уторак, 19. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Куда иде Србија

Парада зомбија

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
четвртак, 17. октобар 2013.

Прошле године у ово време на Београдском сајму отворена је крајње морбидна изложба ,,Разоткривање тела''. То се десило неколико дана пре отварања Сајма књига, тако да су љубитељи књижевности били у прилици да први виде експонате те изложбе. А експонати су били сачувани делови 200 људских тела, чак и неколико фетуса, бизарно постављених у витрине. Тих дана организатори су били пуни прича о едукативној важности изложбе, да она прати принцип ,,посматрати значи учити'', и да су људска тела ту да би посетиоцима подарила визуелни уџбеник људског организма. Шта год да су они говорили, то и даље није умањило чињеницу да је на Сајму, одмах поред сала са књигама у које су долазила и деца, било изложено 200 мртвих тела. Организатори нису поменули да су посетиоци могли исто то да науче из књига, или филмова, па чак и интернета, а ако је некоме баш стало да подучава становнике медицини, то је могао да уради и на макетама и луткама. Изложба је дошла негде са запада, посетила вероватно читав западни свет, осим Француске, која је једина имала храбрости да је забрани, уз образложење да је ,,непримерено користити лешеве у те сврхе''.

Годину дана касније, ових дана имаћемо Зомби шетњу, у којој ће (згодна случајност) 200 живих људи, нашминканих као мртви, прошетати од Трга републике до Дома омладине. И то тачно 200 метара, колико има од подножја споменика на Тргу до платоа Дома омладине. А све у славу, и као најаву, Фестивала српског филма фантастике, који ће бити одржан у тој згради. Ово није прва таква ,,зомби шетња'', али је прва која је изазвала пажњу јавности. Након прошлогодишње шетње, програмски директор фестивала Драган Јовићевић рекао је како ,,у сваком народу постоји онај део фолклора, скривен у предањима и наслеђу, кроз који се и овај догађај може посматрати''[1]. Међутим, не чини се баш да зомбији и зомби промотери имају неке везе са српским фолклором и наслеђем. Прослављати и најављивати српски филм фантастике шетњом зомбија, било би исто као прослављати неки фестивал партизанског филма шетњом каубоја и индијанаца. Ни изблиза исто.

Као што је вестерн једини аутентично амерички филмски жанр, тако је и жанр зомби филмова један од оних који је аутентично настао у САД, одакле се пренео и у неке друге државе. Као зачетник жанра обично се наводи Џорџ Ромеро, иако његов филм Ноћ живих мртваца (1968), за кога је касније направио и неколико наставака, није први филм о зомбијима. Иако су такви филмови настали под утицајем неких америчких аутора (Алан По, Ловкрафт и озоглашени Вилијам Сибрук), и можда пре свега књиге I am Legend, која је недавно екранизована у одличан филм, инспирација за читаву америчку зомби митологију, па и сама реч зомби, долазе из вуду магије Хаитија и западне Африке.

Али, као и са многим другим идејама, амерички ствараоци су приче о зомбијима само оквирно преузели, и променили их у нешто што њима одговара. Зомби у аутентичном облику подразумева постојање злог врача, који магијским обредима враћа преминулог у свет живих, да би служио циљевима свог господара. Дакле, појединац слуга, враћен из мртвих као Франкенштајн, али уз помоћ магије уместо квази-науке, или као јеврејски Голем, недовршени човек. У америчком филму, не постоји један зомби. Од самог почетка, где су зомбији група људи којима је неком радијацијом, болешћу или ванземаљским утицајем уништен мозак, па све до новог поджанра зомби-апокалипсе, где они настају пандемијом неког вируса, зомбији увек долазе у хордама.

Таква врста зомби митологије може да настане и одржи се једино тамо где постоји много латентне ксенофобије. Сама идеја зомби филма, због чега је вероватно толико привлачан бројним ствараоцима и гледаоцима, јесте у томе да постоји огроман број људи који више нису људи, које је у филмском језику морално оправдано и дозвољено убијати, а опет су довољно људи, човеколики, да би све то било занимљиво. Данашња Америка је нација са убедљиво највећим бројем личног наоружања, укупно 270 милиона, дакле од десет Американаца, деветоро је наоружано[2]. У САД постоје и око 3 милиона ,,преперса'', људи који су активно подредили своје животе свакодневној припреми за апокалипсу, након које ће себе и породицу оружјем штитити од својих комшија. У Канзасу постоји и ,,Анти-Зомби милиција Канзаса'' (KAZM)[3], а гувернер те државе прогласио је октобар ,,Месецом Зомби припрема'' (Zombie Preparedness Month) [4].

Ни својим понашањем на међународном плану, Америка не показује да је у стању да разуме друге и другачије. Више изгледа као да су наклоњени идеји мултикултурализма, све док стране културе пристану да буду збрчкане у ,,мелтинг поту''. Докле год је Авганистанац власник ресторана на Менхетну, Индијац држи локални маркет, а Мексиканац бере пасуљ у пољу, то изгледа као прихватљива идеја мултикултурализма. Ове године, чак је и америчка војска имала вежбу у којој су се спремали за инвазију зомбија [5], а пре њих одржане су барем две грађанске вежбе одбране од зомбија, у организацији студената на Универзитету у Флориди[6] и грађана неколико округа државе Мејн[7]. У таквој атмосфери, разумљиво је да је могуће да настане и одржи се идеја зомбизма, у којој је људима прихватљиво и дозвољено да убијају друге оболеле људе.

Разумљиво је откуд некоме у Београду идеја за ,,Зомби шетњу''. Разне идеје се шире светом и свугде нађу неке присталице. Оно што није разумљиво је откуд некоме идеја да такву зомби параду повеже са српском традицијом и фолклором. Не знам какав је нови српски краткометражни филм фантастике, али се надам да се не ослања на зомбије. То би било поразно. Зомбији су плитки, испразни и досадни, за разлику од бројних истинских фантастичних митова и предања, какви постоје у свим народима света. Осим наравно, америчког народа, који стицајем историјских околности, немају своја фолклорна предања, осим каубојских филмова, па онда преузимају и преуређују митологију зомбија и сличних. Ми имамо читав један део Србије, Хомоље, у којем кажу да су магијска веровања још увек саставни део свакодневног живота. И у осталим деловима постоје бројна предања, и страшне, ,,фантастичне'' приче, идеалне за обраду у филмовима фантастике. Био је и (барем) један одличан филм, Лептирица[8], који се бави домаћим предањима. Овде бројне Баба Јаге, Караконџуле, Русалке, Бесови и Бауци чекају да буду представљени у неком филму. Или Сава Савановић, српски вампир. Могао је он да прошета са Лептирицом као најава фестивала. Или људи са маскама са Белих поклада. Ако неко и поред свега тога српску фантастику представља шетњом холивудских зомбија центром града, могао би да размисли о томе да придев ,,српски'' избрише из имена фестивала. Зомбији можда пристају америчким фестивалима, јер они немају ништа друго, али прихватање такве иконографије овде изгледа као показатељ незнања или поводљивости.


 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер