четвртак, 13. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Неолиберална парадигма и ветрови са Олимпа
Куда иде Србија

Неолиберална парадигма и ветрови са Олимпа

PDF Штампа Ел. пошта
Милимир Мучибабић   
субота, 13. јун 2015.

Пад Берлинског зида разумеван  као „крај“ и крах источне идеолошке парадигме (социјализам) ослободио је простор планетаризацији капитализма, дајући му шансу да реализује сан о хармоничној будућности света. Тако су се створиле претпоставке за политичко озбиљење америчког неолиберализма, разумеваног као егалитаризам који преко технологије и економије уједињује свет. Планета као глобално село купа се у „океану“ демократије“ у коме је све дозвољено. Напросто, наступио је „крај историје“.

Заправо, модел (матрица) за успех је направљен (транзиција, модернизација, демократизација, глобализација), а пут за срећно и богато друштво отворен: треба га само прихватити. Напросто, Европа нема „алтернативу“ , она је лек за све – од незапослености до мира и слободе.  Визија новог почетка је ту као природан и незаустављив процес (Фукујама, Гиденс, Скрер, Бек, Роберсон, Хејвуд). Довољне су биле две деценије, па да нам сурова реалност после транзиције (сиромаштво, милиони без посла и перспективе, конфликти и кризе) напросто боде очи и обесхрабрује. 

Од новог демократског поретка и Србија је после демократских промена очекивала изградњу друштва које би почивало на добро утемељеним европских вредностима, одговорној елити и ангажованом јавном мњењу. Заборавила се, или свесно предвидела једна мала „ситница“ – процедурална демократија коју чини скуп апстрактних правила и норми у изборном систему (који је на делу у земљама у транзицији) нема обавезу да грађанима обезбеди амбијент за реализацију својих интереса. Судбина демократије у таквим околностима зависи од тога колико ће успети да обезбеди посао што већем броју људи, сузбије неправду, патње и понижења. Иначе, прераста у своју супротност, олигархију.

Какво је стање данас и овде? Многе европске земље тешко налазе излаз из привредне кризе која траје од 2008.године са несмањеним интензитетом. Србија у том погледу није изузетак – напротив. Оправдање да је цео свет у кризи не решава проблем, али отвара многе дилеме: да ли је неолиберализам још идеал који треба следити, да ли је он узрок или решење те кризе, и на крају, да ли је он спреман и способан да се трансформише и радикално преобликује итд. О томе после Штиглица, Сола, Бродела, Волерстина, Солбучина не треба говорити. Напросто је нестала неолиберална утопија коју смо оберучке прихватили почетком прошле деценије.  Отпор неолиберализму није више ствар идеологије него здравог разума.

Пут поплочан добрим жељама није донео резултате. Сведоци смо најдубље светске кризе после Другог светског рата, у којој, гле чуда, предњачи Европа. По нашим статистичким подацима, бројевима и процентима у поређењу са производњом и запосленошћу из 1989.године, минуле деценије су сведок гордог посртања које људи врло добро осећају. Не пије воде сад тражити кривца и објашњавати зашто смо у овом стању. Оно што заиста забрињава јесте наше понашање и делање – као да се још нисмо пробудили из неолибералног сна. Владајућа елита врти се у зачараном кругу транзиције и пљачкашке приватизације, као да се ништа није у свету променило у последњих десет година.

Једино што је остало исто то су бриселске депеше, са новим условима, претњама, уценама, понижењима и понекад обећањима у стилу ако будете и даље добри и послушни, па се одрекнете себе, свог идентитета и државе, остаћете на путу среће што се зове Европа.

Да ли су ветрови са Олимпа што их зовемо Сириза и њихов предводник Ципрас допрли до наших простора или су се упутили ка Средоземљу, од Пиринеја до Кипра? Како јављају глобални светски медији (који су једини задужени за „истину“), неочекивана победа Сиризе, чији је демократски легитимитет неспоран, никог није оставила равнодушним: почев од бриселске бирократске елите и њихових експозитура по европским метрополама до оних који сањају праведније друштво. 

Ко је тај који је устао против заједничке среће и будућности ове и овакве Европе; да ли је то левица или ултралевица; одакле то долазе дисонантни тонови до европског хора; каква је њихова будућност; чије су то теорије завере, није ли то нека врста представе која на крају  треба уверити светску сиротињу да је слобода прецењена и да се сигурност треба тражити испод кишобрана „Великог брата“.

Надасве је занимљиво да се у Србији најгласније брани оваква Европа, уз ироничан осмех према оним који је нападају. То су питања што заокупљују пажњу и траже одговоре. Заборављају да бездушност и строгоћа Европске уније (читај Немачке) што се огледа у стезању каиша, укидању радних места, смањењу плата и пензија, кресању буџета за школство, културу и здравство, изнуђеном задуживању код ММФ и Светске банке што води у дужничко ропство, природно производе незадовољство, губитак перспективе и у многим доскора развијеним земљама. Нису ли то довољни разлози за преиспитивање неолибералне парадигме која је у име глобалног села уништила мале државе, њихове економије и шансу за развој?

Пожељна је само она држава која је себе ослободила било какве обавезе према друштву. За одржив развој једног друштва потребно је да економски раст и друштвени циљеви буду у истој равни, у чијој реализацији партиципирају сви. Ако будућност није детерминисана, већ зависи од нашег избора циљева – нико нас не спречава да наше циљеве превреднујемо у складу са духом времена који препознајемо по исказима водећих интелектуалаца, што се обично узима за идеју водиљу.

Прворазредни наш циљ је да повратимо достојанство националној држави, сачувамо народ да Србија не остане празна, да прекинемо завидне разултате у извозу младих и школованих. Заокрет у правцу друштвене равнотеже, заснован на одрживом развоју, је мелем на нашу љуту рану. За одржив развој нису гаранција мере и потврде ММФ да смо на добром путу, њихов основни циљ је економски раст који обезбеђује враћање дугова повериоцима.

Вучић је извршио савршен унутрашњополитички заокрет реформишући самог себе, што му даје додатну снагу, а нама наду, да ће у духу времена (које доносе ветрови са Олимпа) реформисати српско друштво и државу и на том путу скупљати политичке поене, заобилазећи канцеларкин рецепт (уз сво уважавање госпође Меркел) о неминовности економског раста и ригидне штедње. Тај рецепт под лупом Кругмана, Штиглица, Гудхарта итд. показује своје право лице.  

Неолиберална утопија је ишчезла, Европа је (што каже Штиглиц) спремна за промене. Отпор неолиберализму није више ствар идеологије него здравог разума. Искуство кроз историју опомиње: свака власт доносила је одлуке у интересу народа само кад је била у страху од реакције истог. Наша јој равнодушност још не ремети сан. 

Аутор је професор Универзитета

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер