Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > O književnim nagradama i nagrađivanju u Srbiji
Kulturna politika

O književnim nagradama i nagrađivanju u Srbiji

PDF Štampa El. pošta
Dragiša Kalezić   
sreda, 11. maj 2011.

Dođe pokatkad trenutak kad gnušanje i stid toliko

narastu, da svaki račun, svaki oprez biva nadvladan i čovek

mora da deluje, što će reći, da progovori.“

DŽ. Kuci

Svestan sam toga da se upuštam u nešto rizično, budući da su stvari o kojima nameravam da progovorim uzele toliko maha i tiču se, neposredno ili posredno, mnogih koji su spremni da tvrde drukčije, pa i suprotno od onoga što će ovde biti razmotreno. Zašto onda to preduzimam? Odgovor je možda sadržan u gore navedenom iskazu DŽordža Kucija, južnoafričkog nobelovca, čiji me izuzetno britki i lucidni osvrti na stanje stvari u svetu danas, poglavito u njegovom najmoćnijem delu, deluju osvežavajuće. Pri tom, ono što mogu da izgubim nije vredno pomena, a ne „tučem žicu“ da išta dobijem, mada i kad bi bilo obrnuto jednako bih prošao. Smatram da imam pravo na sopstveno gledište, i koristim ga. To ne mogu poreći ni oni koji će moje prigovore oceniti kao neprikladne, pa i zlonamerne.

U Srbiji se godišnje podeli preko 300 književnih nagrada, a o njima odlučuju isti ljudi. Njih petnaestak, otprilike. Oni se, po ko zna kom ključu, smenjuju na „kontrolnim punktovima“ da se sticajem hudih okolnosti ne obrete kakav uljez u novoosveštani hram srpske književne slave i veličine. Godišnje, dvogodišnje, ili od prilike do prilike. Kako je ta grupa, u tehničkom smislu te reči, izbila u prvi plan na književno-ocenjivačkoj sceni? Postepenim osvajanjem pozicija, što će reći usaglašavanjem interesa i uvežbavanjem stila rada i ophođenja, jer ne može neki levak postati član važnog žirija, tamo gde se krčme para i slava. Naročito para, pošto književna nagrada u Srbiji predstavlja, pre svega, svoticu s kojom se može koji mesec pretrajati i na miru dovršiti započeti rukopis ili novi otpočeti. (To je, između ostalog, konstatovala i g-đa Gordana Ćirjanić, na svečanoj dodeli ovogodišnje NIN-ove nagrade.) A slava koja uz svoticu ide svodi se na prasak taštine, koji nagrađenog kandidata pomera s margine ka centru. Izdvaja ga iz anonimne skupine i uvodi u širi krug elite. Što je prasak veći, tim više se sužava krug elite. A sa sužavanjem kruga, uvećava se i moć nagrađenog da se, kad zatreba, nađe s ruke svojim dobrotvorima. Mada u iznimnim slučajevima oni to ne traže od njega, dovoljno im je što je njima palo u deo da mu „pridržavaju skute“, a ne neki drugi. (Takvih slučajeva je bilo toliko malo, da ih možda nije trebalo ni pominjati.)

NEKAD SE GOVORILO

Nekad se govorilo, kad je reč o NIN-ovoj nagradi, kao najuglednijoj, da svi članovi žirija čitaju sve, a kad su neki od onih koji su verovali u to stavili prst na čelo, iskrsle su druge varijante i podvarijante, sve dotle da ne čita niko ništa, ili nedopustivo malo. „Niko nije lud da se upusti u čitanje toliko knjiga napisanih navrat-nanos“, govorili su oni koji su u negiranju odlazili najdalje. A u nešto su se, ipak, morali upuštati; pozvan su i plaćeni za to.

Kako tu stvari stoje, doista? Ne znam pouzdano, ali sklon sam da tvrdim da neke knjige ipak čitaju. Ne svi podjednako, razume se, ali svako čita one knjige za koje unapred zna da su dobre... No bilo kako mu drago, imam prilično razumevanja za teškoće članova žirija. Kako izaći na kraj sa sto i kusur romana? To mora da je muka živa! I nisam daleko od uverenja da bi srpska književnost bila na dobitku da NIN-ova nagrada za roman nije nikad ni osnovana. Za deset godina – oko 1200 romana! I to treba prodati ili nekome nekako utrapiti. Da nije bilo NIN-ove nagrade ili da je ukinuta kad je počela hiperprodukcija, romana bi bilo upola manje i ne bi tako sudbonosno obeležili srpsku književnost. Bilo bi ih manje i bili bi bolji, umesno je pretpostaviti. A i sve oskudniji pripovedački fond porastao bi i kvantitativno i kvalitativno... No to je tema koja svakako zaslužuje poseban osvrt, dočim ovo izlaganje ide u drugom smeru. Zato je napuštam i vraćam se žiriju i žiriranju. Sve knjige koje stignu na odredište, na NIN-ovu adresu, biće bar prelistane. Hoću da verujem da tako biva, jer i to nešto znači... Brže ili sporije, zavisno od temperamenta čitača, njegovog shvatanja ozbiljnosti posla koji mu je kao merodavnom licu poveren, te oštrine njegovog vida, živosti imaginacije i iskustva u prelistavanju i dijagonalnom čitanju...

Za očekivati je da najpre svaki član dotičnog žirija ponaosob izdvoji svoje favorite, čiju produkciju prati marno i savesno. Jedan recimo podržava veterane Pericu, Nikicu i Radojicu, drugi mlađe autore novijih poetičkih usmerenja Žiku i Lazu, treći Marjana, Vladana, Sadika i Desu, četvrti opet talentovanog ali još nesazrelog Lazu, peti (kao predsednik žirija) onog koji trenutno najbolje stoji... Pri tom su otvorene mogućnosti i za sve vrste dogovora, jer je svako obrazloženje žirija u načelu prihvatljivo, nezavisno od toga da li su oni koji čekaju na odluku njom zadovoljni ili ne. Žiriju je priznata kompetencija da donosi odluke i tu se mora stati. Činjenica o prihvatljivosti svakog obrazloženja dopušta članovima žirija da se raskomote... Primer koji ću navesti govori ubedljivo da su jednom zgodom u komotnosti preterali toliko da su narušili formu rada, pravila igre. N. M., uvaženi autor i predavač bio je član jednog žirija. Kad je krenuo na poslednji sastanak na kom je trebalo odlučiti ko će poneti nagradu, uz put je sreo poznanika koji ga je informisao o pobedniku. N. M. ga je sa čuđenjem uveravao da je to glasina, da odluka još nije doneta, te da se on upravo uputio tamo gde će se o tome odlučiti. Ovaj mu je rekao da ga razume, ali je ostao pri svome. I bio je u pravu. Odluka je doneta pre sastanka, mimo znanja najvažnijeg člana žirija. Ostali članovi su postupak pravdali tim da je dobitnik nagradu ubedljivo zaslužio, te da suština stvari nije narušena. Sam N. M. je priznao da je to tačno, ali da bi jedna odluka bila ispravna, ona bi morala biti i doneta na ispravan način. (Ako vam neko zatraži čašu vode, vi mu ne biste smeli doneti komad leda, iako time srž stvari ne bi bila narušena budući da je led voda u čvrstom stanju. Dakle, odluka je imala pokriće u vrednosti knjige, ali nije legalno doneta. Da se desilo obrnuto, kao što mnogo češće biva, odluka bi bila legalna, ali bez pokrića u vrednosti. A procedura zahteva da odluka bude i legalna i legitimna. Konkretno: da nagradu dobije najbolja knjiga na legalan način. Da to bude ideal žiriranja.

Od nekoliko procenjivača sam čuo da R. nikada neće biti velik pisac, a ovamo su glasali za njega kad god je konkurisao. Kako to? Tako, lakše je stati iza onog iza kog su stala trojica pre tebe, nego ostati na vetrometini, sam sa sobom. Jer, i tebi će nešto zatrebati koliko je sutra. A i da neće, istupanje iz cehovske i svake druge kolotečine ne donosi ništa opipljivo, a može đavolski skupo da košta. No da se vratimo konkretnom slučaju. Pojedinac i zajednica stoje u odnosu napetosti tako što pojedinac mora biti istovremeno slobodan i samostalan i uključen u zajednicu na obostanu dobrobit. (To je stara priča, ali nije zgorega je što češće ponavljati.)

Perica, recimo, može sačekati sledeću godinu, nije greda; on piše brzo, već je na pola novog romana, ima da ga sklopi za godinu dana, ali za Lazu je ovo jedinstvena prilika da bude obeštećen zbog one teške nepravde koja je pre tri godine počinjena prema njemu i njegovom delu. (Taj roman je već preveden na francuski, ej!) Istina, njegova knjiga iz tekuće produkcije, koja se trenutno razmatra, nije nešto, ali on je pisac dobrih knjiga. Laza!... Uostalom, žiri je tu, kompetentan žiri, da kalkuliše, mic ovamo mic onamo. To je njegovo interno pravo, na što sam već ukazao. Ako se desi da neki od uglednijih autora nije namiren, nagradu može dobiti njegova knjiga iako nije najbolja. Bože moj, Laza je pokazao da može da napiše jaku stvar kad se postavi i kad mu krene, naučio je od Pavića da inspiraciji ne staje na put, kad navre da ne smeta, a ako je sad malo zakazao treba mu pogledati kroz prste, je li. Ljudi smo... A Marjan, koji je napisao romančinu, biće obeštećen prvom zgodom. Ljutnug će se malo, zna da plane, ali razumeće to Marjan... ipak. On je naš DŽojs...

VAGANjE FAVORITA

Kad je reč o kanonizovanima, stvari stoje vrlo jednostavno, mnogo čistije no što bi se na izgled pomislilo. Svi moraju dobiti iste nagrade, to je nepisani zakon. Ako je ove godine važnu književnu nagradu, krst, povelju ili plaketu dobio stvaralac A., iduće se može očekivati da će to isto dobiti i stvaralac B., jer su oni po rangu egal... a to je naš nacionalni plafon, da se razumemo! Žiriju je tako olakšan posao, obavezan je samo da pedantno vodi računa o proceduri. Uostalom, imamo tradicionalno iskustvo s brižljivim paralelnim negovanjem dva, tri ili čak četiri favorita. Doduše, retko kad četiri. Jedan usput otpadne, pa katkad i dvojica. Otpali su i dalje tu. Oni liče, tj.pobuđuju pomisao na one bogataše koji su izgubili trku, ali je njihovo bogatstvo i dalje impresivno.

U slučaju stvaralaca koji još nisu kanonizovani, ali grabe u tom smeru, već su savladili uvod u tečenje književne karijere – stvari stoje bar za nokat osetljivije. No opet i ako se pogreši, jer ništa nije savršeno, greške po pravilu nisu nepopravljive. Nađe se uvek prihvatljiv način da privremeno oštećeni, a perspektivni, bude naknadno obeštećen, nema u to sumnje. Pravi razlozi za takvo delovanje ne počivaju u pretpostavljenoj i brižljivo negovanoj celishodnosti, ili nekom usporenom refleksu osećaja za pravdu – mada bi se neiskusnom moglo učiniti da baš tako biva – već u onoj okoštaloj kompromiserskoj praksi, što uveliko potcrtava sumorni izgled teme o kojoj je ovde reč.

M. Kapor je ustvrdio baš u NIN-u da je Srbija ubedljivo prva u Evropi po broju književnih nagrada, srazmerno broju stanovnika. Još jedan srpski iskorak u civilizovani svet!

Nikako da se pomirim s tim što su neke knjige nagrađene, dok neke druge nisu ni prelistane. Verovatno stoga što sam razloge za nagrađivanje tvrdoglavo tražio u samim knjigama, a ne u ugledu i moći njihovih autora, u sklonostima onih koji su o nagradama odlučivali i u vladajućim prilikama u društvu. A te prilike uvek mogu biti takve da baš idu na ruku određenom autoru i njegovom delu. (Davičo, Dobrica Ćosić i Živojin Pavlović dobili su, zajedno uzev, sedam NIN-ovih nagrada! Nadležnima, a i široj publici, u datim okolnostima to je pasovalo, dobitnici su bili ljudi od imena i ktome u usponu, a para je bilo.) U stvari, put ka odgovoru vodi preko pitanja: Da li oni koji odluke donose nagrađuju dela ili autore? Oni bi naravno odgovorili da nagrađuju dela, jer je taj odgovor jedino zakonomeran, o čemu se na nivou retorike mora voditi računa. Ali, ako se pažljivo pogledaju rezultati, često ispada obrnuto. No svejedno, i dalje sam se pitao kako ih tako nerealne odluke, bez pokrića u vrednosti dela, ne postiđuju kad ostanu nasamo sa sobom, jer ne verujem da ne znaju šta rade. Pitao sam se isprazno, retorički, svestan da se čak i kroz plamen stida protrči bez vidnih tragova; malo osmuđene savesti, ali to prođe „kao prutom po vodi“. (Tolstoj nije dobio Nobelovu nagradu, ni Čehov, ni Ibzen, ni Strindberg, ni DŽojs! A Hoze Ečegeraj, Sigrid Undset, Perl Bak, Johanes Jansen i Elfride Jelinek – jesu. Ivo Andrić, Vladan Desnica, Skender Kulenović, Miroslav Popović i Danko Popović nisu dobili NIN-ovu, a Jure Franičević Pločar, Karlo Ostojić, Pavao Pavličić i njima podobni po rangu – jesu. Da ne idemo dalje, pošto primera ima premnogo na svim nivoima. A u poslednjih dvadset godina, na koje se u pismu NIN– u poziva g. Sreten Ugričić, nagrađivane su knjige koje, u pedest odsto slučajeva, neće nadživeti svoje autore, neće čak stići ni do drugog čitanja. To znaju i oni koji o nagradama odlučuju, ali ono što je neoportuno, što nije na liniji manjeg otpora, može da izrekne neko ko je obdaren hrabrošću, pozitivnom ludošću, neko ko ni od koga ne zavisi, ili pak neko ko je već jednom nogom u grobu, pa čeka trenutak da joj priključi i drugu i navuče poklopac...

S drugim nagradama ne stoje stvari ništa bolje, tehnologija rada je ista. A s nagradom „Meša Selimović“ stoje najgore. To je sprdačina plebiscitarna. G. Milan Vlajčić je jednom izjavio da je od 50 članova glasačkog tela čuo samo za sedam... I sve bi to bilo lakše podneti da je ovu ili onu nagradu (NIN-ovu, Andrićevu, Borinu i dr) doista zaslužila ubedljiva većina od onih koji su je i dobili, ali nažalost nije tako. No za utehu sudijama, nikada i nigde nije bilo tako! (Prelistajte, vi koji u ovo sumnjate, spiskove od Stokholma do Šapca i Spuža, okolo-naokolo, i uverićete se u tužnu činjenicu: Što je nagrada važnija, mrak oko nje je gušći, a zrak zagušljiviji.)

Nagrade bi, u načelu, trebalo da budu potvrda vrednosti dela. Kad to jesu, one su dobrodošle, jer je svakom autoru mnogo stalo do toga da njegovo delo bude prihvaćeno i potvrđeno u javnosti, pogotovo od eksperata koji su u poziciji da bitno utiču na formiranje suda o delu, te samim tim i na položaj autora u svojoj branši i na sva dalja priznanja, ovdašnja i posthumna, koja se na tom položaju zasnivaju: Nacionalna penzija (to famozno specijalno priznanje), sahrana u Aleji zaslužnih građana i možda još nešto što se otima imenovanju. Ukoliko biva obrnuto, nagrade mogu delovati destimulativno, izazovno na odbojan način, pa bogme i uvredljivo, kao i drugi vidovi nepravde. No, kako već naznačih, nikako ne smemo zaboraviti da svako priznanje dodeljuje određena grupica ljudi, a čovek – ni kao pojedinac, ni kao član kolektiva – ne mora doneti pravednu odluku čak ni onda kad zna šta je pravedno, jer želje, osećaji interesi su pokretači manje ili više svih čovekovih stremljenja. Može, ako se odluči da u sklopu svoje životne filozofije sledi pravdu kao mitski realitet, ali ne mora... (Čuo sam od jednog pametara da će o pravednom postupanju najviše voditi računa oni kojima nije teško zamisliti okolnosti u kojima će sami vapiti za pravdom. Pravda je s tog gledišta poželjna kao forma investicije, ili polisa osiguranja. No ma kako bilo, nije lako objasniti važnost pravednog postupanja onima kod kojih taj osećaj nije izražen. Oni nemaju utisak veličine u prividnoj jednostavnosti koji izaziva reprodukovanje šahovske partije velikih pozicionih majstora. Tu je svaki, reklo bi se, potez običan, prirodan... ničeg atraktivnog. Ne pitaju se šta bi se desilo ako bi se umesto nekog od povučenih poteza u partiji povukao neki drugi, oštriji i lepši za oko, iza kojeg stoji običan amater. Nastao bi pravi požar na tabli... Drama koja simboliše onu mnogo strašniju s kojom se suočavamo u društvu u kom je moral u dubokoj krizi.) Ima tu dakako sijaset vanknjiževnih činilaca o kojima se vodi računa prilikom donošenja odluka. I u njima bi, između ostalog, trebalo tražiti poreklo one uobičajene neodlučnosti da se čovek do kraja izrekne baš onda kad je to najpotrebnije. Umesto takvog izricanja, imamo rasprostranjeno široko koketiranje s pravdom, istinom, odgovornošću, dobrotom i drugim esencijalnim vrednostima o kojima se govori svečano, u uzvišenom obliku, a radi se tek toliko da se ne pogazi pravo na govor o njima. Nepravda je naše pećinsko nasleđe, koje opseda i savremenog čoveka nesmanjenom žestinom i ne da mu da može hteti ono što bi hteo... A ni svi kandidati, razume se, nisu jednako spretni u lovu na nagrade, na razne vrste šićara, niti jednako verzirani u tehnologiju nagrađivanja, u njenu pajtaško–navijačku, a možda i kriminogenu pozadinu, budući da se ovde sve, bitno i nebitno, manje-više odvija u magičnom polju korupcije, u toliko izazovnoj atmosferi za sve oblike nemorala, koja navodi na preispitivanje i one koji su do juče čvrsto verovali u moral i njegovu društvenu ulogu, u nauk s kojim su prešli kućni prag i otisnuli se u veliki i negostoljubivi svet. A mladi i najmlađi imaju uzore i pogodne uslove za vežbu. Dobro usmereni i upućeni poznaju se i po tome što, kad se žene, ne zovu oberučke za kumove drugare s kojima su nekad igrali klisa ili cica-mice, već ljude od ugleda i moći, koji im mogu valjati kad pritreba, a obično pritreba... Sve je to, naravno, obavezni deo već inventiranog drevnog prtljaga, koji smo diljem mutne i traumatične istorije obogaćivali kad smo mogli i koliko smo mogli, i ujedno se s njim obračunavali, uvećavajući ga i smanjujući zavisno od vremena i prilika, i stigli smo tu gde smo, takvi kakvi jesmo, kakvim se najčešće pokazujemo kad smo prinuđeni da se pokažemo. Ali bi iz metodološko-vaspitnih razloga, suđenje i presuđivanje uvek i svuda, koliko je to moguće, trebalo obavezno poveravati onima retkima koji ne samo da znaju šta valja već su i neodoljivo spremni da to energično zastupaju. Po svaku cenu! Neophodnost sleđenja tako izoštrenog stava pokazala se poželjnom, bolje reći svrsishodnom, u proceduralnom postupku dodele nacionalnih penzija, jer se tu prestižne nagrade, NIN-ova pogotovo, zamišljena kao nagrada kritike, javljaju kao glavna referenca, conditio sine qua non... smislenog učešća na konkursu. Kao što se na makro planu mnoga naša prava zasnivaju na događajima koji su se nekad zbili, tako i u pojedinačnim slučajevima mi potražujemo nešto na osnovu nečega što tome prethodi i čini ga legitimnim. Dakle, trebalo bi u načelu voditi mnogo računa o tome kako se dolazi do nekog dobra koje može biti, i po pravilu jeste, nezaobilazan uslov za moguće sticanje drugog, možda još važnijeg. Jer para ide na paru, nepravda na nepravdu, nagrada na nagradu. Nikad to ne biva sa zavidnom pravilnošću, ali biva u takvom omeru da rečeno valja imati na umu. A ako neko želi da se za njim okreću na ulici, mora da se potrudi da napravi neko čudo; ako ništa drugo da se bar više puta pojavi na televiziji... Anštajn je smatrao – kako stoji u njegovoj knjizi Moj pogled na svet, da je jedno od najstarijih i najvažnijih pitanja „kako bi čovek mogao da se postavi kad mu država propisuje delovanje, ili društvo očekuje od njega ponašanje kojem se protivi njegova lična savest“. (Ako se po pitanju nacionalnih penzija ne može obezbediti pravedna raspodela, bilo bi onda neophodno potrebno prevrednovati i sam kriterijum za dobijanje tog novog ekskluzivnog priznanja, koje je dovelo do velike pometnje, pospešilo jezik mržnje i zle krvi. Celom šklopocijom tresnuti o zemlju, pa naći nešto novo, pogodnije, pouzdanije i celishodnije. Ili ostati na nuli.)

(U „Politici“ od 30. marta 2005. godine, g. Dobrilo Nenadić, čiju sam prvu knjigu Dorotej imao zadovoljstvo da čitam u svojstvu lektora, na pitanje novinara šta misli o odnosu politike i književnosti danas i ovde, rekao je nešto što smatram toliko važnim da ga već drugi put navodim i podastirem javnosti kao suvu istinu. Pošto je najpre decidirano konstatovao kako je bilo vo vremja ono, u velikoj Brozovoj despotiji, poodavno razjedinjenoj na feude, ovaj naš istaknuti romansijer, poljoprivredni stručnjak i veoma pametan čovek iz Arilja, zaključio je decidno: „Sada pak u slobodi i demokratiji nema zatvora za štamparske nepodopštine, ali ćeš zato potonuti u ledenu gluvoću... Ako nisi po volji diktatorima mode koji propisuju šta je in a šta of, pozdravi se sa nagradama, kritikama i prikazima u medijima, tvoja će knjiga biti okružena tišinom i mrakom kao da je potonula na dno okeana.“ Dodajem: Onaj ko se smatra oštećenim, ne sme ni da zucne, jer će ga odmah jednim potezom pera svrstati u pristalice teorije zavere, ne znajući ili pak svesno zanemarujući da je famozna teorija zevere jedan ideološki apsurd, ali zato stvarne zavere svuda oko nas vrlo dobro funkcionišu. Nasitno, nakrupno, kako se kad zalomi. Ili, kako reče, K. Poper, komentarišući tu Lenjinovu politički svrsishodnu ideju: „Jedina nevolja s teorijom zavere je u tome što podstiče stvarne zavere“.)

Šta nam preostaje? Da i dalje verujemo, u duhu Svetog Save i tradicije, da je mnogo bolje nagradu zaslužiti a ne dobiti je, no obrnuto. I da tako uvedemo u igru vreme buduće, s nadom da će nepravda jednom biti ispravljena. Ali pri tom ne smemo smetnuti s uma da sam pojam budućnosti, u svetu u kom živimo, kao vrednosno određenje jedva da postoji. Sve je, dakle, sadržano u onom danas. Daj nam danas! (Bolje jaje danas makar i nezasluženo, no kokoš sutra zasluženo.)