недеља, 23. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Иван Миленковић и "српско становиште"
Културна политика

Иван Миленковић и "српско становиште"

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
недеља, 17. јануар 2016.

Иван Миленковић се у разговору објављеном у 238 броју Новог Магазина здушно придружио сада не већ тако занемарљивом броју јавних посленика и идеолошких бојовника који су већ дуже време укључени у маркетиншки идеолошки пројекат апсолутне дивинизације Филозофијe паланке Радомира Константиновића.

Његово основно полазиште у овом новинском разговору са либералом и истакнутим бранитељем људских и економских слобода Мијатом Лакичевићем садржано је у експлицитној тврдњи садржаној у самом наслову овог интервјуа да је „Српско становиште“ прво и последње уточиште ништарија. Он овом својом непорецивом тврдњом само изнова демонстрира своју идеолошку и политичку искључивост и необјективност. Позивајући се при томе на већ толико пута изговорену оцену да је у Србији припадност антифашистичком покрету неопростив грех, али и о прагреху Константиновића који се храбро супротставио духу баналности, Милошевићевом парадржавном картелу самом супстрату српског нацизма. При томе се он није запитао како је могуће, познавајући нашу историју и политичку традицију, говорити о постојању српског нацизма.

То је највећа увреда која се може бити нанети српском народу који је доживео највећа страдања управо од нацистичког режима. Али зато Иван Миленковић не пропушта да ламентира што на ни једном Филозофском факултету Филозофија паланке, по њему несумњиво најсамосвојнија филозофска књига, није на списку литературе јер људи је не читају, а царује и велико незнање. При томе се он ни у једном тренутку није запитао зашто се ова књига не чита.

Вероватно би он и његови истомишљеници били задовољни када би био уведен обавезан предмет који би се бавио само проучавањем далекосежних порука Константиновићевог дела.

Вероватно би он и његови истомишљеници били задовољни када би био уведен обавезан предмет који би се бавио само проучавањем далекосежних порука Константиновићевог дела. Тада би се стварали услови за коначно преумљење српског народа и његово ослобођење од митоманске и паланачке свести. Свако ко се и мало усуди да доведе у питање епохалност Филозофије паланке исључио је себе аутоматски из круга најбољих мислилаца и филозофа из бивше Југославије који су припадници својеврсне антипаланачке и самопрокламоване елите.

Иван Миленковић оцењује да је „српско становиште“ етно-национално становиште и то као последње прибежиште за ништарије како је по њему лепо приметио Емброуз Бирс. Али не изостаје ни његов памфлетистички допринос оваквом одређењу јер је српско становиште по њему пука баналност, чиста досада и то заразна. При томе, он не пропушта прилику да књигу Ка српском становишту, ,која се на веома озбиљан и научно утемељен начин бави основним полазиштима и претпоставкама постојања српског становишта, окарактерише као неписмену и пуну којештарија, не наводећи ниједан валидан аргумент. Али то је већ виђени начин дисквалификација и идеолошких дифамација јер се у оваквом оцењивању поменуте књиге може препознати испробани начин идеолошких и политичких обрачуна којима се обилато служе идеолошки бојовници ове пре свега јасно профилисане „либерално-демократске и грађанистички оријентисане идеолошке и политичке групације.

Он је зароњен само у лимб Филозофије паланке и све остале појаве самерава на изузетно исључив и једностран начин.

Они себе сврставају у острашћене бранитеље и заступнике епохалности Филозофије паланке која добија значај неприкосновеног и неупитног списа. Када се погледа садржај и теме које се обрађују у књизи Ка српском становишту која је предмет апсолутне негације од стране изузетно толерантног и на дијалог спремног Ивана Миленковића, може се видети да су у њој заступљени аутори који иза себе имају озбиљан јавни, научни рад и углед (Алекса Буха, Слободана Антонић, Мило Ломпар, Милош Ковић, Милош Јовановић, Дарко Танасковић, Гордана Бјелобрк, Јован Душанић, Желко Будимир, Зоран Аврамовић, Владан Вукосављевић), али они су једноставно сврстани у ништарије и српске фашисте јер су се усудили да из различитих аспеката преиспитају положај српског народа у нашем савременом добу и одреде начин на који он треба да остварује своје националне и државне интересе. Али то је за Ивана Миленковића и његову идеолошку групацију неприхватљиво и спада у очити пример демонстрирања разорног паланачког духа, који неумитно прераста у настанак и деловање српског нацизма.

Иван Миленковић, следећи своју идеолошку искључивост и острашћеност, пореди ову књигу са Хитлеровим Мајн кампфом и понавља овешталу фразу о баналности зла и опасности коју доноси баналност. Али он не примећује да и сам постаје заточеник баналности јер своди артикулацију положаја српског народа на тривијалности и политички кичерај који нам управо он тако пластично демонстрира. За њега и његове истомишљенике не постоји ништа што може бити изван хоризонта Филозофије паланке а управо он демонстрира тако упечатљиво свој антилиберални и догматски начин мишљења. Јер српско становиште није настало за потребе наших дневнополитичких и идеолошких сукоба у својеврсном културном рату чији је један од предводника управо толерантни Иван Миленковић, који наступа без икакве задршке као класичан пример идеолошког деконтаминатора и денацификатора и за кога не постоји никаква историјска перспектива и традиција. Он је зароњен само у лимб Филозофије паланке и све остале појаве самерава на изузетно исључив и једностран начин. А управо је део наше демократске традиције и политичких борби које су се водиле у првим деценијама настанка југословенске државе садржан у ставовима које је изнео велики српски писац Милош Црњански које је изнео у тексту До тога је морало доћи.

Ево како Милош Црњански образлаже неопходност заснивања и одбране српског становишта. “У сваком случају наше скромно мишљење, ако је тако, било би да наше политичке „проблеме“ треба једном, после петнаест година, гледати једанпут и са чисто српског становишта. По нашем мишљењу, за ових петнаест година чула се само словеначке и хрватска критика и мора се признати често егоистична и безобзирна. Само се српска није чула. У име једног криво постављеног југословенства играла се једна чудна игра. И слепцу је на крају морала постати огавна. Потреба једног чистог српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства.

Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија. За ових петнаест година југословенског бриџа, српска је страна, по нашем мишљењу, она која је стално губила, попуштала, црвенела, била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискусијама критикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа. 

По нашем схватању, ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је српско, док се са поштоване друге стране оперише стално антиномијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми. Без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба, према словеначким и хрватским паролама, хрватске културе, хрватског мора, народног и државног индивидуалитета. Вратимо се ми Србији. Моји противници кажу да ја ласкам Србијанцима. Нека они говоре шта хоће. Ја осећам да сам се вратио, после неколико векова, после петнаест година горких самообмана, не Србијанцима, него Србима, српству и мени се стомак преврће и при самој помисли да је дуги низ Церњанских и Путника, моја породица као и ја, од детињства пропратила, рад кога? Рад ових и оваквих зар, из Љубљане и Загреба. Нек будем данас једини, али сам уверен да ће нас скоро бити милијонима којим ће рећи: све је то лепо и красно, част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса."

У саставни и нераздвојни део ове традиције која је уткана у основне идеје везане за обликовање српског становишта поред магистралног одређења Милоша Црњанског можемо навести и речи велике сликарке и Надежде Петровић. “Уметност права и истинска мора бити национална уметност и поред свих интернационалних основа, које јој се постављају при њеном стварању. Сестре и браћо, 1878. године Европа је Берлинским уговором забола нож у срце српства, двема најлепшим покрајинама, Босни и Херцеговини. Наместо да је још онда оставила народу слободно самоопредељење, она га је бацила у ново ропство. Скинула му је окове с ногу да би му лакше ставила ланце око врата. Требало би да присилимо разбојничку нам отмичарку на поштовање наших националних интереса и слобода.“

Овим ставовима неопходно је додати и неколико реченица Михаила Пупина: "У историји људској није било времена тако великог и тако судбоносног као што је наше време. Судбоносно је наше време по живот свих држава, свих племена и свих народа и свих генерација људских, које сада живе и које ће после нас доћи. Историја је на преокрету. Једна историја света је на завршетку, друга је на почетку. Но, најсудбоносније је ово време по наш српски народ. Треба ли ми Срби у Америци, у овако судбоносном времену да живимо као што смо живели у прошлом времену? Треба ли да трошимо нашу снагу око наших ситних спорова и да се критикујемо због наших ситних погрешака. Треба ли да распром наших личних ствари засенимо ствари националне. Треба ли да ми речима својим и делима потамнимо ону славу српску, која је тако скупо плаћена и која диже понос свакоме од нас.“

Али сигурно следећи начин мишљења Ивана Миленковића Надежда Петровић. Милош Црњански и Михајло Пупин могу жигосати као ствараоци којима је српско становиште било последње уточиште за ништарије.

Једино је јединствени и непоновљив изузетак Радомир Константиновић и његова Филозофија паланке као нова Библије Друге Србије (у чијем је оснивању и именовању учествовао управо Радомир Константиновић оснивајући Београдски круг), којој припадају борци и боркиње против српског нацизма и српског паланачког духа. Иван Миленковић се такође у свом херостратском походу није зауставио само на истрајном и апсолутном негирању и могућности конституисања српског становишта, већ је направио и корак даље, анулирајући у потпуности (осим епохалности и недостижности филозофских достигнућа његовог идеолошког гуруа Радомира Константиновића) постојање САНУ која је за њега (уз ретке изузетке) стециште баналности (срамота је припадати том уваженом скупу), али и научни и теоријски допринос филозофске генерације којој су припадали Михајло Марковић, Љубомир Тадић, Света Стојановић, Триво Инђић, Загорка Голубовић, Здравко Кучинар и многи други.

Он се без икаквог устезања и обзира усуђује да каже: "Та генерација није нам оставила ништа. Апсолутно ништа. Ни једна књига вредна помена осим Константиновића. И држава с тим нема везе. Могли су да пишу али нису умели. Српска филозофија не постоји.“ Он наравно у истом тону не пропушта да у потпуности негира и само постојање филозофије на Филозофском факултету у Београду али зато је пун хвале за старе мајсторе Милана Кангргу, Вању Сутлића, Данка Грлића и њихове ученике који су будућност хрватске филозофије. За Ивана Миленковића сасвим је прихватљиво да постоји хрватска филозофија а и само помињање постојања српске филозофске традиције и филозофије спада у најгоре изразе паланачког духа и српског национализма.

Без обзира на то што је ситуација у Србија безнадежна ипак постоји нада јер ту је истрајни борац против српског становишта као уточишта за ништарије и паланачког духа који се неминовно завршава у испољавању српског нацизма. Спас филозофије у Србији ће донети Иван Миленковић и генерација филозофа који су срећом изван Филозофског факултета помно задубљени у проучавање епохалних страница Филозофије паланке Радомира Константиновића једине вредне филозофске књиге настале у Србији.

Академик Данило Баста је најјасније одредио српско становиште као становиште слободе и то је у најсветлијој традицији наше слободарске политичке, филозофске и друштвене мисли.

Академик Данило Баста је најјасније одредио српско становиште као становиште слободе и то је у најсветлијој традицији наше слободарске политичке, филозофске и друштвене мисли. “ У самој потреби да се говори о српском становишту као политичком ставу или политичком путоказу, да се оно разлаже на своје саставне елементе, а поготово у неопходности да се оно узима у одбрану од оних који га доводе у питање, оспоравају и одбацују, има нечега дубоко парадоксалног, па и увредљивог за здраву људску памет. Јер, шта може бити природније и нормалније, шта пожељније и сврсходније него да се у Србији - њеној држави, њеној спољној и унутрашњој политици, њеној привреди, култури, просвети, образовању, здравству, војсци - полази од српског становишта и да се води рачуна о српским интересима?!

Требало би да се то подразумева само по себи као нешто јасно и очигледно, као нешто што је изван било какве сумње. Ако други делују саобразно свом националном становишту и брину о својим интересима, зар то треба да буде проблематично само када смо ми у питању, да буде ускраћено искључиво нама, зар је то подозриво и неприхватљиво једино када је посреди српско становиште.“  

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер