среда, 18. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Србија - (не)сигурна кућа
Куда иде Србија

Србија - (не)сигурна кућа

PDF Штампа Ел. пошта
Милутин Стевановић   
среда, 16. октобар 2013.

Да ли је мала Реа може бити српски Дима Јаковљев?

Да Србија нема Ибарску магистралу, били бисмо ускраћени за још једну спознају о нама као евроунијатским талибанима, односно о нашој спремности да се понизимо много више него што би здрав разум могао да поднесе. Зашто је Ибарска магистрала битна у овој причи?

Мала варошица Љиг (иначе позната и по томе што је 1915. у њу по први пут непозван умарширао Јосип Броз без белог коња), налази се на неком од наших коридора (не знамо број, али нека буде 13), а који од милоште зовемо Ибарском магистралом. Ех на тај коридор јуче су изашле мајке и деца из Љига блокирајући на кратко саобраћај. Не, нису тражиле веће пензије, плате, ниже „болоњске“ поене... Не, тражиле су једно дете!? То дете се зове Реа. Слично имену мајке оснивача Рима: Ромула и Рема.

Реа има само 3 године и још неки дан. Што би деца тог узраста рекла - „тли и по“! Реа има мајку Наташу и оца Роберта Матијевића. Има? Не баш.

Рођена је у Загребу, где јој се мајка Наташа вероватно претходно заљубила у оца Роберта. И то је лепо. Оно што није лепо је што је Роберт одмах након њеног рођења почео да малтретира њену мајку, а када сте „стари“ само неколико месеци, ви то малтретирање врло дубоко осећате.

„Мор ти неко може тог Роберта и разумјет“ – не? Његова „шквадра“ са Медвешчака га је уз „Жују“  задиркивала како се „могел оженит с циганком“ и сл.- не? Па се Роберт након десетак „Жуја“ из вечери у вече до те мере емотивно празнио (читај -  трезнио) над сиротом Наташом, да је морала потражити спас у загребачкој Сигурној женској кући, да би 2010. са малом Реом одатле побегла и потражила спас у родном Љигу.

Од тада Реа, а и њена мајка Наташа имају мира и живе нормално, колико се у овој земљи то може. Барем их нико није тукао. Штавише, загребачки суд је малу Реу доделио мајци на старање до окончања бракоразводне парнице. Ех, лако је са загребачким, али шта каже ваљевски суд? Србији се жури, што би рекли наши „вождови“.

Елем, насилник из Загреба се обратио суду у Ваљеву да му додели девојчицу, да може да је одведе са собом у Загреб. Погађате, мајци Наташи ни „З“ од Загреба не треба. Треба јој сопствено дете, а нарочито детету треба мајка.  Пошто се „Србији жури“ ваљевски суд је убрзано, што би се рекло: „док ишчупаш длаку из носа“, донео одлуку да се дете одузме мајци, и додели манијаку из Загреба.

У најобичнијој локалној бракоразводној парници код нас суд обавезно додељује дете млађе од 7 година мајци, осим у изузетним случајевима (болест, неурачунљивост...). Па и то траје годинама. Шта нас нагони да будемо толико снисходљиви када је Хрватска у питању, да чак и суд заседа експресно, и донесе одлуку која задире у саму природу односа родитељи-деца? Па ако пред једним анонимним загребачким насилником српска држава не може да одбрани свог грађанина, а поготову ако је тај грађанин мајка, шта нас тек чека када би нам се, не дај Боже, „наврзли“ један Ивица Тодорић, Мирослав Туђман или неки други хрватски тајкун?

Примопредају је судија Милутин Николић (а нека имена треба памтити) заказао за 16. октобар, тачно у подне. Вероватно док ви ово читате, у Љигу се одвија примопредаја детета, односно одузимање од мајке и слање у Загреб. Ако мајка и Љижани буду пружали отпор, па још ако им падне на памет да блокирају магистралу, држава ће језиво реаговати, како јој и приличи. Нема шале са државом. Сукобиће се пендреци са варјачама, сузавци са оклагијама, али трогодишње дете не сме стајати на путу добросуседских нам односа, а нарочито уочи посете председника Јосиповића. Замислите да Јосиповић дође, а мала Реа и даље буде уз мајку! Па пушиле би се ровињске цигарете на све стране. Доктори би их преписивали против бронхитиса.

Но оставимо политику по страни. Интересује нас где се у овој прилици денуше силне фемисткиње и њихови покрети?  Где су жене у црном, белом и осталим бојама? Где су дежурни медијски проливачи крокодилских суза? Где су они храбри борци за женска права, који нас урокљиво гледају са Б-92 и осталих евроентузијастичких екрана? Где су НВО, које силном енергијом атакују на темеље ове државе, темеље породичних и националних вредности, али занеме пред судбином мале Рее?  Где су сви они некада забринути над судбином керуше Миле? Где су тзв. борци за мањинска права? Зашто малој Реи не организују параду поноса?  Где је министарство правде?  Где су правници? Где је заштитник права грађана? Где је ПВ? Где је ППВ? Где је ПППВ? Где нам је морал? Где је осећај за правду? Где је хуманост?

Где сте, бре?

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер