Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Ko štiti srpsko pismo?
Kulturna politika

Ko štiti srpsko pismo?

PDF Štampa El. pošta
Vojislav M. Stanojčić   
ponedeljak, 03. novembar 2014.

“Već ima blizu iljada godina kako Srblji imaju svoja slova i pismo...”, pisao je Vuk Karadžić 1818. u predgovoru “ Srpskog rječnika”, a do danas još ni u kakvoj knjizi nemaju pravoga svog jezika”. Nepuna dva veka kasnije, srpska slova i pismo sve brže nestaju iz Srbije, a ni stanje jezika nije zadovoljavajuće.

Iako je srpska ćirilica bila zabranjivana u dvadesetom veku - u okupiranoj Srbiji za vreme Prvog svetskog rata i u ustaškoj državi Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu - ove joj zabrane nisu nanele ozbiljniji udarac i ona se uspešno oporavljala. Nažalost, posle potpisivanja Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku 1954. godine, otpočelo je njeno smišljeno i tiho potiskivanje. Potpisnici dogovora u Novom Sadu zaključili su da su ćirilica i latinica dva potpuno ravnopravna pisma. Posledica je bila da se za ovo drugo opredeljuje sve više Srba, pre svega članova KPJ. Oni su očigledno smatrali da je ćirilica pismo srpskih i velikosrpskih nacionalista, a da će prihvatanjem latinice pokazati i dokazati svoj internacionalizam.

Veliku ulogu u zanemarivanju ćirilice u Srbiji odigrala je Televizija Beograd, svojevremeno jedina televizijska stanica u Srbiji. I ona se odlučila za “ravnopravnu” latinicu i već od prvih dana TV Beograd (1958) u njenim programima nije bilo mesta za “srpska slova i pismo”, a proteste mnogobrojnih pretplatnika iz Srbije nije imao ko da čuje. Danas ima mnogo televizijskih kuća u Srbiji koje, kako se i može očekivati, ne znaju za ćirilicu, a jedini pozitivni izuzeci i “poslednji Mohikanci” (sa velikim zakašnjenjem) jesu naslednica nekadašnje TV Beograd, RTS (!), RTVojvodine i Studio B.

Šest decenija posle Novosadskog dogovora o jeziku stanje srpskog pisma je zabrinjavajuće, a opstanak neizvestan. Za to najveće “zasluge” pripadaju samim Srbima. Jedni ćirilicu smatraju prevaziđenim pismom, drugi veruju da će preko latinice brže stići na Zapad, dok je najteže razumeti ravnodušnost trećih. Oni uopšte i ne primećuju šta se dešava sa njihovim pismom i jezikom, te i ne pokušavaju da se odupru njihovom odumiranju.

Kao da im je svejedno kojim jezikom govore i pišu; nimalo im ne smeta što u Srbiji preovlađuje hrvatska latinica, a jezik postaje sve “bogatiji” pozajmicama iz engleskog koje uspešno potiskuju srpske reči i izraze, dok se sve češće čuju nove reči, kovanice i složenice kao global hejt, lajkovanje, hejtovanje, fejsovanje, merovanje, konektovanje, keš, fensi, samit, tender, šopingovanje, brendovanje, vau...

Tužno izgledaju ulice naših gradova, od Beograda do onih unutrašnjosti u tzv. srcu Srbije. Srpskog pisma na njima skoro da i nema, a preplavili su ih natpisi na engleskom jeziku, bez koga je, izgleda, nemoguće izmisliti naziv firme ili proizvoda. Ista slika je i u prodavnicama. Teško da ćete na nekom proizvodu videti ćirilicu, takve možete izbrojati na prste jedne ruke, a kad su proizvodi iz uvoza, na njemu je deklaracija ispisana latiničnim slovima. Zašto bi i bila drukčija? Ako mi sami ne poštujemo svoje pismo, zašto bi stranci o njemu vodili više računa?

Stanje je nešto bolje u knjižarama. U njima se mogu pronaći i knjige (ne samo školska lektira), štampane srpskim pismom, ali je i tu ono u znatnom zaostatku za latinicom i ta razlika je svakim danom sve veća.

Dvadeset deveti jul ove godine bio je sunčan i topao dan, retko lep za proteklo kišovito leto. Srpski vaterpolisti, prvaci Evrope, sa balkona Gradske skupštine otpozdravljali su razdragim navijačima koji su se okupili u parku ispred zgrade da im čestitaju zlatnu medalju. I sve bi bilo kako se samo poželeti može da se junaci iz Budimpešte nisu pojavili pred navijačima u majicama na kojima su bile tri reči: “ Ne damo titulu”. Ova simpatična poruka bila je, nažalost, ispisana latinicom. Naručilac majica možda nije ni zahtevao da natpis bude latiničnim slovima, već je to prepustio proizvođaču, koji je, opet, bez mnogo dvoumljenja, kao da se to podrazumeva, odabrao latinicu.

Samo nekoliko dana kasnije, u novinama je objavljeno da profesori privatnog Farmaceutskog fakulteta isturenog odeljenja u Novom Sadu od nove školske godine više neće smeti (baš tako piše: neće smeti) da u nastavi koriste srpsko pismo. Ova, nesumnjivo, protivustavna odredba obrazložena je povećanim brojem upisanih studenata iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, koji imaju teškoća sa čitanjem ćirilice. Kako je prilično teško poverovati u neku veliku upotrebu srpskog pisma na studijama farmaceutike, moguće je da tim studentima smeta ćirilica uopšte, te im je ljubazna uprava izišla u susret. S druge strane, zanimljivo bi bilo znati da li je ovakava postupak uobičajen i u ostalim zemljama sveta, pa se zbog studenata iz drugih država, koji slabije znaju (ili uopšte ne znaju) pismo domaćina zabrani njegova upotreba?

Kao što, valjda, i vrapci znaju, u Srbiji je ćirilica u službenoj upotrebi, ali je i ovim simpatičnim ptičicama jasno da se to često zaboravlja. Na primer, kad su uvedene nove registracione tablice za automobile, tadašnji ministar policije izjavio da je na njima poštovana ravnopravnost pisama. Zašto ravnopravnost ako je ćirilica službeno pismo države i kakva je to crna ravnopravnost kad su dva sitna ćirilična slova gotovo neprimetna pored četiri krupna latinična? Državni organi, razume se, trebalo bi prvi da poštuju slovo Ustava, ali i oni imaju običaj da ga zaborave, te na raznim međunarodnim sastancima u našoj zemlji sve naslove napišu na engleskom jeziku i uporedo s njima – na hrvatskom.

Sve je ređi i tiši glas ljudi koji su zabrinuti za opstanak “srpskih slova i jezika”. Jesu li se, obeshrabreni ponašanjem ravnodušne javnosti, pomirili sa porazom uvidevši da vode borbu koja je odavno izgubljena? Ili ih možda protivnici srpske ćirilice onemogućavaju da se oglase i brane svoje pismo?

Jasno je, u svakom slučaju, da će zalaganja pojedinaca bez dobro pripremljene akcije vođene ujedinjenim snagama više činilaca ostati na nivou ispisanih ili izgovorenih žalopojki. A za širu akciju velika je smetnja potpuna nezainteresonovanost parlamentarnih stranaka, koje bi, neizostavno, mogle i morale da je predvode. One bi trebalo i da donesu poseban zakon za odbranu srpskog pisma i da se zatim trude da se on i primenjuje.

Do rešenja bi se, nesumnjivo, najlakše došlo kad bi se za sudbinu srpske ćirilice ozbiljno zainteresovao sam premijer. Uz podršku svojih mnogobrojnih i odanih poslanika svakako bi bio u stanju da znatno doprinese opstanku srpskog pisma. Nažalost, zauzet dugim putovanjem Srbije u Brisel, projektima Abu Dabi u Beogradu i sličnom naučnom fantastikom, on, razumljivo, nema vremena koje bi mogao da posveti našoj ćirilici.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner