Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > “Gradsko” vs. “urbano”
Kulturna politika

“Gradsko” vs. “urbano”

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Vladušić   
subota, 16. april 2011.

Ima ljudi koji misle da književnost služi da bi se putem nje iz ovakvog sveta kakav jeste pobeglo u sferu lepote ili finih (znači: ljubavnih) osećanja; ima i onih koji blebeću o tzv. “angažovanoj” tzv. “književnosti”. I sve bi to bilo lepo da književnost-pobegulju ne prati gorak ukus kukavičluka protivan onom epskom zahtevu da valja “na strašnom mestu biti i opstati”, a da “angažovanu” takozvanu “književnost” ne prate logori i politički progoni onih protiv kojih je ona uperena u ime trenutno vladajuće orvelovske “demokratije” ili nekadašnje tzv. “diktature proletarijata”, kojoj je takva književnost takođe bila mila.

Čemu služi književnost, šta je njena funkcija? Evo jednog naoko skromnog odgovora: uz pomoć književnosti možemo da proverimo značenje ključnih pojmova jedne epohe. Na prvi pogled, to baš i nije neka značajna funkcija, ali za one koji ne idu dalje od prvog pogleda, obično se na kraju ispostavi da su ovce. Ova funkcija književnosti izuzetno je važna u svetlu ideje da su granice našeg sveta granice našeg jezika. Ta misao znači da se između nas i sveta nalazi jedna mreža pojmova koji uobličava naše sudove o svetu. U svakoj eposi nekoliko pojmova imaju dominantnu ulogu u toj mreži. Danas, u Srbiji, jedan od takvih pojmova je pojam “urbanosti”.

Urbaniste će ostatak ovog teksta verovatno razočarati: neću, naime govoriti o urbanizmu, i to zato što pojam “urbanosti” ima mnogo šire značenje i šire reperkusije od teme planiranja gradskog prostora. Na prvi pogled, atribut “urbano” je tek sinonim za gradsko i često se pojavljuje u opoziciji urbano/ruralno. Ova opozicija nije tek puki opis dva tipa ljudskih staništa. Recimo, kada kažemo urbana književnost onda ne mislimo samo na književnost čija se radnja, prosto rečeno, događa u gradu, već na dobru književnost, na vrednu književnost. Kada kažemo da je neki čovek urbani tip, onda to obično ne znači samo to da on živi u gradu, već je to vrednosni sud koji nas upućuje na vrednosti kao što su kulturno ponašanje, rafiniranost potreba, otvorenost za druge kulture itd, itd… Nasuprot tome atribut “ruralni” upućuje na primitivnost, divljaštvo, ksenofobičnost itd, itd… Međutim, ovo uobičajeno značenje reči “urbano” je pogrešno: sve te vrednosti ne pripadaju nikakvoj “urbanoj” svesti već, pre svega, gradskoj svesti.

Urbaniste će ostatak ovog teksta verovatno razočarati: neću, naime govoriti o urbanizmu, i to zato što pojam “urbanosti” ima mnogo šire značenje i šire reperkusije od teme planiranja gradskog prostora.

Problem sa opozicijom urbano/ruralno jeste u tome što se ona nameće poput nekog ultimatuma na koje čovek mora da odgovori samo sa “da” ili “ne”. Opozicija urbano/ruralno podseća na neki crno-beli televizor koji možda ima dobru sliku, ali nema boje, nema mogućnost da prikaže nijanse, a nijanse i detalji su u današnjem vremenu, (vremenu genetskog inžinjeringa i nanotehnologije!) ono mesto na kome se rešavaju naše sudbine.

Jednostavno rečeno: urbano i gradsko nisu sinonimi. Opozicija urbano/ruralno je neka vrsta zavese koja nam prekriva oči, dogma koja služi da nas iz mislećih bića koje imaju pravo na izbor, pretvore u beslovesno stado stoke koje valja samo napasati i toviti do logičnog završetka. Reči koje sam napisao zvuče grubo, ali su nažalost tačne: evo primera koji to pokazuje.

Navedimo za početak neke od velikih figura srpske književnosti 20. veka: Milan Rakić, Andrić, Crnjanski, Isidora, Ivan V. Lalić, Pekić i Pavić. Da li su oni sami i njihovi opusi “urbani” ili “ruralni”? “Ruralni” svakako nisu, jer je svaki od pobrojanih autora bio čovek velike kulture, koja je lako pralazila granice nacionalne kulture, ali se isto tako lako u nju i vraćala. Stoga ne čudi što su ovi autori ljudi grada, ljudi koji su obrazovali i živeli u velikim gradovima. Da li to znači da su “urbani”? Svakako ne, jer ni u jednom od ovih opusa ne postoji opsednutost urbanim kao sinonimom za “dobro” (ili još gore “ljudsko”) niti se tradicija u smislu kulturnog i istorijskog nasleđa poistovećuje sa “ruralnim”.

Štaviše, kada bi ovom ovlašno načinjenom spisku (koji je mogao biti i drugačiji, a da se njegov smisao ne promeni) dodala imena Duška Radovića i Mome Kapora koji su, zajedno sa Crnjanskovim Lamentom nad Beogradom, možda najpopularniji tvorci simboličke aure Beograda, ni tada čak ni bismo mogli reći da imamo posla sa urbanom književnošću. Naime, reč urbano se ne pojavljuje čak i tamo gde bismo je očekivali. Govoreći o knjizi i emisiji Beograde, dobro jutro, Duško Radović nigde ne upotrebljava atribut “urbano”. Evo šta on ima da kaže: “Autor bi najradije i emisiju i knjigu smatrao skromnim doprinosom beogradskom folkloru, usmenom predanju Beograda našeg vremena.”[1]

Nema tu ni reči o urbanom: paradoksalno, Beograd i urbano se isključuju. Nikada niste čuli da se neko hvali da pripada staroj urbanoj porodici, ali ste verovatno čuli da neko za sebe tvrdi da je nastavljač stare beogradske (ili novosadske ili niške) familije. Šta nam govori ova činjenica?

Nema tu ni reči o urbanom: paradoksalno, Beograd i urbano se isključuju. Nikada niste čuli da se neko hvali da pripada staroj urbanoj porodici, ali ste verovatno čuli da neko za sebe tvrdi da je nastavljač stare beogradske (ili novosadske ili niške) familije. Šta nam govori ova činjenica?

Govori nam pre svega da urbanost nema nikakve veze sa jednim određenim gradskim prostorom oko koga lebdi simbolička aura posebnosti i jedinstvenosti koja nam i omogućuje da jedan grad volimo i osećamo kao svoj. To znači da je “urbanost” suštinski odsečena od prošlosti, od simboličkog nasleđa jedne porodice, pa preko i nje i jednog grada, koji je opet neodvojiv od simboličkog nasleđa širih kompleksa kulture: nacionalne i svetske. “Urbana” može da kaže “moj grad” samo u onom niskom, potpuno provincijalnom i ruralnom registru kada ljubav prema jednom gradu znači pre svega mržnju prema nekom drugom gradu (recimo, postoje ljudi koji vole Suboticu, ali samo zato što mrze Novi Sad, postoji i oni koji vole Novi Sad, samo zato što mrze Beograd). Pošto sam grad za “urbanu” svest nema nikakvu simboličku auru, nikakvu vrednost kao jedan poseban prostor koji se oseća kao svoj, baš zato ga urbana svest percepira kao pustinju. Sam taj prostor za “urbanu” svest nema nikakvu vrednost, niti se u njemu, po mišljenju “urbane” svesti, može pronaći ili proizvesti bilo kakva vrednost. To je ona tačka u kojoj “urbana” svest tako lako sklizne u autošovinizam – patološku mržnju prema vlastitom kulturnom nasleđu – i tada se promoteri “urbane” svesti posvećuju uništavanje kulturnog i svakog drugog nasleđa, ali i svih onih koji u tom uništavanju ne žele da učestvuju, jer treba ukloniti svedoke vlastitog zločina.

Upravo zato što u prostoru koji zauzima ne vidi ništa osim tragova koje treba uništiti, autošovinistička “urbana” svest u potpunosti zavisi od uvoza vrednosti i to kako onih materijalnih, tako i simboličkih. Te vrednosti su tzv. globalni brendovi, dakle, gotovi proizvodi. Za “urbanu” svest grad je zapravo jedan džinovski šoping mol i on je utoliko vredniji ukoliko je što više samo šoping mol. Iz te činjenice je moguće izvesti dva opora zaključka: najpre “urbana” svest je zapravo identična “potrošačkoj” svesti : svesti koja je usmerena samo na potrošnju simboličkih i materijalnih dobara. Takozvana “otvorenost” prema svetu “urbane” svesti zapravo je eufemizam za potpuno zavisnost od spoljašnjeg sveta, budući da “urbana” svest sama ne može ništa da proizvede, te sve mora da kupi/plati. Kako je, dugoročno gledano, neprekidna potrošnja samo omama, jer ne postoji novčanik bez dna, to “urbana” svest mora da ukine svest o budućnosti: zato je njen simbol kreditna kartica kao mogućnost da se ima sve i da se ima odmah, a da se pritom pređe preko odgovora na neprijatno pitanje finansijskih i ostalih posledica koji taj moto razmažene dece ima u budućnosti. Zato “urbana” svest želi da večno živi u trenutku i zato je za nju onaj famozni “normalni život” jedna halucinacija večne sadašnjosti u kojoj nikada ništa ne mora da se plati, već sve može samo da se uzme i nosi. Jedini problem je tu tome što u večnoj sadašnjosti žive samo robovi: oni čija prošlost nije više važna (jer je nebitno šta su bili ukoliko su sada samo robovi) i oni čija budućnost nije važna, jer smrt roba nije događaj vredan pažnje. “Urbana” svest je stoga, zapravo, faza u preobražaju građanske svesti u ropsku svest: kako je urbana svest u apsolutnom deficitu u razmeni sa svetom, jer sve kupuje, a ništa ne proizvodi, ona nužno propada u dužničko ropstvo, koje je uvod u svako drugo ropstvo.

Po čemu se gradska svest razlikuje od urbane? Pre svega, gradska svest ima svest o sebi utoliko što može da prepozna vlastitu kopiju – tako dobijamo figuru malograđanina. Urbana svest takvu mogućnost ne poznaje. Ne postoji nikakva “malo-urbanost”, budući da ona je sama “urbana” svest upravo karakteristična za malograđanina: za onoga ko sve mora da kopira, da nalepi na sebi kao nalepnicu, da se odrekne vlastite autentičnosti i da na kraju krajeva bude smešan: srpska književnost je takvog urbanog malograđanina osvetlila još davno u Sterijinoj komediji Pokondirena tikva.

Druga razlika između gradske svesti i “urbane” svesti je u osećanju vremena: za razliku od “urbane” svesti koja poput neke životinje živi u trenutku, pa prema tome postaje životinja[2], gradska svest nema problem sa vlastitim kulturnim nasleđem upravo zato što ona ima moć da uvezuje prošlost, sadašnjost i budućnost. Da ne bih bio suviše apstraktan, pokazaću to na primeru Milorada Pavića, iako sam, jasno, mogao uzeti bilo koga iz spiska velikih književnih figura srpske književnosti (Kiša, Pekića, Popu...).

Samo za “urbanu“ svest će biti iznenađenje da je autor najboljeg izvoznog proizvoda u srpskoj književnosti (Hazarski rečnik) bio po profesiji književni istoričar: naime, samo “urbana” svest doživljava kulturno nasleđe kao tzv. mrtvo slovo na papiru i to vrlo često zato što ili nema pojma o tom nasleđu ili ne može da izdrži atmosferski pritisak identiteta kome to nasleđe pripada: “urbana” svest je u tom pogledu primer svesti u kojoj se neznanje udružuje sa kukavičlukom. Međutim, Pavić nije bio ni kukakvica ni neznalica. Za njega je, kao i za svaku drugu građansku svest, kulturno nasleđe simbolički kapital koji, da bi trajao, valja obrtati. Stoga su Hazarski rečnik i njegove priče, umetnički i tržišno najprofitabilniji deo njegovog opusa, rezultat jedne svesti koja proizvodi vrednosti služeći se nacionalnim, ali ne i samo nacionalnim kulturnim nasleđem kao sirovinama za proizvodnju.

Sirovine, međutim, nisu dovoljne. Potrebno je i ono što se zove knew how, odnosno licenca. Tu dolazi do izražaja jedna druga osobina građanske svesti, koja je u suštini deli od ruralne, a to je otvorenost za novo, spremnost da se ili izmisli, ili uveze nova licenca, nov način proizvodnje, a ne tek puki gotovi proizvod kome je sklona “urbana” svest. Hazarski rečnik je u vreme kada je izdata (1984) bila revolucionarna knjiga zbog novog načina čitanja koji je “izumeo” Pavić, a to je i ostala zbog multimedijalnih eksperimenata koje je Pavić nastavio da vrši sa svojim najpoznatijim romanom ali i vlastitom književnošću: tako je njegov najslavniji roman objavljan i na CD-u, a na sajtu Projekat Rastko mogu se pročitati nekoliko Pavićevih dela pisanih specijalno za internet![3] 

Ova otvorenost za novo nije dakle, u suprotnosti sa željom da se kulturni i nacionalni identitet sačuvaju u budućim vremenima. Naprotiv, modernost i konzervativizam nalaze svoju pravu meru zastupljenosti u ovako zamišljenoj građanskoj svesti.

Ova otvorenost za novo nije dakle, u suprotnosti sa željom da se kulturni i nacionalni identitet sačuvaju u budućim vremenima. Naprotiv, modernost i konzervativizam nalaze svoju pravu meru zastupljenosti u ovako zamišljenoj građanskoj svesti. Pavić je tu tek primer, tek obrazac koji poučava svaku malu kulturu, kojoj pretnja nestanka dramatično visi nad glavom, šta joj valja činiti: ako želi da opstane i da traje – a šta se takvoj želji može prigovoriti, a da onaj koji joj prigovara ne završi u rasizmu – ona mora da svoj konzervativizam modernizuje, da ih međusobno sameri i dovede u ravnotežu: ona može da sačuva svoj simbolički kapital samo ukoliko je za korak modernija od onih koji joj prete i u tome je cela stvar. Biti moderan ne da bi se odricali od svog nasleđa, već da bismo ga sačuvali i uvećali. Biti moderan kao što smo to bili u prošlosti, još od Svetog Save i Dušanovog zakonika, biti moderan da bismo to mogli biti i u budućnosti. To je ideja građanske svesti i to je ono što je razlikuje od “urbane” svesti koja je spremna da se odrekne svega, kao da nikada nije postojalo neko juče, kao nikada neće doći neko sutra.  

Milorada Pavića nisam dobro poznavao. Znao sam mnogo bolje i one koji su ga voleli i one koje ga nisu voleli. Ali za ono što hoću da kažem mislim da je dovoljno i ono malo vremena koje sam, u dva maha, proveo u društvu u kome se nalazio i pisac Hazarskog rečnika. Pavić se dobro oblačio. Pio je dobra pića, jeo je dobru hranu, slušao je dobru muziku, bio je na lepim mestima. Zanimljivo je pričao. Nije izgledao ni delovao star, iako je tada već bio star. Čuvao je svoje dostojanstvo i dostojanstvo kulture kojoj nije samo pripadao, već ju je i gradio. Nije bio mediokritet, nije bio malograđanin. Nigde nije pozivan da bi ispunjavao muzičke želje domaćina, a ako možda i jeste, nije se na te pozive odazivao. Voleo je Beograd. Nije bio urban, bio je u suficitu u razmeni sa tzv. svetom.

Pavić je, na kraju krajeva, ovde uzet samo kao primer građanskog obrasca srpske kulture, obrasca koji čuva, štiti i uvećava svoje simboličko nasleđe. Protivno stereotipnoj projekciji “urbane” svesti po kojoj grad nema nikakve veze sa nacionalnim kulturnim nasleđem (što je, ponovimo to, razultat udruženih napora neznanja i kukavičluka “urbane” svesti da pobegne i od svog neznanja i od svog kukavičluka) upravo je ovako opisana gradska svest ponajviše učinila na proizvodnji našeg kulturnog i političkog nasleđa. Baš zato treba konačno napustiti glupu i besmislenu opoziciju urbano/ruralno, ta dva nedorasla ekstrema od kojih se ovaj prvi – recimo otvoreno – grozničavo natura kao dominantni obrazac mišljena u Srbiji, kako bismo iznova uz pomoć mere – te osnovne građanske vrednosti – proizveli ovu našu zemlju. 


[1] Dušan Radović, Baš svašta, sabrani spisi, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 2006, str. 880.

[2] Ne može biti slučajno da je doba dominacije tzv. “urbane” svesti koja nam se natura na najbezočnije načine istovremeno doba “demokratije na zalasku” (naslov odlične knjige Zorana Vidojevića), a rađanja poshumanizma i bio-politike u kojoj se građanska individua, koja svoju snagu crpi iz dodira sa prošlošću i brige za budućnost, vidi ako anonimna čestica u biomasi sa kojom tzv. upravljačka kasta, može da čini isto ono što čini sa stadom ovaca.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner