Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Osam vekova rusko-srpskih specijalnih odnosa
Kuda ide Srbija

Osam vekova rusko-srpskih specijalnih odnosa

PDF Štampa El. pošta
Vuk Jeremić   
četvrtak, 21. april 2011.
Za nekoliko meseci, predsednici Boris Tadić i Dmitrij Medvedev potpisaće u Moskvi istorijsku Deklaraciju o strateškom partnerstvu između Republike Srbije i Ruske Federacije. Ovaj dokument ozvaničiće posebnost naših odnosa, starih praktično koliko i sama srpska država.

 

Prvi vladar srpskog naroda, veliki župan Stefan Nemanja, iza sebe je ostavio tri sina. Najmlađi sin Rastko upoznao je 1193., u svojoj osamnaestoj godini, jednog ruskog monaha sa Svete gore. Zajedno su se uputili u manastir Svetog Pantelejmona na Atosu, gde je Rastko doneo odluku da ostatak svog života provede u službi Gospoda. Već sledećeg dana, ruski iguman manastira rukopoložio je mladog srpskog princa, dajući mu ime Sava. Ovaj svojevrsni početak naših odnosa za srpski narod ujedno predstavlja i trenutak njegovog duhovnog buđenja, jer je Sava uskoro potom osnovao Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je sve do današnjeg dana utkana u samu srž naše nacionalne svesti.

Sava je ubrzo shvatio i značaj izgradnje državnih institucija: on je autor našeg prvog pisanog ustava. Ovaj dokument, objavljen 1219. godine, Zakonopravilo, poznat i kao Nomokanon, izvršio je veliki uticaj širom slovenskog sveta. Godine 1274., Ruska pravoslavna crkva ga je na Uspenjskom saboru u Vladimiru proglasila jedinim kanonski prihvatljivim zakonikom. Obe naše crkve nastavile su da ga koriste sve do 20. veka.

Sava je jednom prilikom zapisao: „Vera nas može sačuvati samo ako je združimo sa dobrim delima kroz koje ćemo je izražavati." Ovaj plemenit spoj na određen način prestavlja suštinu pravoslavne slovenske duše. Ona vezuje naša dva naroda, srpski i ruski, u zajedničku kulturu koja predstavlja mnogo više od pukog stapanja tradicija. Ona je dubinska, emotivna i instiktivna; ona u sebi nosi osećajnost koja oblikuje karakter i čini trajnu osnovu na kojoj počiva samoodrživo zajedništvo veće od prostog zbira njegovih  pojedinačnih delova. To je sabornost - autohtoni slovenski pojam dobro poznat našim narodima.

Srbi i Rusi su oduvek pridavali izuzetan značaj umetnosti. Poezija, književnost, muzika, pozorište-one su za nas autentični izraz naših identiteta, trajno utkanih u naše nacionalno tkivo. To se još i pre može reći za naše Crkve, koje su trajni čuvar naših veza. Naša zajednička pravoslavna vera ojačana je činjenicom da se mi i dalje molimo na istom jeziku, koristimo iste liturgijske knjige i slavimo iste svece. Beogradska premijera Stradanja po Mateju, održana 1. aprila 2011. godine, izuzetnog muzičkog dela mitropolita volokolamskog gospodina Ilariona, predsednika Odeljenja spoljnih crkvenih veza Moskovske patrijaršije, slikovito nas je podsetila na taj bratski duh.

Naši narodi imaju dugu zajedničku istoriju. Mi u Srbiji gajimo duboko poštovanje prema našim sunarodnicima koji su doprineli razvoju Rusije. Srpski arhitekta sagradio je 1345. godine čuvenu Preobraženjsku crkvu u Kovaljevu u novgorodskoj oblasti, a srpski ikonograf ju je ukrasio 1380. godine predivnim freskama.  Nekoliko decenija kasnije, srpski monah iz Hilandara napravio je 1404. godine prvi mehanički sat u Rusiji. Više od sedam vekova prema zvonima sa ovog sata u Spaskoj kuli u Kremlju određuje se standardno centralno vreme u Rusiji.

Prisećamo se i desetina hiljada naših ljudi koji su se nastanjivali u Rusiji, počevši od vremena Velike seobe Srba 1690. godine. Jedan od njih bio je i grof Sava Lukić Vladislavić-Raguzinski. Stupio je u službu Petra Velikog kao ruski ambasador u Rimu, a kasnije u Konstantinopolju. Njemu pripada zasluga što je Puškinov predak, Ibrahim Hanibal dospeo u Sankt Petersburg. Međutim, najviše ga pamtimo po njegovom doprinosu Sporazumu iz Kijahte iz 1727. godine, koji je sve do sredine 19. veka uređivao odnose između Rusije i Kine. On je utvrdio granicu između ove dve velike države, i svojoj novoj domovini obezbedio povoljnije trgovinske aranžmane sa Srednjim kraljevstvom nego što ih je tada imala bilo koja druga evropska zemlja.

Želim da spomenem još jednog Rusa srpskog porekla - Mihajla Andrejeviča Miloradoviča, čuvenog generala iz napoleonskih ratova, koji je odigrao ključnu ulogu u nekim od najslavnijih bitaka. Kao nagradu za svoje zasluge, dobio je pravo da na ramenu nosi grb Cara Aleksandra I, čast koja do tada nikome nije bila ukazana u Rusiji. Služio je kao zapovednik Carske garde, da bi kasnije postao gubernator Sankt Petersburga. Savremenici, kao i velikani iz kasnijeg perioda poput Vladimira Nabokova, pamtili su ga kao jednog od najdarežljivijih mecena umetnika, uključujući i Puškina.

Odajemo poštovanje i ruskom svešteniku Maksimu Suvorovu koji je 1727. godine došao u Beograd da otvori osnovnu školu-prvu te vrste u našem delu sveta. Sa zadovoljstvom čitamo pesme koje je Puškin pisao u slavu Karađorđa i knjaza Miloša, vođa Prvog i Drugog srpskog ustanka. Takođe je opšte poznato da je Tolstoju za lik Vronskog kao inspiracija poslužio grof Nikolaj Nikolajevič Rajevski, veliki ruski heroj koji je poginuo boreći se 1876. godine kao dobrovoljac na strani Srbije protiv Otomanske imperije.

Rusija je tokom cele istorije zdušno podržavala Srbiju. U borbi koju smo vodili protiv Turaka, pomoć Rusije je bila od ključnog značaja. U novembru 1804. godine, princ Adam Čartorijski bio je prvi ministar inostranih poslova koji je ikada primio zvaničnu delegaciju iz naše zemlje. Kada je došlo vreme da se otpočne sa sprovođenjem mira koji smo sklopili s Portom, podrška Rusije nije izostala. Car Nikolaj I ostao je u analima zabeležen kao prvi suveren koji je 1830. godine primio srpske predstavnike-i to punih osam godina pre nego što su naše države i zvanično uspostavile diplomatske odnose.

U dva globalna konflikta u 20. veku bili smo pouzdani saveznici. Nikada nećemo zaboraviti da je Rusija u Prvi svetski rat ušla zbog agresije Austro-Ugarske na Srbiju u leto 1914. godine. Naredne jeseni, naša iznurena vojska, predvođena obolelim sedamdesetdvogodišnjim kraljem Petrom I, bila je primorana na povlačenje ka Jonskom moru preko Albanije.

Do januara 1916. godine, blizu 100.000 Srba se okupilo na pustoj i negostoljubivoj albanskoj obali. Na odluku do tada oklevajućih Britanaca i Francuza da pošanju brodove koji bi ih evakuisali na sigurno, presudno je uticao Car Nikolaj II, koji je u London i Pariz poslao telegrame identične sadržine: „Ako naši saveznici ne izbave srpske snage sa obala Albanije, Rusija će se odmah povući iz rata." To je donelo spas. Naša vojska je prevezena na grčko ostrvo Krf, gde se oporavila i pregrupisala, što joj je omogućilo da godinu dana kasnije krene u oslobodilački pohod na Srbiju.

U vreme boljševičke revolucije, blizu 100.000 ruskih emigranata našlo je utočište u Srbiji, uključujući generala Petra Nikolajeviča Vrangela i Mihajla Vladimiroviča Rodzianka, predsednika državne Dume od 1911. godine do njenog raspuštanja u februaru 1917. godine. Celokupan Sveti Sinod Ruske pravoslavne crkve u rasejanju, na čelu s mitropolitom kijevskim Antonijem (Hrapovickim), nastanio se u Sremskim Karlovcima na severu Srbije po pozivu srpskog patrijarha Dimitrija. Jovan (Maksimovič) Čudotvorac koji je nedavno proglašen za sveca, više od deset godina je živeo u Beogradu, gde je diplomirao na Teološkom fakultetu 1925. godine pre nego što će 1934. godine postati episkop šangajske eparhije.

Veliki broj ruskih naučnika, umetnika, akademskih stručnjaka i inženjera dao je trajan doprinos Srbiji. Najupečatljiviji uticaj ruskih emigranata vidljiv je u oblasti arhitekture. Mnoge od najznamenitijih beogradskih građevina izgradili su ruski arhitekti u periodu između dva rata, uključujući Patrijaršiju, kraljevske dvorove i zgradu Generalštaba. Najtalentovaniji među njima zvao se Nikolaj Krasov. On je projektovao zgrade Vlade i zdanje Ministarstva spoljnih poslova, koje je završeno 1929. godine.

U Drugom svetskom ratu, pomoć Crvene armije bila je od presudnog značaja u proterivanju nacista sa naše teritorije. Predsednik Medvedev je posetio Beograd 20. oktobra 2009. godine tokom proslave 65. godišnjice oslobođenja od strane naših i sovjetskih vojnika. Tom prilikom se obratio našoj Narodnoj skupštini-kao prvi strani zvaničnik kojem je ikada ukazana takva čast-i istakao značaj ovog datuma, koga je nazvao "neizbrisivim delom naše zajedničke istorije."

Imao sam privilegiju da šest meseci kasnije, 9. maja 2010. godine, prisustvujem u Moskvi zajedno sa predsednikom Tadićem svečanoj paradi na Crvenom trgu u čast 65. godišnjice pobede nad fašizmom. Suštinska privrženost antifašističkim vrednostima trajno je utisnuta u kolektivnu svest naša dva naroda. I jedni i drugi smo bili izloženi neizrecivim patnjama tokom strašnih godina Drugog svetskog rata. Broj stradalih pripadnika oba naroda od strane sila Osovine i njihovih kolaboracionista, najbolje svedoči o tome.

Ova činjenica je isticana u mnogim prilikama, uključujući i tokom prošlomesečne posete premijera Vladimira Vladimiroviča Putina Beogradu. On i predsednik Tadić istakli su zajedničku posvećenost daljem produbljivanju naših bliskih i sveobuhvatnih odnosa u 21. veku.

Naročito je apostrofiran značaj unapređenja trgovine i ulaganja, a predsednik Tadić je izjavio da „nema granica u ekonomskoj saradnji Srbije i Rusije." Podsetio je i na to da nam je 200 miliona dolara ruskog kredita 2009. godine pomoglo da prebrodimo najteže dane svetske ekonomske krize. Pokazatelji naše bilateralne trgovinske razmene beleže znatan porast: za četvrtinu su veći u poređenju sa prošlom godinom, dok se nivo izvoza digao za 55 procenata.

Ovi brojevi će nastaviti da rastu. Ruska ponuda od 800 miliona dolara u povoljnim zajmovima za modernizaciju naše infrastrukture uskoro će početi da se sprovodi u fazama, na osnovu pojedinačnih projekata, s glavnim usmerenjem na poboljšanje železničke mreže.

Status Rusije kao jednog od glavnih ekonomskih partnera Srbije utemeljen je i u našem bilateralnom Sporazumu o strateškom partnerstvu u oblasti energetike. „Gasprom-njeft" je 2009. godine postao većinski vlasnik našeg državnog naftnog preduzeća NIS. Dosada je odvojeno oko 500 miliona evra za modernizaciju postrojenja, a ruska matična kompanija nedavno je najavila da će se do kraja godine uložiti još toliko.

Važan rezultat našeg Stratekog partnerstva je učešće Srbije u projektu gasovoda Južni tok. Tokom posete premijera Putina, rukovodioci Gasproma su u Beogradu potvrdili da će on biti završen do decembra 2015. godine, uključujući i deonicu od 450 km koja će prolaziti kroz našu zemlju. Ovo će u velikoj meri zadovoljiti naše domaće energetske potrebe u narednim decenijama, što je nacionalni interes prvog reda. Osim toga, to će nam obezbeđivati i redovan prihod od nekoliko stotina miliona dolara godišnje kroz naplatu tranzitnih troškova. Šire gledano, Južni tok će diversifikovati snabdevanje centralne Evrope gasom i kroz modernizaciju prenosnih kapaciteta značajno doprineti energetskoj bezbednosti našeg kontinenta.

Još jedan projekat sa pozitivnim posledicama po sve nas u Jugoistočnoj Evropi je izgradnja Regionalnog centra za humanitarno reagovanje u vanrednim situacijama sa sedištem u Nišu, u centralnoj Srbiji.

Ministarstvo unutranjih poslova Srbije i rusko Ministarstvo za vanredne situacije će zajednički rukovoditi servisom pružanja blagovremene civilne podrške u slučaju prirodnih nepogoda, kao i onih koje izazove ljudski faktor, uspostavljajući regionalni mehanizam za saradnju i obezbeđujući spasilačke kapacitete. Osim toga, on će služiti i kao punkt za koordinaciju u pružanju pomoći, uključujući hitnu humanitarnu pomoć, operacije traganja i spašavanja, evakuaciju stanovništva i gašenje šumskih požara iz vazduha. Očekuje se da će i druge zemlje iz regiona učestvovati u radu ovog Centra, što će doprineti daljoj internacionalizaciji projekta.

Naš zajednički pristup regionalnim pitanjima logična je posledica šireg slaganja u vezi sa trenutnom situacijom u svetu. Kao što je predsednik Tadić izjavio na zajedničkoj konferenciji za štampu sa premijerom Putinom 23. marta, „naše dve zemlje imaju najviši stepen saglasnosti u svim domenima međunarodne politike."

Srbija posvećuje posebnu pažnju inicijativi predsednika Medvedeva za uspostavljanje Sporazuma o evropskoj bezbednosti-predlogu za formiranje nedeljivog, usklađenog i sveobuhvatnog pristupa bezbednosti zasnovanog na konsensusu u Evroatlantskoj i Evroazijskoj oblasti, uz pravno obavezujuće garancije za sve. Ovo je konzistentno sa striktnom vojnom neutralnošću Srbije, koja je uspostavljena rezolucijom koju je usvojila naša Narodna skupština u decembru 2007. godine.

Naše dve zemlje imaju slične stavove i u vezi sa sistemom Ujedinjenih nacija. Za nas, Principi i Ciljevi Povelje UN daju obrise prihvatljivog ponašanja na međunarodnoj sceni. Srbija smatra da je Savet bezbednosti telo koje ima prvenstvenu odgovornost za održavanje mira i bezbednosti u svetu.

Zahvalni smo Rusiji na nepokolebljivoj podršci u vezi sa pitanjem koje je od suštinskog značaja za našu državu, a to je pokušaj otcepljenja od strane etničkih Albanaca u našoj južnoj pokrajini Kosovo i Metohija. To je bila jedna od važnih tema razgovora sa ruskim ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovom tokom njegove nedavne posete Beogradu.

Kao i za svaku drugu članicu Ujedinjenih nacija, vitalni nacionalni interes Srbije predstavlja očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Naš stav o jednostranom proglašenju nezavisnosti etničkih Albanaca na Kosovu 17. februara 2008. godine ostaje nepromenjen. Nemamo nameru da ni posredno niti neposredno priznamo ovaj pokušaj secesije.

U svom obraćanju našoj Narodnoj skupštini, predsednik Medvedev je bio izričit: „Rusija je spremna da i ubuduće pruža Srbiji svu neophodnu pomoć u odbrani njenih nacionalnih interesa." Pre nekoliko nedelja u Beogradu, premijer Putin je dao sličnu izjavu: „Mi polazimo od toga da sve što odgovara interesima Srbije je i u interesu Ruske Federacije."

Osnovna vrednost odgovornog globalnog upravljanja u 21. veku je odbacivanje unilateralizma kao sredstva za rešavanje etničkih konflikata. Negiranjem ovog bazičnog postulata, secesionističke vlasti u Prištini su pokrenule opasan presedan koji može imati nesagledive posledice po međunarodni sistem. Da bi se ovo izbeglo, prisilu treba da zameni dogovor.

Kreativna rešenja u cilju prevazilaženja naizgled nepremostivih razlika, mogu se postići isključivo na osnovu konsensusa. U našoj politici prema Kosovu uvek smo isticali potrebu za postizanjem strateškog kompromisa. Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz jula prošle godine, koje je bilo neutralno u pogledu statusa, nedvosmisleno govori o tome da je jednostrano proglašena nezavisnost samo "pokušaj da se konačno utvrdi status Kosova." Ovo je navelo svet da aklamacijom podrži dijalog kao najbolji put ka miru u pokrajini.

Pregovori su nedavno otpočeli. Uz dobru volju obe strane, otvoriće se vrata za postizanje pragmatičnih aranžmana od kojih će korist imati svi stanovnici te teritorije. Sa naše tačke gledišta, dijalog takođe ima za cilj stvaranje uslova za pronalaženje sveobuhvatnog rešenja za Kosovo, prihvatljivog za sve strane, u skladu s rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 (1999).

Svaki sporazum koji bude postignut moraće da potvrdi Savet bezbednosti koji nastavlja da igra presudnu ulogu u utvrđivanju konačnog statusa pokrajine. Samo takav ishod bi istovremeno bio održiv i legitiman, otklanjajući uzrok podeljenosti između država članica UN, pritom definišući jasna ograničenja doktrine samoopredeljivanja.

Srbija nastavlja da računa na podršku Rusije u otkrivanju pune istine u vezi sa optužbama da su vodeće javne ličnosti na Kosovu bile uključene u organizovani kriminal i ratne zločine, uključujući trgovinu ljudskim organima pre, za vreme i nakon NATO bombardovanja 1999. godine. Ove uznemirujuće tvrdnje navedene su u izveštaju koji je nedavno usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope, pod nazivom Nehumano postupanje prema ljudima i nezakonito trgovanje ljudskim organima na Kosovu. Zahvalni smo Rusiji što je podržala zahtev Srbije da Savet bezbednosti osnuje ad hoc mehanizam za krivičnu istragu koja bi bila sveobuhvatna po svom obimu i jurisdikciji.

Savet bezbednosti je do sada bio uključen u istragu svih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji, bez obzira kojoj strani su pripadali počinitelji i nezavisno od njihove političke uloge. Samo se doslednošću i delovanjem preko Saveta bezbednosti i u ovom slučaju može sprečiti utisak da u sprovođenju međunarodne pravde postoje dvostruki aršini.

Srbija je donela stratešku odluku da pristupi svom nacionalnom razvoju kroz proces evropskih integracija. Međutim, za nas termin „Evropa" nema samo uprošćeno značenje pristupanja Uniji; ona se prvenstveno odnosi na građenje evropskog društva sa akcentom na modernizaciji i inovaciji. Kao i Rusija, Srbija je intenziviraala napore da podstakne duh reformi koje pouzdanost, transparentnost i odgovornost čine neodvojivim od dugoročnog zdravlja države.

Građenje evropskog društva je za Srbiju put ka ostvarivanju prosperiteta u miru i bezbednosti, sređivanju unutrašnjih prilika i uspešnom okončanju tranzicije. Takođe verujem da će evropski proces stvoriti okvir za uspostavljanje nove dimenzije naših odnosa. Ne samo da će Moskva imati pravog prijatelja u Briselu i proširiti svoj pristup zajedničkom evropskom tržištu, već će se doprineti i boljem razumevanju i saradnji između Rusije i Unije.

Veliki ruski pisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski jednom prilikom je primetio: „Mi Rusi imamo dve rodine: Rusiju i Evropu." Slično se može reći i za nas, jer i mi Srbi imamo dve rodine: Srbiju i Evropu.

Ovakav pristup otvara značajne mogućnosti za ubrzanje našeg nacionalnog razvoja u 21. veku.

Potpuno sam uveren da će prijateljstvo koje već osam stotina godina postoji između naša dva naroda odoleti svim iskušenjima. Verovatno nema osećajnijeg svedočanstva o našim bratskim vezama do plemenitih reči koje je Dostojevski zapisao u svom dnevniku: „Veliki ruski duh će ostaviti tragove u njihovim srcima, a iz ruske krvi koja je prolivena u Srbiji izrašće i srpska slava. I Srbi će znati da je ruska pomoć bila nesebična, i da Rusi ginući za Srbiju nisu imali nameru da osvajaju."

Bez obzira sa kakvim se promenama i potresima svet bude suočavao, specijalni odnosi koji gaje Srbija i Rusija ostaće stabilni i čvrsti, bliski kao i onog dana kada je princ Rastko postao monah Sava,rukopoložen u ruskom manastiru na obroncima Svete Gore.

(Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Republike Srbije, objavio je autorski članak u magazinu Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije „Međunarodni odnosi")

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner