уторак, 11. децембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Колико кошта ћирилица?
Културна политика

Колико кошта ћирилица?

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
четвртак, 12. јануар 2012.

Како је најстарији лист сахранио најстарије писмо на Балкану

Част Јавном медијском сервису европске Србије, али већ смо навикли на то да се српски медији, издавачи, компаније и рекламне агенције сете ћирилице само када о Божићу и Васкрсу на ТВ џинглове, огласе у новинама и празничне честитке треба написати „Христос се роди/васкрсе“, а у свим осталим ситуацијама исту користе скоро искључиво као средство исмевања балканског примитивизма, простаклука и нешколованости. Оно мало „национално оријентисаних“ медија понекад искористи прилику да око ових празника упозори на криминално стање народне писмености и уништавање темеља српске духовности, али се то углавном задржи на томе. Штампари из године у годину све више и више прелазе на латиницу како би испросили неку куну, марку или евро „на регионалном тржишту“, а број дневних и недељних новина, па чак и научних часописа са државним финансирањем на ћирилици, може се пребројати на прсте. Једину наду за српско писмо данас представљају нове технологије, које му омогућују да наставља да живи у виртуалном свету, када је већ презрено и прогнано у овом „стварном“. Ћирилица је један од најбољих примера у савременом српском друштву да оно што је прогресивно може да иде руку под руку са оним што је традиционално, док необразована и механичка конзервативност и инерција теже да униште и једно и друго.

Савршен пример ове закономерности дао нам је Најстарији лист на Балкану, београдска „Политика“, често виђена као бастион традиционалности, између осталог и због свог карактеристичног ћириличног фонта, који је током претходних 50 година не једном довео до модрица и полупаних стакала на колима код непромишљених српских туриста у Далмацији. Овај лист, ношен еуфоријом празника, посветио је своју насловну страну српском писму да би своје читаоце и кориснике мобилних телефона у Србији обавестило о свом сензационалном открићу – да SMS поруке писане на ћирилици „коштају три пута више“ од порука састављених на америчкој програмерској (ASCII) латиници. Ауторка текста, Јелена Попадић, прво нам открива податак да коришћење „нестандардних писама“ захтева кодирање које заузима више простора у поруци, што ћириличном (или латиничном, гајевском) тексту на располагање ставља 60, уместо „стандардних“ 160 знакова, повећавајући тиме и њену цену. На страну то што би „Политика“ знатно раније (неких 15 година раније) дошла до овог открића да је ико у Србији икада покушао да натера увознике мобилних телефона да омогуће слање ћириличних порука на апаратима који се налазе у продаји у Србији (у Русији је, рецимо, забрањена продаја информационе технологије која на корисничком интерфејсу нема фабрички назначен руски алфабет). На страну и неспретни израз „нестандардно писмо“ за ћирилицу, у земљи у којој стандардни положај тог писма гарантује највиши законодавни акт.

Међутим, контекст унутар кога Попадићева води расправу око тешког положаја писма на коме се штампа њен властити лист изакључци које из тога изводи, благо речено су скандалозни. Ова ауторка највећи део свога краткога текста посвећује правдању мобилних провајдера, како би јасно ставила на знање да „нису они криви“ што у Србији писмени морају да плаћају харач кога су неписмени ослобођени. Она даље отворено тврди да „није у питању никаква дискриминација“ (јер исто кодирање важи у Русији, Бугарској, Грчкој итд.). Наиме, провајдери су принуђени да нам коришћење својих мрежа за преписку каквој су нас учили у школи наплаћују скупље, јер су таква правила игре и она се не могу мењати, тим пре што су грађани унапред обавештени о димензијама порука које шаљу. Пошто су ствари такве какве јесу и не могу се мењати, ауторка „Политике“ даје нам пријатељски савет: „Уколико желе да смање рачун, корисницима мобилних телефона преостаје само да забораве на граматичка правила или евентуалну љубав према ћирилици и локализмима.“ Шта је, ту је, мора се у корак са временом, а савремена техника, ето, не воли граматику, ћирилицу и „локализме“.

Јесте ли ви писмени?!

У краткој цитираној реченици сумиран је целокупни однос савремене српске „образоване јавности“ (то је она јавност која  чита „Политику“, а не таблоиде) према сопственој култури и баштини. Њеном анализом ми можемо дати дијагнозу практично свих проблема са којим се наша култура данас суочава. Реч је о следећа три проблема:

а) Необразованост

Када ауторка „Политике“ каже „ћирилица и локализми“, она историјско писмо српског језика изједначава са оним јефтиним сувенирима који се за скупе паре продају страним туристима у Кнез Михаиловој улици, а који би требало да представљају некакву „националну културу“. За њу је ћирилица исто што и опанци, шајкаче, шалови фудбалских клубова и слике Ратка Младића. У питању су некакви празни „елементи локалног идентитета“ који се везују за неки ограничен етнички простор, али који, осим улоге украса и евентуалног прилива иностране валуте у новчане токове Србије, немају никакву улогу у „великом свету“. Однос према „граматици, ћирилици и локализмима“ је, штавише, емотиван и може бити заснован само на „евентуалној (sic!) љубави“ према таквим стварима, никако на образовању, писмености или потреби интелектуално зрелог човека да се писмено изражава у складу са правилима сопственог језика.

Према оваквој једној паушалној опасци испада да нас школа учи „љубави“ према језику, науци или и знању, али нас никако не обавезује да се њима користимо, будући да постоје кудикамо важније ствари од културе и образованости. Ауторка каже да ће читаоци „сигурно схватити поруку“ написану тзв. „ошишаном латиницом“, као што ће је, уосталом, схватити и ако не користимо све падеже, ако не водимо рачуна о правопису, или радимо било шта од онога за шта би у нижим разредима основне школе у дневнику добили „кеца као врата“. Природно се поставља питање – ако овако треба да се односимо према стварима којима нас уче у основној школи, дакле школи која нам нуди обавезно образовање којим треба да располажу сви грађани земље, како тек треба да се поставимо према оном осталом, „необавезном“ знању? И после се чудимо „што дипломе факултета више ништа не вреде“...

б) Малодушност

Друга порука који извлачимо из инкриминисане реченице Попадићеве је да грађани „немају другог избора“ него да пристану на коришћење „ошишане латинице“. Популарним речником београдске чаршије речено – латиница нема алтернативу. Мобилни провајдери у Србији само су део светске информационе мреже – па каква правила тамо важе, морају важити и код нас. Ова филозофија скрштених руку и послушног стада које се поводи за оним што му сервирају овдашњи „представници широког света“ (у овом случају провајдери) један је од најозбиљнијих разлога због којих се друштвене вредности срозавају таквом космичком брзином, а у њеном извору лежи још једном необразованост. Јер, да се потрудила да нешто сазна, Јелена Попадић би сазнала да грађани који „воле ћирилицу и локализме“ имају на располагању и те како много алтернатива које би могли да предузму. Пре свега, ако међународне институције прописују режим кодификације телекомуникационог промета на међународном плану, институције државе Србије (оне државе, чији врховни правни акт прописује ћирилицу као службено писмо) одређују начин на који ће се те услуге тарифирати у нашој земљи. Ако бисмо то хтели, ми бисмо могли да захтевамо од државе да законом укине ову врсту дискриминације и натера провајдере да, у најмању руку, снизе цену SMS услуге како би она била доступнија за коришћење на српском језику. Наравно, оваква иницијатива била би беспредметна, будући да би пре свега провајдере требало натерати да софтвер апарата које износе на тржиште обавезно обезбеде на српском језику (он већ постоји, али они за то не хају), прилагођене за коришћење српског писма, уместо што су грађани приморани да се око овога довијају сами.

Али не морамо се заустављати на локалном плану – до пре две године неосвојива тврђава ASCII кода биле су интернет адресе, да би данас оне не само биле доступне и на другим писмима света, него је Србија чак међу првима добила свој ћирилични домен унутар кога може да их региструје. Уосталом, замислите на шта би личио данашњи свет да смо се пре двадесет година просто „помирили с тим“ да електронска пошта може да се шаље само на енглеском?! И замислите револт када би нам неко данас рекао да се, рецимо, услуга електронске поште наплаћује, ако користите „нестандардна писма“?! Ово питање би свакако давно било покренуто и за SMS да није у питању превазиђен стандард који у свету (ако не и у Србији) убрзано губи на значају, потиснут управо ел. поштом, MMS или различитим комуникационим програмима који обједињују интернет и мобилну телефонију. Наравно, све ово треба знати ако се прихватите задатка да износите примену ћирилице у новим технологијама на насловну страну „Политике“.

в) Среброљубље

Најзад, долазимо и до трећег проблема, који се на цитираном месту из „Политике“ више назире, него што се непосредно очитује, али који суверено доминира целином текста и чини га нарочито бљутавим за читање, поготово када је објављен на фону радосних божићних празника. Основно питање текста, наиме, није зашто се дискриминише национално писмо и како би грађани могли да заштите своју културу и баштину, већ како да се уштеди шаљући SMS поруке. Ето, ћирилица једва да је привирила у недоступни јој свет кратких текстуалних порука (захваљујући, не држави Србији, него страним компанијама!), а већ се ту нашла, ни мање ни више, него „Политика“ да упозори грађане да је она опасност по њихов кућни буџет! Новине које су добрим делом XX века представљале образац писмености и озбиљности са своје насловне стране сада поручују грађанима да се граматика и писменост – не исплате.

Ово је, наравно, могуће само у друштву у коме су суспендоване све моралне и културне вредности и насилно замењене сопственом умишљеном противвредношћу у новцу – па је у култури, као и на реклами за детерџент, добро оно што је „јефтино и економично“, а лоше оно што је „непрактично“ и што „оптерећује буџет“. „Боље“ је оно што, када се сведу сви рачуни, „доноси више пара“. Нашим маркетинг компанијама је „јефтиније“ да за рекламе производа увезене из иностранства користе исте рекламне плакате са истим натписима на енглеском (као што је увозницима до скора било „јефтиније“ да упутства за руковање тим производима не преводе на српски), нашим издавачима је „профитабилније“ да књиге штампају на латиници, јер „могу да их продају и у Хрватској и БиХ“ (а књиге штампане на латиници троше мање папира, па су истовремено и „економичније“), док је нашим ИТ компанијама „рационалније“ да купују америчке и централно-европске тастатуре, него да се својим купцима обезбеде тастатуру са српском ћирилицом на себи. Наравно, оно са чиме се овде прећутно тргује вреди неупоредиво више од онога што се наводно „добија“, и то се не може изразити у новцу, као што се не може израчунати „колико кошта“ превођење једног народа из дивљаштва у цивилизацију, односно његово срозавање из високе европске културе у дубоку провинцијалност и декаденцију.

Када међународне аукцијске куће кажу за „Лаокоона“, „Ђоконду“ или „Гернику“ да су „непроцењиве вредности“, никоме не пада на памет да им каже да се њихове копије производе по цени од једног цента и продају за неколико долара испред великих светских музеја. А колико вреди српска писменост? Колико вреди најстарији живи правопис на Балкану (наиме, све остале земље у региону су своје реформе правописа начиниле после Вукове)? И на шта би личило данашње српско писмо да је Вук морао да се „помири са судбином“ да бечки штампар, код кога је дошао да штампа свој Српски рјечник, „једноставно нема“ слова која су њему потребна? Или мислите да је ћирилица била технички доступнија у Бечу почетка XIX века него у Београду XXI века?

Како остати писмен у Србији

Колоплет ове три темељне националне мане, необразованости, малодушности и среброљубља, надуваних до бесмисла у савременој Србији, лежи у темељу проблема са којима се суочава наша данашња култура – и не само она. У друштву у коме реклама представља једини аксиолошки систем, нико није спреман да начини напор да сазна колико нешто вреди, а да му се то нешто не натура у лице са екрана уз натпис (латинициом) „фантастична понуда, не пропустите!“. У друштву у коме се „интелектуални углед“ брани разбацивањем неартикулисаним туђицама чије се стварно значење не познаје, нико није спреман да устане у заштиту сопственог језика и писма као јединог природног начина за изражавање својих сопствених мисли. Најзад, у друштву у коме је „прогрес“ изједначен са процентуалним померањем БДП са 1,5 на 1,8 одсто, коме може да падне на памет да су рачунари и телефони ту да би служили нама и испуњавали оно што ми од њих очекујемо, а не просто да би (стране) ИТ компаније на нама зарађивале новац?

При томе, ово није прича о страним компанијама, ово је прича о дубоком културном понору у коме се обрело српско друштво. Захваљујући страним компанијама какве су „Мајкрософт“, „Гугл“ и „Фејсбук“, ћирилица je на глобалном и „америчком“ интернету кудикамо живља него на улицама „српске престонице“, „српске Атине“ или „српског Манчестера“. Ниједна од ових компанија није слегла раменима и рекла „то није наш посао“ када им је довољан број људи поставио питање српског писма, већ су се постарали да се данас безмало подразумева да њихови најновији производи масовне потрошње буду од почетка доступни на српском језику и писму. Да иронија буде већа, то заиста и није њихов посао – већ је посао српских академика, учитеља, штампара и – новинара. Сви они су за сада мизерно подбацили са заштитом овог виталног националног интереса, доприневши да се створи атмосфера у којој се ћирилица у Србији, уместо за Мокрањца везује за Бају Малог Книнџу, уместо Гагарина за Аркана, а уместо „Фејсбука“ за картонске кутије на Зеленом венцу.

Провинцијална покондиреност и пословична површност наших новинара, тих некадашњих „књижевника на брзину“, данас углавном иде на руку вулгарном фатализму текста Јелене Попадић. Јер, једина прилика којом можете да видите ћирилицу у „Блицу“ је када држава у њему објави оглас или Марко Сомборац нацрта карикатуру фудбалских навијача (или Срба на Косову). Једина прилика да је видите на Б92, „Пинку“ или „Првој“ је реклама „Дунав осигурања“ или „Агробанке“, ако не рачунате емисије које се подсмевају „чобанима и сељацима“, или јефтино кокетирају са национализмом. Да ствар буде још гора, овај агресивни став према нечему што би требало да буде најнеупитнији елемент српског образовања довео је до острашћене и недотупавне реакције националистичких елемената (попут агресивне кампање „буди Србин, пиши ћирилицом“) која је само дувала у једра свима онима који ћирилицу представљају као заостатак примитивног и национално искључивог „локализма“. Када они, на пример, данас захтевају да се новчано кажњава коришћење латинице, они само пристају на наопаку идеју да се вредност писма изједначава са његовом финансијском исплативошћу, па законском интервенцијом желе да ћирилици „подигну вредност на тржишту“.

Нажалост, питање ћирилице и националне писмености није питање које може да се реши позивањем на „уставни и правни поредак“, баш као што слово Устава, без здружених напора народа и државе, не може само од себе вратити Косово и Метохију у окриље Србије. Када су у питању новине и часописи, равнодушност ауторке поменутог текста у „Политици“ према судбини језика и писма које не само да су јој „матерњи“, већ је и „хлебом хране“, само је сведок тога колико је образовни систем у Србији застранио и колико су наши „људи од пера“ незаинтересовани за судбину писмености народа који их чита. Описмењавање је исто што и просвећење, а без просвећености нема ни прогреса. У данашњој Србији, нажалост, традиционална српска ћирилица има кудикамо више везе са новим тенденцијама у култури, новим технологијама писане речи и напретком човечанства уопште, него што их има учмала баруштина која се сама себи ласка називом „културна сцена Србије“, а која ћирилицу тако спремно одбацује, жигоше и исмева. Срећом по Србију, њена култура одавно више не похађа њену „културну сцену“, као што њени грађани све чешће отварају почетну странцу „Гугла“, „Фејсбука“ или „Википедије“ уместо „Политике“, „Блица“ и „Данас“.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер