Lekcija iz patriotizma – utisci iz Amerike

Mi smo oličenje naše nacije, prvi je natpis koji vas čeka na pasoškoj kontroli na aerodromu „DŽon Ficdžerald Kenedi“ u Njujorku.1 Nisam razumeo šta znači ta neobična reč „nacija“, pa sam odmah zapitao moje ljubazne domaćine da mi prevedu značenje te reči. Oni mi rekoše da ta reč na engleskom jeziku znači „narod koji objedinjava zajedničko sećanje, sistem vrednosti i cilj“. „Uh“, pomislih, „što bi bilo dobro da ova reč postoji i u Srbiji i da je srpski narod nacija u ovom smislu“.

Ali ta reč je proterana iz javne komunikacije u Srbiji kao zastarela i nefunkcionalna u 21. veku. Pitam se kako ovi Amerikanci toliko kasne sa tim naprednim shvatanjima? A pitanje je i ko bi danas u Srbiji mogao za sebe da kaže da je „oličenje srpske nacije“? Možda je zato bolje da ta reč sačeka dostojne nosioce.

Svi se sećate da nema američkog filma u kome makar u jednom kadru neće, manje ili više diskretno, prominuti američka zastava. Nema gradskog ćoška, institucije, restorana niti stajališta na autoputu u Americi ispred koga se na visokom stubu ponosno ne viori američka zastava. Dobra ideja za preporod Srbije i vraćanje našeg posustalog nacionalnog dostojanstva. Hajde da, za početak, okitimo Srbiju srpskim zastavama. I neka ih bude 10 puta manje nego američkih u Americi. Biće dovoljno.

Ali taj običaj nije dozvoljeno uvesti iz Amerike i ovde bi bio dočekan kao najcrnje mračnjaštvo srednjovekovnog tipa. Čudo jedno kako to ovakve stvari o Americi ne znamo, kad o ovoj „Obećanoj zemlji“ sve znamo.

Američki zombi ili veliki borac za život

Uhodani životni princip američkog društva je da od ličnosti napravi zombija. Jednostavno, nema šta da misliš, već se samo prepusti društvenoj mašineriji. Već u vrtiću, a da ne govorim o školi, deca stoje mirno pred američkom zastavom i himnom, i izgovaraju neku vrstu simvola vere u američki način života. Mogu samo da zamislim kako bi se ovde gledalo na svakodnevno dečje stajanje pred srpskom himnom u vrtićima i školama.

Nema sumnje da se u Americi mnogo radi, da svi imaju šansu da uspeju, da postoje velike mogućnosti za školovanje, usavršavanje i napredovanje, i da je standard života poprilično visok. Ali postoji i druga strana medalje: prekonormalni rad, neugasiva žeđ za sticanjem materijalnih dobara, robovanje kreditnom sistemu, duhovni provincijalizam i životna praznina.

Zaista, od Amerike nema boljeg mesta na planeti da se iznutra sagleda kako to izgleda potrošačka civilizacija. Ovde je sve reklama, a život svoj smisao nalazi u kupoprodajnoj filosofiji. Ovde čitave porodice ili prijateljski kružoci odlaze za vikend u kupovinu kao u crkvu na bogosluženje. Jer šta su drugo ovi ogromni trgovački lanci i prodajne hale nego moderni hramovi u kojima se klanja bogu potrošnje i materijalnog zadovoljstva.

S tim u vezi, prisustvovao sam kupoholičarskoj groznici proslave Noći veštica, jednog od četiri najvažnija američka praznika, uz Božić, Dan nezavisnosti i Dan zahvalnosti. Sva četiri praznika su zapravo veliki komercijalni spektakli, ravnomerno raspoređeni na celu godinu, za koje se mesecima kupuje. Sami praznici su oslobođeni prvobitnog smisla.

Gledam decu u nekim odvratnim i zverskim maskama i razmišljam kom roditelju je normalno da tako oblači svoje dete i kiti svoju kuću. Mlade po kafićima još i razumem. Za njih je to dobra prilika za maskenbal i novi povod za uspešnu žurku.

Istovremeno razmišljam kako su čudesan narod ti Amerikanci. Na sve strane neko trči, tj. džogira, bavi se sportom i u nekoj je akciji. Evo, njujorški klinci iz dosade ili zanimacije preskaču neke zidove. Više devojaka i mladića različitog porekla na vreme ulaze u svet njujorške brzine, skokova i spremnog dočekivanja na noge. Zaista sam impresioniran energijom američkog čoveka, njegovoj posvećenosti telesnoj kondiciji i neodustajanju od rada i aktivnosti i u penzionerskim danima. Amerikanac će da ode u penziju i da odmah sebi nađe nekoliko volonterskih poslova, da pomogne u obližnjoj samoposluzi, bolnici, staračkom domu ili na običnom parkingu.

Zamišljam prosečnog Srbina koji posmatra uobičajeni, svakodnevni džoging. „Kakve budale“, smeje se u sebi Srbenda, „kako samo mogu ovako besmisleno da trče svaki dan“. To što već sa 30 godina ne možemo da se savijemo da vežemo pertle na cipelama ili duboko dišemo penjući se uz tek nekoliko spratova, a da ne govorim koliko nam je teško da potrčimo, nema veze, važno je da nismo „budale“ kao Amerikanci.

Nikada nemojmo olako donositi sudove o drugim ljudima, narodima i državama. Posebno ne o Americi, zemlji ogromnih krajnosti i paradoksa. Ne pristajem na tu podelu da postoje samo dobri i samo loši, ili samo pametni i samo glupi ljudi ili narodi. Od mnogih se može mnogo toga naučiti, i zato služe putovanja, bilo prava bilo ona virtuelna kroz knjige, filmove ili internet.

Barak Ob(m)ana

Jedan Srbin nedavno zapita jednog Crnca: šta misliš kako je i zašto Bela kuća dobila ime?

Šala je, međutim, prerasla u zbilju, tako da će Bela kuća morati da menja ime!

Promene su pohodile Ameriku! Obama stvara istoriju! Ovo su bila dva glavna naslova sa CNN-a prvoga jutra mandata novog američkog predsednika Baraka Obame. Na naslovnoj strani New York Times-a raširio se naslov Rasističke barijere su srušene u grandioznoj pobedi. Svi tvrde da su nekakve promene nastupile i da američki san još uvek funkcioniše: u Americi je moguće da Crnac, sin imigranta, osvoji tako veliku poziciju. O tome kome duguje svoj uspeh i podnosi račune, ne priča se mnogo.

U svom prvom obraćanju kao novog predsednika, pred ogromnim brojem svojih pristalica u centralnom parku u Čikagu, Obama mi je izgledao kao naš Predsednik. Istina, naš Predsednik se nije pojavio sa svojom porodicom na bini, ali to ćete sigurno videti na sledećim izborima, jer se očito radi o istom političkom marketingu. Ne postoji republikanska i demokratska Amerika, već smo svi mi Sjedinjene američke države, Promene su stigle u Ameriku – Vi ste ih izvojevali, Hvala svima za svaku, i najmanju, donaciju za ovu kampanju, Imali smo najbolji političko-marketiški tim u istoriji američke politike, Nikada neću zaboraviti da sam odgovoran Vama…, samo su neke od floskula u mom slobodnom prevodu kojima se naciji obratio novi predsednik Amerike u pobedničkoj izbornoj noći.

Da vidimo i to čudo! Čujem i da je RTS prenosio ove izbore kao da se bira predsednik Novog svetskog poretka, što i jeste logičan izbor prioriteta zavisnih medija u Srbiji. Problem kod naših političara i medija je u tome što nisu primetili da se svet u međuvremenu promenio, da je pao Istočni zid, i da apsolutna moć više ne stanuje u Vašingtonu. Zato im na vreme predlažem da sledeći put uživo komentarišu politička dešavanja u Brazilu, Kini, Indiji i Rusiji, jer se svet polako okreće u tom pravcu. A što se tiče Amerike, za početak razlikovati američku administraciju od američkog naroda, i američku unutrašnju od spoljne politike.

Sve novine i televizijske stanice u Americi, pored neizbežne priče o istorijskoj Obaminoj pobedi i timu za Belu/Crnu kuću koji treba uskoro da formira, mnogo pažnje, iz meni nepoznatih razloga, posvećuju republikanskom potpredsedničkom kandidatu, Sari Pejlin. Na sve medijske strane nalećem na pitanje „ŠTA JE SLEDEĆE ZA PEJLIN“? Koliko sam video, ona je na konferenciji za medije već pokazala majicu koja najavljuje predsedničku kandidaturu za 2012. Ova neobična i, uslovno rečeno, prosta žena iz naroda izazivala je dosta smeha u visokim američkim krugovima i dosta podrške od strane obične Amerike. Koliko će republikanci sa običnom ženom iz naroda i obraćanjem prosečnoj i tradicionalnoj Americi 2012. godine moći da ponove Bušov uspeh kada su na glasanje pre osam godina izvukli sve tradicionalne religijske zajednice, veliko je pitanje. Da li je Amerika otišla na put bez povratka na temelje koje su joj postavili Oci Osnivači?

Ako ste, međutim, pomislili da mi novi američki predsednik nije simpatičan, tj. da bi nam trebalo biti svejedno ko je na čelu još uvek najveće svetske sile, grdno ste se prevarili. Slušajte sad ovu priču.

Kako je Obama uspeo?

Naime, za početak, pobeda jednog Crnca na izborima za predsednika Amerike, uprkos opštepromovisanoj američkoj slobodarskoj tradiciji, ipak je veliko čudo u zemlji sa dobro prikrivenim i u dubine potisnutim latentnim rasizmom. Barak Obama je najinteligentniji pa i najobrazovaniji američki predsednik u poslednjih mnogo decenija. Za prosečnog američkog političara on je natprosečno inteligentan erudita. Završio je najvišu pravnu školu na Harvardu, što je sam vrh američkog univerzitetskog školovanja. Po završetku studija nije odmah otišao na neku političku poziciju, već se posvetio društvenom životu jedne od getoiziranih zajednica u južnom Čikagu, postajući neka vrsta njihovog opštinskog menadžera i zaštitnika građana. Tek sa ovim iskustvom on skače direktno u Senat, i sa jedva dvogodišnjim senatskim stažom postaje kandidat pa predsednik Amerike.

Kao da to niko nije očekivao. Da uopšte može postati jedan od demokratskih kandidata, pa da može pobediti svemoćnu Hilari Klinton u trci za demokratsku nominaciju, pa da na kraju može savladati vijetnamskog veterana DŽona Mekejna. Danas to izgleda tako logično, ali u početku nikako nije bilo očekivano.

Barak Obama je neviđeni majstor da izvuče maksimum unutar postojećeg sistema. Vodio je umerenu i kulturnu kampanju, nije ulazio u sukobe i odgovarao na mnogobrojne provokacije i Klintonovice i Mekejna. Skupio je najviše para za kampanju u istoriji Amerike, naizgled te pare ne duguje krupnom kapitalu, jer je imao taktiku tzv. malih donacija, tj. prosečna donacija za njegovu kampanju bila je 80 dolara. U svojim nastupima nikada nije prešao granicu da bi predstavnici krupnog kapitala i političke moći u Americi u njemu videli pretnju, dok je u prosečnom čoveku, posebno omladini, izazvao ogromnu nadu u nužne promene, kako je i glasio njegov glavni slogan kampanje. Izveo je na birališta najmanje 10 procenata novih glasača, u jednoj od najuspešnijih političkih kampanja u istoriji Amerike. Prezasićenost Bušom i velika finansijska kriza dali su mu vetar u leđa, ali i u naciji izazvali preterana očekivanja za koja nismo sigurni da mogu lako biti ostvarena.

Barak Obama može biti samo još jedan klovn i sluga sistema na čelu Amerike. Barak Obama može postati i revolucionar. Barak Obama će najverovatnije nastaviti svoju dosadašnju taktiku: izvlačiti maksimum u okviru sistema. Ali Barak Obama je ostavio sebi sve tri ove mogućnosti, i u tome se krije tajna njegovog uspeha, ali i neizvesnost njegove, a samim tim i američke, političke budućnosti.

Nadati se ostaje da je i u Srbiji moguće da jednog dana ljudi unutar ili mimo vladajuće elite, koji su zaista zainteresovani za nužne promene koje sanja većina Srba, mogu osvojiti važne društvene i državne pozicije. Obaminu biografiju, za koju mnogi Amerikanci veruju da predstavlja „novi svet nade“, trebalo bi obavezno pročitati. Možda se tu otkriju još neke važne lekcije za društveno delovanje u Srbiji.

Referendumska homofobija u Americi

Ha, šta kažete na ovu vest koja se ovih dana dogodila u Americi! Tri najveće američke države, Kalifornija, Arizona i Florida, odbacile su na referendumu zakonsku mogućnost za brakove homoseksualaca i usvajanje dece od strane takvih bračnih drugova i drugarica. Strašno! Kakva retrogradnost, kršenje ljudskih prava, homofobija milionskih razmera. Da li je moguće da najnaprednija zemlja na svetu toliko ode unazad?

Gde je saopštenje Međunarodne krizne grupe, gde Helsinški odbor za ljudska prava, gde svi svetski dušebrižnici da zahtevaju sankcije za Ameriku, da ukažu na zaostalost naroda u ove tri američke države, da pošalju svoje misionare da prosvete homofobne Amerikance?!? Ili ta vrsta modernog društvenog ugovora mora da važi samo za američke protektorate i kolonije širom sveta?

Nema, naravno, iluzija da je ovo definitivna pobeda i da će jedan od najvećih svetskih političkih i kulturnih lobija stati pred jednim referendumskim porazom. Borba za sistem vrednosti tek počinje, ali lepo zvuči da su se u ovoj stvari „mračni balkanski Srbi“ našli na istoj strani sa „mračnim kalifornijskim Amerikancima“.

Rusofobija

Poslednja vest! Novi predsednik Amerike podržava dalje razmeštanje antiraketnog štita u Poljskoj. Ovde je rusofobija i mržnja prema svemu što je rusko na vrlo visokom stepenu. Barak Obama je u najvećem procentu pobedio upravo na kritičkom talasu prema Bušovoj intervencionističkoj politici širom sveta, ali se očito antiruska raspoloženja i namere američke administracije teško menjaju. Nikakvog razloga Amerika nema da bude u sukobu sa novom Rusijom, već bi ove dve velike zemlje trebalo da budu partneri, pa i saveznici, u predvođenju svetske politike.

To će zapravo biti najveći test za kompletnu Obaminu spoljnu politiku: da li će novi predsednik imati snage i načina da nešto menja u uhodanoj ratnohuškačkoj vojnoj mašineriji Amerike ili će sve ostati po starom, uz eventualne kozmetičke promene tipa Avganistan umesto Iraka? Što se tiče unutrašnje politike, pitanje je koliko će Obama skrenuti ulevo, što je opet u vezi sa njegovim odnosom prema krupnim kapitalistima koji su prisutni u obe američke vodeće stranke, bez obzira na programska zalaganja? Prava dilema u vezi sa Obamom jeste ta kome i koliko on duguje za svoj vrtoglavi politički uspeh i koliko će uopšte moći da vodi samostalnu politiku?

Amerikanci u Smederevu

Trenutno razmišljam o jednoj postpetooktobarskoj velikoj privatizacionoj srpskoj aferi, koja se može aktuelizovati iz jednog novog, američkog ugla. Radi se o čuvenoj prodaji Smederevske železare novom, američkom vlasniku.

Prvo pitanje glasi: zašto je bilo neophodno prodati ovu veliku i važnu kompaniju? Najčešći odgovor jeste da je razlog u glomaznosti birokratije i višku zaposlenih, konstantnom ostvarivanju dugova i sveukupnoj nemogućnosti da se jedan tako veliki sistem samostalno osposobi za bolje funkcionisanje.

Ako je tako, i ako je prodaja bila ekonomska neminovnost, zašto se onda nije išlo na dokapitalizaciju i angažovanje stručnih saradnika, ili pak prodaju ali i zadržavanje manjinskog paketa? Tj. zašto se nije našao način da jedan deo profita ostaje u našim rukama, a da drugi deo ide onima koji bi uložili u pokretanje i omogućavanje uspešnije proizvodnje?

Jer, šta su novi američki vlasnici zapravo uradili: bez mnogo ulaganja za vrlo kratko vreme ostvarili su profit koji je isplatio celu kupovinu. Kako su to oni onda pokrenuli ovu fabriku i najedanput postali visokoprofitni? Sa jedne strane, otpustili su deo nepotrebne birokratije (dok je radnika u proizvodnji i dalje bilo nedovoljno), doveli stručnjake (penzionere kao jeftiniju radnu snagu) iz Amerike da organizuju posao, vrlo malo investirali novog a mnogo osposobljavali i krpili starog i zapuštenog, dok su sa druge strane uveli rad, red i disciplinu. To vam je Amerika: malo prazne priče, mnogo rada, organizacije i uštede. Ostalo je reklama.

Zaključak je da ne mora sve da se proda kad ne funkcioniše zbog naših loših radnih navika, korupcije i drugih organizacionih problema. Mnogo je bolje raditi na iskorenjivanju ovih stvari i, ako treba, angažovati one koji u tome mogu da nam pomognu, ali tako da i oni ostvare svoj poslovni interes i mi zadržimo svoje nacionalne resurse.

Amerika kao bivša Jugoslavija

Šta kažete za malo brojki? Amerika je priznala da ima 36 miliona gladnih. „MOTOROLA“ je za nekoliko godina sa 140 000 radnika spala na 60.000. Jedna od najvećih američkih banki je u danu otpustila 40.000 ljudi. Lanac velikih kafe-klubova je zatvorio 600 svojih radnji. U poslednjih nekoliko dana, po završetku predsedničkih izbora, prodaja oružja u Americi porasla je za 100 procenata.

Kako me sve što sam ovde video i čuo neodoljivo podseća na bivšu Jugoslaviju krajem osamdesetih. Bile su to tzv. godine zlatnog doba, najvećeg prosperiteta i ličnog zadovoljstva, privrednog i životnog uspona, a onda je neverovatnom brzinom usledila potpuna katastrofa i raspad sistema. Isto osećanje danas vlada Amerikom.

Izmišljeni neprijatelj spolja i iznutra ugrožavao je komunistički režim, što je bio povod za političku administraciju da suspenduje vladavinu ljudskih prava. U američkoj varijanti nakon 11. septembra ovo se zove Patriotski zakon.

Lažna priča o bratstvu i jedinstvu Titoslavije završila se u krvavom građanskom ratu, dok se u ovom trenutku u Americi svi pojačano naoružavaju, valjda da proslave definitivnu pobedu multikulturalizma sa dolaskom novog predsednika.

Dođoh tako ovde i ništa novo ne videh, što već nisam doživeo. Šta su, recimo, Obamina obećanja i demagogija spram naših višedecenijskih profesionalaca u tom poslu?

Finansijska i ekonomska kriza, masovna otpuštanja radnika, selidba kompanija u Kinu i druge daleke zemlje, rasni nemiri, „živi pesak“ Iraka i Avganistana, samo su neki od nagomilanih aktuelnih problema Amerike. Da li je multinacionalnim kompanijama stalo do Amerike? Koliko i do Srbije. Dakle, američkom narodu neko može aranžirati scenario kakav je već viđen u bivšoj Jugoslaviji, jer je narod ne manja hipnotisana gomila nego što smo mi to bili. To im najiskrenije ne želim. Jer je ovo dobar narod, koliko i svi drugi, i jedna velika i prelepa zemlja.

Ne gubim nadu da će se jednog dana otvoriti prostor za neke nove odnose između Amerike i Srbije, koji sa naše strane nikada nisu bili drugačiji do saveznički.