недеља, 16. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Последња у низу легализација и легитимизација лова на Србе
Куда иде Србија

Последња у низу легализација и легитимизација лова на Србе

PDF Штампа Ел. пошта
Петар В. Шеровић   
субота, 24. новембар 2012.

Непрекидни процес насилног сужавања етничког, односно животног простора српског народа, који траје већ вековима, добио је ових дана нови замајац одлуком Жалбеног већа Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу да ослободи хрватске генерале Готовину и Маркача, а са њима и државу Хрватску, сваке одговорности за етничко чишћење Срба током тзв. акције „Олуја“, јула 1995. године.

Први изрази сада већ општег разочарања и „констернације“ српског народа у вези са дељењем правде ala Hague и најновије urbi et orbi поруке Трибунала да је „Србе дозвољено убијати, ако то некоме користи...“ (Павел Чернишев, московска „Правда“, 17. новембар 2012), као и изрази осећања немоћи, личне и државне, да се издејствује било шта чиме би се, бар на неки начин, „исправила тешка неправда“ морају, коначно, уступити место реализацији, одн. отрежњењу, да је постало неопходно да Срби већ једном почну да поштују своје сопствене жртве. Јер, ако српски народ већ деценијама упорно заборавља сопствене жртве илузорно је надати се и очекивати да ће неко други то чинити за њега или у његово име. Све оно што нам се од Првог светског рата на овамо лоше догодило није ништа друго до логичан исход и последица управо нашег заборава и немара према страдању сопственог народа.

Овде ћемо покушати да изнесемо једно сасвим сажето виђење оних збивања која су у директној вези са поменутом проблематиком страдања српског народа у новијој историји. Будући да је историјска наука социјалистичке Југославије пола века упорно истрајавала на својој крајње поједностављеној и идеолошки утемељеној представи историје која је, из бројних разлога и у значајној мери, још увек заступљена у нашој средини па и шире, чини се да постоји насушна потреба да се слика о поменутим збивањима, бар у оваквој форми, освежи. Сведоци смо да, након две стотине година од првих корака ка установљењу своје нововековне државности, српски народ опет стоји на почетним позицијама у процесу болног и мукотрпног реконституисања те исте државности и међународног признања њеног легалитета и легитимитета. Давно изгубљен у идеолошким маглама и лавиринтима вулгарног идолопоклоничког једноумља и псеудонаучних манипулација, чини се да још увек безуспешно трага за изгубљеним државно-националним идентитетом не би ли, у условима готово апсолутне доминације глобалистичког виђења будућности човечанства, некако нашао своје место у суровој реалности „Новог светског поретка“. 

Поменути процес сталног насилног сужавања етничког простора (политички коректан израз за термин геноцид) српског народа инициран је у ширим размерама током његове исламизације, одн. потурчења, а, у нешто новије доба, и албанизације. Један огроман број Срба у Босни и Херцеговини, Рашкој, на Косову и Метохији, у Црној Гори и Македонији временом је све више губио своје етнојезичко јединство са матицом. Паралелно са овим процесом текло је насилно покатоличење једног великог сегмента српског живља у западним областима српског етничког простора, што је, од средине 19. века, довело и до његове постепене хрватизације.

Током анексионе кризе (1908-09), а услед снажног притиска Централних сила, Краљевина Србија је била присиљена да прихвати отимачину једног великог дела српског животног простора. Недуго затим, влада Аустроугарске користи убиство надвојводе Франца Фердинанда као повод за „коначно решавање српског питања“ у чему је имала подршку Немачке, а све у оквиру заједничког стратешког пројекта Drang Nach Osten и у светлу њихове реакције на сјајне победе српске војске у Балканским ратовима када су у општем заносу родољубља повраћене матичне територије српског народа – област Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија и Македонија). Општа антисрпска хистерија захватила је „црно-жуту Монархију“, а у томе ни најмање није изостајало хрватско јавно мњење. Непосредно после атентата у Сарајеву у листу „Хрватска“ бр. 794, од 29. јуна 1914. пише: „И у нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати се и уништити их. То нек нам буде од данас циљ”. Исти лист, у истом броју, доноси и следеће: “Убојице, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га ветар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролијева крв… Срби су љуте змије од којих си тек сигуран онда када им сатареш главу”.

Уследили су аустроугарски ултиматум и објава рата Србији након чега избија „Велики рат“ током којег Србија губи више од 28% становника, односно 62% мушког радног становништва (53% погинулих и 9% трајних инвалида) између 18 и 55 година. Што због ратних дејстава, што због епидемија заразних болести и тешких оскудица проузрокованих ратним стањем, те услед активне политике злочиначког затирања српске нејачи од стране Поћорекове солдатеске, у оквиру које се посебно истицао један део одрођених Срба римокатолика и Срба мухамеданаца, у Србији је страдало око 650.000 цивила. Генерал Павле Јуришић Штурм, командант Треће армије, први је током августа 1914. обавестио Врховну команду о злочинима и пљачкама војске која је кренула у поход на Србију. У том контексту помиње зверства 13. (загребачког) корпуса и 42. домобранске дивизије: „…На целом путу (Крупањ – Зворник) којим је маршевала Моравска дивизија другог позива, сазнао сам о страховитом зверству које је на свом путу непријатељска војска починила: деца и жене нису ни мало штеђени, но су их убијали или зверски унакажене остављали…“ О размерама геноцидног деловања аустроугарске војске у Србији светска јавност је сазнала из извештаја др Арчибалда Рајса (Rudolph Archibald Reiss), професора на Универзитету у Лозани. У низу аутентичних података, уз навођење места, времена, имена и формацијских назива јединица, др Рајс, у књизи „Шта сам видео и преживео у великим данима“, пише и следеће: „Лешница: и ту су се збили грозни призори за које поштен човек једва може да верује да су истинити. Када су довели 109 прњаворских становника, њихови војници су већ били ископали гроб. Повезали су их заједно са ужетима и окружили групу бодљикавом жицом. Онда су војници опалили један плотун. Цела група се скотрљала у раку. Извесно је да многи нису били смртно погођени, већ су живи сахрањени…“ У закључку ширег текста др Рајс каже: „Ово је један мали преглед онога што су учиниле трупе оних који су себе прогласили за Културтрегере. Прелазећи данас, после 14 година, у мислима све што сам видео и чуо у Шапцу и даље, обузима ме срџба и ја се питам: да ли су кривци испаштали? Зар нема оних који су били џелати српског народа и који, заштићени местом рођења, уживају данас сва права и слободе као сународници овог истог народа који су хтели да униште са јединственом свирепошћу?“

Без обзира на сву патњу и страдања која су претрпели током Првог светског рата, Срби су прихватили Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, тј. Краљевину Југославију, као општу ствар и заједничку вредност. Једини су јој подредили своје националне интересе, па чак и оне највиталније. Занемарили су и одбацили све предности Лондонског уговора (1915) којим им је нуђена српска држава у оквиру које би се нашле и области настањене Србима римокатолицима и Србима мухамеданцима. Ради „мира у кући“, југословенству су подредили и унутрашњу организацију државе без јасног назначења српског етничког простора у њеним оквирима, а однос према сопственим жртвама, нарочито бројним инвалидима, свели на једва препознатљиви минимум. Остала „јужнословенска браћа“, а посебно Хрвати, наставили су да следе своје усконационалне интересе и да остварују своје циљеве управо на уштрб виталних интереса српског народа.

Процес сужавања етничког простора српског народа био је обновљен не дуго затим и то једним на први поглед сасвим бизарним садејством антисрпске политике хрватских клиронационалиста и сепаратиста с једне стране и Совјетске државе, одн. Коминтерне и њених секција, с друге. Иако су им мотиви били различити циљ им је био исти – борба против југословенске државе као „тамнице народа“ успостављене наметањем „великосрпске хегемоније“ и њене политике „националног угњетавања“. Срби су за бољшевике били трн у оку због топлог пријема више десетина хиљада руских белогардејаца, одн. избеглица од Октобарске револуције, којима је југословенска Монархија, у личности Краља Александра I Карађорђевића, омогућила сваку врсту организовања – од црквеног до војног. Совјети су у Краљевини СХС, одн. Краљевини Југославији, видели један од главних полигона за припрему контрареволуције у СССР-у те су је, стога, осудили на пропаст.

У својству једне од секција Коминтерне, Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је почела да пројектује и форсира неке нове националне идентитете и посебности, а у пуном складу са ватиканском стратегијом разбијања српског животног простора и претварања Хрватске у спољни бедем према православном свету. Показаће се да су програмски документи Четвртог конгреса КПЈ (у Дрездену, новембра 1928) постали путоказ сваког потоњег антисрпског деловања на просторима Југославије, све до наших дана. На конгресу је констатовано да су стварањем државе јужних Словена, одн. Краљевине СХС, стављени под власт великосрпске буржоазије Словенци, Хрвати, Црногорци, Македонци, али и велике области које припадају албанском, бугарском и мађарском народу. КПЈ је у српској буржоазији и војсци Краљевине видела свог главног непријатеља нагласивши да се борба мора пренети у само двориште хегемонистичког режима, одн. у Србију. Та борба је требало да започне признавањем права етничких заједница на отцепљење и позивањем истих на оружани устанак. Изазивањем оружане побуне у земљи и њеним растурањем створили би се услови за стварање нових држава на рушевинама Краљевине СХС. „Резолуција о привредном и политичком положају“, као службени документ Конгреса, позива КПЈ у борбу за формирање независне Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док се мађарској мањини у Војводини обећава право на отцепљење.

Нарочита пажња посвећена је тзв. „албанском питању“. Конгрес је установио да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије те да је његово ослобођење од српске окупације могуће само дизањем Албанаца на устанак. Сходно томе, КПЈ је упутила позив „Косовском комитету“ да дигне устанак против српске окупације. Упућен је и апел радничкој класи ширег региона да подржи устанак угњетеног албанског становништва и да му помогне у стварању независне и уједињене државе Албаније.

„Акциони програм“ Четвртог конгреса КПЈ позива све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и Метохији и Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. Показало се да је у остварење овог програма прва кренула усташка „Хрватска револуционарна организација“ и то крајем лета 1932. године. Њен вођа, Анте Павелић, доноси одлуку да се изврши оружани напад на институције Краљевине Југославије у Лици и тиме иницира оружана борба за ослобађање хрватског народа од српске окупације. У ноћи, између 6. и 7. септембра, усташе под командом Андрије Артуковића нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб је трајао врло кратко, јер су жандарми пружили жесток отпор и натерали нападаче на повлачење. У броју 28 листа „Пролетер“, гласилу КПЈ, објављен је тим поводом текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, између осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“.

У контексту даљег деловања антисрпских снага у земљи и инострантву посебно се издваја убиство краља Александра I Карађорђевића које је организовано и изведено сарадњом хрватских усташа и македонске ВМРО, а под туторством Италије, Немачке и Мађарске. На Краља је извршен атентат у Марсеју, 9. октобра 1934, приликом посете Француској у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке.

Уз активну подршку Хитлера и Мусолинија, након дугогодишњих хрватско-сепаратистичких уцена и сталне дефанзиве и попустљивости српских политичара, проглашена је 1939. Бановина Хрватска којој су припале и земље православних Срба –северна Далмација, Лика, Кордун, Банија, Горски котар и западна Славонија. У својој Историји српског народа (поглавље под насловом „Влада Краља Александра“) Владимир Ћоровић пише: „Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван Приморске и Савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историјске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историјске државе и који је по својој традицији сав 'словински', а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историјском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То све ствара мучну атмосферу.“

Наредна фаза насилног сужавања етничког простора српског народа започиње ратним операцијама сила Осовине против Краљевине Југославије, одн. ваздушним нападима на Београд којим је проузрокована погибија око 2.300 његових житеља. Југословенска војска није била у стању да пружи било какав озбиљнији отпор непријатељу који је по броју, техничкој опремљености и већ увелико стеченом борбеном искуству био неупоредиво надмоћнији. Диверзантске акције фолксдојчера (тзв. „пете колоне“) и хрватских усташа у позадини југословенских јединица, слаб борбени морал Хрвата и већине припадника националних мањина, знатно су допринели брзом сламању отпора. Тако су 10. априла два комплетна пука Југословенске војске, попуњена готово искључиво Хрватима, прешла на немачку страну, а уочени су и случајеви где су млађи официри хрватске националности дочекивали припаднике Вермахта са боцама шампањца (Purnell’s History of the Second World War, бр.14, стр. 391). У телеграму упућеном Министарству иностраних послова Рајха 11. априла 1941. године, немачки опуномоћеник Едмунд Везенмајер је навео да је одушевљење међу хрватским становништвом достигло врхунац приликом уласка немачких трупа у Загреб, а да му је генерал Кин том приликом рекао да је једино у Линцу (родном месту Адолфа Хитлера) био сведок нечега сличног (В. Ђуретић, Савезници и југословенска ратна драма I, Београд 1985, стр. 32). 

Капитулацију Краљевине Југославије потписао је Александар-Цинцар Марковић 17. априла 1941. године. Окупатор је омогућио остварење свих претензија према њеној територији. Северни део Словеније припојен је Немачком Рајху, док је јужни део са Љубљаном анектирала Италија. Већи број јадранских острва, делови далматинске обале и Бока Которска такође су постали део Италије која је успоставила контролу и над сада независном Црном Гором. Косово и Метохија, делови Црне Горе и Македоније припојени су тзв. Краљевини Албанији, одн. „Великој Албанији“, која је била под протекторатом Италије. Бачка је припала Мађарској, а велики део источне и југоисточне Србије као и већи део Јужне Србије (Македоније) анектирала је Бугарска. Остатак Србије и највећи део Баната стављени су под немачку војну управу. Ипак, највећи део територије Краљевине Југославије припао је новооснованој НДХ. У њене оквире ушле су Хрватска са Ликом, Кордуном и Банијом, Славонија, велики део Далмације, цела Босна са Херцеговином, као и Срем све до Земуна.

Јасно је било да НДХ, као марионетска држава сила Осовине, није никако могла бити стварно независна нити, пак, суверена држава, али су идеолози усташког покрета, њихови истомишљеници и симпатизери, били одлучни да постане искључиво хрватска, одн. расно чиста. Реалност је говорила о потпуно другачијем стању ствари – од око 6,5 милиона становника НДХ, само нешто више од 50% били су Хрвати. Срба је било око два милиона, становника мухамеданске вере (углавном српског порекла) око 750.000, а у земљи је, такође, живео и један мањи број Немаца и Јевреја. Домаћи Немци у НДХ уживали су сва права која су припадала њиховим сународницима у целој Хитлеровој Европи. Према Јеврејима је заузет онакав став какав се и очекивао од верног савезника нацистичке Немачке те су њихова погубљења, прогон и масовна депортација почели готово одмах по преузимању власти од стране усташа. Муслиманима је признато право да живе као слободни грађани НДХ. Њихов предратни вођа у Југославији – Куленовић, који је иначе био министар како у Влади Цветковић-Мачек тако и у Симовићевој „пучистичкој Влади“, пришао је Павелићу и изјаснио се за НДХ одмах по установљењу нове државе.

Усташка пропаганда прогласила је мухамедански живаљ исламизованим Хрватима, чак „хрватским цвијећем“, а у свесној намери да се избришу све везе са његовим српским коренима. У ту сврху формирани су и посебни муслимански усташки одреди који су, како се то убрзо показало, одиграли заиста мрачну улогу у оквиру Павелићеве злочиначке стратегије геноцидног етничког чишћења православних Срба у НДХ. Постали су познати по свом изразито свирепом третману православног цивилног становништва. Њихова зверства, посебно у Херцеговини и источној Босни, не ретко су превазилазила и саме границе бестијалности. Истине ради, треба нагласити да је међу муслиманима постојала и друга, иако знатно мања струја, коју је махом чинило образованије муслиманско становништво са јасним сећањем на своје српско име и порекло.

Основна препрека за остварење нацифашистичког плана првака НДХ да се створи расно чиста Хрватска, била је чињеница да на њеној територији постоји два милиона православних Срба. Одмах су предузете мере које су имале за циљ брисање свих „спољашњих“ посебности Срба у односу на Хрвате. Свака употреба ћириличног писма била је строго забрањена, Српска православна Црква преименована је у „Грчкоисточну цркву“, а разрађен је и уведен читав програм насилног покрштавања православног живља у римокатоличку веру. Срби су сада морали да се похрвате или да се удаље са територије НДХ. Већ јуна 1941. године, неки чланови усташке Владе почели су да говоре о „српском проблему“ и о начинима решавања тог проблема, а у опцији су били насилно покрштавање, протеривање и физичко истребљење. Но, и пре јуна 1941. године, усташке војне формације почеле су да спроводе дотад невиђени терор над српским становништвом. Прво се кренуло са физичком ликвидацијом представника српске интелектуалне, друштвене и црквене елите по градовима, даби се убрзо прешло на акције масовног истребљења православног живља. По целој НДХ шириле су се пароле: „Србе о врбе!“, „Биће крви до кољена!“, „Вадићемо им 'дицу' из утробе!“ и слично. Читава села паљена су до темеља, а становништво је убијано на најбруталнији начин или одвођено у концентрационе логоре који су почели да ничу по целој територији НДХ. Бездане јаме у Херцеговини, Далмацији и Лици служиле су као масовне гробнице за десетине хиљада убијених или тешко измрцварених, али још увек живих, мушкараца, жена и деце српске припадности.

Позната је и чињеница да су „усташки бојовници“ најређе користили метак као средство за ликвидацију. Уместо тога, служили су се ножевима, секирама, маљевима, чекићима, тестерама и свакојаким „направама“ које су биле наменски конструисане за најсвирепије убијање људи. Нису били ретки ни случајеви спаљивања живих људи у њиховим сопственим домовима и/или православним храмовима. У оваквим и сличним оргијама бестијалности и безумља побијено је до септембра 1941. године преко 200.000 Срба и то према извештају цивилног помоћника немачог војног команданта за Србију и европски југоисток. Према извештају генерала Александра Лера (главнокомандујућег за европски југоисток) којег је овај упутио у Берлин 27. фебруара 1943. године, број убијених Срба у НДХ порастао је почетком 1943. године на око 400.000. Претпоставља се да је до краја рата страдало више од милион Срба у НДХ, обзиром да се процењује да је само у концентрационом логору Јасеновац уморено на најсвирепији начин више од 700.000.

Оно што је остало од Србије након капитулације и комадања Краљевине Југославије потпало је под директну немачку војну управу. Такозвана „Влада националног спаса“ на челу са генералом Миланом Недићем настала је 29. августа 1941. године. Извесно је да је овај угледни високи официр и бивши министар војни Краљевине Југославије делио мишљење многих из својег ближег и даљег окружења да је, при датој констелацији војностратешких и политичких односа у Европи, немачка победа над савезницима сада већ сасвим извесна те да је само питање времена када ће до ње коначно и доћи. Недић је ипак крајње невољно и под јаким притиском Немаца (под чијим кућним притвором је био од првих дана окупације), а на подстицај и молбе многих представника београдског интелектуалног и културног миљеа, прихватио тежак и незахвалан задатак да, сарадњом са немачким окупационим властима, задржи какву-такву Србију на мапи Хитлерове „Нове Европе“, све у нади да ће, тако, можда ипак бити прилике да се „спаси оно што се спасити може“. То „спашавање“ није се односило само на житеље Србије под немачком војном управом већ и на оних тада већ више од 100.000 избеглица – Срба који су се на сужени простор Србије као бујица сливали са свих страна тражећи спас пред усташким, шиптарским, мађарским и бугарским терором. Број избеглица у Србији је до септембра 1942. повећан на више од 400.000 лица, од којих је било око 86.000 деце, а Немци су из анектираних делова Словеније на територију Србије протерали близу 20.000 Словенаца. Требало је некако сачувати највиталније националне и биолошко-егзистенцијални интересе Српског народа и Недић је показао спремност да у ту сврху прихвати и поднесе све напоре, сваку личну жртву и понижење.

Индикативна је у вези са питањем колаборације Милана Недића изјава бившег шефа окупационог Управног штаба за Србију др Харолда Турнера на суђењу немачким ратним злочинцима у послератном Београду. Он је тада указао на прилике под којим је дошло до стварања „Српске владе“ и именовања управо генерала Недића за њеног председника. Према казивању академика Дејана Медаковића у књизи „Ефемерис II“ (БИГЗ, треће издање, стр. 325-326), Турнер је том приликом изјавио: „На саветовању војних команданата под председништвом фелдмаршала фон Вајкса, којем сам и ја присуствовао, размотрена је војна и политичка ситуација у окупираној Србији. Констатовано је да комесарска управа у Србији са министром Миланом Аћимовићем нема потребан ауторитет и да јој није успело да у Србији престану диверзантске акције и напади на немачку војску. Из саме Врховне команде поручено је да се то нередовно стање мора свим силама прекинути, а у Србији мора да завлада ред и мир, како то захтева понашање у једној окупираној земљи. Одлучено је да се потражи српска личност од ауторитета која ће смирити Србију, а избор је пао на бившег министра војног, генерала Милана Недића. Ја сам добио задатак да о томе разговарам са Недићем. Недића сам затекао у његовом стану, где је био под стражом. Био је потпуно утучен човек, који је недавно у великој експлозији у Смедереву изгубио јединца сина. Када сам му изложио план војних, окупационих власти и разлог моје посете одлучно је рекао: 'Шта вам пада на памет, ви сте луди'. Да, баш је тако рекао: 'ви сте луди'. И одбио ме је. Ја сам се вратио међу генерале са дубоким уверењем да генерал Недић није најсрећније изабрана личност и да морамо наћи друго решење. Међутим, генерали су то моје мишљење одбили и наредили ми да поново одем код Недића и да му саопштим у ултимативној форми следеће: Уколико ви одбијете да нам помогнете да смиримо Србију, Фирер је одлучио да Београд и Мачву окупирају усташке трупе. Северну Србију предаће на управу Мађарима, а остатак Србије биће подељен на бугарску окупациону зону и на албанске трупе које ће добити цео Санџак и управу до Краљева, где ће бити границе са бугарском зоном (курзив П.В.Ш). Када ме је Недић поново одбио ја сам отворено саопштио какво је решење нађено у противном случају. Он је на то пола сата ћутао, а онда је тихим гласом рекао: 'пристајем'.“  

Други светски рат на тлу Југославије је једно веома сложено питање о којем ћемо, у контексту проблематике којом се овде бавимо, рећи још следеће:

Силе осовине су једино у српском народу виделе стварног непријатеља, јер су само Срби масовно исказали своје неслагање према приступању Краљевине Југославије Тројном пакту и, одмах након капитулације земље, покренули оружани отпор против окупатора и хрватских квислинга. Све оне који су гајили непријатељство према Србима и изражавали отворене претензије према српском животном простору агресори су видели и прихватили као своје верне савезнике.

Четници генерала Драже Михаиловићева, као српски национални борци који су и поред геноцида хрватских, албанских и других сарадника окупатора наставили да следе југословенску идеју (зато и назив „Југословенска војска у Отаџбини“), били су једини експонент оних антиосовински, просавезнички и југословенски опредељених елемената у Србији и Југославији који су, стешњени између нацизма, фашизма, усташизма и комунизма, све време водили огорчену и неравноправну борбу ради очувања каквог-таквог уставног континуитета у земљи тешко обремењеној разорним и дезинтеграционим дејствима светског и грађанског рата.

КПЈ је, предвођена Јосипом Брозом Титом, остала у функцији активног учесника у дробљењу српског етничког простора и сузбијању остварења српских националних интереса. У том смислу, била је виновник грађанског рата између Срба партизана и Срба четника (све до друге половине 1943. огромну већину у партизанском покрету чинили су искључиво Срби) видећи у Дражи Михаиловићу и његовој „Југословенској војсци у Отаџбини“ једину препреку за остварење свог главног циља – преузимање власти након ослобођења земље од окупатора, завођење „диктатуре пролетаријата“ и стварање нове совјетске државе. Тиме су разбили монолитност „српског фронта“ и знатно отежали свесрпски отпор хрватско-усташком геноциду. Док је буктао пламен овог намерно испровоцираног рата међу Србима, „усташки бојовници“ су одводили у логоре на стотине хиљада православних Срба и систематски вршили њихово масовно истребљење.

Од првих дана избијања грађанског рата комунисти су, на готово целом животном простору српског народног корпуса, плански и систематски, спроводили злочиначку активност у виду тзв. „левих скретања“, одн. физичких ликвидација свих тадашњих, али и потенцијалних, идеолошко-политичких противника будуће совјетске државе. Тако су у Црној Гори и источној Херцеговини партизани већ 1941. добили надимак „јамари“ због сурове праксе бацања својих жртава, некада још живих, у бездане јаме. Процењује се да су комунисти током спровођења тзв. „друге фазе револуције“ у Србији, само у последња четири месеца 1944. и током 1945. године, погубили и у необележеним масовним гробницама сахранили неколико десетина хиљада својих политичких, идеолошких и „класних“ противника (по неким проценама и више од 100.000), извршивши истовремено конфискацију њихове целокупне имовине. На мети ове злочиначке активности главешина КПЈ и припадника злогласне ОЗНЕ („Одељење за заштиту народа“) били су сви они за које се посумњало да су на било који начин сарађивали са Немцима, љотићевцима, недићевцима, или четницима Драже Михаиловића. Посебно су били на удару они образованији и богатији припадници србијанског грађанства. „Црвени ураган“ свакако није поштедео ни знатан број вишег и нижег свештенства Српске православне Цркве. Показало се да је, у комбинацији са апокалиптичким учинком усташког геноцида на територији НДХ, злочин комуниста над српским народом довео до његовог драматичног суноврата у контексту његове даље егзистенцијално-историјске перспективе. Катастрофалне последице тог суноврата још увек су, нажалост, веома актуелне и на почетку 21. века.

Савезници су при крају рата прихватили Тита и одбацили генерала Михаиловића који је након масовних одмазди над Србима, које су уследиле као реакција окупатора на отворени народни (четничко-партизански) устанак у Србији у лето и јесен 1941, углавном избегавао отворену борбу против окупатора. Наиме, 16. септембра 1941. у Србији је ступила на снагу једна сасвим јединствена и у окупираној Европи до тада нечувена наредба Врховне команде Вермахта (бр. 888) да ће за сваког убијеног Немца бити погубљено 100, а за сваког рањеног 50 талаца. Немачке казнене експедиције су ту наредбу спроводиле тевтонски ефикасно, педантно и сурово. Већ у првим фазама крвавих репресалија над цивилним становништвом у Србији побијено је на хиљаде талаца. Исто тако, велики број припадника како урбаног тако и сеоског живља послато је у концентрационе логоре широм окупиране Европе. Михаиловић је, стога, видео свако даље упуштање у отворену борбу против окупатора само у перспективи јасно одређених војних операција које би, у контексту непосредне координације са савезничким војним снагама, имале за циљ коначно ослобађање земље. Проблем очувања биолошке супстанце српског народа постао је најзначајнији аспект равногорске војнополитичке стратегије и све даље акције „Југословенске војске у Отаџбини“ морале су са тиме да се ускладе.

Савезници су одбацили и четнички концепт федерације Срба, Хрвата и Словенаца постављене на етнојезичкој основи, који је јануара 1944. озваничен на Светосавском конгресу у селу Ба, а прихватили онај АВНОЈ-евски, који је разбијао српски народни корпус и у даљој перспективи коначно поткопао Југославију као заједничку државу јужних Словена. Срби су доживели и то да је први човек њиховог националног антифашистичког покрета, генерал Дража Михаиловић, ухваћен на превару од стране ОЗНЕ после завршетка рата, да је осуђен на смрт од комунистичких власти на монтираном судском процесу у Београду као народни издајник и ратни злочинац, те да је у тајности погубљен и сахрањен на и данас још увек непознатој локацији. Вођа хрватских усташких злочинаца Анте Павелић био је пребачен ватиканским „пацовским каналима“ на „слободни Запад“, где је умро природном смрћу тек 1959. године. 

У послератној Југославији успостављена је вештачка симетрија између убица и убијених те су починиоци геноцида преведени на страну победника. У њене темеље посејано је семе самодеструкције, јер су федералним јединицама наметнуте потпуно вештачке границе, а све у име политике „братства и јединства“. Те и такве федералне јединице представљене су као државни оквири суверених југословенских народа који су својим слободном вољом били уједињени у федералну Југославију. Наметнуте су и неке потпуно нове нације које су потом „зацементиране“ њиховом партијском и државном институционализацијом. Процес дробљења српског етничког простора настављен је даљим цепањем и те АВНОЈ-евске Србије на три федералне јединице и омогућењем остварења циљева шиптарских сепаратиста на Косову и Метохији. Јосип Броз Тито је у светлу његовог отпора резолуцији Информбироа прво изградио свој култ „комунистичког дисидента“, потом утемељивача „Покрета несврстаних“, идејног творца „самоуправног социјализма“, одн. „социјализма са хуманим лицем“, те непогрешивог „великог вође“ чији је рођендан сваке године прослављан једним култним обредом масовног идолопоклонства. Све до његове смрти 1980. виђен је и у земљи и у свету као велики државник „са херојским борачким педигреом“.

Недуго затим, када су на чело Југославије пристигли Брозови партијски пулени, постало је потпуно јасно да је већ за његове владавине, федерализацијом партијских бирократских структура, припремљен терен за отворени наступ сепаратизама хрватске, словеначке, муслиманске и шиптарске провенијенције који су током наредне деценије и довели до крвавог распада земље. Националистичке политичко-бирократске структуре Савеза комуниста Словеније, Хрватске, БиХ, КиМ и Војводине претпоставиле су своје уске циљеве оним општим. Земља је све више клизала у стање безвлашћа што је у српском народу широм Југославије производило један тежак déjà vu осећај да се могу поновити страхоте из Другог светског рата. Онда се на политичкој сцени Србије и Југославије појавио један до тада релативно анонимни србијански комунистички апаратчик, Слободан Милошевић, који је покушао да преузме кормило „Титаника“, али је то чинио углавном примењујући њему једино познату, анахрону, комунистичко-бирократску методологију. То је омогућило сепаратистима и њиховим западним покровитељима и верним савезницима из два светска рата да га прогласе за „последњег браниоца комунизма“ те да, у контексту „продуженог процеса рушења берлинског зида“, у потпуности реализују циљеве своје антисрпске политике. Истовремено је медијским манипулацијама систематски пројектована слика о Србима као народу злочинаца који не заслужује ништа друго до говор грубе силе – праведну одмазду „међународне заједнице“, општи презир и изгон из света цивилизованих људи. „Срби су љуте змије од којих си тек сигуран онда када им сатареш главу”...    

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер