Као што не знам тачно зашто нас намеравају уништити или макар то што остане преименовати, а намеравају, није више ни важно што, због нечега је у свему томе јако битно да не знамо које нам је писмо, наравно ни језик ускоро, а после тога ни име.

Шта вам још остаје? Читате текстове на Интернету, љутите се на ауторе који пишу латиницом. Мрзите латиницу, кажете – то није српско писмо. Ловите хрватске речи, и предајете их Хрватима не знајући да су то ваше речи. Ваша је крива крива предоџба да постоје сви ови нови језици, изникли из српског. По Вуку.

Коришћење два писма у једном националном корпусу доводи до непотребних гложења. У нормалној држави не би била потребна удружења попут „Ћирилице”, јер би се подразумевало да један народ има једно писмо. У условима једноазбучја не би били потребни ни чланци, књиге, телевизијске емисије и други облици културног ангажовања у прилог овог или оног писма.

Чак и ова накардна имена, која немају никакве везе са нашим стварним језиком, показују колико је филмским ствараоцима стало до било какве, чак и формалне језичке веродостојности.

Занимљиво је да се вршилац згражава што се један професор универзитета – Тешић – ружно обраћа њему – другом професору универзитета. У Тешићевом случају је то што је професор универзитета у већем делу текста отежавајућа околност, пошто је, уз хонорар у Гласнику, примао другу плату. 

У СГ затекао сам 27 уредника и лагер књига који данас износи око 630.000.000, те је неминовно смање издавачке делатности и отпуштање уредника по уговору, који раде и у другим установама.

Нова власт у Србији је, уместо да, као барем декларативно „патриотскија“ од претходне, покуша да обезбеди пристојније финансирање уметничког стваралаштва и поштенија правила игре, причу о овој области почела мантрањем о „патриотској култури“, што је било погрешно формулисано.

Дакле, оно што зовемо културом у Србији постало је једно памфлетско препуцавање писменијих међу неписменима. Културни радници постали су промотери извесних идеја. Исто као естрадне звезде. И ту нема разлике. И зато Фарма и зато Велики брат. 

Гђа Бркић је апеловала на жене да се више баве политиком. Зашто и поред свих апела жене то избегавају? Одговор на то питање може се чинити сложеним, али можда то и није; можда је он једноставан и парадоксалан: такве позиције нису заправо толико погодне. 

Да ли је овај цитат Светин или је и њега негде пођонио – не знам. Искрено, волео бих да га је негде дрпио. Из истог разлога из ког се надам да, ако недотупавна синтагма и јесте, недотупавни и неписмени наслов текста није његов.