субота, 28. новембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Ера ефемерних неуроза или споменик Стефану Немањи у епицентру српског културног рата
Културна политика

Ера ефемерних неуроза или споменик Стефану Немањи у епицентру српског културног рата

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
петак, 21. август 2020.

У време у коме је основна функција државне културне политике постала производња и одржавање конфликта међу различитим идеолошким групама грађана, како би се њихова пажња, из дана у дан, из недеље у недељу, одвлачила од деликатнијих политичких и националних питања, није никакво изненађење што Србија и Београд ишчекују постављање великог споменику родоначелнику Немањића као да је у питању политички скандал, а не повод за славље. У друштву које је све своје светиње систематски профанисало и инструментализовало, чак и Стефан Немања може да буде сведен на пуку „коску за глодање“ која се баца српској јавности у циљу њеног одржавања у стању вечите и свакодневне неурозе, па макар та „коска“ била висока 24 метра и тешка 68 тона. И то што је велики број нас у стању да застане и прозре провокацију не значи ништа – ми ћемо у тој полемици и даље учествовати, јер је мамац, једноставно, неодољив.

Са једне стране, не би требало много да чуди што су толики људи спремни да „бране Стефана Немању“ по сваку цену, и без обзира на политичке околности. Са друге стране, занимљиво је што други имају једнако јарку жељу да споменик, по сваку цену, категорички нападају. Ова расправа се, као што са културним расправама у Србији често бива, води у условима вечног quaternioterminorum, и обе стране у спору говоре о различитим стварима које зову истим именом, а једини резултат спора јесте продубљење јаза неповерења међу грађанима око теме о којој би, у нормалним околностима, требало да постоји апсолутни и недвосмислени јавни консензус.

Син Завиде и отац Светог Саве се тако нашао у епицентру вишедеценијског културног рата Срба против Срба, а полемика о његовом споменику, упркос свему реченом, отворила се управо око онога што најмање има везе са стварним разлозима спора, а то је – естетика

Без икакве сумње, природно је да Стефан Немања, као једна од најзначајнијих личности, како световне, тако и културне историје српског народа, има свој споменик у српској престоници. А ако већ постоји воља да се у њој гради џиновски споменик некоме, онда је родоначелник најславније српске династије и оснивач Хиландара један од најбољих кандидата за то. Избор Стефана Немање је такође логичан са становишта политичке позиције која претендује на широкопојасно захватање већине грађана из оба идеолошка табора – џиновски споменик практично било којој личности из модерне српске историје вероватно би изазвао још оштрије поделе и омразу и пре него што би стигли да виде како би споменик требало да изгледа. Чињеница да упркос томе постоји велики број Срба који је начелно против споменика државнику, светитељу, и културној икони сопственог народа сведочи до које мере је српско друштво дубоко подељено. Али од ове групе су можда још и занимљивији они, ништа мање бројни, и ништа мање гласни наши суграђани, који „у принципу хоће“ споменик Стефану Немању, али им се „овај не свиђа“, односно који по сваку цену неће да такав један споменик подигне „ова власт“. Син Завиде и отац Светог Саве се тако нашао у епицентру вишедеценијског културног рата Срба против Срба, а полемика о његовом споменику, упркос свему реченом, отворила се управо око онога што најмање има везе са стварним разлозима спора, а то је – естетика.

Критике пројекта – од естетике до русофобије

Баш као што су државне и градске власти прагматично одабрале Стефана Немању као идеалан „цвет у коси“ иначе вишеструко спорног, недвосмислено корумпираног, и по свој прилици незаконитог пројекта „Београда на води“, тако су и критичари споменика одлучили да се фокусирају на његову естетику, знајући да расправа о лепоти и привлачности толерише кудикамо неодређеније аргументе од расправе о историјским чињеницама, а да је најширу публику кудикамо лакше мобилисати да над нечим згражава, него да брани државне институције од процедуралних злоупотребаи корупције. Тако смо и дошли до тезе да споменик који још увек није постављен „естетски ружан, накарадан, и одвратан“ (петиција коју је против споменика промовисао дневник „Данас“, и коју је до потписало око 3000 људи, користила је фразу „популистички и наказан“), да је „кичаст и неукусан“, да је „мегаломански“, односно – „превелик“.

Што се тиче опаске да је споменик превелик, на то бар није тешко одговорити: локација на Савском тргу је таква да оправдава његову величину, будући да око споменика има много брисаног простора, а да поглед на њега треба да се пружа дуже целе Немањине улице све до Славије. Ако у центру Београда постоји локација која је примерена за постављање споменика такве величине, Савски трг је свакако то, тим пре што располаже великим простором и већ је окружен низом високих зграда. Да ли је изградња споменика те величине оправдана у економском смислу друга је тема, мада у условима у којим се грађани стално жале како се „не улаже довољно новца у културу“, та тема не би требало да има нарочито висок приоритет.

Што се тиче „ружноће“ споменика, ту смо могли да чујемо мноштво различитих аргумената: ружан је „јер је превелик“, јер је „постамент ружан“ (и превелик), „јер је кичаст“ (зато што је превелик, и постамент је превелик, и китњаст ), јер „не личи на Немању“ („личи на Сарумана“и „Гандалфа“), јер „није у српској споменичкој традицији“. (Ово последње је нарочито забавно, јер можемо само замислити колика би се дрека дигла да је донета одлука да се на Савском тргу у складу са српском споменичком традицијом подигне православни Храм Светог Симеона). Има и аргумената који са естетиком немају превише везе, попут оних да је „споменик ружан јер је тендер био намештен“, или оног да „напредњаци знају да праве само ругло и сељаклук“, што нас веома брзо пребацује на популарни терен „београдска културна елита против хорде сељака и примитиваца који уништавају наш лепи град (и гласају за СНС)“, на коме се аутори горе поменуте петиције и читаоци листа „Данас“ иначе осећају као риба у води. А када се напомене да је аутор остварени и признати руски вајар са раскошним искуством, одједном наилазимо на поплаву шовинистичких и русофобних коментара типа „шта имају Руси да дижу споменике по Србији“, „није Србија руска губернија“, „не може рускикич да прође у европској земљи“ и сл. Другим речима, на споменик су се сручиле све дежурне предрасуде и погрде на рачун Руса и Русије из добро познатог арсенала српских западњака, које подразумевају да је Русија примитивна и некултурна земља која не зна шта је уметност, и чији уметници нису способни, нити достојни да њихова дела красе један „европски град“ попут Београда.

Још једна група аргумената критикује положај споменика на тргу, и ово је без сумње аргумент који је најоснованији. Потпуно је бесмислено, и противречи елементарним правилима симетрије и просторног планирања да се споменик таквих габарита не постави на сам центар Савског трга. Међутим, кривци за ово измештање у страну су исти ови који уопште не желе да се споменик постави, а који су претходно јадиковали да ће им Стефан Немања „заклонити поглед на сат на Железничкој станици“. Попуштање пред овако тупавим аргументом (реконструисани Савски трг имаће сасвим довољно брисаног простора да се сачува „леп поглед на Железничку станицу“, чији се сат једва види са самог улаза на Трг) јесте типичан пример некомпетенције и опортунизма градских власти, које су биле у стању да дају оствареним архитектама да пројектују трг, и оствареном вајару да направи споменик, а онда нису били у стању да споменик како треба ставе на трг.

Александар Рукавишњиков – уметник достојан задатка

Ако се ставе по страни легитимни аргументи који се тичу димензија споменика, већина оцена „лепоте“ и „композиције“ споменика доноси се на основу старих слика тродимензионалног пројекта од пре неколико година, на којима се споменик (а поготово спорни постамент) уопште не виде добро, док организација Савског трга изгледа потпуно другачије него у финалном пројекту који се тренутно реализује. Без икакве сумње, споменик на тој слици (оној истој коју користе и аутори петиције из „Данаса“ да илуструју „популизам и наказност“ пројекта) не изгледа нарочито упечатљиво, и сасвим је разумљиво да га неко, руководећи се искључиво том сликом, оцени као ружан. Међутим, како је постављање споменика започело, имали смо прилике да видимо мноштво фотографија из атељеа вајара Рукавишњикова на којима се види да је Стефан Немања приказан лепо и достојанствено, сасвим у складу са малобројним референтним фрескама из XIIIвека и уз мноштво лепих детаља (укључујући запис на средњевековном српскословенском), и налик на мноштво других споменика тог типа, као и да ће на проблематичном постаменту бити веома комплексни и лепи рељефи који подсећају на српско средњевековно сакрално сликарство и традиционални дуборез.

Наравно, у питању су само детаљи и фрагменти, и коначан естетски суд о споменику оваквих димензија и оволиког нивоа детаљности (постамент ће испод имати читаву галерију историјских рељефа којима ће грађани моћи да приђу) моћи ће да се донесе тек када се види уживо. И наравно, сасвим је могуће, чак врло вероватно, да се и тада великом броју људи неће допасти. Али оно што је већ сада очигледно јесте да је Александар Рукавишњиков овом пројекту приступио озбиљно, предано, професионално, а судећи према његовом недавном интервјуу, и веома инспирисано.

Ово није било довољно за противнике споменика, који су се према овом уметнику понели једнако дисквалификаторски као према његовом делу, још једном потежући добро познате стреле из русофобног арсенала. Рукавишњиков је тако проглашен за „Путиновог дворског уметника“ и „неког анонимног Руса“ (велико је питање ко би од критичара споменика без гуглања био у стању да наведе пет познатих савремених светских вајара), инфериорног у односу на домаће и европске буџетлије самом чињеницом да је своја дела стварао и постављао у Русији. Али Рукавишњиков јестевелики и реномирани вајар са полувековним искуством, специјализован за монументалне скулптуре великих личности, његова дела заиста красе неке од најважнијих урбаних локација у Москви и великим руским градовима. Ту свакако треба поменути капиталне споменике Достојевском (испред Руске државне библиотеке, преко пута Кремља), цару Александру Другом (поред Храма Христа Спаситеља), као и упечатљиви споменик Владимиру Висоцком који је подигнут на гробу овог омиљеног руског барда на московском Вагањковском гробљу. И наравно, не треба заборавити да ови споменици, који већ годинама и деценијама представљају препознатљиве туристичке локације и симболе Москве, нису прошли без циничних и подсмешљивих коментара дела локалне публике, која је једнако била згрожена њиховим постављањем, као неки Боеграђани „Стефаном Немањом“. Тако су зли језици прозвали његов, иначе достојанствени споменик Достојевском, где је аутор приказан како седи веома неудобно на ивици свога постоља (чиме је аутор хтео да каже да Достојевски „нигде није могао да нађе удобно место за себе и своје идеје“), у Москви подсмешљиво прозван „Преглед код проктолога“, што је, без сумње, на нивоу инфантилних коментара средњошколаца који посматрају голотињу Микеланђеловог „Давида“.

Што се тиче (нешовинистичке) опаске да „није у реду да споменике по Београду подиже страни уметник, па ма колико заслужан“, она једноставно не стоји. Не само да су неке од најзначајнијих споменика у Београду правили странци (Теразијска чесма, Споменик кнезу Михаилу, Саборна црква и др.), него су и задужбине самог Стефана Немање, које спадају у најзначајније српске средњевековне споменике, градили (а касније углавном и живописали) – страни мајстори. По правилу – најбољи који су могли да се доведу. Да ли је Александар Рукавишњиков најбољи вајар који је могао да се нађе за овај задатак тешко је рећи, али нема сумње да се према њему поставио компетентно, предано, и професионално, и да му је са својим огромним искуством на сличним пројектима више него дорастао.

Шума накарадних споменика, и покоји бисер

Нико још није направио уметничко дело које се безусловно допада свакоме ко га види, а политички контекст постављања споменика гарантује да ће многи наши суграђани чврсто заузети категорички став да је у питању нешто што им се не никако не допада. То је сасвим у реду, и нема ничега што у овом тренутку те људе може убедити да свој став промене, нити је то потребно. Али недопадање и лична одбојност су једно, а проглашавање овог пројекта за „ругобу“, „ругло“, односно „наказу“ једноставно је неозбиљно, поготово ако се по страни оставе традиционално неуротичне реакције друштвених мрежа на дословно сваку промену градске топографије или архитектуре. Сетимо се, уосталом, ништа мање хистеричних реакција не потпуно професионално завршену рестаурацију Мештровићевог „Победника“!

Споменик Сибињанин Јанку (Јаношу Хуњадију)

Проблем је, међутим, што ниједан други пројекат, ниједан други споменик, није изазвао толики одијум, и то је већ довољан показатељ да споменик овде уопште није тема. Београд има горко искуство са октроисаним споменицима које би градске власти добиле на поклон од неке стране земље, и који су затим постављани на истакнута места у граду без икаквог конкурса, процене стручног жирија, да и не помислимо на некакво консултовање јавног мњења. Истакнуте локације у Београду „добијале су на поклон“уметнички осредње споменике (Пушкин и Ћирило и Методије код Вуковог споменика, Конфуције на Новом Београду, Јанош Хуњади у Земуну), бесмислене и непримерене споменике (Хејдар Алијев на Ташмајдану, са све заставом Азербејџана, споменик песнику Жамбилу Жабајеву за кога у Србији нико није чуо, и чије ниједно дело није преведено на српски), док нам се „посрећило“ са споменицима цару Николају код Старог двора и Светом Сави код Храма Светог Саве, који су естетски врло успешни, и које су опет радили руски уметници. Скандал са „приватним“ постављањем накарадне бисте Јурију Гагарину, који је након пар дана уклоњен, да и не помињемо!

Споменик Хајдару Алијеву

Споменик Јурију Гагарину

Синиша Мали и члан Политбироа Централног комитета КП Кине и заменик шефа Руководилачке групе ЦК КПК за изградњу партије Џанг Чунсиан на отварању споменика Конфучију 

Да ствар буде још гора, ништа боље нисмо прошли ни са низом споменика који су прошли редовну конкурсну процедуру. Данас су многи вероватно заборавили галаму која се надигла око крајње неугледног споменика Николи Тесли на сурчинском аеродрому, док нам је свима свежија у сећању огорченост православне заједнице над „лебдећим“ спомеником патријарху Павлу код Цркве Св. Марка (који је, вреди поменути, наишао на похвале оног дела наше јавности који се данас згража над „кичастим Стефаном Немањом“, ваљда управо зато што је иритирао њихове православне суграђане). За протеклих годину дана такође су постављене веома рогобатне апстрактне инсталације на Богословији и у оквиру пасареле која води на Београдску тврђаву, које сигурно у већој мери искачу из поимања лепог већине Београђана, али негативне реакције ни у једном од ових случајева нису биле ни приближно толико бурне као у случају Рукавишњиковљевог „Немање“.

У овим реакцијама се већ уочава јасан образац – по правилу сметају споменици који су намењени традиционално оријентисаним грађанима („популизам“), који величају значајне српске историјске личности („митоманија“), које имају било какве везе са Црквом („секуларна држава“), и било какве везе са Русијом („руска губернија“). Естетика у свему томе не игра никакву улогу – галама се подигла око лепог и веома класичног споменика српском добротвору цару Николају Другом, али никада око џиновских апстрактних брљотина које немају никакве везе са српском историјом и националним достојанством, а ни у чисто уметничком смислу нису ништа нарочито. Ако српски средњевековни владари треба да се поштују, онда је допуштено да то буде учињено као у случају апстрактног портрета деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави, додуше вајарски успешног дела, али естетски непримереног за једини споменик који Београд подиже свом средњевековном обновитељу и националном хероју. Све што може да наиђе на било какав облик масовног одобравања, и да подстакне макар и мрву националног буђења српског народа, аутоматски се проглашава за „популизам“, „митоманију“, и „ругло“.

Монопол на естетику

На тај начин једна малобројна, али веома гласна и утицајна група српских западњака – „другосрбијанаца“ или „случајних Срба“, зовите их како хоћете – претендује на одржавање монопола који је успоставила над културним институцијама у Србији, као и на успостављање истог таквог „монопола на естетику“. Они себи узимају за право да проглашавају шта је лепо, а шта ружно, шта је „озбиљна уметност“, а шта „ругло напредњачког кича“, а подизањем галаме и хистеријом покушавају да наметну свој став као једини валидни суд укуса грађанима који се у уметност и вајарство не разумеју ништа више од њих, али имају бар довољно обзира да тога буду свесни. Притом своје арогантне културшовинистичке прокламације пакују у политичке обланде, настојећи да преваре патриотски оријентисане грађане да им обезбеде преко потребну масовност како би се саботирали пројекти који управо повлађују патриотском делу српске јавности, а не дирајући никада пројекте који повлађују овој гласној и охолој псеудоелити.

О свему томе сведоче фразе из горе поменуте петиције – оцене „популистички и наказан“, „непримерен и рогобатан“, „ругло кича“, износе се са ауторитативном надменошћу као да су у питању људи који су лично учествовали у унутарњем уређењу Сикстинске капеле или дворског парка у Шенбруну. То су људи којима треба да верујемо да је Бајићева „Стрела која се прекида“ висока уметност, док је Рукавишњиковљев „Немања“ кич, ругоба, и „израз самољубља клептократске власти“ (јер на шта би друго просечан Србин помислио када види кип Стефана Немање, него на Српску напредну странку). А када мало загребемо аргументацију која стоји иза тих самоуверених прокламација укуса и неукуса, тог одбацивања „кича и популизма“, видећемо културшовинистичку и малограђанску празнину, која се своди на стару максиму да „народњаке слушају сељаци“, а која представља културни манифест случајних Срба.

Аргументи против споменика и „аргументи против Немање“ – брак из интереса Прве и Друге Србије

Ништа мање није занимљива ни лакоћа са којом аргументи против споменика прелазе у аргументе против самог Немање. Има у томе еристичких стратегија и потребе да се пошто-пото ојача своја позиција у спору, али климави аргументи о „неукусним димензијама споменика“ и „ружноћи постамента“ врло лако отклизавају у тираде против српског „нездравог и митоманског односа према прошлости, Цркви, и Русији“, а одатле у потпуно произвољне, неутемељене, и недвосмислено злонамерне опадачке коментаре на рачун оца средњевековне Србије. А ту познати другосрбијански и случајносрпски аргументи против „националне мегаломаније“ и „великосрпског експанзионизма“ улазе у изненађујућу резонанцу са нечим другим – са истинским псеудоисторијским митоманијама, како српским, тако и оним које већ деценијама негују наша бивша браћа у Загребу, Сарајеву, а од скора и на Цетињу.

Зашто је Стефан Немања осетљива тема за псеудонационалисте новопечених нација у региону, није тешко схватити. Стефан Немања представља печат континуитета српске народне самосвести и културног идентитета који непрекинути трају више од осам векова, што представља веома импресиван временски период и за велике народе Европе, а камоли за инстант нације никле на рушевинама бившег Источног блока. Стефан Немања и Немањићи су стога предмет малициозне фасцинације свих модерних опадача српског народа, који српској историји приступају као да је комшијин повртњак – украсти шта се може понети, а остало изгазити и опоганити колико се може. У томе у овом конкретном случају нарочито предњаче тзв. Монтенегрини, за које је питање ампутације сећања на то да је Зета заветна земља Немањића, а Подгорица родно место Стефана Немање, без претеривања питање живота и смрти. И док се оци младих несрпских нација из петних жила упиру да пронађу доказе свог трајања, особености, и „идентитета“ у фрагментима опскурних повеља, старим мапама, и туђим споменицима, истовремено улажу велики напор да своје фрустрације српским народом из новијих ратова екстраполирају на далеку „заједничку прошлост“. Иако се постојање српског народа у тим круговима често отворено негира, Немањићи представљају онај „несводиви остатак“ који, нити могу да присвоје, нити да га избришу, па се онда баве измишљањем клевета и распредањем епскофантастичних прича о Немањи и његовим синовима. И у свему томе наилазе на помало неочекивану публику у Србији.

Један део те публике су „случајни Срби“ – идеолошки Хрвати, Монтенегрини, Бошњаци заробљени клетом игром судбине у трагичну чињеницу да су рођени усред Србије и од родитеља Срба – који злурадо и без провере гутају сваку измишљотину и сваки опадачки и клеветнички коментар на рачун српске историје и културе као да је мана небеска. Али други део публике помало изненађује – то су често презрени и занемарени, али ништа мање раширени и гласни „првосрбијанци“, „србски аутохтонисти“, „Сораби“, и „Протоилири“, припадници „народа најстаријег“, настављачи луче „Античке Србије“ Александра Великог и Нина Белова. Они такође сладострасно усвајају измишљотине хрватских, бошњачких, и монтенегринских псеудоромантичара са њиховим фантазијама о „геноциду над богумилима“ које су спровели Немања и Свети Сава. Они Немањиће виде као „кукавичје јаје (грчке) православне цркве“, подобне због своје православне политике, а све у циљу скривања „истинске и забрањене историје Срба“. За њих је споменик Стефану Немањи као „оцу средњевековне Србије“ нарочита увреда, јер Срби не само да су имали своје кнежевине и краљевине и пре Немањића (Војислављевићи, Властимировићи и сл.), већ, према њиховом дубоком уверењу, постоји читава плејада раносредњевековних и античких династија, краљева, и владара, чије се постојање заверенички скрива од српског народа.

Скопље; Споменици Александру Македонском и Филипу другом - оба са фонтанама

Каква се онда шаролика коалиција обрушила на споменик Стефану Немањи – српски западњаци, духовна деца политичког Загреба и Сарајева, и локални имитатори хрватске и бошњачке школе епске фантастике! Док једни желе Српство без корена, чији ће сви споменици бити апстрактне металне руже и „стреле које се прекидају“, други желе да Српство пресаде у „боље, лепше, и старије корене“. А заједничко им је да се и једни и други бацају камењем на постојећу, документовану, историјски утемељену, и што је најважније – живу традицију српског народа. Заједнички им је презир према Цркви, која за прве представља тумор на српском националном бићу и расадник назадних идеја, национализма, и ксенофобије, а за друге је узурпатор српске историје који, не само да „намерно обрисао српски идентитет“ наше католичке и муслиманске браће, него је обрисао и сећање на српске „истинске, паганске корене“.Заједничка им је и русофобија – док за једне Русија представља „притајено зло које вреба са Истока“ и природног непријатеља свега што цивилизовани Свет™ представља, која џиновским Стефаном Немањом и осликавањем Храма Светог Саве покушава да отргне Србију из загрљаја своје евроатлантске породице, за друге је Русија „саучесник у фалсификовању древне и истинске српске историје“, која џиновским Стефаном Немањом и осликавањем Светог Саве покушава да сакрије да су „Срби старији и од Русије, и од Немањића, и од православља“. Иронијом судбине, тзв. „Друга Србија“ је у борби против постављања, или бар блаћења споменика Стефану Немањи, пронашла савезника у свом архинепријатељу – „Првој (и најстаријој) Србији“. И тако људи који у Стефану Немањи виде пандан подизању џиновског споменика Александру Македонском у Скопљу добијају подршку од људи који сматрају да је Александар Македонски заправо био Србин.

Промашена критика и громобрани за градску власт

У крајњој линији, потпуно је легитиман и политички отпор овом пројекту као начину да се симболички утемељи и учврсти режим Александра Вучића. Али борба против Александра Вучића не сме да прерасте у борбу против српских националних симбола само зато што Вучић те националне симболе користи као смоквин лист за своју антинационалну политику

Још једном треба нагласити – потпуно је природно да се пројекат споменика Стефану Немањи, његове пропорције, величина, изглед, или сама идеја, некоме не допадају. И апсолутно је легитимно да ти људи негодују, да се жале, пишу петиције и траже да се пројекат откаже. Ако постоје рупе, нерегуларности, и незаконитости у конкурсу и изградњи споменика, указивање на то чак представља грађанску обавезу и дужност. У крајњој линији, потпуно је легитиман и политички отпор овом пројекту као начину да се симболички утемељи и учврсти режим Александра Вучића. Али борба против Александра Вучића не сме да прерасте у борбу против српских националних симбола само зато што Вучић те националне симболе користи као смоквин лист за своју антинационалну политику. И то се поготово не може на иоле продуктиван начин учинити у савезу са људима који српску историју и њене националне симболе дубоко презиру.

Ако је циљ ових координираних напада на споменик Стефану Немањи „да се руши Вучић“, резултат је спектакуларно контрапродуктиван. Председник Србије и његове кабадахије из градских власти на њих уопште не морају да одговарају, довољно је само да уступе позорницу неким од разобрученијих опадача из неке од горе размотрених парадигми – бесмислице и малициозне небулозе које они износе на рачун споменика, руског уметника, и Стефана Немање лично, биће јача подршка за напредњачки режим од самог споменика, па да је дупло већи него што јесте. Чак ни традиционални аргумент за све намене и све прилике – „трошите толике паре на споменик, а…“ – губи своју тежину када је у питању Стефан Немања, баш као што сличне отровне стреле промашују када је у питању заветни Храм Светог Саве.

Велелепни споменици националним великанима треба да буду саморазумљива ствар за било које, чак и сиромашно друштво, а ако се критикују, треба да се критикују са легитимних позиција, и позивајући се на сувисле аргументе. При томе све стране у спору треба да буду конструктивне и да се не инате, је су у питању пројекти који ће обележити Београд за наредних сто и више година. Власти то веома добро знају, и зато пажљиво користе овакве „громобране“ да би иза њих сакривали кудикамо процедурално и естетски проблематичније пројекте. Паралелно са спомеником Немањи, у истом крају града ничу гигантска стаклена кула и мастодонтски тржни центар, као кудикамо већи и монструознији споменици свему ономе што је супротстављено традицији оличеној у Стефану Немањи, односно Светом Симеону –споменици „незаустављивом прогресу“, „храмови куповине“, читав град у граду посвећен новцу, приватној имовини, и комодификацији јавног простора. Савски трг и статуа Стефана Немање су најмање спорна ствар у целом том гигантском пројекту, а њима се посвећује убедљиво највећа пажња. И то није случајност.

А ако је тај пројекат покренула и завршила самозаљубљена и клептократска напредњачка градска управа, утолико је већа срамота по све оне мање самозаљубљене и мање клептократске градске управе које су пропустиле да то учине пре ње

Ако постоји политички разлог што су напредњаци поставили споменик оцу средњевековне Србије на Савски трг, онда то није из „љубави према кичу“, „мегаломаније“, „митоманије“, нити је то некакав „израз самољубља“.Његов циљ је прагматичан – управо да буде громобран који ће легитимни отпор Београђана према узурпацији јавног простора и брисању урбаног идентитета Савамале по узору на емиратске (и америчке) „ситије“ усмерити према једној површини која јесте јавна, која јесте улепшана, и која јесте замишљена као велико подсећање на средњевековне корене српског националног идентитета. А ако је тај пројекат покренула и завршила самозаљубљена и клептократска напредњачка градска управа, утолико је већа срамота по све оне мање самозаљубљене и мање клептократске градске управе које су пропустиле да то учине пре ње.

Када ту неспорно самозаљубљену, некултурну, и клептократску управу најзад сменимо, тежак задатак нове управе биће да у Београду направи нешто још лепше и велелепније. А они који већ сада маштају о томе да Стефана Немању сруше као споменик Садаму Хусеину у Багдаду, нека стану и замисле се – међу споменицима у Београду има ругоба које кудикамо више заслужују склањање. Или нека још мало сачекају – Тржни центар „Галерија Белгрејд“ биће ускоро отворен, а његова блистава светлост засениће споменик Стефану Немањи - све и да је два пута већи.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер