недеља, 31. мај 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Културна политика

Настићи и Орвел

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Владушић   
уторак, 28. децембар 2010.

Случај породице Настић, који је моја колегиница Јована Папан одлично разјаснила и анализирала[1], заслужује још неколико напомена. Наиме, заиста делује невероватно чињеница да се родитељима одузимају деца зато што су на фотографијама које су начинили, та деца гола. Али то невероватно одузимање деце, које бисмо, да смо мало храбрији него што јесмо, могли чак назвати и лудилом, само привидно изгледа као нешто што је ван сваке памети. Није ту у питању само “педофилизација” савременог друштва, односно став по коме је сваки мушкарац педофил док се не докаже супротно (а не може да се докаже, јер је педофил), већ је таква педофилизација укључена у много крупније промене друштва него што се то на први поглед може претпоставити.

Падом Берлинског зида у оптицај улази термин глобализација који на плану идеја оправдава и легитимише још активније дислоцирање производних погона из земаља Запада ка Истоку.

Падом Берлинског зида у оптицај улази термин глобализација који на плану идеја оправдава и легитимише још активније дислоцирање производних погона из земаља Запада ка Истоку. О томе каква су права радника у тим дислоцираним погонима на истоку, не говори се пуно, јер то није тема за расправу, али то можемо да наслутимо. Са друге стране, код куће, фамозни терцијални сектор (услуге) не може да апсорбује све већу количину незапослених људи, док се новоотворена радна места значајно разликују по степену заштићености у односу на она која су раније постојала. Са падом Берлинског зида укинута је, наиме, опасност од алтернативне идеологије и капитализам је могао да се окрене ономе што му је одувек и једино било на памети: стварању профита, што већег то бољег. Придодајмо томе и тзв. СЕК-у и постаће јасно да је степен сигурности и заштићености просечног становника Запада све мањи и мањи. Тај моменат незаштићености имплицира питање о смислу система, о томе чему он служи и која је корист од поштовања правила система, уколико он нуди заузврат све мање тога. Са друге стране елементи заштите појединца који су постојали у времену пре глобализације данас постају неизводљиви, јер укидањем, ограничавањем и смањивањем тих система заштите (везаних за сигурност радног места, за здравствену заштиту итд.) компаније стварају профит. Стога преостаје само да се до лудила инсистира на оним системима заштите који не могу бити претворени у реални профит (али, као што ћемо видети, могу бити претворена у симболички профит): такав је систем заштите деце од родитеља односно ученика од наставника.

Неко ће рећи да постоје случајеви злостављања у породици и да постоје случајеви неодговарајућег понашања наставника према ученицима. То је тачно. Али тачно је и то да су постојали и закони који су регулисали такве случајеве. То што се ти закони данас чине недовољним јесте последица спиновања опасности од педофилије или од насиља наставника над ученицима. Једноставно, сваком таквом случају посветите огромну медијску пажњу, са неизоставним експерт-папигама који ће у својим шареним краватицама до изнемоглости понављати научени текст. Уколико би за тим било потребе, једним синхронизованим медијским ударом могуће би било педофилију учинити највећим друштвеним проблемом чак и у Србији, оваквој каква је, и било би могуће на тај начин оправдати и такве акције као што је кастрација сваког мушкарца који добије ћеркицу. Звучи ли вам то сумануто? А зашто би било? Јер када сигурност и заштићеност деце постану фикс-идеја (која треба да прикрије све мању заштићеност одрасле већине), онда она налаже “офанзивнији” приступ проблему. Најпре, укидање претпоставке да је неко невин док се не докаже да је крив. Уместо тога, свако је крив док се не докаже да је невин, а има ли бољег доказа невиности мушкарца од његове кастрације.

Неко ће рећи да постоје случајеви злостављања у породици и да постоје случајеви неодговарајућег понашања наставника према ученицима. То је тачно. Али тачно је и то да су постојали и закони који су регулисали такве случајеве. То што се ти закони данас чине недовољним јесте последица спиновања опасности од педофилије или од насиља наставника над ученицима.

Тај офанзивни, а заправо кафкијански приступ кривици по коме је свако крив и то одувек, има и свој епохални а не само религиозни контекст: Фројд у свом познатом тексту Нелагодност у култури, тврди “Ако култура представља нужни пут развоја од породице ка човечанству онда је са њом нераскидиво повезано стално јачање осећања кривице, можда до размера које ће појединац тешко моћи да подноси”[2] Дакле, што је већа друштвена творевина у питању, то ће осећање кривице бити увећавано. Како је кривица резултат неког прекршаја онда, јасно, цео живот појединца треба премрежити још гушћим и још рестриктивним одредбама у таквој мери да појединац или буде потпуно дисциплинован, тачније дресиран, тачније безопасан, или да постане кривац, те да га систем, услед тога, са осећањем апсолутне моралне супериорности, може искључити или жигосати. Тако смо дошли до оних на први поглед потпуно бесмислених забрана: наставници данас не могу да разваде рукама децу која се туку, јер ће их тако дотакнути, што је одличан разлог да родитељи туже школу и траже...шта? Да се наставник или наставница отпусти са посла? Зашто? Зато што он или она нема права да их дотакне. Или можда да им школа плати одштету? (Што се у једном случају збиља и догодило).

Примера забрана ради забрана има на хиљаде и сви они на први поглед доприносе нечијој заштити, некаквом “бољитку”, а заправо доприносе или повећању осећања кривице, што за консеквенцу има једну врсту друштвене укочености, парализованости и страха, јер онај ко се осећа кривим осећа такође да нема право ни на шта, осим да буде кажњен. Истовремено, повећава се такозваног морални кредибилитет које друштво само себи приписује. Заиста, када је степен заштите детета такав да и слика голог детета које направи родитељ не може да се толерише, онда се то пројектује у известан морални стандард, морални ИСО 9004 или већ како, у моралну супериорност наспрам које све остале културе представљају дивљачка племена, која се морају, зарад њих самих, “цивилизовати”.

Почетком прошлог века, та морална супериорност била је приписана раси/народу и ево једног бисера који би могао да нас у том смислу насмеје (кисело додуше):

“Као принцип и као полазна тачка мора се усвојити чињеница о хијерархији раса и цивилизација, мора се прихватили чињеница да ми припадамо супериорној раси и цивилизацији, и мора се запазити да супериорност, иако пружа извесна права, за узврат намеће веома строге обавезе. Основно оправдање за поробљавање домородачког становништва не лежи само у уверењу да смо супериорни у технолошком, економском и војном, већ и у моралном погледу. Наше достојанство почива на овом својству и оно је у основи нашег права да управљамо остатком човечанства. Материјална моћ само је средство за остварење тог циља” (Жил Арман, 1910. година).[3]

Kада је степен заштите детета такав да и слика голог детета које направи родитељ не може да се толерише, онда се то пројектује у известан морални стандард, морални ИСО 9004 или већ како, у моралну супериорност наспрам које све остале културе представљају дивљачка племена, која се морају, зарад њих самих, “цивилизовати”.

Данас се та морална супериорност гради на борби против дувана који је опаснији од осиромашеног уранијума, на заштити деце од полуделих родитељи који су желели да их имају само зато да би имали кога да силују, или од наставника који первезно жуде да ту децу дотакну. Да је ово склоп вредности неког племена у Амазонији за које деца представљају мале богове који не смеју да се додирну док не напуне 18 година, ми бисмо се смејали њиховој залуђености и примитивности. Али многи су данас и овде, у Србији, спремни да оправдају овакво лудило око заштите деце, јер подсвесно знају да то није пуко лудило, него рад једне моћи која преобликује друштвене односе; а увек постоје људи за које је правда увек тамо где је и моћ и који, дакле, свему што моћ учини могу да нађу неко лепо “етичко” оправдање. Укључујући и репресију над онима који не мисле као они.

Јер, забога, они су дивљаци, зар не?


[2] Сигмунд Фројд “Нелагодност у култури” Из културе и уметности, Матица српска, Нови Сад, 1984. 324.

[3] Наведено према: Едвард Саид, Култура и империјализам, Београдски круг, Београд, 2002. 62.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер