиче из неколико разлога. Руса је више од сто милиона. Руси знају све идеје Запада, Руси знају све језике Запада. Руси знају сву прошлост и све намере Запада, - а Запад не познаје ништа руско. Отуда бојазан западне Европе од Руса".

Мало се код нас говори о Достојевском, чије је ствралаштво ''руска реч о општељудском'' (Н. Берђајев) нарочито мало о томе, колико се овај геније у својим публикацијама обраћао и ''српском питању''. Зато ћу се баш на овом месту одазовати на изјаву амбасадора Руске Федерације у Србији, господина Чепурина. Добро сте рекли Ваша екселенцијо, српски народ је једно, а политичари су друго, нарочито када је однос према Русији у питању, а то је у Србији déjà vu и то поодавно. На ту тему се у 19. веку огласио и Пророк са Истока, Фјодор Михајлович Достојевски у свом ''Дневнику писца''. Разматрајући интриге које су окружиле главног стратега српске војске из 1876. године, генерала Михаила Г. Черњајева, кога је те исте године, Милан Обреновић, именовао за главнокомандујућег српске војске у рату против Турске, а руске официре добровољце за команданте крупнијих српских јединица, што је изазвало суревњивост код појединих српских официра, свакако уз несебичну помоћ западне агентуре. Достојевски пише: '' Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује – писао је Достојевски. – Постоје две Србије: Србија горњих слојева - ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација. Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује. И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.''

Фјодор Михајлович Достојевски

- Са својих пророчких висина Достојевски је јасно сагледао трагедију Европе. И открио њен узрок. Узрок је то што је Европа кроз римокатолицизам и протестантизам унаказила и изгубила лик Богочовека Христа, ту једину вечну вредност, ради које стоје и постоје сви светови. И због тога се тамо све замутило и кренуло у хаос. Али, то је половина пророчке визије Достојевскога; а друга половина је ово: лик Богочовека Христа сачуван је потпуно у Православљу, стога ништа друго није ни потребно, јер је Православље све, пише Ава Јустин Поповић у својој генијалној студији о Достојевском, где он подвлачи да је  Достојевског страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у римокатолицизму.

Достојевски пише 1876 године: „Римокатолицизам давно себе сматра над свим човечанством. (...) Римокатолицизам је не размишљајући много, продао Христа за земаљску власт. Прогласивши као догму: „да хришћанство не може опстати на земљи без световне папске власти“, самим тим је прогласио новог Христа, нимало сличног ранијем; који се полакомио на треће ђаволово искушење, на земаљско царство. „Све ћу ти ово дати, поклони ми се!'' У роману ''Идиот'' Достојевски се кроз кнеза Мишкина обраћа овом проблему: „Потребно је да насупрот Западу засија наш, руски Христос, кога смо ми сачували, а кога они никад ни знали нису! Не да се ропски хватамо на језуитски мамац, него носећи им нашу, руску цивилизацију ..''

Достојевски Европу види као гробље: Иван Карамазов, говори свом брату Аљоши: ''Хоћу да путујем у Европу Аљоша. Знам да то значи отићи на гробље, али на гробље које ти је најмилије. Тамо леже драги покојиници, сваки камен над њима говори о врелом, минулом животу, о страсној вери у свој подвиг, у своју истину, у своју борбу и науку, и ја ћу пасти на земљу и целивати оно камење, и плакати над њим; али у исто ћу време целим својим бићем бити уверен да је све то већ одавно гробље и ништа друго''.

Николај Васиљјевич Гогољ је позивао Запад на религиозно покајање. Истина, када је1837. године  отишао у Италију, он из Рима пише свом познанику, руском песнику и академику В. А. Жуковском. Италију назива својом лепотицом и наставља ''Нико на свету ми је не може отети! Ја сам се родио овде! Русија, Петербург, снегови, подлаци, департамент, катедра, позориште, - све је био само сан!'' Међутим, 28. фебруара 1843 г., из тог истог Рима пише свом пријатељу С. П. Шевирјову, иначе тада познатом професору и декану филозофског факултета на Московском универзитету.

''Истину говорећи, за мене је овде већ све мртво, све што ме овде окружује, и очи моје све чешће гледају ка Русији и безмерна је моја љубав према њој!'' О Гогољевој величини нема потребе много говорити, али треба подвући да је целим својим делом поставио бедем, неразрушив бедем на који узалудно насрће запад. У својој поеми ''Мртве душе'' он се обраћа мајци Русији, критикујући је, али са неизмерном љубави. У чувеном лирском одступању пореди Русију са чувеном руском запрегом ''Тројком''. Гледано са данашње геополитичке тачке ово лирско одступање објашњава страх који западна цивилизација има када је Русија у питању.

Николај Васиљјевич Гогољ

''Ех, тројко, птицо тројко, ко те је измислио? Зна се : ти си могла само у смелом народу постати, у оној земљи са којом нема шале, која је своју глатку раван раширила преко пола света и сад.... хајд'! број врсте док ти не затрепари пред очима! Зар и ти Русијо на летиш као хитра недостижна тројка? (...) И јури тројка сва богом надахнута! Русијо! Куда то летиш? Одговори! Нема одговора. Дивно се разлеже звук прапораца; хуји и као ветар шиба раздробљени ваздух; лети мимо свега на свету. И, мрштећи се, склањају јој се с пута, други народи и државе''.

На нама је, на сваком појединачно, да се определимо хоћемо ли на рингишпил, или на ''Тројку''?

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да је пожар у катедрали Нотр Дам у Паризу избио случајно или је подметнут?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер